reče juče neko u filmu, da je život lep.
samo treba to primetiti.
i prepoznati šta ti ga nagrđuje jer neće život sâm od sebe da se ubuđa, kao lebac.
onda treba upreti prstom u to nešto i reći mu - ti mi kvariš dan, bez tebe bi mi bio lep kao i svakom drugom.
e sad, ako uperiš prstom u Zimu i kažeš ti si mi kriva, to nije ispravno, razmišljam ja nešto ovako naglas. Zima je tu gde jeste, svake godine u isto radno vreme, ne može ti viša sila biti nečemu kriva. kriva ti je tvoja nespremnost da prezimiš, nesposobnost da osmisliš Plan za preživljavanje do Proleća.
dakle to da podigneš Optužnicu je samo naizgled važan korak, puno važnije je pronaći krivca, a najteže ga je pronaći u sebi. taj ume najbolje da se sakrije, gurne nos iza repa, sakrije se iza sopstvene senke, i nikako da ga primetiš.
i reče u istom filmu taj neko da je briga o drugima spas iz situacije u kojoj razmišljanje o sebi ne vodi nikuda. skroz bih to zaboravio, da se nije tako namestilo da sam danas šetnju s kučićima završio trčanjem. jedan mali se umorio pa ga je Lola vratila kući, a ja sam produžio dalje sa ovom najvećom, koja doduše ima samo godinu dana ali će još malo i mene prerasti.
nisam stigao da razmišljam da li mi je korak prekratak, da li gazim petom ili sredinom stopala, da li mi je glava uvučena u vrat kao kod kornjače, da li mi je frekvencija koraka preniska, da li će mi iks kilometara biti premalo ili premnogo.
gledam kuče i smejem mu se, kakva je blentava i trapava, kako stane kad ne treba i povuče iz sve snage baš kada mi, takođe, najmanje odgovara. drž uzbrdo drž nizbrdo, malo po ledu malo kroz dubok sneg, prolete sat vremena dok si reko keks.
ne može se reći da je ovo bilo ni lagano trčanje, ni tempo trčanje, čak ni fartlek nije bio, a deonice još najmanje. ali nakupismo kilometara. ona će prespavati ostatak dana, a ja možda opet malo naskočim na trenažer.
Nema komentara:
Objavi komentar