19/21 Na koji rezultat idemo?

kad uđeš u 19-ti kilometar polumaratona, u 99% slučajeva možeš tačno da predvidiš ciljno vreme. uveliko si u toku sa osećajem u nogama, i odatle nemaš kud. ako si pukao pukao si, ako pojačavaš verovatno dobro osećaš da li tako možeš da izdržiš do poslednjeg metra ili ipak ne, i pogodićeš onu pravu nijansu koja će te 2-u-1 najbrže & najbezbolnije dovesti do kraja.

danas pak, nakon što sam ušao u 19-ti dan između dve kontrole kod ortopeda (utorak-utorak), moram priznati da ne znam šta će biti na "kraju". čas mi se učini da mi mesto preloma/razdvajanja mrda, a čas izgleda kao da je došlo do malo čvršćeg spoja i da je za okolno mrdanje zaslužna pripojena muskulatura.

očigledno neću ništa više od ovoga znati sve dok ortoped to ne pritisne u pravom smeru, pa ako jauknem da popucaju prozori ordinacije, neće ni morati sa mi kaže da nije sraslo :-) ono što se nadam i što željno očekujem, to je njegova procena, da li će mi od te sledeće kontrole do dovoljno čvrstog srastanja trebati još jedna nedelja ili dve, ili 4, ili...

postoji skroz realna mogućnost da ovo brojanje nastavim do 42, no nekako nisam baš toliki pesimista, i stalno ostavljam tračak nade da mi vojnička doslednost u podržavanju svih mogućih zahteva idealnog srastanja nije bila uzaludna. non stop nošenje "8" utege, optimalan položaj u svakom trenutku dana, i razrađen plan ishrane. doduše princip "bolje više nego manje" će me koštati dva meseca gladovanja kad se sve završi :-) ... ali to će mi biti puno lakše nego dva meseca hodanja sa polomljenom kosti.

danas-sutra ću opet da premerim ove razdaljine koje su bile dosta zbunjujuće pre 14 dana, jer nisam imao pojma koliko cm odlazi na mišiće razvijenije desne ruke a koliko cm fali zbog preklapanja dva slomljena dela klavikule.