sad ćete vi reći da sam ja lud, ili još gore, reći ćete ma nije on tu kost pošteno ni slomio kad je dva dana nakon skidanja bandaža na ono ukrućeno rame nabacio brdske intervale. ali nije to ipak bilo tako opako kako može delovati na prvi pogled.
naime nakon 3.75 km trčkaranja uz rečicu (birali smo hladovinu na +22°) smo došli do krajnje tačke i planirali da tu malo zastanemo i malo se razgibamo, da bi se nakon par minuta pauze vratili istih 3.75 km kući. kad smo tamo došli, taman na kraj ravnjikavog dela asfalta, pogledao sam uz nastavak puta koji je kroz tunel ispod pruge vodio u brdo. hm...
koliko li ima ovog prvog najstrmijeg dela, do onog zaravnjenja? 150, 200, 250m? odoh da vidim. ustrčao sam do tog mesta a sat je pokazao okruglo 0.200 km. strčao sam nazad, i tako još 3 puta. računam tih gore-dole 4x400m će mi taman onih 7.5 km dopuniti do 9km, manje više.
isto kao i juče pulsevi su mi bili "do neba", što od vrućine što od 42-dnevne pauze, ali su mi se noge skroz normalno osećale. ne pamtim kad sam zadnji put na trci video puls veći od 165, a danas na treningu 176 da te bog sačuva.
mislim da mi u postavkama Polara i Garmina pod detaljima profila stoje maksimalni pulsevi 175, to sam onako ofrljativno ukucao. možda sam danas trebao da produžim jedan od ovih uzbrdnih zaleta skroz "do otkaza" da vidim na koliko mogu na "nateram" puls? narednih dana možda za to već bude prekasno...
nakon toga sam nešto prepravljao na bicikli Pony (što je Milijana gony) i otišao da isprobam da li mi je moguće tako da vozim, a obzirom da sam se vratio tek posle sat vremena izgleda da je moguće. sledećih dana će to biti puno lepše iskustvo, dok mi se rame još malo "otključa".
Nema komentara:
Objavi komentar