40/42 Odlazak u Raj

imaš Ulazak u harem, i Izlazak iz tela, e ovo drugo je moj slučaj.
jer kažu da nakon 40 dana "duša napušta telo".
dakle evo 40-ti dan nakon preloma moja Forma napušta telo.
i odlazi negde u nebo.
pa ću je cele godine loviti sa mrežom za leptire valjda.

ANEGDOTA,
ILI DVE:

juče tu u jednom od stambenih blokova pričam sa frendom koji je takođe dugo vozio, a bogme par puta je dobro i pao. jednom i zbog kučeta koje im je uletelo u grupu usred treninga.
dok je bio na vrhuncu forme zvali su ga Saroni, prema tada čuvenom Beppe (od Đuzepe) Saronniju, pobedniku Đira 1979 i 1983

a ta anegdota (njegova) s kučetom je bila skroz drukčija od moje. ja sam pokušavao da ga izbegnem a glupavo kuče-samoubica je podletalo dalje i dalje pod moj točak sve dok nije izazvalo sudar.

ovaj frend je pak primetio da kuče kidiše trčeći pored njih, onda je otkopčao kaiš od pedale, izvukao sprintericu iz klipsera i zamahnuo da ga šutne.
onda ga je skroz promašio a noga mu je poletela prema napred i u vis, pa je načisto izgubio ravnotežu i spao s bicikle odravši se na asfalt od glave do pete :-)

druga anegdota, dobro, sad ću malo da ogovaram ali...
kad smo bili na pripremama u Ulcinju pre 10-ak godina, onda smo na rastrčavanja i Dužine išli svi zajedno, a na deonice kud koji mili moji, ove dve cure na stadion a ja sam radije cepao tempo po asfaltu.

jedne Nedelje smo krenuli grupno, Mariana i ja, sa Idom Kovacs, i dvoje biciklista u pratnji. Lola bi išla s nama tih 26-28km i nosila nam vodu u bidonima (plan je bio da ne idemo predugo i presporo nego Tempo-dužine) pa bi zatim nastavila još par sati u brda, a drugi na bicikli je bio momak od Ide, na mtb-u.

taj je biciklom pokušavao i kroz pesak i kroz more i uopšte je morao da proba sve što sam ja probao na bicikli kad sam imao 8 godina. tog dana nas je pojurilo kuče u nekim močvarama bogu iza nogu u zaleđu Ulcinja, on je malo zaostao i pokušao da ga preplaši. počeo je da se dere na sav glas i da laje na psa, pas na njega, on na psa, i u svom tom okretanju levo desno je zaboravio da treba i da upravlja pa mu se prednji točak jednostavno zavrteo u krug i on je tresnuo na asfalt.

malo nam je bilo sopstvene muke na onoj vrućini u podne trčeći Dužinu u progresivnom Tempu, nego smo još morali da brinemo šta ćemo s retardom jer se bio baš solidno ubio. sad se ne sećam ali je valjda Čegar došao po njega autom.

tokom celih priprema Čegi nije nijednom trčao s nama osim na par rastrčavanja i niko nije znao šta i kako trenira, isto kao i poslednji preostali član družine švaba Hendrik Bottger. taj je po ceo dan sa rancem na leđima trčkarao naokolo i brao neke egzotične biljke da bi tokom večeri to kuvao i jeo. nikada ga nismo videli na treningu, jedino smo znali kuda je prošao po đubrivu koje je za sobom ostavljao. ista govna poput kravlje balege, ali ne braon nego drečavo zelena. jednom je ubedio i Čegija da proba te njegove bućkuriše pa se ovaj žalio kako je tri dana kenjao neku žabokrečinu.

danas je prehrambena industrija napredovala pa te splačine imaš da kupiš i u konzervama sa etiketama humus ovaj humus onaj, i uopšte nisu jeftine. ko zna, obzirom da ga odavno niko nije video, možda je (ako nije umro) Hendrik sve to patentirao i obogatio se pa sad postavlja one svoje zelene nagazne mine po nekim Bahamima ili Tajlandima.