petak, 31. ožujka 2017.

podvijenog repa

izlazim iz marta na mala vrata
ništa se nije dogodilo, a svašta sam očekivao
januar je bio čudan, umoran, bezvoljan, nešto sam čekao
i februar je krenuo iznenadno dobro
par ludih trčanja i solidno na bicikli

onda je sve prekinuo pad i prelom, i duga pauza
i mislio sam da će jednom kad ozdravim biti svašta
prvo par trčanja koja su mi bila prespora i umarajuća
onda nešto malo bicikle, pa opet par trčanja
kao da je juče bilo kada sam živahno radio ubrzanja po travi
planirao sam neku trku za vikend, onako neobavezno

to je bilo u ponedeljak, i onda se opet sve ugasilo
nastavio sam sa biciklom, bez ikakve želje da trčim
doduše cele zime sam pričao kako sam se uželeo bicikle
možda je to protiv trčanja neki trajniji poremećaj volje

sada mi se pak natrpalo nekih poslova skroz van sporta
pola dana zidarskih a pola dana metalskih poslova
po svoj prilici će celo proleće tako izgledati

nemam nikakvu želju da trčim sporo
a jedino sporo mogu
i onda mi se uopšte ni ne trči
nema smisla

jednom davno sam se zezao kako je trčanje za sirotinju
ko nema para za biciklu, jebiga barem za patike ima
ko nema ni za patike, ima za kupaće gaće,
plivanje je na dnu lestvice

možda je sve to stvar inspiracije
nekog unutrašnjeg ritma
možda mi se jednom nenadano potrči
i eto ga, uskrsnuo maratonac kojeg su prerano zakopali živog


Nema komentara:

Objavi komentar