za vreme tuširanja pođem rukom u pravcu u kojem nisam već 4 nedelje i osetim neki tup bol na mestu preloma. eto zašto kažu da nešto "sporo srasta". učini ti se da je ufatilo, opustiš se, a ono je tek snaga hrskavice, ne jake kosti. onda ga kriviš, savijaš, lomiš, misliš neće mu biti ništa.
i onda razmišljaš, čekaj, zreo sam čovek, da li mi je neophodan lekar da mi kaže da nešto ne sme da se opterećuje, pa da ga ja onda mrzim zbog toga, i da vičem uf prokleti doktori uvek sve pokvare, a mogao sam možda i na trčanje. opet, internet je prepun priča klinaca koji su nakon 3-4 nedelje seli na biciklu pa negde malo zakačili i dočekali se na ruke kad ono KVRC ko bi rekao da će opet pući na istom mestu???
svako normalan bi trebao da ima taj osećaj, kada je nešto 100% zdravo, a kada je još itekako rovito. drugi dan nakon viroze si srećan što si uspeo da odeš na pešačenje a da ne padneš u nesvest, sigurno ne pokušavaš lični na 1km.
i sad zašto bih ja pisao ono što svi znaju?
pa eto, isto je za sve. treba li ti trener da ti kaže da ne moraš da trčiš 5 maratona u dva meseca, treba li ti psihijatar da ti kaže da ako si trčao 5 maratona u dva meseca ne smeš da se nerviraš što rezultati i nisu neki, treba li neko da ti kaže da odmoriš kad si umoran, ako već imaš svog vernog sebe, koji te najbolje poznaje?
Nema komentara:
Objavi komentar