ovo sam sanjao prethodne noći i priželjkivao nastavak noćas, ali se nije dogodio
na jednom seoskom putu, tu na 6-7km odavde kuda često protrčim a katkad i propešačimo, sanjam kako se približavam nekoj raskrsnici, ali ... LEŽEĆI!
pravim pokrete kao da plivam po zemlji.
to je makadam, ali u mom snu je po njemu porasla trava od nekorišćenja puta.
grabim šakama, ta trava mi se mrsi po njima, a u snu nisam bio svestan nogu.
nije mi ostatak tela pravio probleme, nije kočio.
kao da sam imao neke točkiće recimo, ispod stomaka i kolena.
ali to nisam sanjao, to u snu ne postoji, kao da nemam ništa iza ramena.
drugo deo sna
dolazim na tu raskrsnicu, i preko plota, tarabe, drvene ograde, gledaju me neki ljudi.
oni su navodno uvek tu, i sada me svi posmatraju.
ja veslam rukama po zemlji, skrećem kroz raskrsnicu da bih krenuo nizbrdo ka jezeru u Petnici.
jedan nešto dovikuje, u smislu zašto sad ne trčim, vidi čuda, otkud da idem tako na rukama.
ja mu nešto nonšalantno odgovaram, u smislu, eto malo za promenu.
makadam odatle (i u realnosti) vodi strmo nizbrdo, i ja sam prvo uplašen kako ću sad niz strm spust tako rukama, da se ne prevrnem ka napred, da se ne otklizam.
no kako se koraci odnosno zaveslaji odnosno šamari po tlu nastavljaju, ja shvatam da to nije nikakav problem.
na mestu se pojavljuju kao neke stepenice, toliko je strmo (toga već nema tamo u realnosti) pa napravim serpentinu, malo produžim u stranu da smanjim nagib, pa se vratim nazad.
treći deo sna
dolazim na jedno mesto koje je toliko strmo da se zaustavljam.
praktično odatle ide jedan strm greben, koji se spušta u ... tadaaammmm - more!
voda zapljuskuje obalu, hridi su na sve strane, a ja treba po tom grebenu koji je oštar kao nož da se spustim.
okrećem dupe ka moru, i spuštam se unatraške.
opkoračio sam greben kao da vozim biciklu, stisnuo sam kamenu podlogu kolenima i butinama, i polako klizim, pomažući se naizmenično rukama kao da odmotavam stenu ispod sebe.
svo vreme kontam kako ću odatle morati malo da preplivam negde iza tih par grebena, jer je "tamo negde" nastavak mog planiranog putovanja.
dolazim do vode i shvatam da je tu relativno plitko, to jest tih par grebena koji svi ulaze u more ne poniru više strmo nego ih vidiš kroz pliću vodu, i shvatam da možda neću ni morati da plivam nego ću tako malo preskačući malo se držeći rukama uspeti da prođem, kao na nekom malo zahtevnom trekingu.
moglo bi se reći da bi taj predeo mogao da se dobije ako bi more naraslo nekih 1800m u visinu, pa kad bi planinarili po ono što je ostalo da štrči od Durmitora, poput ostrva, eto tako nekako, kamenito.
i tu se nažalost probudih.
ajmo stručnjaci, koja mi je dijagnoza? :-)
Nema komentara:
Objavi komentar