41/42 Zao Statak (A ili B)

Na svakih par meseci imam po jedan blog koji se zove zao statak, a sve nešto mislim da mi od tih zaboravljenih tema proleti puno više. Pre par dana smo nešto pričali u društvu i shvatio sam zašto je propala ona utopistička ideja da će svako ući u prodavnicu i uzeti šta mu treba. Iz prostog razloga što bi SVAKO uzeo i viski i parmezan i pršutu a više niko ne bi ni pogledao parizer. Radiš za 300 maraka a živiš za 3000, zašto da ne? Kapitalizam je puno bolji jer ima tu "vaspitnu" komponentu. Onaj mnogo radi pa ima za mercedesa, a ti džabalebariš pa slobodno produži peške.

Asti gospe ljudi pominju ferarije i rolsrojseve kao da je svačiji đed već vozio po jednog. I bio sam sve to zaboravio, dok danas na pešačenju nisam video ovog mališu:

Rekoh ja ovako nekako - dok su se pravili oni Merdžići A klase, oni manji, bili su mi simpatični ali nekako sprčkani. Tada mi je B klasa bila pojam "idealnog auta". No kad se pojavila nova A klasa, to mi je već bila bombona. Ovako naoko izgleda dugačak kao i moja Meriva mada sad vidim u specifikacijama da je 15-20cm kraći. Zato je 5cm širi, taman da menjači ne drljaju one unutrašnje obloge kad stavljamo bicikle u gepek.

Ukratko, na temu koji bih auto uzeo da me odvedu na Sajam Automobila i kažu evo odaberi i vozi kući, jedina razlika bi mi bila u dodatnoj opremi. Dobro bih pogledao i premerio i A i B klasu, i ne bih uzeo B ako bi mi A bio dovoljno veliki da upakujem 2 bicikle pozadi. Bolje je imati u garaži pola metra više! Od kožnih sedišta i grejanja retrovizora mi ništa neće smetati.

Ako bih pak morao da biram od svog teško zarađenog novca, uzeo bih isti auto samo sa osnovnom opremom. Koga briga kakve su felne, i kome treba volan pretrpan načičkanim kontrolama za radio. Ne pada mi na pamet da plaćam takve gluposti. Dakle moj utopistički apetit bi iznosio samo 105-110% od ovog kapitalističkog. Za razliku od drugova koji bi za džabe uzeli Porše Kareru, a ako bi morali da zarade za auto odjednom bi im bio dobar i polovan Golf Trojka, samo da nije mnogo udaran. Od hiljadu evra do sto i nešto hiljada dolara, njihovi apetiti porastu za hiljadu puta, ajme može li se to uopšte izraziti u procentima a da ostane čitko i razumljivo?

Sećam se kad je jedan poznanik, zaljubljenik u biciklizam, rekao kako mu "nije etički" potrošiti više od par hiljada evra na biciklu. Ako živiš u Najstrožem centru Milana i imaš svoju izdavačku kuću, a vikendom na mtb ture krećeš sa svojih vinograda u brežuljcima iznad Bolonje, i ako te toliko mrzi petljati se sa kupovinom auta i kasko osiguranjima i iznad svega servisiranjem ljubimca na 4 točka, da ti je jednostavnije da uzmeš rent-a-car na neodređeno vreme, hah pa verovatno imaš za bilo koju biciklu iz reklame bici časopisa, okićenu ni manje ni više nego svetskim prvakom na njoj.

Naravno da ne želim da kažem da treba zarađivati i ne trošiti, da treba kupovati samo najjeftinije patike kod kineza i da treba jesti šljive i samo šljive iako imaš i za avokado. U čemu je svrha rada ako između ostalog ne i u zarađivanju, i u čemu je svrha zarađivanja nego u tome da sebi priuštiš i bolje letovanje i boljeg lekara, i brži kompjuter i kuću koja gleda na more a ne na deponiju.

Ali, uspeh u životu je uspešnom čoveku dovoljan sâm po sebi, nije mu za njega obavezna medalja u vidu Poršea ili Roleksa. Osim ako si toliko skučen u glavi, da "uspeh" prevodiš u "zaraditi onoliko novca, da se dokopam nekog auta za kojim će se svi okretati". U tom slučaju taj "uspeh" je samo poslednji korak da svima pokažeš svoje komplekse. Bez obzira da li ti je kompleks veliki hiljadu evra, ili deset miliona dolara. Jebeš takav "uspeh" koji kroz kliše statusnih simbola ne vrišti ulicom na sav glas.