nedjelja, 25. studenoga 2018.

bum

bum može da se odnosi na moju trku ili na ono posle trke, svejedno.
još jedna loše prospavana noć i definitivno nisam bio ni za šta.
sve se nekako otezalo kao i uvek kada si umoran i dok trepneš negde prođe deset minuta.
opet prekratko zagrevanje, a ionako nisam mogao ni toliko.
ni potrčati ni ubrzati, ništa.
ne znam zašto opet uzeh telefon, valjda da ga isprobavam.
novi huaveji onaj pominjani i dečko koji obećava.
zagrevanje je lepo snimio na Stravu osim jedne falinke koja se stalno ponavlja a to je da prvih pola minuta ne registruje kadencu, nekako mu akcelerometar nije odmah povezan sa uređajem, i onda grune prosečna kadenca na 420 koraka u minuti i nakon toga počne da se smiruje pa se u narednih par minuta vrati na uobičajenih 170 kada sam raspoložen kao mrtav konj.
kada je spiker odbrojao 7 6 5 ja sam opet stisnuo start i stavio ga u torbicu oko pojasa.
da odmah završim ovu priču, pre nego pređem na trku.
kada sam ušao u cilj tek nakon pola minuta sam se setio da treba da završim snimanje pa sam ga izvadio da bih treći put u tri dana video ono obaveštenje kako je Strava preživela fatalnu grešku ali je uspela da se oporavi.
mućak, ništa od fajla, nula ništica nada zero.
malo sam ga zagledao kao da se opraštam od starog prijatelja na samrti, spustio ga uz ivičnjak i nagazio petom.
baterija se malo pušila ali se nakon još par okreta poput prženja palačinke do kraja rastočio do najmanjih delića, s tim da sam zihernadlom "obio" onu fijoku i izvadio sim karticu.
kupljen na crni petak sahranjen na crnu nedelju.
huaveji je definitivno samo za seljobere, zbogom i bajbaj.
ipak ću sutra uzeti još jednog samsunga.
elem, trka.
startovao sam iz trećeg reda i nakon deset koraka već bio u 20-om redu.
možda mi je to i godilo, dok su se drugi probijali napred ja sam dovršio zagrevanje a i tako mi je prvi kilometar bio samo manje sporiji od 4'.
dotle sam već prestizao neke zapuhtale debeloguze klince a i premršave klinke.
konkurencija je bila dobrih 100m ispred pa sam se pomirio sa činjenicom da ovo nije moj dan.
no preživeću, svakako.
bez pulsa bez pejsa bez ičega, oslonjen samo na svoj osećaj, nije mi delovalo da mi išta fali, više sam imao dojam da sam se oslobodio suvišnih tereta, kako na zapešću tako i u glavi.
ko bi sad još mislio da li je kadenca 188 visoka ili je 178 niska, da li je puls 151 previsok obzirom da sam umoran pa treba dodati +6 ili je prenizak jer je trka kratka pa treba uračunati -5% blablabla.
zanimljivo je da sam 2/3 trke pretrčao na prednjem delu stopala, samo sam povremeno spuštao pete.
sve do iza polovine (od 7.7km) sam držao isti razmak od jedine grupice koju sam imao na vidiku, no nakon toga su se osuli pa mi u rikverc prišli jedan po jedan i svi odreda prošli iza.
jedan mi se zakačio na pete i odvukao sam ga do samog cilja.
najveći problem je što nemam naviku na intenzitet, snagu, i brzinu.
nekako mi se čini da sam pola trke išao ne u četvrtoj nego u nekoj 3.8 brzini, pa sam od pola ubacio u četvrtu, pa sam svaki sledeći kilometar šaltao u 4.2, 4.4, 4.6, i tako sam završio u 4.7-moj recimo.
ništa peta.
ne umem, odvikao se.
možda nam se isplatilo i što smo se sreli s našom Kumom u poreču, jer je sporija polovina dobila polovne svetlo plave pišuljske nike free a ja sam dobio beli takođe pišuljski kačket iliti šiltericu koju sam takođe nosio na trci pa mi se tako prenelo nešto od kuminog deenka.
udarilo u glavu jelte.
šta li bi bilo da juče nisam rmbačio ceo dan, nemam pojma.
odavno nisam bio tako umoran pre trke.
utehu sam našao u Lidlu koji je otvoren na manje od kilometar od izlaska sa ade ciganlije, fino je to smišljeno: pola sata provedeš u traženju parkinga, pola sata u kupovini, pola sata čekaš na kasi.
lidlov triatlon.
no hajde, dosta stvari je bilo po toliko smešnim cenama da se strpljenje sasvim isplatilo.

Nema komentara:

Objavi komentar