ponedjeljak, 12. studenoga 2018.

roman

otkako sam pobrisao druge blogove nemam gde ovo da zapišem.
a možda i imam na onom tumbleru ili nečem drugom, već sam im zaboravio nazive koliko je vremena prošlo otkako sam "morao sve da probam".
elem nekada sam imao poseban blog za sve i svašta pa sam mučio ljude šaljući linkove sa sebe na mene i nazad, pa sve to preko moje malenkosti.
užas.
siguran sam da sam sinoć imao nešto JAKO zanimljivo na pameti, i da sam pomislio da je to toliko nemoguće zaboraviti da nisam lud da bih morao zapisati, i naravno jutros se ničeg ne sećam.

a veče pre toga sam zapisao nešto u par redaka, da ne bih zaboravio, i opet se događa nešto slično.
čitam šta sam zapisao i nisam siguran šta to tačno znači.
prosto sam sebi ostavio da pročitam previše između redova.
kao u audiciji, onaj skeč u kojem je neko došao da kupi "ono za ono" i uporno to traži, pa kad ga pitaju da pročita šta su mu napisali na cedulji, kad već ne ume da objasni, a on otvori cedulju i uzvikne "ONO ZAONO"

naime pre nekoliko dana sam nešto pisao tako što sam jednostavno krenuo da kucam šta mi je palo na pamet, ne znajući gde će me odvesti.
skoro sve priče sam tako napisao.
pišem i istovremeno čitam i uzbuđen sam kako li će se završiti.
katkad osetim strepnju, da li ću uspeti da IKAKO završim, da mi ne ostane sve bez kraja, bez poente, na pola.
u zadnje vreme nekako verujem sebi, poput onih što pretiču u krivini preko pune linije.
već ću se nekako izvući, to je ta mantra.
pašće mi nešto na pamet.
valjda.
jebiga.
i zadnji put mi se baš posrećilo, lepo sam završio, čak sam i samog sebe iznenadio.
kao da sam povremeno neki mađioničar za slaganje tih reči.
ili samo imam sreće.

onda sam počeo da razmišljam o tome kako li je drugim ljudima.
verovatno je nemoguće sesti i pisati roman kojem ne znaš kraj.
petsto strana da ne znaš kako će se završiti, to je kao da zidaš kuću koja će se možda srušiti.
preveliki je trud, da bi na kraju popušio, jelte.
pa sam dalje razmišljao koja onda to mora biti smorčina kada napišeš neku skicu, glavni junak će se roditi, pa će ići u školu, pa će se ženiti, rađati decu, pa će mu se desiti nešto čudno, pa će ga to promeniti, pa će se kajati što je sve mogao ovako a on je onako, i na kraju će crći.
i gledaj sad koliko je dosadno sve to razvlačiti na pretsto strana ko što vrane razvlače creva zaklane krave, a ja napisao u jednoj rečenici.
ne bih ti ja mogao tu robiju, te romane smišljene unapred, jok.
ili jako teško.
radije bih napisao petsto ovakvih pričica.

i sad ta moja beleška, ona na kraju kaže da treba uporediti te romane, priče, unapred smišljene i nedosmišljene, sa životima.
i videti šta je od toga bolje!
s tim da moje bolje nije tvoje bolje.
ti voliš (o precizni i detaljni Pišče) manje neizvesnosti, tok koji se ne menja naglo i bitno, voliš da slediš putanju svoje mašte pravolinijski.
a ja čak i kad maštam, puštam maštu da leluja pa je čas ispred čas iza mene, čas napravi krug oko mene pa me kucne po ramenu a kad se okrenem ona me povuče za čuperak sa skroz druge strane, ja krenem da je dohvatim a ona me ujede kao komarac pa odleti i sakrije se.
možda se celo to pitanje može shvatiti kao suštinska razlika u karakteru, biću.
niti je leptiru jasno kako čaplja može leteti samo pravo niti čaplji leptirov let izgleda kao let, sigurno nećeš tom tehnikom burazeru stići na jug.
ne znam.
gde sam stigao?

Nema komentara:

Objavi komentar