petak, 23. studenoga 2018.

nije ništa


pita suvozačica zašto idemo tako brzo, a ja rekoh - da mogu trista, išao bih trista.
nisam bio ni nervozan ni ljut niti me je držao ikakav adrenalin jer je trka prošla pre 4 dana, ama baš ništa.
čak sam bio neispavan i umoran i sav tako nikakav.
koliko god da idem, delovalo mi je kao da stojim u mestu.
šteta što na trčanju češće nemam tu mogućnost, da ubrzam duplo kad mi se učini sporo.
iz telefona je spojena na auto-radio išla neka mračnjikava melanholična muzika, rekao bi čovek da sam slušao eminu arapović u garaži i pesmu vozio je preko sto na sat.
iako sam na petrolu u samoboru video da je auto na pola rezervoara i dosuo za sto kuna, opet se na spačvi upalila lampica.
brate na toj spačvi se uvek upali lampica, koliko god kazaljka pokazala u samoboru.
opet, nema ništa slađe nego projuriti pored kojekakvih audija q7 koji se drže svojih 130 da ne bi uvećali potrošnju iako su auto platili toliko za koliko možeš kupiti 20-ak ovakvih polovnih kao što je meriva 2003.
tačno je rođena one godine kada sam ja odlučio da ozbiljnije trčim, a ne samo povremeno preko zime kada baš nikako ne može na biciklu.

nisam ni gume promenio ali detaljno sam proučio pravila i piše da nova letnja guma sa šarom 8mm i lanci u gepeku zadovoljavaju kriterijum "zimska oprema" a ionako je još uvek dvocifreno toplo oko podne, zima nije baš pokazala zube.
no promeniću gume čim stignem.
pominjanjem "stizanja" sam već načeo promenu teme jer sam danas nešto malo čeprkao oko fasade, završio još par sitnih poslića i pripremio sve za sutra kada me čeka završetak kapije pošto sam preuzeo aparat za zavarivanje iz servisa.
zavarivanje bi bilo divna igra kada bi nas bilo dvojica i da onom drugom prepustim sve što se radi pre i posle, sečenja odmeravanja brušenja i ostalo.
a ovako ti na sve to propratno otpadne 90% vremena i snage a na zavarivanje samo 10%.
šteta.

iznerviran time koliko je koštalo ovo putovanje na zimsku ligu u poreču sa sve benzinom apartmanima cestarinama i vinjetama (jer smo se vraćali kroz sloveniju), a bogme bilo je i usputnih troškova, negde upravo tokom tog putovanja i ovih 170+ na sat mi je dunula ideja da ću da kupim jedan huaveji.
isprobao sam i nokije i lenovo i lg i nekoliko samsunga i kada sam shvatio da je samsung ustvari najbolji a ajfon mi je nekako blago antipatičan, eto rekoh uzeću jedan taj čuveni huaveji čisto da ih uporedim.
i taman mi je natrčao crni petak i takva sniženja da nisam morao da štedim na ambicijama nego sam uzeo jedan onako sasvim solidan komadić.
najbolniji je prvi sat kada moraš da se rešiš svega što te ostavilo užasnutim tipa tastatura za koju ti treba neka pinceta da bi ubo slova i slično.
jednom kad eliminišeš sve autoispravke i predloge, vibracije i zvrčanja za svaki dodir, imbecilne obavesti koje prave dramu ni oko čega, beskrajna samoažuriranja kad mu se ćefne, e tek onda možemo da počnemo da se družimo.
naravno najveća tlaka je setiti se svih šifri za sve aplikacije i svuda se prijaviti, kuku.
uprkos planu da se odmaram morao sam da upalim stravu i otrčkaram 6km tu naokolo čisto da se dodatno zbližim sa spravicom.
na prvi dojam je najviše uticao taj neznanti milimetar manje debljine i osećaj koliko to bolje leži u ruci.
eh da, i kamera se škljoca palcem pa kažiprst nikada ne upada u kadar.
ali polako, sutra ću mu tražiti i mane.

Nema komentara:

Objavi komentar