ma nije ni četvrt anegdote ali ajd, ide ovako:
sinoć pred kraj treninga od dvadesetak km dolazim u grad, trčim poslednji deo kroz pešačku zonu, i na trgu iz druge ulice uleće neki momak na 50m ispred mene, isto trčeći.
u jakni i čizmama, on 10 na sat ja 10 na sat klaj klaj baš smo se fino uklopili
:-)i šta se događa:
pola ulice kasnije (trči on trčkaram ja) čujem neko DŽA! BU! DŽA! BU! (nisam copy paste, kucao sam dvaput) i momak se nakon toga pozdravlja sa drugom, pljesnu se spuštenim dlanovima u visini kuka, onako neobavezno.
HA!
kako mi je to bilo simpatično.
taj drug ide peške ka meni, imam 10 dvokoraka dok se ne mimoiđemo, i u nekom naletu inspiracije pružim i ja dlan
:-)prilazim mu, tih 10 dvokoraka postaje 8, 6, 4, i već sam pomislio ISPALIĆE ME, i kad smo bili negde na potezu 3-2-1 on pruži ruku i PLJASSSS pozdravimo se, tako, bukvalno u zadnjem trenu.
i to mi izmami osmeh neki suludi, nemam pojma ni zašto, ni što mi je to trebalo, ni šta je on mogao pomisliti, ali eto, živi smo ljudi, neuroni nam non-stop svetlucaju ili namiguju ili prevrću očima, i bilo mi je baš tako FORA da su nam se dve varnice poklopile.
(ilustracija: boškić the brain i ja, snimak sa petrovaradinskog mosta, on otrčao par krugova kao trening, ja pobedio maraton, otud njegovi neuroni odašilju ovoliko hepinesa a moji su očito u aukurac dokle više fazonu)
Nema komentara:
Objavi komentar