utorak, 24. prosinca 2019.

kao

Koliko su svi ovi planovi bezvezni ustvari. Plan bi trebao da praviš s razlogom da ti bude bolje, nešto da ti bude kvalitetnije u životu, i da se nakon ostvarenog plana osećaš lepo, ispunjeno. Niko ne bi trebao da pravi plan sa idejom da se taj projekt završi osećajem posranosti ili gluposti. Zato ja iz dana u dan preispitujem svoje planove, menjam ih ili pretvaram u skroz suprotne. I sve mi je to ok, nigde nema poraza, sve se u hodu menja u svrsi kvalitetnijeg života. Ne konformizma. Kad mi lepo ide dok se patim i naprežem, to postane novi plan pa se naprežem iz dana u dan i sve mi je lepše. Ali kad nešto krene naopako, počnem da se osećam previše loše zbog osećaja da sebi činim protivuslugu, plan može u sekundi da se prelomi i okrene za 180° ili da se od njega odvoji krak koji kaže - ajd sad da nešto drugo bude plan, pa ću za par dana videti da li mi je bolje ako se vratim prvobitnom, ili ne.

Nemam potpisan ugovor ni sa kakvim klubom, sponzorom, izdavačem, đavolom, no to opet ne znači da ću kao 12-godišnjak po ceo dan igati igrice na telefonu. Ne jedem pečenje svake nedelje (hmm, zapisati u podsetnik PEČENJE) samo zato što mogu, ne trčim svakog dana 30km iako mogu, a možda više ni ne mogu, opet jedno hmmmm, ali nema veze sad, niti leškarim upola koliko bih mogao. I kad kažem da bi bilo sehsy da pretrčim 4000 ove godine, to nikad neće biti manija, obaveza, strast, ludilo. Baš sam se pre par dana setio kako mi je nekih godina omiljeni bic trening bio do česme pod Rudnikom, 74.5km i nazad, dakle 149km. I kad sam jednom pravio evidenciju, bilo je na stotine 100-tki, iks puta 88, 94, 129 (krug sa 2 prelaza preko Divčibara) i posle tih 100-tki prvi sledeći Najčešće Odvozani broj km je bio 149. Ne 150 nego 149. Kontam da bi bukvalno svako odvozao još 3 ulice gore-dole da namakne na 150 ali mene je oduvek bolelo dupe. Jbg ako do česme i nazad ima 149...

Gledam sad, imam 8 dana za samo 110km a opet, tog trenutka kada sam prvi put pomislio JAO, MORAM, u meni se nešto pobunilo protiv. Ne moram ja ništa. Ako sam mogao 500+ za dvajes i neki dan, smešno je uopšte dalje pričati. Danas ću 15-ak možda, nemam pojma. Nit mi se trči nit mi se pauzira. Plan se neprimetno pretvorio u prepuštanje životu da odluči. Ajd ti odredi, dal će biti 3999 ili 4001. Meni je svejedno, da mi svejednije ne može biti. Samo da se ne osećam kao da me je neko na nešto naterao, da mi život i svaki njegov dan ostane slobodan izbor, a sa brojevima ćemo se lako dogovoriti.

Nema komentara:

Objavi komentar