ali zato petnaestog
sve mi se poklopilo
poslednji trening mi je bio u petak pred posao, završio se u 09h
popodne sam odmarao, da ne kažem štrajkovao, subotu proveo na bicikli, dva puta po skoro dva sata
i kad je došla nedelja, rekoh čekaću najlepši deo dana
šta da sam otišao na neki maraton, svakako bi start bio u 10h00
čisto da bih imao na papiru 48h pauze između zadnja dva trčanja
ideja je bila ovakva
idem da trčim na planinu i nazad
kontam da ću u početku biti odmoran i euforičan, a da ću na kraju crći
bez obzira, rekoh, nekako ću se na kraju već snaći, napraviću par pauza od minut, istegnuću se, predahnuti, čisto da se ne vučem i ne saplićem previše
ali sve je bilo kontra
počelo je umorno, ukočeno, mrtvoooo
jao pa zašto su mi ovakve noge, ovakva leđa
nisam ovo planirao, nisam očekivao
i polako, trajao je taj šok skoro sat vremena, pa hajde, skratiću sa pet sati na tri sata, imao sam naravno i tu rezervnu varijantu podvijanja repa
i onda su počeli da se odmotavaju kilometri
kad ideš u planine, prođe prvih 10km, onda je sledećih 5 malo zanimljivije, pa je sledećih pet još lepše, i najdaljih pet su najlepši i to ti dođe kao motivacija.
i tako sam išao ka najlepšem delu, i bilo mi je sve bolje, noge sve svežije, ma nek ide sve do vraga, odradiću ja ovo.
gore na 1000m već je bilo malo i snega, ali topao južni vetar, mmmm, ja u kratkoj opremi, sve kao na nekoj ultrici iz snova
nazad je naravno pretežno nizbrdo, ali sam morao da se popnem uz sve one kontra nagibe koji su u prvom delu bili osveženje, sada su bili, hmmm, neugodno podsećanje
no još uvek mi je bilo sve lepše, noge sve jače, svaka nizbrdica pa makar i preoštra mi je bila odmor, kontra-kupsere sam se popeo živahno čak dodajući gas, i to je potrajalo sve do kraja
imao sam malu mentalnu krizu na 44km, oooojojojoj ko će istih 6km do kuće opet i opeeettt, ali podelio sam to na tri dela, idem još 2km nizbrdo, pa još 2km do ulaska u grad, pa još 2km kroz grad, šta da završavam ZAISTA neku ultru i da me gleda publika sa trotoara, pa sigurno ne bih hodao ooo bože kakva sramota
tako su mi zadnji kilometri kroz grad išli tik iznad pet minuta, a iste te ulice sam na početku trčanja išao po 6 minuta iz neke predostrožnosti ili strahopoštovanja prema zamišljenoj Dužini
na kraju plan koji sam sanjao, natrpano ravno 50km i još malo čisto da pretekne, prosek takođe bolji od sanjanih 6 min/km, jer rekoh, baš bi bilo kul da je malo bolji, a ispao 5'46''/km, noge na samom kraju čist dinamit, mogao sam još desetak kilometara po 5 minuta da namažem ladno, sve to na dve banane malo soka i malo vode, sa vr šeeee nooooo
da, ovakve treninge sam trčao pre 3 godine na proleće, kada sam u januaru imao 1190km i neku krvoločnu bazu, sada nisam imao pojma za šta sam spreman
ovaj trening mi je osvetlio put u neke skroz sumanute ideje, jednom kad shvatiš da su ti granice pet horizonata dalje nego što si skromno pretpostavljao, mnogi se vidici otvaraju
Nema komentara:
Objavi komentar