westernaestog

četrnaestog u mesecu nisam trčao.
ali vazda sam se navozao.
neke kučiće nosi ovamo nosi onamo, neko spasiteljstvo glumio, neke bogove klince palce imitirao da ne kažem oponašao, sve se više reči zaboravlja i sve više idemo kao tome da ćemo kao ameri imati fond reči od hiljadu, a za sto godina samo muuu beee grokkk njiiii mjauuu i još samo par.
i mic po mic nakupio sam preko 50km vozikanja.
što se tiče Strave, rekoh, nek se i neko drugi ovajdi, usreći, nek se probije na moja mesta krvlju zarađena i hirom straćena.
pa sam nakon petka u kojem sam trčao samo jednom, a ne dvaput po običaju, tonuo tonuo tonuo, a zvona zvone, na jarbolimaaa, stojimo miiiii...
nevermajnd.
bio sam u top 30 i mic po mic otklizao nizbrdo ko zna gde.
prvo sam bio siguran da ću ići na treking ligu pa sam onda gledao propozicije i na kraju odustao samo zato što je trka bila GLUPA.
kao fora im je bila, čuj fora, da biraju nasumične parove za štafetu.
svako trči krug od 12km.
i sad ja da dobijem nekog pivskog stomaka od dvesta kila, pa more mrš!
neću.
neću da mi se neko igra životom, volim da imam makar malo kontrole.
većao sam da li da idem na neko trčanje, ili ne, da li da padam dalje na Strava čelindžu ili da zaustavim pad, pa sam na kraju presudio vadafak.
i prošla je subota, kao što vi se svako normalan nakon toliko dana sa 15 ujutru 15 uveče odmorio, jebo izazove, imam ja i svoj život i svoje noge.
štaviše bilo mi je zanimljivo da gledam koliko tonem.
jer sam znao da svakako za dan i po ne mogu potonuti ispod top100, tako da, lako je tonuti kad imaš pojas za spašavanje.