koma

Prosto je neverovatno kako se odvija ovo proleće. Ma SVE ide naopačke, jedino sam u glavi imao da na posao ponesem laptopičić da piskaram nešto i jedino to nisam stigao i sad se drndam sa telefonom.

Elem, izolacije i preporuke, blabla, na ulicama nikad više sveta, lep sunčan dan, niko u školi a svaki drugi nije na poslu pa “svi izašli da nešto završe”.

Jutros čak i po sporednim putevima ihaj saobraćaja, nema ko u selima nije upalio auto jutros “da skokne do grada”.

U apotekama gužva da ne možeš dalje od vrata da uđeš, u prodavnicama gde je oko podne uvek radila jedna kasa sada rade dve ili tri. Već se pojavljuju prve prazne police, ne znam ni šta je na njima bilo.

Što se mene tiče, nešto sam se malo preračunao i već nakon sat i po vanrednog stanja uspeo da s....m Plan jer sam pohitao na jednu stranu pa zbog vetra skrenuo na drugu da mi spreda duva uzbrdo kad mi je najtoplije, pa napravio veći polukrug od zamišljenog i na kraju namlatio 20 kilometara.

Al ko što rekoh, znao sam da će gužva na poslu da utihne pa mi i ne pada teško taj jutarnji amok. Bilo bi bolje da nešto malo provežbam ili se istegnem nego što ležim ovako zalepljen za fotelju ali šta ću, možda se ovo računa i kao neka joga, treba i ležanje izdržati.

Sad sam naravno u dvojbi da li trčati i predveče ili ne, da ne bih smanjio šanse za sutra jer ipak puno više volim jutro. Kao u filmovima o Bondu - ja sam jutro... rano jutro.

Sad nazad na početak bloga, naime nakon dve zime sa tri preloma i 4 bolesti sam kilaviji nego ikada i da me je neko pitao, ne bih bio toliko virtuozno kreativan pa da mi padne na pamet ovo otkazivanje svih trka. Ovo zbog čega svi kukaju, meni došlo kao dar sa neba.

NE zato što se radujem da drugima nešto propadne nego što nisam znao koja mi je opcija gadnija

1. sedeti kod kuće dok drugi idu na polumaratone i tiho patiti od muke i (pozitivne) zavisti, ili
2. ići na trke jer se tako uvek napravi dobar trening, ali uz cenu da progutam sve te jadne “rezultate”

Ovako me je virus oslobodio biranja manje knedle za gutanje i blagoslovio me da počnem da treniram od nule pa dokle već uspem da stignem. Ovih 20km jutros nije bilo loše uopšte, obzirom na sve okolnosti.

Najvažnije je da sam se lepo osećao. Opet ona početna nadutost i tromost u nogama no ovaj put je nakon pola sata sve nekako došlo u normalnije stanje i dalje sam samo trčao i pustio misli na ispašu.