konrad mašinorad

dan je prošao u zafrkanciji na temu gradonačelnika koji je u kratkom intervjuu par puta umesto korona ili kovid izgovorio konrad, i to bih i zaboravio, da drugarica koja je trčala po parku nije svoju aktivnost na stravi nazvala IDEMO KONRAD...

krenuo ja, burajzu moj nerođeni, kao da su tuđe noge

a šta me briga

ako su tuđe, nisu moje, kao što kaže citat iz alana forda

okej možda sam ga i izmislio

citat, ne alana forda

i tako vrum vrum stigao ja do vrha brda

pičio sam kao ovaj bolid (?) sa slike kojeg svaka kuća drži kao ikonu ovih dana

ne skroz do onih 550m nadmorske što sam se pre par godina kurčio da su uvek iznad avale i fruške gore, nego do zadnje raskrsnice koji metar ispod

i tu odoh ja dalje u život a sporija polovina ode nazad u grad biciklom

slikali smo se kod birtije Džibre, a tako zovemo i jednu komšinicu jer upoznali smo na hiljade rakijica ali samo jedna je džibra, je-bi-ga

i onda sam ja trčao nisbrdo pa usbrdo i opet nisbrdo pa opet usbrdo
i javio se oblijoj polovini, rekoh čekaj bre gde ćemo se naći, valjda gde sam ostavio biciklu?
kad ne lezi vraže, deblja polovina udarila gde ne treba hoću reći u kontaminirano podruČIJE
direktno na Džibru, ajd rekoh da se nađemo onda negde usput uzmi mi negde neki mesni narezak odsvega na svetu samo mi se to jede a zbog ove situacije više ne znaš koja će ti želja biti poslednja jelte

trčim ja nisbrdo zadnji kilometar, ne_žurim, ne_žmurim, nekako se spustih do rečice najčistije na svetu i tako malo chaskao sa jednom kolegicom po stafordu (ili što bi rekla Džibrina Komšinica po stRafordu) i tako se mi ispričasmo i prođe Džibra oduzeta i ćorava po majci, kaže Lola potreso je divan dan, divan dan, nije više svoja, prešla na onu drugu garnituru tableta

(tu sam nešto razmišljao a možete i vi izvuć pouke, jer tome trčanje i služi, da ti nešto padne na pamet, a tome i blogovi služe, da vi ne morate puno mozgati nego da se naučite na mojim klikerima)
ima ta situacija kada nisi siguran da li ti je neko simpatičan ili antipatičan, onako ti je ni tamo ni vamo, e onda ima jedna caka a to je da pogledaš kako mu izgledaju roditelji.
jer jakako će svako zaličiti sve više na onu matoru verziju sebe.
i su shvatih svu tragičnost one varijante kada ti je od pogleda na neke roditelje bukvalno muka, to nešto zadriglo natrulo ko bumbar ispod sača, ili da su ti baš ono haoossss jeeee poput moje taštice filmske glumice
e pa seti se da ako ti je neko makar i samo polu-antipatičan jer je pljunuta majka, za 30 godina neće biti pljunuta nego ispovraćana ista ta babetina dakle bježi od tog čudovišta glavom bez obzira da ne bi do kraja života gledao baš u ono od čega ti je najviše muka

evo upravo rekoše na pressici štonobi rekli hrvati da sutra neće biti dodatnih mera zgražavanja (mene) i ugrožavanja poštenog trčećeg sveta (od strane mene dok trčim) pa je dobro što sam se danas relativno prištedeo jer ipak, živi svaki dan kao da ti je pretposlednji, reče blogoje mudrac među skribomanima