subota, 14. ožujka 2020.

subota

subota je a pišem o petku, šta fali

preskočio sam blogovanje u petak trinaesti da vam se nešto ne desi pa da ispadne da sam ja pokrenuo zle sile, što je sigurno - sigurno.
neodlučan kao što mi se jako retko događa, juče sam se nećkao za ovo ili ono, protiv ovog ili onog, i na kraju odlučio da mi od malo odmora ne može biti loše.

sreda i četvrtak su nakon "staza je paprika!" kompletirani drugom vožnjom iliti "tour de zukve", e sad gde je to, ja mislim da ni oni što tamo stanuju ne znaju gde su Zukve a kamoli prosečno obavešten građanin.
jeste da za sada sve ide po planu i da mi je baš lepo dok obilazim sve te puteve kojima sam prošao samo par puta u životu pre nekoliko godina, no na momente ume da postane i malo naporno, kako da kažem.
ali hajd.
kako ću letos stići do Kadinjače ako proletos dozvoljavam sebi da kukam zbog zukvi ili zukava, kako se već kaže, verujem da ni to ne znaju u tom selu.

neke trke se otkazuju, neke još uvek ne, uglavnom ovih par u prirodi koje sam ionako "merkao", da sam anđeo zvao bi se anđel merkel, mislim zbog tog merkanja.
reče mi drug kako je našao alternativu za otkazani polumaraton a to je na Đerdapu, volonterska akcija čišćenja prirode sledeći vikend.
tu se setih jednog momka kojeg viđam u prirodi sa psom, i oni tako u šetnji prirodom nakupe pun džak plastike pa ostave kod kontejnera.

moj resor je pak krčenje uraslih staza prema i oko manastira, s tim da nemam nikakve profesionalne mogućnosti da sad ja tu prođem bagerom i napravim put nego se protiv korova i trnja borim onim makazama za orezivanje voćki, ionako su stalno na akciji oko 3€ pa na svakih par meseci kupim po još jedne.
eto osim ovde u bašti nekoliko voćkica i grožđa, ispalo je da se najviše koriste na planinarskim stazama.

dok sam pokušavao da neke "ostruge" tj trnjave grane odsečem što bliže zemlji, privuko mi je pažnju nekakvo pomeranje zemlje, hmm, hmm, ode zemlja sve dalje pa se sklupča pa reče tiho šššš i shvatim da su nam se drugarice zmije probudile iz zmijskog, pardon, zimskog sna.


lepo sam joj rekao da sačeka dok je slikam no počela je negde da odlazi pa sam pokušao da je zaustavim i malo odignem štapom no uporno je odbijala poziranje i nekako je uhvatih u zadnjem času kada se već zabila u granje i samo joj ostala guzica da viri.

evo kako je taj prolazak uzbrdo izgledao pre nego što sam prošao...


... a evo pogleda odozgo na obavljen posao kresanja korova i trnja, skroz druga priča.


negde na pola posla mi je svirnuo i voz, mahnuh i pomislih neću ti skakati na krov, danas mi je dan odmora, a i ne ide mi se na more bez obzira što korona nije stigla u crnu goru.


nakon još malo planinarenja, nemojte me sad napadati da sam sebičan jer samo krčim one staze koje meni trebaju i kojima prolazim, mislim i od ovog dobih plih jer mi nobelovcu ni na kraj pameti nije palo da ponesem rukavice, a što je najcrnje gde god sam se ogrebao (a to je svuda) jako mi se upalila koža zbog ovih alergija pa sam sav kao iz logora da sam pobegao, kako beše počela ova rečenica, eh da, zatvorih krug pa još onde ovde odsekoh po neku grančicu i to je to.

maksimum koji mogu da postignu ove makaze je recimo debljina palca šake, što je ujedno taman prečnik za jedan dobar štap za planinarenje pa sam kad god sam ih proletos nosio ne nekom drugom mestu odsekao neki takav štap i sada ih već ima tuce ostavljenih na raznim počecima i završecima stazâ, pa će valjda nekom i poslužiti.

Nema komentara:

Objavi komentar