jutros negde oko 03 sam razmišljao o razlici između strepnje i zebnje
naime onaj drug iz italije mi se već tri dana nije javio a obično ovako kad je neka frka ne okleva previše
nije daleko od Milana a gore je podosta zeznuto stanje
nakon par sati kijanja i šmrktanja sam odlučio da ustanem i sačekam da mi prođe napad alergije pa da se ako bog dâ vratim u krevet pred jutro
kad sam ustao malo iza 3 video sam da je stigao mejl, zebnja je mogla da ode tamo odakle je i došla
za sada nije crko niko od komšija, školskih, kolega iz struke, druge struke, hobija, drugog hobija, valjda će tako i ostati
mada nije da ranije nije bilo žrtava na svim poljima
od školskih recimo, jedini koji je u osnovnoj bio pametniji od mene, doduše godinu dana stariji jer su mene ranije upisali, umro je pre nekoliko godina od raka
nešto pre njega je otišao drug iz srednje koji je takođe bio jedan od naj đaka generacije i kasnije izdavao školske knjige, a nešto pre obojice, ili negde između njih, drugarica iz srednje koja je važila za najonako najkul curu je umrla od posledica hronične depresije
iz društva iz detinjstva koliko znam, umrla su dva brata od neke srčane mane od koje im je i otac umro mlad, e to mi je bilo baš bedak jer su bili valjda u svojim 20-im
iz vojske nemam pojma zaista niti sam sa ikim u kontaktu, sa fakulteta takođe
iz starog komšiluka iz bloka su valjda svi pomrli, prosto da staviš smajli, ovde iz nazovi novog niko bitan, doduše prva kuća do ulice koja se sada vodi na moje ime bila bi od mlađeg komšije kojeg su ubili u Novom Sadu
otac mu je umro, kuću smo kupili od maćehe kojoj se nedugo zatim sin ubio iz pištolja
eh da, od biciklista je stradao bivši klupski sa kojim sam se nekoliko puta krljao za pobedu u kupovima kada smo već obojica bili 30+ kategorija, i još par prijatelja (od) prijatelja, niko baš iz prve ekipe, a od maratonaca smo imali bogme podosta žrtava od kojih su mi neki bili čak i konkurencija, jedan poznanik iz Zg i još jedan iz Topole valjda, kao i baš blizak prijatelj iz Zg kojeg je najteža bolest odnela pre par godina, kao i drag kolega bloger i organizator jedne od trkačkih zimskih liga
uglavnom od virusa za sad niko, to sam hteo da kažem
o današnjem trčanju nemam puno da pričam, noge dosta balvanaste valjda zbog nespavanja a i ova promena vremena im sigurno nije prijala
vejavica od jutra do mraka, narod zabarikadiran u kuće zbog straha od virusa, ulice gotovo puste, štaviše toliko puste da sam pored samo par ljudi protrčao na metar-dva razmaka a sve ostale zaobišao dobrih 5-10m
eno na Stravi piše prosek 5'45'' što i nije toliko grozno obzirom da je najviši kilometar uspona i kasnije spusta bio pod dosta bljuzge, ostatak sam mogao da preskačem bare i više manje se ne pokvasim
obračunao sam napamet da ću po 6' tih 14km pretrčati za iks minuta pa mi je upravo toliko i trebalo jer sam se na vrhu brda mimoišao sa grtalicom i zastao da se istežem par minuta dok malo odmakne jer je taj neki frankeštajnovski bager-traktor toliko trovao vazduh da mi nije padalo na pamet da za njim trčim ni sekund
naime onaj drug iz italije mi se već tri dana nije javio a obično ovako kad je neka frka ne okleva previše
nije daleko od Milana a gore je podosta zeznuto stanje
nakon par sati kijanja i šmrktanja sam odlučio da ustanem i sačekam da mi prođe napad alergije pa da se ako bog dâ vratim u krevet pred jutro
kad sam ustao malo iza 3 video sam da je stigao mejl, zebnja je mogla da ode tamo odakle je i došla
za sada nije crko niko od komšija, školskih, kolega iz struke, druge struke, hobija, drugog hobija, valjda će tako i ostati
mada nije da ranije nije bilo žrtava na svim poljima
od školskih recimo, jedini koji je u osnovnoj bio pametniji od mene, doduše godinu dana stariji jer su mene ranije upisali, umro je pre nekoliko godina od raka
nešto pre njega je otišao drug iz srednje koji je takođe bio jedan od naj đaka generacije i kasnije izdavao školske knjige, a nešto pre obojice, ili negde između njih, drugarica iz srednje koja je važila za najonako najkul curu je umrla od posledica hronične depresije
iz društva iz detinjstva koliko znam, umrla su dva brata od neke srčane mane od koje im je i otac umro mlad, e to mi je bilo baš bedak jer su bili valjda u svojim 20-im
iz vojske nemam pojma zaista niti sam sa ikim u kontaktu, sa fakulteta takođe
iz starog komšiluka iz bloka su valjda svi pomrli, prosto da staviš smajli, ovde iz nazovi novog niko bitan, doduše prva kuća do ulice koja se sada vodi na moje ime bila bi od mlađeg komšije kojeg su ubili u Novom Sadu
otac mu je umro, kuću smo kupili od maćehe kojoj se nedugo zatim sin ubio iz pištolja
eh da, od biciklista je stradao bivši klupski sa kojim sam se nekoliko puta krljao za pobedu u kupovima kada smo već obojica bili 30+ kategorija, i još par prijatelja (od) prijatelja, niko baš iz prve ekipe, a od maratonaca smo imali bogme podosta žrtava od kojih su mi neki bili čak i konkurencija, jedan poznanik iz Zg i još jedan iz Topole valjda, kao i baš blizak prijatelj iz Zg kojeg je najteža bolest odnela pre par godina, kao i drag kolega bloger i organizator jedne od trkačkih zimskih liga
uglavnom od virusa za sad niko, to sam hteo da kažem
o današnjem trčanju nemam puno da pričam, noge dosta balvanaste valjda zbog nespavanja a i ova promena vremena im sigurno nije prijala
vejavica od jutra do mraka, narod zabarikadiran u kuće zbog straha od virusa, ulice gotovo puste, štaviše toliko puste da sam pored samo par ljudi protrčao na metar-dva razmaka a sve ostale zaobišao dobrih 5-10m
eno na Stravi piše prosek 5'45'' što i nije toliko grozno obzirom da je najviši kilometar uspona i kasnije spusta bio pod dosta bljuzge, ostatak sam mogao da preskačem bare i više manje se ne pokvasim
obračunao sam napamet da ću po 6' tih 14km pretrčati za iks minuta pa mi je upravo toliko i trebalo jer sam se na vrhu brda mimoišao sa grtalicom i zastao da se istežem par minuta dok malo odmakne jer je taj neki frankeštajnovski bager-traktor toliko trovao vazduh da mi nije padalo na pamet da za njim trčim ni sekund
Nema komentara:
Objavi komentar