mogao bih deset blogova od sinoć da zalepim ovde jedan ispod drugog.
ne znam više ko mi najefektnije podiže pritisak.
a sramota me pred savešću da ponavljam "dabogda crko".
no sve se svodi na to da mi (moj život i ja) možemo biti MI tek kad crknu pas prvi histeričan, pas drugi bipolaran, pas treći alchajmeričan, i dobro ovaj četvrti tj četvrta može da se prevaspita ako ostane izvan tog sahranjenog okruženja.
no njih boli dupe za ove teorije.
oni mi vraćaju uslugu što sam im spasao život, na način da me sahranjuju pokopavajući me hormonima stresa i smrti, veliko hvala!
bukvalno pet minuta pred polazak na trčanje sam zgrožen kafilerijom u kojoj preživljavam odustao od trčanja i otišao na 4.5-satno pešačenje.
ako do početka policijskog sata imam 4.5 sata fore, let it be 4.5 sata.
ja se u ovaj živi grob ne vraćam dobrovoljno.
nakon sat i po bauljanja planinarskom stazom, našao sam pravac nad nekim potokom, koji mi se učinio simpatičan kao mesto za prevariti ovaj život-u-smrti.
skinuo se do majice, u zavetrini je i +13 delovalo toplo.
odjurio koliko puta je trebalo napred-nazad, da dođem do dva? tri? pet kilometara? ma daj zajebi radnju, i dva su previše!!!
lepo su mi rekli da ostanem kod kuće, Sale.
a opet, piše da se Sale okončava noćas.kome verovati?
da li da ostanem kod kuće, ili da premrem?
teška odluka, biće foto finiš.
za vikend najavljuju produženu izolaciju.
rođendan da provedem u zatvoru?
neće da može, bajo, neće da može!
Nema komentara:
Objavi komentar