džulaj (july) gudbaj

upecao sam na ulici nekakvog moskviĆa ili već šta, ovo je kao oni ljudi što kao piju kefir i kao žive 119 godina i kao to je njima normalno

statistike za Jul će biti više nego simbolične, nemam pojma kako mi je to tako proletelo ali ove vreline su me nekako umrtvile i sve kao da li da se provozam da li da malo sačekam da li da odem na trčanje da li ću stići pre posla itd itd

nakon još jednog dana odmora u kojem me je uništila alergija odoh u excel da saberem kilometraže pa se vraćam na blog za pet minuta

...

...

kao što sam i mislio, najmanje kilometara trčanja iako sam prekjuče zavario dužinu od 27km, šta li bi tek bez nje bilo...

sveukupno 147km što je manje čak i do sada rekordnog (u negativnom smislu) februara koji je imao 163km, ALI U SAMO 28 DANA!
tako ispadne da sam u februaru prosečno trčao 5.8km dnevno a u julu 4.7km, hehe

dobro ajd sad imam oko 7000km na biciklama pa i to nešto objašnjava/opravdava

prokleta alergija, nazvaću je jerina

draži leta i avgusta, ambrozija i ostale trice

kao za inat odlučilo je da krene baš kada sam trebao da idem na neko obeležavanje nečega u restoran, ne možeš tresti nos po maratonski onako pored sebe nego moraš fino maramicom ili salvetom jelte

fuj

i uprkos tome sve je bilo više manje u redu, dugačko trčanje plus rekreativna vožnjica popodne tek koliko da krv prostruji kroz napaćene nogice

imao sam 5'28'' prosek za 27+km, to mu dođe nekih 3h50 za maraton istom brzinom, nemam pojma koliko je to loše a koliko neloše

na popodnevnoj vožnji sam primetio gust dim upravo na puteljku kuda sam planirao da prođem, pa sam ne misleći previše upalio kameru i prošao drugom stranom puta, pored kojeg je goreo kontejner

plameni jezici su se dizali desetak metara u vis, i tek kada sam došao na 3m od te buktinje shvatio sam koliku količinu vreline to emituje

ako izleti neka munjica od vatre moglo bi me i potpaliti kao ćumur

dodao sam gas i udaljio se na sigurnu udaljenost

nakon desetak minuta su stigli i vatrogasci mada je plamen bio u opadanju, no nešto što je gorelo ispod kontejnera nije htelo da se ugasi, koliko god puta ga "ugasili" vatra bi opet buknula kao da neko na nekakvu špricaljku odozdo dodaje gorivo

da stvar postane full egzotična naišle su i dve nemice u nekom džipu veličine omanjeg kamiona, prošle kroz dim i vatru i došle do srušenog mosta, okrenule sa i otišle nazad, kažu "dovela ih navigacija".

meštanin koji se pridružio da kibicuje vatru objašnjava kako svakog dana dolaze iz istog razloga i pita se kako niko to nije ispravio u kartama.

pa ako neko zna koliko zvanje "lokalnog vodiča" mora da se poseduje da bi mogle da se prepravljaju lokalne mape, neka mi javi jer bih to uradio besplatno, a i zato što mi koristi pošto kad u nekom programu crtam rute često moram da povlačim linije slobodnom rukom jer put deluje prekinut (iako nije).

kakav lud zalet inspiracije

obzirom da sam jučerašnje ranojutarnje trčanje zamenio biciklom, bilo bi logično da ga samo premestim za jutros no jutros mi to nije bilo ni na kraj pameti.

ushićen kako su mi prošle jučerašnje dve vožnje prvo što sam poželeo nakon buđenja je da nakon par meseci odlaganja konačno sednem na TRKAČKU.

no opet zbog nekih drugih planova, mogućnosti da trčim (petak otpada zbog posla) iznenada mi je sinulo A ZAŠTO NE BIH TRČAO, TRKAČKA (CESTOVNA) MOŽE DA PRIČEKA?

pošto sam se probudio kao vampir, brzo doručkovao, ostao mi je prostor od čitava tri jutarnja sata do posla.

od toga odmah treba odbiti dva puta po 10' za transfer biciklom do izlaska iz grada, iz prostog razloga što je po ovim vrućinama jedino pametno trening ZAVRŠITI na 10 minuta biciklom od kuće, jer se tako fino rashladiš pa nakon pola dinje ili lubenice možeš pod tuš.

ako bih odmah utrčao pravo u kuću, tuširanje ne bi imalo nikakvog smisla jer bih nakon izlaska iz kupatila nastavio da se preznojavam nesmanjenom žestinom još pola sata.

imao sam nekoliko šarenolikih planova no nikako nisam mogao da se odlučim da li da se držim valovitog terena ili da u nekom trenutku zapucam negde uzbrdo jer bi mi tako kraj treninga bio nizbrdo i odmarajuć.

nekako je ispalo da mi je posle pola sata trčanja dosadilo to preterano razmišljanje pa sam otrčao najprostiji i najlogičniji i najmanje komplikovan izbor, 12km do velikog veštačkog jezera, 3km krug po nasipu/brani, i 12km nazad do bicikle, ukupno okruglih 27km.

što se mene tiče više bih voleo da je bilo još koji km duže pa da bude "prava" Dužina, ovo mi je nit tamo nit onamo, ali nema veze, toliko sam imao vremena.

tri kratke pauze na tri česme usput sa malo polivanja i umivanja, i kratko istezanje tačno na polovini staze.

obzirom da se svako veštačko jezero nalazi na nekoj reci logično je da do njega put vodi uzvodno pa sam imao nekih 100m visinske razlike da bih uopšte došao do podnožja, još koliko je potrebno da se popne na samu bradu, plus svi kupseri koji su se uzv/nizvodno nakupili i dok si rekao keks već sam imao sumu od nekih 300m uspona mada mi je garmin izračunao tek preko 200, iako je samo razlika od najniže do najviše tačke bila 190m.

nema veze.

po šarama na mišici se vidi da ne izlazim iz dresova kratkih rukava, bicikla bez rukava je nemoguća zbog mušica i osica, trčanja su mi retka da bih ovako izjednačio boju a jutros je (SREĆOM) bilo i oblačnjikavo pa je to bar delimično poništilo onih +27 na startu i +30 na cilju. 

još uvek sam manje lud od one cure koja je prilikom poseti dedi na selu juče trčala na +39, vidiš trebao bih i o njoj da napišem neki mini blog...

gospode bože, grandioznosti

otvorim bloger i šokira me brojka od 2686 do sad napisanih blogova

što ustvari i nije sve jer ovo ide od pre nekoliko godina, a ko zna koliko sam napisao onih prvih godina trčanja kada su blogovi bili na blog.hr portalu gde su pisali i ostali maratonci s kojima sam se tada družio

nevermind

nekako sam okrpio žulj koji mi se pojavio na ARLEMM trci u subotu (9km) i mislio da ću i jutros trčati no u zadnji čas sam se predomislio i otišao na vožnju

bogme je prijalo ovako ujutru po hladovini

kad smo kod trke i trčanja, juče sam baš prokomentarisao ovu sliku tj isečak

poznanica koja je inače profesionalni muzičar i koja samo tako povremeno trči, okačila je sliku sa plaže, a meni je odmah upalo u oko da trči prednjim delom stopala pa sam prokomentarisao da je to jako retko kod rekreativaca

bukvalno 99% ljudi trči "na petama" i čak i kod onih bržih trkača iz klubova ćeš retko naći nekog ko trči ovakvom stadionskom tehnikom

juče sam silom prilika morao da trčim upravo tako jer sam od sve muke vrućine i pakla uspeo da smislim jedino neka ubrzanja u hladovini...

tako sam se odvezao 20-ak km od grada, našao skroz pust makadam koji se penje u neko selo, i u hladu šumarka odmlatio 10 stotki uzbrdo, i strčao nazad lagano svih 10 puta za ukupan zbir od pretrčana DVA KILOMETRA, mislim da mi je to jedan od ličnih :-)

sve u svemu sam zadovoljan, štonobisereklo bang for the buck, valjda se važi kao kvalitetan trening a nije me mnogo koštalo, 11 minuta dahtanja

sutra je novi dan, ako do sada već niste čuli tu mudrost

podosta čudan izbor na temu dogodilo se na današnji dan, a neko ko je uređivao hrvatsku stranicu ima očigledan poremećaj i sklonost ka nasilju i terorizmu... pa je zaboravio i prvi balkanski autoput i insulin i slične teme ali je zato uvrstio događaje tipa "puca u sebe i umire dva dana kasnije" (!) ili "S Jave se proširila epidemija kolere u veći dio Azije", jeste to baš tako hoće određenog datuma da se proširi :-)

i naravno umesto ustanka hrvatske protiv fašizma stoji da su četnici negde nešto, to je jako važnija stvar da se stavi i u udžbenike istorije a kamoli samo na vikiPRDiju.

elem juče sam se malo odmarao nakon divljačkog vikenda pa sam otišao da obiđem radove na novoj brzoj cesti ka istoku od grada, i prošao par kilometara kroz bagere mašine i gomile ivičnjaka, već sam imao par spremljenih odgovora ako me neko pita šta ću na gradilištu no po onoj vrućini nikom nije bilo do priče pa sam foto safari uspešno završio.

tumarajući nakon što se gradilište završilo, prvo sam stigao do kolubare i neko vreme većao da li da je pregazim u patikama ili da ih izujem, na kraju sam odustao i odlučio se da nastavim sa istraživanjem nepoznatog umesto da 300m kasnije dođem na poznati put sa druge strane obale.

uspeo sam da pronađem još par prečica kroz šumarke i livade do sledećeg puteljka, pa sam napravio omčicu i vratio se opet istim putem u izgradnji.

na kraju sam u jednom kanalu ugazio u blato do članaka i usrao iste one patike koje sam pola sata ranije poštedeo gaženja kroz reku, karma je čudo.

povratak u stvarnost

nakon što smo u subotu odustali od nemogućeg plana i smislili puno bolji i ostvarljiviji, došla je nedelja i na red je stigao i taj propušteni plan

počelo je sve kako se zamisliti može, a nastavio se i "vikend žutih mačića" jer mi se ujutru na omlet uvalio žuti mačorčić, kao što je i Lola posle trke dobila još jednu medalju u vidu žute mačkice

nakon toga smo seli u auto i obavili planirani transfer do baze u Prilikama gde smo još jednom promenili plan da se ide jednim (makadam) putem a vraća drugim (asfalt) iz Katića, pa smo otišli asfaltom da bi se što manje izmučili nakon natrpane subote

gore je naravno opet došlo do promene plana jer je nakon asfalta puteljak bio full razrovan i trebalo je gurati bicikle sat uzbrdo i sat nizbrdo nakon čega teško da bi ikome bilo do produžetka ture, pa smo se razdvojili, i Lola je kao umornija otišla na planinsku šetnju tih poslednjih 400m visinske razlike do vrha, i nazad do asfaltića isto toliko jer je nizbrdo još teže voziti ćelave gume koje smo zbog ostatka vožnji morali da ostavimo na biciklama.

ovo rozo je veliki asfalt, roze tačkice su asfaltić koji se odvoji ka vrhu, a makadam je svetlo plav i on ide sa suprotne strane brda pa je zbog toga takođe isprekidan, vrh je negde oko 1525m valjda, a ovaj pogled je iz rupe u koju sam se spustio takođe makadamom uz par kritičnih kočenja i izletanja i tako sišao Mučnju pod noge te ga uslikao iz krtičje perspektive.

nakon toga sam nastavio vožnju u suprotnom pravcu jedino moleći boga da ona ne probuši gumu ili nešto slično jer bih onda sve to morao da se vraćam pošto je sve rezervno i pumpa bilo kod mene, no srećom nijedan alarm se nije oglasio pa sam stigao da odem na jedan sporedni puteljak i sa njega se popnem na isto tako "na glasu" vidikovac, pa smo posle vožnje razmenjivali fotografije :-)

nakon sličnog prilaza sam takođe nakon asfalta pa asfaltića prešao na makadam koji sam nekim čudom uspeo da izvezem do pred kraj, gurao sam samo zadnjih 500m koji nisu ni bili naročito strmi ali je po putu bilo dosta "ostruga" tj kupina-alike granja koje se sa sve trnjem pružilo popreko, pa nisam hteo baš namerno da izbušim gume.

pred kraj me je sačekala i svojevrsna ferrata sa stepenicama i gelenderima preko oštrog kamenja a biciklističke sprinterice mi nisu bile baš najidealnija opcija za alpinizam. no nekako sam se ispeo do samog vrha ostavivši biciklu na prelasku sa makadama na prve stepenice

umesto sajle za vezivanje sam imao samo onaj kajšić za učvršćivanje klipsera kojim inače dodatno stegnem torbicu ispod sedišta, pa sam njime stegao bajk da ne bi krenuo nizbrdo, a i ako bi neko naišao i počeo da čačka svakako bi se čulo lupanje guvernale o gelender jer sam je uz poseban manevar provukao pa je čak i meni trebalo dva minuta da je izvučem odatle.

tako je prošao još jedan epski vikend, 78km brdskog biciklizma pa 10km atletska trka pa 67km planinskog biciklizma, uz spašavanje jednog kera i četiri mačke, mašala

i dok trepneš eto ga ponedeljak popodne i staro dobro pitanje A ŠTA SAD?

ludi vikend

kao što sam i najavio pred odlazak, vikend je vredeo svakog uloženog minuta na poslu tokom pet radnih dana

plan je u startu morao da bude izmenjen, iz razloga zdravog razuma koji se umešao u zadnji čas

naime ideja je bila (megalomanska) da odemo pravo u Arilje i prijavimo se za večernju atletsku trku 2.5km/10km, gde prijave počinju u 11h, pa da zatim odemo autom do Prilika (pola puta ka Ivanjici) i odatle izvedemo MTB desant na planinu Mučanj odakle se po predanjima iskusnih planinara pruža najbolji pogled u celoj srbiji

no samo odlazak do Prilika i nazad je već sat vremena, za vožnju je potrebno 4-5 sati već ovisno o tome koliko je prohodan poslednji deo uspona nakon prestanka asfalta, plus svo zadržavanje, plus nešto malo vremena za odmor pred trku, i kad sabereš sve to shvatiš da za barem dva od tih 7-8 potrebnih sati uopšte nema vremena

na licu mesta sam uzeo da ispravljam plan i našao jedan krug od 80-ak km koji je sav po asfaltu i uključuje tu par lokalnih mauntinsa, pa bi to bez previše stajanja moglo da se ladno odveze i vrati se barem par sati pred trku, PLUS ono najvažnije nema nikakvog transporta od-do nego je dovoljno samo se prijaviti u hotel i odmah na parkingu namontirati bajkove

rečeno učinjeno, sve se stiglo i postiglo, lep planinski krug odvozan, trka otrčkarana bez problema, s tim da nam je bilo proporcionalno lagano onoliko koliko smo trenirali pa sam ja otrčao veliku trku od 10km to jest nešto manje od 9km jer je staza bila "malo kraća" (!) a Lola malu od jednog (2.2km) kruga. 

umesto mene evo vam slike dvoje pobednika koji su drugi krug prošli zajedno, pre nego što je kenijac ostavio Olju taman onoliko koliko mu je bilo potrebno da me prestigne pred cilj (ja tri kruga a on četiri) a ja sam završio kao jedan od 7-8 srećnika koji su uspeli da joj pobegnu i protrče u zadnji krug pre sramotnog preticanja od strane slabijeg pola :-) 

roglić i podgaćar

nažalost moram da napustim ekran televizora baš kad se razvija drumska trka na OI, moraće da radi neki odloženi repeat nakon što obavim svoju vožnju za danas.

nadam se da će barem ženska trka sutra ujutru dočekati moje oči u cilju.

juče je bio dan laganog hajka - odmora, tojest dosta se radilo na poslu (ali se dosta i zaradilo što obećava lep vikend) pa sam posle toga lepio sve i svašta i isprobavao pištolj za vruće lepljenje na raznim podlogama, a između ostalog sam čak probao da zalepim i dve unutrašnje gume od mtb-a, trenutno su naduvane i gledam da li će da popuste ili mogu da krenu na vožnju.

uspeo sam da zalepim i famozne puma road racer koje su mi bile jedan od najsrećnijih "ulova" u životu jer sam ih gledao po katalozima godinu dana i odjednom su se pojavile u N-sportu baš pored hotela Vojvodina gde smo bili smešteni pred NS maraton, naravno da sam ih odmah kupio i naravno da sam promašio broj i uzeo pola broja veće, i nakon toga ih godinama budžio nekim drukčijim ulošcima...

nakon nepunih 200km su se razlepile jer imaju neku imitaciju ikebana đona koji se odvojio od podloge, verovatno od vremena (tako mi je obućar objasnio za salomonke, kada prođe nekoliko godina lepak popusti čak i na nenošenoj obući).

očigledno im je kanta pred nosom i neće još dugo živeti, ostaće zapamćeno da sam u njima otrčao lični na trening-polumaratonu od kazneno-popravnog doma do Pričevića i nazad, za desetak sekundi ispod 1h23', e sad da li je do patika ili do mene presudite sami.

i evo nas u Lavu

tačnije sunce je u Lavu, šta god to značilo, meni ne znači ništa 

idu rođendani onima rođenima u Lavu, eto bar nešto

moram pogledati ko je sve rođen u narednih mesec dana, ovo malo što znam su sve neka prenaduvana sebična egoistična gamad, mora da postoji i neko normalan

elem juče mi se dogodiše dve zanimljive stvari

prva je bio spust iz jednog sela koji je bio toliko izlokan pljuskovima da se na površini pojavilo neko kamenje veličine pesnice, sve umotao u pesak i sitnije kamenčiće, sa zarezom od vode pedalj dubokim koji je negde takođe napunjen šoderom a negde samo tako zjapi kao kanjon kolorada

ako danas ne padnem ovde, ne znam kada ću

hehe, razmišljam, u blogu ću napisati "plavi i crveni MTB sam već osveštao, samo mi fali da ponovim i ovaj crni"

i kada sam već likovao što nisam pao (nekim čudom), shvatim da je to bila samo polovina razjeeeanog spusta i da nakon kratkog predaha dolazi još gori deo

eto, rano si se radovao, sada će da ti se desi baš to o čemu si hteo da se pohvališ da te zaobišlo

opet ne znam kako sam se spustio ali u komadu, mogao me ulazak u pomenutog Lava koštati gipsa

"spustio sam se LAVOVSKI" 

ako se tako može reći za vožnju u kojoj si progutao osam knedli

kada sam izašao na asfalt sreo sam tri grupe biciklista, mladih, i kasnije shvatio da je tu na zajedničkom treningu bilo i gostiju iz drugih gradova

odlično, kada okrenu nazad ka gradu zakačiću se pa s njima, već koja mi grupa bude odgovarala po brzini

no cvrc, prednja guma kaže mljac mljac i morao sam da skrenem s puta da je zamenim

dok sam je duvao pumpom, a aku kompresor naravno stoji u autu koliki sam nobelovac, klinci su prozviždali dok ih je neki od trenera bodrio preko megafona

stigao sam u grad pola sata kasnije i zaokružio još jedan solidan dan u nizu
ponedeljak - hajk

utorak - trčanje

sreda - trčanje + bajk

četvrtak - trčanje + bajk

kraj leta

danas popodne sunce prelazi iz raka u lava a juče je bio sveti Prokopije koji mi je oduvek bio simpatičnog imena a zapamtio sam ga po jednom treningu na Ibarskoj magistrali pre puno godina kada su putari baš na Prokopija presvlačili cestu novim slojem asfalta pa im je bilo malo njihove muke na plus šezdeset nego sam ih još i mlađahni ja podjebavao kako će im sve to propasti preko noći kao da ga je neko Prokopao

možda se prorok ili svetac jednostavno zvao Proko pa kad su pitali gde je Proko neko je odgovorio "Proko pije" i onda ovaj što je pitao skontao da mu je to pravo ime, kao kad pitaš jel mi dolazi Maja na depilaciju a koleginica te ispravi "Marijana" 

kao kad vidim natpis Brankovina uvek pomislim kome li je to Branko vina natočio pa dobio po sebi ime sela

ili kad vidim Veselinovac uvek pročitam kao Happy Money

ima i jedan Veselinovac negde oko Kragujevca, e odatle negde mi je jedna od dve babe a sestra joj je i ostala tamo negde da živi

elem nakon onog Tempića koji je imao pejs lagane dužine a meni delovao kao Tempo, nisam ni znao šta da očekujem ali sam bio rešen da malo otrčim ujutru pa sam se juče odmah zaleteo na stadion da bih iskombinovao nešto kratko 

naravno da mi se nisu trčale stotke jer koliko god da ih otrčim bilo bi mi malo a ja sam hteo da budem zadovoljan, opet

pa sam smislio tristotke

sa hodanjem kroz drugu krivinu, i taman opet dođem na početak

sa sve kilometrom hodanja mi je prosek bio skoro isti kao i onom Tempu, pa ti vidi

ovo je treći put (tek) ove godine da ih radim, prvi put sam bio mrtav umoran pa su mi išle oko 80s što je naravno smešno sporo čak i kad se odbije uloga podloge čitaj blatnjave šljake sa grbama i džombama od trave i kamenja na jednom od dva pravca

drugi put sam išao negde po 68-69s i bio sam prezadovoljan tolikim "napretkom" a juče su mi išle uglavnom oko 70-71s što znači da sam čak možda išao i bolje nego prethodni put obzirom da sam pola dana ranije trčao Tempo

popodnevna vožnjica je bila predviđena kao rikavery ali sam imao par krvničkih uspončića po kamenju tako da je ispala svojevrsno intervalisanje, opet neplanirano

ajd

da se pohvalim

kao što naslov reče
došao sam da ti kažem da odlazim odlazim odlazim

a gde odlazi pesnik

odlazi da se pohvali

e tako sam ja poluneplanirano čekao i čekao da stane kiša a svi znamo koliko se ja razbolim od čekanja, no eto na neku foru sam uspeo

prognoza je govorila da će malo kasnije popodne biti sunčano

e ali ima burazer kefalo, otvorim ja da vidim kako idu oblaci, pa skontam na koju stranu od grada će ih biti najmanje

i lepo odem biciklom pony (što je Milijana gony) malo dalje od centra baš na tu stranu, što bi rekli obzirom da je postojala samo jedna strana van pravca oblaka onda sam od svih raspoloživih baš nju odabrao

jer je bila jedina raspoloživa jelte

i odmah otrčim uzbrdo i na kraju mi je ispao Tempić
da li sam bio umoran ili sam hronično de-treniran, nemam pojma tek 5'/km mi je čak i nizbrdo delovalo "vau letim" e sad koliko sam zaista leteo bolje da niko nije video

tek nekako se zaokružilo lepih 13km i bio sam hepi

obzirom da sam jutro prespavao pišući neke druge blogove to je bilo sve za popodne

nije svaki dan nedelja

ćirilica bato

evo šta se desi kada meteo sajt podesiš na "srpski",
ipak sam malo više očekivao nego da mi engleski napišu ćiriličnim slovima :-D

prvi put vidim ovo "nadmorska visina sunca" i poprilično je zanimljivo. 
mislim svi mi to znamo ali kada ovako nacrtaš, tek onda shvatiš koliko je letnja polovina godine lepša i zdravija za živa bića od one "dark side".

ponedeljak me je malo šokirao što zbog povratka na posao a što zbog nastavka kiše i zahlađenja, i kad sam popodne popio kafu umesto da osetim želju da trčim prosto mi je došlo da legnem da spavam.

nekako sam se naterao na barem mlitavi hajk, čisto da uhvatim malo zraka.

a na tu temu jedna anegdota.

momak koji drži hotel na Zlataru se odmah identifikovao sa našim sportskim ambicijama i raspleo priču o rukometnim danima, a vožnje biciklom putevima između 1000 i 1400m nadmorske prokomentarisao odobravajućim tonom MORA ČOVEK DA SE KISEONIŠE.

prosto zvuči kao onaj neki vlasnik televizije koji je za sebe nabavljao gasne komore da bi se spasao korone i povećao imunitet, no kako god da je zvučalo eto bar znam šta sam radio po planini, kiseonisao sam se.

mogli su me u tegli punoj sirćeta vratiti, nekako može i tako da zvuči.

frtalj-rođendan

kad imaš frtalj bureka i frtaljMaraton, zašto ne bi imao i frtaljRođendan

tako ja na svaka 3 meseca proslavim i štonobirekli "frtalj frtalja stiže"

kao što ti prođe godišnji pre nego što je počeo, ama baš isto tako će ti i život proći i jednog dana ćeš zaprepašćen da gledaš unazad (mislima) i da se pitaš kako se to dvajes trijes hiljada dana komprimovalo u samo nekoliko koje pamtiš

čak ako vodiš i jako uzbudljiv život, po nekim (standardima), opet sve dođe na isto

što je svojevrstan paradoks

i onaj što je radio u rudniku 40 godina i onaj što je svakog ponedeljka kupovao novi auto ili putovao na neko novo mesto, peo se na novu planinu, plovio i ronio novim morima, na kraju života skontaš da je to sve samo spolja i da koliko god se napinjao da ti bude raznovrsno, to napinjanje će da pomogne samo tome da ti svi dani budu slični a život monoton

nešto poput onoga kada ni ne radiš ništa, nego samo čekaš da se pojave nove igrice, nove serije, nove sezone i utakmice, jedino što kad "ne radiš ništa" tj kad nisi aktivan, onda te drugi snabdevaju tom monotonijom koja je samo naizgled zabava, a ustvari je samo popunjavanje neke praznine u glavi ili ako ćemo pesnički u duši

otprilike samo najveći naučnici i istraživači mogu da kažu da su živeli s razlogom, tog jednog dana kada se "odnekle osvrnu ka nečemu"

tako mi je juče prošao i drugi od dva rikaveri dana u nekom hajku sa potrčavanjima, par utvrđivanja nekih prolazaka i prečica koje su pretile da odu u zaborav, sve u svemu ništa spektakularno no nakon spektakularne nedelje bolje je što je došao sasvim običan vikend, da dopusti uspomenama da se lepo slegnu umesto da ih neka centrifuga pretvori u haotično polusećanje

frtaljSećanje, da završim u istom stilu

odlepio mi se onaj vršak đona koji na nekim patikama kao jezičak ode u vis i tu mi se zakačio busenčić korova kao neka aplikacija na haljini (nekada se "aplikacija" koristilo za ukras na odeći, sada za programčić u telefonu) i upozorio me da ću i to morati da zalepim čim budem sledeći put palio pištolj za vruće lepljenje, na Lolinim patikama na istom mestu lepak drži već par nedelja što znači da je spravica prošla test.

a nakon Danas ide i Juče, laje i mjauče

mrzi me da čekam da se sve slike prebace u fotose pa evo neke od ovih koje su legle u prvoj turi

elem nakon pola sata sam napisao burazerki u mesindžeru kako čujem nekog terijera kojeg će u šumi strefiti srčka koliko se dernja, a mene nijedan bernardinac neće pronaći u ovoj magli

naime svi smo veoma sigurni da svako brdo kojim smo prošli nekoliko puta uzduž znamo i popreko, sve dok se ne navuče magla, e onda više ni terijer ne zna gde je a kamoli insan

na kraju je ispalo da sam uzduž prošišao kroz popreko skretanje kojim sam barem tri puta prošao u zadnjih godinu dana ali ga nisam prepoznao, no barem sam pronašao nekoliko prečica što je samo po sebi puno zanimljivije od prepoznavanja istog ukrštanja šumskih puteva

dođe mi da izmislim sopstvene markacije, da ponesem neke komade od patika, đonova starih, par eksera, i na ključnim raskrsnicama da to zakucam u neko drvo i da po tome ubuduće mogu da NE promašim

trebala bi i poneka velika šajbna da poturim pod ekser, da ne bi neko samo iščupao patiku ako ga nervira, a preostalu glavu od eksera bih teško primetio u trku

možda treba nešto drugo umesto đona, smisliću već

za razliku od petka kada sam pretrčao 10km a prepešačio samo najstrmijih 4km uzbrdica, iako sam planirao da gro prehodam, u subotu sam od ukupnih 26km pretrčkarao 11, a prehodao ostalih 15km iz prostog razloga što sam od tih 15 barem 12 držao upaljen telefon i otvorene karte koje sam bogu hvala učitao na vreme.

tako je sada odjednom u zadnja tri dana nakon 18+10+11 ispalo da u julu imam VEĆ ČITAVIH 73km trčanja što je dosta bolje od onih desetak za celu prvu polovinu meseca!
trka nikakvih ni nema u najavi, kad kažem trka mislim na Trku a ne na neke opskurne eventiće za po šačicu ljudi

organizatorima nije bitno da naprave jednu trku ali masovnu, nego i ono malo prijavljenih razvrstaju na 2-3 različite dužine, valjda da bi svako poželeo da za nešto uplati startninu, jer to je ono oko čega se sve vrti naravno

trčao sam u životu i jedne i druge i uvek mi je bilo puno bolje kada sam bio osmi na sljemenu ili deseti-dvadeseti na plitvicama, umesto onoga kada sam pobeđivao pešter mojstir ili taru i celom dužinom trke trčao maltene sâm, upravo zato što trke nisu imale kvalitet.

stoput je više motivišuće kada se na trci osećaš kao na trci a ne na solo orijentaciji

ali šta ćeš, treba biti srećan što si živeo u vreme dok je nešto vredelo i dok nije otišlo u peršun, da ne kažem otišlo ća'

una traške puzu vaške

evo me opet "sutra za juče" jer juče nisam stigao da napišem blog 
a nisam stigao jer mi je u 09:05 dunula ideja da mogu da odem vlakom nekih 20-ak km kroz tunele ka planinama, i da onda dotrčim nekim alternativnim puteljcima nazad u grad

no o tome sutra, tj kasnije

a ovaj "blog o petku" ionako neće biti spektakularno prezanimljiv, jer sam nakon onih silnih bici vratolomija i trkačkih dokusuravanja umornog nežnog organizma morao dati nogama oduška pa sam se odlučio za neko pešačenje po okolnim stazicama, u okviru nekih 3-4 sata fore koliko sam imao fore do zakazanog ručka u komšiluku

nekim čudom, prethodni dan me je više odmorio nego umorio pa se to pešačenje i planinarenje pretvorilo u polu-trčanje, mogu reći da sam bio jako zadovoljan zbog toga

koliko vidim prognoze su da dosta pljuskova narednih još par dana pa će biti više trčanja a manje bicikle, suprotno od onoga što u nazivu Leto obećava ali ajd, šta da mu radiš

malo sam se podsetio poslednjeg trejla koji sam na dosta segmenata lično markirao, neke delove prošao kontra smerom a neke onim regularnim, usput pokušao da se malo i odmorim no svo vreme čuvajući u ćošku mozga onu sitnu radost da nakon par sati sledi obilan roštilj sa špricerom

jbg moraš imati neku ideju vodilju u životu

na fejs sam okačio puno slika sa tog hajka pod heštegom #srpanj pa bujrum

slike fotke imađini

bome napeto je

da bi se dan nastavio "moram" prvo da obavim jutarnje molitve i rituale a to ume da potraje ako si u nekakvom zaostatku

jerbo da bi se napisao blog tj dnevnik plovidbe, treba se uz pomoć slika podsetiti svih avantura, ujedno tako bekapovati sve snimljeno, i od bloga napraviti jelte strip

a kad imaš tri dana sa po 200 slika to znači da treba poslati tri puta po deset puta po 20 slika

i tako sam krenuo lagano pa kad stignem

pola slika sa jednog a pola sa drugog telefona, pa sve na treći huh

kao po najavi i jedinoj mogućnosti, juče sam malo i potrčao

ko zna koji će to kilometri biti po redu, ako uspem jutros i excela da se dokopam

patike sam uzeo iste one bruks ravena sa malo jačim šarama na đonu koje sam ciljano kupio baš sa idejom da mi posluže za off road

tako su nakon onih divčibarskih 26 ili koliko već izađe kilometara, prošle kroz još 18km kamenja i prašine

kao i na prethodnim vožnjama, uspeo sam da snimim i par kratkih filmića sa trčanja, čisto da uprizorim planine i predele

to već ne mogu da okačim na blog, sa fb storijima ne bih da smaram nego stavim jednu priču dnevno max, jedino što mi pada na pamet je da ubacim u viber grupu lokalnih trkača, ili eventualno da napravim fb status u kojem bih natrpao sve u jednu objavu

long stori šort, u suunto aplikaciji (koja je med i mleko za trasiranje ruta) sam ucrtao nekoliko mogućih prolazaka sa jedne planine u podnožje druge planine pa odatle nazad nekom džadom do najvećeg sela u okolini (!) s tim da uopšte nisam bio 100% siguran da li te moje prečice imaju izgleda da budu prohodne

jer se puteljci mal malo izgube po šumama, pa ako je nešto od toga uraslo rizikujem da zaglavim "nigde" i završim sa nikakvim izborom između 1) povratka hiljadu metara nadmorske nazad uzbrdo odakle sam krenuo, ili 2) probijanjem pošto-poto kuda može ili ne može, jer je povratak uvek neka vrsta poraza tj odustajanja, zbog čega sam par puta stavljao glavu u torbu ali sam nekako uspevao da prođem kuda se (nije) moglo

jedino gde sam pogrešio je što sam vođen logikom (!) na jednom mestu odabrao drugi mogući put do potoka, da bi se kasnije ispostavilo da je onaj originalni bio bolji upravo zato što je delovao manje korišćen. 

reče mi jedini čoek kojeg sam sreo usput, da su oba puta "iste važnosti" i oba izađu na mostić, samo ovaj moj ide kroz par malinjaka pa su ga traktorima pretvorili u prašinu, a onaj kojeg sam se uplašio jer je delovao polu-urastao, on je lepo nasut i puno bolji za šetnju

eto ti ga sad

kontam da ću danas na trčanje

iz prostog razloga što sam se juče dan nakon razvaljivanja na bicikli opet razvalio na bicikli i ako vidite moju Stravu, videćete sve

strava ionako ničemu drugom ne služi osim da mi pisanje blogova bude lakše i kraće

kad me mrzi da previše opisujem, ja kažem imate na stravi

ovaj put nemam slike, oba telefona su mi na punjaču pa jbg

nisam došao da crtam strip ionako

elem juče je, za razliku od prekjuče, plan bio dosta konkretniji, ne tipa idemo da vidimo kakav je put, nego idemo tamo gde znamo da je dobar put

oper smo nakratko silazili ispod 1000m nadmorske ali predeli su bili fantastični, temperature skroz podnošljive iako je u ravnici bilo najavljeno +39, vetra je bilo prvo kad mi uopšte nije trebao ali se na kraju iskupio i dogurao me do hotela BAŠ kada mi je najviše trebao, dakle fala i drugi put

ukupnih 11 sati u sedlu u utorak i sredu su gotovo sigurna garancija da će ovaj četvrtak doživeti da me opet vidi na trčanju, a kada i kuda i kako, pojma nemam

na kartama se ništa ne vidi jasno, negde ima staze a negde ne, negde je očigledno da se radi o jakom nagibu kroz prašumu ili propadanju u neki sodom (i gomor) a negde KAO ima puta upravo tuda gde deluje da nema šanse da postoji

to što izgleda kao put može biti i neki uzani sipar, bog te pita

tako da odoh na pansionsku doručak u prevodu omlet sa šunkom i bela kafa, a šta posle ovoga doživim biće čista lutrija

buđanje ranog proleća

čekaj sad ovako, Sale je retrogradan

tojest retrovizoran

zadnji blog sam napisao u utorak ujutru, probuđen u ranu zoru zoru, i obećao svakakva zbivanja

dakle utorak je prošao tako da sam već posle doručka bio kao zapeta puška, bicikle u autu, ja naždran kvalitetnog doručka, auto zapet takođe, i svi čekamo na akciju

plan je bio da se ode od tačke a do tačke b, međutim zbog silnih radova na putu negde oko tačke "a i pol" odnosno "pola b" i tu sam počeo da čačkam po kartama

i naravno iznedrio revolucionarnu ideju kako postoji neki debeli beli put, to niko ne zna šta znači na kartama jer crveni je magistralni i eventualno regionalni, žuti je žestoko regionalni i nepouzdan, beli su oduvek bili "ne dao bog nikom da tuda prođe" no iz iskustva znam da su neki beli skroz upotrebljivi

e a ovaj je bio kao i svi beli, ali podebljan

da li je to značilo da je bolji, ili uređeniji, ili

i tako je taj beli postao ništa od puta, trebalo je kotrljati točak sa ćelavom gumom po prašini i kamenju, baš ono kako većina ljudi zamišlja godišnji odmor

povratak je pak bio full spektakularan sa jednom planinom (nje ćete se nagledati u fb story-jima) koja toliko dominira krajem da u odnosu na nju magleš i medvednik mogu bukvalno da potonu u neku obližnju baru i prestanu da umišljaju neku iole važnost

znači ludilo

i nakon toga još zvrndanja po planinama, ovaj put je guvernala sišla ispod hiljadu metara, za razliku od prethodnog izleta, ali ne previše

tek onako, malo, da mi pokvari blog

ajd preživeću

na crveno slovo

juče sam pisao blog na crveno slovo a kažu da se tada ne radi ništa fizički pa se blog ujutru nije računao u prekršaj.

e onda je trebalo zameniti pomenutu gumu na bicikli.

pa sam našao nepostojeći trn, tačnije komad žičice, jednu licnu, koja se zabila u gumu, spoljnji deo je otpao i ništa se ne vidi na površini spoljašnje gume, no nekako sam napipao iznutra o čemu se radi, usput izvadio i vrh jednog trna koji je virio samo četvrtinu milimetra pa ne bi ni mogao da probuši unutrašnju ali za svaki slučaj, bolje da ga više nema na tom mestu.

jednom prilikom kada naiđem na veće oštećenje probaću pištoljem za vruće lepljenje da zakrpim i spoljašnju gumu, baš me zanima kako će to funkcionisati.

i dok sam menjao gumu, pomislim da bi bilo fino da očistim zupčanike na kojima se maltene blato uhvatilo od spoja masti i prašine.

dok sam skidao zupčanike primetim da se osovina ne okreće baš mekano nego onako pomalo zapinje.

rastavim konuse, izvadim osovinu, obrišem kuglice unutra i kad sam krenuo da vratim osovinu shvatim da nešto neće moći.

potrebno je dva šrafa zakontrirati, za to postoje posebni "ključevi za konuse" koji su onako uzani baš zbog toga, MEĐUTIM.

konus (ona užljebljena matica po kojoj klize kuglice) je podvučen pod disk od kočnice, i treba ga skinuti, e ali to je valjda jedini ključ koji nemam, za skidanje diskova iliti rotora kako neki kažu.

e sad kao da sam premalo radio na svetog petra, trebalo se doviti i omogućiti da se šraf zakontrira, jer u protivnom stegneš sve na mrtvo pa se točak ne bi ni okretao.

konus je crna matica skroz desno, levo na osovini je šraf, a u sredini je jedna šajbna malo deblja koja ih razdvaja:

i onda sam jelte na svetog petra upalio brusilicu (!) i napravio žljeb, ovaj na beloj šajbni u sredini, tu sam uglavio ključ za konuse taj tanki iz uvoda, i uspeo da zakontriram šraf.

ubacio sam belu campagnolo mast, nadam se da se shimano zadnja glava neće ljutiti jer su to najljući konkurenti na svetu.

nakon toga sam otišao na rikavery vožnjicu od par sati, pronašao par novih prečica, slikao se sa ovčicom a to ste već videli na fb u story-ju, i tako.

danas je novi dan, odmorio se nisam, naprotiv, ali šta ćeš, neće godišnji još dugo trajati pa se ne može previše ni odmarati, mora da se nastavi sa celodnevnim crkavanjem jer kako ga drukčije najpametnije iskoristiti.

ima ko je u ovoj kući zadužen za ležanje.

na petrovog dana

budim se mrtav to jest ležem mrtav veče pred petrovdan a kažu da sveti petar drži ključeve od raja i sad stojim u redu pošto sam mrtav jelte, međ ostalim mrtvacima, i čekam da čovek otključa ordinaciju... a umro sam juče na onom planiranom trčanju, koje je ispalo nešto najčudnije što sam mogao ili nisam mogao očekivati. pa evo.

autom u ski centar pa odozgo upalim mapse i krenem.

prvih nekoliko kilometara sam bio izrazito skočan i lakih nogu, pulsevi nešto viši ali rekoh nisam trčao skoro uopšte celog jula pa je možda i za očekivati.

navigacija mi ništa nije pomogla jer uopšte nisam poznavao teren.

potpuno novim putevima mi je bilo više nego uzbudljivo, osim što sam onako gledajući po planinskim livadama i brdašcima svaki put primetio put koji ide doslovno po vrhu, kao preko krova kuće da treba da pređeš, a dva puta se ispostavilo da je postojao i obilazni širi planinski put.

ovo kuda sam ja trčao je očigledno bila nekakva quad staza, a šta ćeš.

na jednom mestu sam uspešačio jer je nagib bio bukvalno 45°, sva sreća da je bilo uzbrdo pa je bilo prihvatljivo uzhodati, pečšačenje nizbrdo bi me već ubilo u pojam.

i tako se dalje nastavila navigacija prema više manje prepoznatljivim slikama sa mape, nisam nikada tu bio ali sam otprilike znao gde sam, kuda idem i šta me čeka.

više sreće no pameti, na 30 i više stepeni nisam poneo vodu i verovatno bih umro puno ranije nego tek oko 20-og kilometra da nisam naleteo na dve česme/izvora.

i tu negde su počeli problemi, ostao sam bez snage jer je već bilo popodne a ja osim doručka i nekoliko onih lešnika uvaljanih u čokoladu nisam pojeo ništa više, iako sam zamišljao da ću pred trčanje nešto dodatno ubaciti u organizamčić.

svakog kilometra je malaksalost bila duplo veća i pred kraj stoti put promenjene rute sam već taktizirao tako što sam trčao po suncu i po ravnom i nizbrdo, a kada naiđem na uspon u hladovini tu sam pravio pauze od trčanja i šetao ne bih li se malo rashladio.

kako potrčim pulsevi mi opet zakucaju u visinu što znači da sam bio dehidriran jer nakon one druge česme više vode ne videh, odatle krene neka nelagoda u stomaku a odatle se prenese na malaksalost u leđima i prosto ti telo vrišti LEZI U NEKI HLAD I ODREMAJ SAT VREMENA.

polumaraton sam prošao za 2h15 i počeo da se smejem jer mi je to sat vremena duže od ličnog na 21.1km, jeste da sam imao više spusta nego uspona ali sam imao previše kamenjara i zemljanih grbavih puteva, ne znam da li sam ijedan kilometar prešao za manje od 6' a sad me mrzi da pregledam aktivnost.

sve u svemu sasvim pristojna dužina od dva i po sata, ali važnije od svega je što sam prvi put prošao tom stranom planine i sada već okvirno nešto znam, povezao sam neke puteve u glavi a ne samo na karti, tako da se otvorio spektar mogućnosti za neke sledeće izlete.

deset za deset, kako se to dogodilo?

 pipnem jutros i zadnja guma mi nekako napola izduvana, a nigde nikakvog traga od eksera stakla trna bilo čega. ovaj baj je totalna misterija, jednom se prednja tako izduvala i ja naduvam i proverim nekoliko dana zaredom i ništa se ne događa, a pre toga ista ova zadnja imala isti ispad i takođe ništa. kao da odahne, predahne, onda se napne nakon što udahne i ne pušta zraka iz sebe. danas ionako neću ovom biciklom nigde pa neka je tako napuhane do večeras, baš me zanima šta će da se događa.

zgrožen sam shvatio da za deset dana jula imam deset kilometara (i slovima 10!) trčanja pa sam naprasno odlučio da provedem dan na nogama i malo predahnem od silnog bajkovanja. ko zna koliko ću i gde pretrčati, krenuću na neki izlet pa šta ispadne.

jučerašnja vožnja koja je zaključila bici etapnu višednevnu akciju je bila nit tamo nit vamo, znao sam da mi se ne odmara ali nisam imao ambicije da odem ko zna gde pa sam samo obišao županiju. zbog pljuskova su svi neasfaltni putevi bili upitni kao izbor pa sam se držao asfalta, s tim što kad kod nas kažeš asfalt često ne pomaže ni što otključam viljušku, juče mi je trebao i zadnji amortizer da mi se dupe ne bi istavilo iz vagresa.

dan drugi, hiperakcija

dan drugi je protekao u poštivanju vremenske prognoze i to s razlogom, barem će se tako ispostaviti

rano dizanje (tako su babe govorile, a bila je i neka omladinska emisija na radiju sličnog naziva s tim da verujem da je počinjala negde oko 8 ili 9 ujutru haha) i rani doručak koji je u biti bio ostatak od večere, a večera je bila neki totalni hedonizam kojeg je bilo šteta baciti, mislim ne celog nego ostatke

i tako prvi put u životu doručkujem masni sjenički sir i teletinu ispod sača i pitam se na šta vožnja nakon toga može ličiti, i da bi se skenjali svi mogući statističari i analitičari i nutricionisti ne pamtim kada mi je na vožnji ovako "išlo"

tačnije prvi sat mi je bio onako ravnodušan, drugi već pomalo ambiciozan, treći polu-mahnit i kad smo ušli u četvrti sat već sam mogao da se uključim u neku etapu tur d fransa

ono kad koliko god jako išao, sa radošću pomisliš "može ovo i bolje".

funfact je da je čak i sa spustom u centar varošice koja je ujedno bila tačka okreta, najniža nadmorska ostala iznad 1000m, tačnije 1006m ako je to sve tačno izmereno, ali obzirom da je polazak i dolazak bio na istih 1150m biće da se tokom vožnje ništa nije promenilo

najviša tačka je bila 1389 metara kao i boj kosovske bitke, ima tu neke simbolike obzirom koliko je Lola crkla u povratku

no svakako je zadnji spust bio nagrada za sve moguće i nemoguće uspone, a uzela je i dva QOM sa obe strane planine, uprkos tome što smo vozili MTB a ne drumske bicikle

sve u svemu hipervikend u nevreme jer vikend tek dolazi pa su mu ovi četvrtak i petak završili posao da on ne mora previše da se cima

nadrealno

 kao da je prošlo pet života, sedam za blog i ne verujem da sam juče napisao nešto

izgleda da sam pred polazak na put ipak stigao da natipkam par redova

 pa fenomenalno

uzgred vidim neki naslov "nadrealno" tu koji mi stoji na vrhu feed-a i setim se bloga kolege maratonca, pa mi to dođe kao podnaslov ove situacije u kojoj mi odjednom ništa ne deluje stvarno

alergija, ujed, trn, ogrebotina, krpelj, imam barem 50 tačaka po rukama i nogama koje me naizmenično zasvrbe i kao neki šugavac jedva čekam da završim rečenicu pa da se počešem po nekom novom mestu

trebao bih pred spavanje da krknem neki antihistaminik da se ne bih budio svaki čas

ELEM DAKLE BLOG ZA DANAS,
JER ĆU DANAŠNJU VOŽNJU STIĆI DA OPIŠEM TEK SUTRA

ovo dođe kao lekcija iz predmeta koji razumeš, voliš, pratiš, i onda samo prelistaš dve tri stranice knjige da se malo preslišaš i gotovo, sve ti je jasno, jedva čekaš hemičarku da te nešto pita jer ti je sve u malom prstu

dakle šta to treba da ubacim u mali prst večeras, glede PRVE VOŽNJE
prva vožnja je bila LENJA PITA

jel znate šta je lenja pita

to vam je odozdo ona korica mekana visine pola kolača, pa onda smeša od jabuka i šećera druga polovina visine, i preko toga u trećoj i zadnjoj polovini visine opet korica i prah šećer

dakle krenuli uz najnaj pejzaže i okolinu, pa dugačak spust u stilu crnogorske zmije "jao što je ovo lepo ležiš a ideš" i nakon 15km spusta najlepši deo (onaj sa jabukama) pored reke i jezera i tako to, i onda kreće šta, onda kreće uspon od sat vremena po osunčanom jugu okrenutom kamenjaru bukvalno da ti se smuči život

NA KARTAMA JE IZGLEDALO KAO ŠUMA

a u stvarnosti kao stepa, eventualno pustinja

negde na pola agonije smo provalili ljudima u dvorište i natočili vode sa pumpe, stigli mrtvi gladni do auta, odvezli se nekih 15-ak km na vrh planine do skijaškog centra gde smo imali rezervisano, usput pokupili neko kuče koje nam je prevrnulo auto naglavačke što od sreće što od nekog urođenog hiperaktivnog poremećaja, i dan je mogao da se završi

historijsko povijesna tura oduvek čekana i napokon odvozana, bio sam siguran da je clockwise bila idealna opcija ali sam sada full nesiguran u to svoje rezonovanje

suvo danju

isuse kad sam video izlokanu zemljurinu i bivši šumski put koji je sav pod nagibom od 45° zdesna na levo, nisam znao s koje strane ja da pešačim a sa koje da guram biciklu. sa 530 na 770m nadmorske u manje od kilometar i po, s tim da sam nekoliko delova i prevezao bajkom, što znači da je od 240 metara uspona više od 200 bilo u preostalom kilometru ne-vožnje odnosno tegljenja bicikle upstairs.

ajd bar sam naišao na česmu na sredini uspona, jedva dočekao da prospem mlaku vodu iz bidona i naspem svežu. neko je namerno ostavio da kapljucka iako slavina može da se zavrne, da bi dole u koritu uvek bilo hladne vode i da se ne bi ustajala. mislim ionako nema vodomer tako da će mu račun na kraju meseca biti isti, nula dinara za 31 dan planinske vode. u selu koje se zove Suvodanje, ne znam šta mu to znači ali ceo kraj obiluje izvorima.suvo danju

untitled

ponedeljak je bio pomalo netipičan dan za godišnji odmor jer je bio sve samo ne odmor ali hajd, ne može majstor da dođe kad ti hoćeš nego kad on hoće i onda cvrc levo cvrc desno pa na kraju ne uradiš ništa odnosno sve što uradiš nazoveš "ništa" jer je u odnosu na očekivanja sve manje = ništa, i tako dalje

a ionako bi nakon one avanture i ludila sve bilo polumotivisano tako da je možda i bolje što se natrefio taj dan prunudnog odmora. prinudni odmor od godišnjeg odmora, lepo zvuči.

i zato sam juče bio sav na 230 volti i nakon nekih drugih obaveza opet odlučio da ne idem na klasičan trening nego na nekakav avanturistički izlet, da bih na tu foru ostao barem 6 sati napolju ili u nekoj ladovini.

reka je bila logičan izbor u prvih sat vremena, ali sam zato nastavio presušenim koritom po mesečevom pejzažu, i tu me je roknulo nešto pa sam počeo da trčim iako sam bio u nekim skroz mekanim patikama, koje sam uzeo samo zato jer su najstarije i poluraspadnute, a nikako zato što su prikladne za takav izlet.

i trčao tako ja po kamenjaru kumulativno nekih 4km ili malo više, naravno sa pauzama za slikanje snimanje i preskakanje stenčuga kuda se baš i nije moglo trčati.

nakon toga nisam našao izlazak u desna sela jer ga više nema, niko više tuda ne prolazi, a pre samo desetak godina je bila lepa staza haha

pa sam se popeo na prugu jelte, ona te uvek dovede do grada

pa nisam našao ni izlazak sa pruge u leva sela jer je i to skroz uraslo, doduše tuda su ranije samo srne išle i ja jednom godišnje, a sada su i srne našle neki bolji put očigledno i tako ja ostadoh na pruzi bez izlaska

pa sam morao pored svih onih tunela kojima redovno špartam da prođem i kroz onaj monstruozni od 406 metara koji je pride u krivini i par minuta bukvalno deluje da nikada nećeš izaći ni ugledati svetlost dana

nakon toga sam nekako izbauljao stazom u selo i dalje kasom kroz prečice znane, i na asfaltu sam pokušavao da trčim na nizbrdicama a već sam bio i žedan i umoran da bih trčao i po ravnom.

gledam cajke kako šetaju gradom i piju vodu iz flašice na svakom semaforu, eto ja na +32 prešao 27km bez vode i vratio se živ, u sledećem životu hoću da budem prodavac vode, to je isto što i prodavac magle samo drugo agregatno stanje.

od svega po malo

kad kreneš u neki polupoznat kraj, izgleda da uvek imaš tri opcije za izlet

1) nađi neku egzotičnu turu po kojoj je taj kraj poznat, tipa reka gradac, otrči ili prošetaj negde po nekom treku ako nisi upućen u bogaze, nešto tipa vidra trail koji smo pravili nedavno, i zadovolji se ekskurzijom

2) sedi na bicikle koje mogu da pređu što više km sa što manje napora, i odvezi neki drugi pravac sa što više asfalta, koji uključuje okolne znamenitosti i izletišta, tipa odeš krug na divčibare i opet si lepo upotrebio nekih 4-5 sati

3) probaj sve to odjednom, uz garanciju da bar jedno nećeš uspeti, a možda nijedno

naravno da odmah možete da pogodite da je ispalo šućmurasto nit ovo nit ono tojest od onog prvog sam video više od pola a od drugog skoro ni četvrtinu jer je prvo oduzelo previše vremena

ali nema veze, viđoh neke silno lepe predele po prvi put, neke druge po treći put ali kao da je prvi jer sam sve to odavno zaboravio

no zamalo da od vožnje ne ispadne ništa

ovo što se vidi u mojoj ruci dole, je tzv bužir odnosno deo kroz koji prolazi sajla zadnje kočnice

naime pred polazak sam svratio na buvljak i kupio zadnju sajlu jer je bila malo oštećena, a izlet tura nije nešto na šta se kreće sa krnjavom biciklom kao kad si na kilometar od kuće pa te baš briga

prilikom zamene sajle podmazao sam je sa mašću, progurao kroz prvi bužir onaj do ručice kočnice i guvernale, provukao do pred kraj, i kada sam trebao da navučem ovaj poslednji deo on se praćnuo, ispao, odskočio od zemlje i uskočio naglavačke u šaht pola metra udaljen (!!!!!!!!!!!!)

nakon džaranja po pola metra dubokom šahtu punom zemlje i đubreta, pokušavao sam prvo tregerom za teret koji ima kukicu, pa sa dve grančice pola metra dugačke, no nije imalo nikakve šanse

onda sam na jednu granu namotao onu lepljivu traku, tako da je lepljivi deo prema spolja, uvukao je u šaht i jako pritisnuo komad bužira nadajući se da će faktor lepljivosti pobediti težinu bužira, obzirom da je to ustvari spiralno namotana čelična žica obložena plastikom, pa je samim tim puno teži nego što odaje izgledom

kao što vidite sa slike, ponosni vlasnik izgubljenog iliti odlutalog dela pozira sa svojim izumom izvlačenja uz pomoć štapa i kanapa, doslovno

minut kasnije kočnica je bila kao nova i moglo je da se krene na vožnju sa preko 1000m uspona

jer za ljubav treba imat meru

pošto ja jelte pišem blog danas-za-juče, moram da zanemarim sve današnje jelte zanimljivosti, da ne bih zanemario Juče jelte.

a juče mi je bilo polurepriza od prekjuče, pa ću ga malo otaljati

još jedna među-vožnja u iščekivanju nečeg što u najavi zvuči bum tras ti si mi bila u svemu naj naj naj

e sad, o tome naj ću naravno sutra, kažu da je jutro pametnije od večeri ali ja sam već dovoljno pametan, ali nisam naspavan pa jbg

uglavnom subota je bila u fazonu probaj da prođeš ovde onde ali ne previše, a opet dovoljno da ti ne bude nedovoljno, i sad imajući u vidu da je meni uvek nedovoljno, ajd sad ti budi pametan pa nađi meru

a na tu temu...

bio drugarici rođendan, slikala tortu, ja joj napišem auuuuu posle ovoga moraš na deset puta hiljadu, da istreseš tortu

a ona mi mudro reče "lakše je imati meru"

i tu odjednom shvatim koliko je život lakši kad imaš meru

jer nemanje mere u nečemu te dovede da moraš da nadoknađuješ taj nedostatak mere kroz druge suprotne neumerene aktivnosti, i kao kad nosiš punu šerpu pasulja čorbastog pa ti se zaljulja pa drž nazad pa drž desno pa levo pa napred i na kraju se uvek prospe

hmm

prečice buduće i bivše

izveo sam jedan veoma strateški manevar

krenuo sam na krug koji ima jedan jako dosadan deo, i onda sam pronašao prečicu, da bih skratio deo koji mi je zanimljiv, i izbio pravo na taj dosadan deo

bravo ja

smor je smor ali prečica je prečica

prečica nema cenu

ne zato što je prečica nego zato što se radi o nečem novom

kao kad vukovima u kavez ubaciš šišarku, to volonteri nazivaju oplemenjivanje života

njemu je to nešto novo, danima sedi u betonu i rešetkama i odjednom truc truc zakotrlja mu se šišarka kroz kavez

tog trena i tim događajem on je dobio i teve, i internet, i knjige i stripove, ploče i kasete, ceo svet mu se promenio

otkrio je štaviše čitav jedan novi svet

e tako i ja kada ubodem neki prolazak između dve tačke, otkrijem novi svet

od sad nadalje znam da tu postoji prečica, asfaltna čak, pa se dakle i trkačkom može proći

ujedno i krug od 70+ kilometara može da postane i krug od 63km što može puno da znači kada ti je jako važno da li imaš dva i po ili tri sata na raspolaganju 

pa fino

đakuzi

kaže Lola, gde si me ovo doveo za rođendan, s jedne strane grmi, s druge seva, s treće pljušti, sa četvrte prskaju automobili, sa pete strane točkovi prskaju vodu po leđima i očima, ja rekoh pa to ti se zove đakuzi, kad se voda masira sa svih strana, dakle doveo sam te u spa centar Volujac ispod Kremne.

igrom slučaja je pljusak počeo baš iznad spomenika Obrenu Tešiću koji je na tom mestu poginuo na brzinskom testu Trajal relija, izletevši po kiši u predzadnjoj krivini na samo 500m od cilja. piše da je stradao u kasno leto 1996. što bi moglo da znači da sam prvi put taj spomenik video negde oko 1998-2000., jer nismo baš na te dužine od 220-240km išli ranije.

nakon običnog "kruga na Kadinjaču" koji je prolazio preko debelog brda rogačice kadinjače dalje kroz užice požegu i pravo kući, to je bilo nekih 192km ako se dobro sećam, trebalo je skupiti malo hrabrosti da se ode i krug na Kremnu koji malo dalje zađe u Taru, i tek nakon toga smo ispitali još par alternativnih prolazaka.

ovaj prolazak pored spomenika reli vozaču smo naravno mogli jedino primetiti uzbrdo kada se ide dosta sporije, i odmah smo se u toku vožnje setili tog kruga koji je dakle išao preko užica i volujca kontra smerom od uobičajenog* na kremnu taru bajinu baštu i dalje kući, a (*) sam stavio jer je posebna hrabrost potrebna da za kraj vožnje od desetak sati ostaviš uspon od Drine na debelo brdo jer u početku imaš 17km uspona i posle toga još par kilometara bonusa, što je posle pređenih 160km malo pozamašan zalogaj.

ono što od svih drugih Dužina izdvaja baš tu u posvetu kojoj se pretvorio ovaj blog, je što sam imao suludu ideju da skockam neke "bicikle za brdo" a to su bila dva najbolja rama sa najlakšim mogućim felnama i devetofazima 12-21 (?) što znači da nam je najsitniji prenos bio u rangu ovoga što danas zovu "velika šajbna", plus su te "lagane" bicikle imale po 9.5kg što se danas računa u nešto solidno teško.

zbog te sulude ideje smo ceo dan vrteli nekih 50-60 obrtaja uzbrdo pa su nam naredne dve noći noge toliko bridele da gotovo nismo mogli da spavamo. eto dakle neke logike u svemu, onaj đakuzi juče je pokušao da se iskupi za zlodela koja nam je Tara ranijih godina učinila i da nas malo promasira, hvala nije moralo.

da ne poveruješ, ali IDU DANI

ode pola godine kao da je nije ni bilo

odnosno godina prođe vrućina jok

danas sam planirao da budem odmoran i naspavan a nisam nijedno, no obzirom da sam dva dana landarao i nisam se nešto preterano naprezao, svakako bi danas trebala da padne neka jača akcija

bumo vidli

skinuo sam neke gps trekove, pa ću da vidim koliko puta neću uspeti da promašim stazu ovako nenaspavan

drndale su dve klime u kući, ja se nešto prevrtao, bauljao iz sobe u sobu i tražio gde je najhladnije

pa došla mačka nešto da traži pa smo zajedno išli na terasu da gledamo u mrak i tako triput

jutros mi je za spavanje garmin napisao "no data" dakle i on je zaključio da ništa nije ni imalo da se meri i sabira

ćorak

juče sam na drugoj ili trećoj od dve rikaveri vožnjice uspeo da pronađem jedan izgubljeni put i nije nikakvo čudo što je izgubljen kad je već toliko zaturen, mada mi se svideo

nekad davno sam tuda trčao jer drukčije nije ni moglo da se prođe obzirom da ga je klizište odnelo, a sada su kamenolomdžije razrovale veći put koji do njega vodi i praktično ga pojeli skroz

bukvalno je samleven asfalt u male komade, mislim da putnički auto tuda više ne može da prođe što meni na mtb-u nije bila nikakva prepreka, osim u brzini

treba češće utvrđivati to lokalno gradivo, hiljadu putića ima i ako češće ideš nekim omiljenim onda ove ostale skroz zaboraviš, nekoliko puta sam stajao da proverim na karti, da ne odem u pogrešnom smeru