rano dizanje (tako su babe govorile, a bila je i neka omladinska emisija na radiju sličnog naziva s tim da verujem da je počinjala negde oko 8 ili 9 ujutru haha) i rani doručak koji je u biti bio ostatak od večere, a večera je bila neki totalni hedonizam kojeg je bilo šteta baciti, mislim ne celog nego ostatke
i tako prvi put u životu doručkujem masni sjenički sir i teletinu ispod sača i pitam se na šta vožnja nakon toga može ličiti, i da bi se skenjali svi mogući statističari i analitičari i nutricionisti ne pamtim kada mi je na vožnji ovako "išlo"
tačnije prvi sat mi je bio onako ravnodušan, drugi već pomalo ambiciozan, treći polu-mahnit i kad smo ušli u četvrti sat već sam mogao da se uključim u neku etapu tur d fransa
ono kad koliko god jako išao, sa radošću pomisliš "može ovo i bolje".
funfact je da je čak i sa spustom u centar varošice koja je ujedno bila tačka okreta, najniža nadmorska ostala iznad 1000m, tačnije 1006m ako je to sve tačno izmereno, ali obzirom da je polazak i dolazak bio na istih 1150m biće da se tokom vožnje ništa nije promenilo
najviša tačka je bila 1389 metara kao i boj kosovske bitke, ima tu neke simbolike obzirom koliko je Lola crkla u povratku
no svakako je zadnji spust bio nagrada za sve moguće i nemoguće uspone, a uzela je i dva QOM sa obe strane planine, uprkos tome što smo vozili MTB a ne drumske bicikle
sve u svemu hipervikend u nevreme jer vikend tek dolazi pa su mu ovi četvrtak i petak završili posao da on ne mora previše da se cima
Nema komentara:
Objavi komentar