počelo je sve kako se zamisliti može, a nastavio se i "vikend žutih mačića" jer mi se ujutru na omlet uvalio žuti mačorčić, kao što je i Lola posle trke dobila još jednu medalju u vidu žute mačkice
nakon toga smo seli u auto i obavili planirani transfer do baze u Prilikama gde smo još jednom promenili plan da se ide jednim (makadam) putem a vraća drugim (asfalt) iz Katića, pa smo otišli asfaltom da bi se što manje izmučili nakon natrpane subote
gore je naravno opet došlo do promene plana jer je nakon asfalta puteljak bio full razrovan i trebalo je gurati bicikle sat uzbrdo i sat nizbrdo nakon čega teško da bi ikome bilo do produžetka ture, pa smo se razdvojili, i Lola je kao umornija otišla na planinsku šetnju tih poslednjih 400m visinske razlike do vrha, i nazad do asfaltića isto toliko jer je nizbrdo još teže voziti ćelave gume koje smo zbog ostatka vožnji morali da ostavimo na biciklama.
ovo rozo je veliki asfalt, roze tačkice su asfaltić koji se odvoji ka vrhu, a makadam je svetlo plav i on ide sa suprotne strane brda pa je zbog toga takođe isprekidan, vrh je negde oko 1525m valjda, a ovaj pogled je iz rupe u koju sam se spustio takođe makadamom uz par kritičnih kočenja i izletanja i tako sišao Mučnju pod noge te ga uslikao iz krtičje perspektive.
nakon toga sam nastavio vožnju u suprotnom pravcu jedino moleći boga da ona ne probuši gumu ili nešto slično jer bih onda sve to morao da se vraćam pošto je sve rezervno i pumpa bilo kod mene, no srećom nijedan alarm se nije oglasio pa sam stigao da odem na jedan sporedni puteljak i sa njega se popnem na isto tako "na glasu" vidikovac, pa smo posle vožnje razmenjivali fotografije :-)
nakon sličnog prilaza sam takođe nakon asfalta pa asfaltića prešao na makadam koji sam nekim čudom uspeo da izvezem do pred kraj, gurao sam samo zadnjih 500m koji nisu ni bili naročito strmi ali je po putu bilo dosta "ostruga" tj kupina-alike granja koje se sa sve trnjem pružilo popreko, pa nisam hteo baš namerno da izbušim gume.
pred kraj me je sačekala i svojevrsna ferrata sa stepenicama i gelenderima preko oštrog kamenja a biciklističke sprinterice mi nisu bile baš najidealnija opcija za alpinizam. no nekako sam se ispeo do samog vrha ostavivši biciklu na prelasku sa makadama na prve stepenice
umesto sajle za vezivanje sam imao samo onaj kajšić za učvršćivanje klipsera kojim inače dodatno stegnem torbicu ispod sedišta, pa sam njime stegao bajk da ne bi krenuo nizbrdo, a i ako bi neko naišao i počeo da čačka svakako bi se čulo lupanje guvernale o gelender jer sam je uz poseban manevar provukao pa je čak i meni trebalo dva minuta da je izvučem odatle.
tako je prošao još jedan epski vikend, 78km brdskog biciklizma pa 10km atletska trka pa 67km planinskog biciklizma, uz spašavanje jednog kera i četiri mačke, mašala
i dok trepneš eto ga ponedeljak popodne i staro dobro pitanje A ŠTA SAD?
Nema komentara:
Objavi komentar