ponedjeljak, 12. srpnja 2021.

na petrovog dana

budim se mrtav to jest ležem mrtav veče pred petrovdan a kažu da sveti petar drži ključeve od raja i sad stojim u redu pošto sam mrtav jelte, međ ostalim mrtvacima, i čekam da čovek otključa ordinaciju... a umro sam juče na onom planiranom trčanju, koje je ispalo nešto najčudnije što sam mogao ili nisam mogao očekivati. pa evo.

autom u ski centar pa odozgo upalim mapse i krenem.
prvih nekoliko kilometara sam bio izrazito skočan i lakih nogu, pulsevi nešto viši ali rekoh nisam trčao skoro uopšte celog jula pa je možda i za očekivati.
navigacija mi ništa nije pomogla jer uopšte nisam poznavao teren.
potpuno novim putevima mi je bilo više nego uzbudljivo, osim što sam onako gledajući po planinskim livadama i brdašcima svaki put primetio put koji ide doslovno po vrhu, kao preko krova kuće da treba da pređeš, a dva puta se ispostavilo da je postojao i obilazni širi planinski put.
ovo kuda sam ja trčao je očigledno bila nekakva quad staza, a šta ćeš.
na jednom mestu sam uspešačio jer je nagib bio bukvalno 45°, sva sreća da je bilo uzbrdo pa je bilo prihvatljivo uzhodati, pečšačenje nizbrdo bi me već ubilo u pojam.

i tako se dalje nastavila navigacija prema više manje prepoznatljivim slikama sa mape, nisam nikada tu bio ali sam otprilike znao gde sam, kuda idem i šta me čeka.
više sreće no pameti, na 30 i više stepeni nisam poneo vodu i verovatno bih umro puno ranije nego tek oko 20-og kilometra da nisam naleteo na dve česme/izvora.
i tu negde su počeli problemi, ostao sam bez snage jer je već bilo popodne a ja osim doručka i nekoliko onih lešnika uvaljanih u čokoladu nisam pojeo ništa više, iako sam zamišljao da ću pred trčanje nešto dodatno ubaciti u organizamčić.

svakog kilometra je malaksalost bila duplo veća i pred kraj stoti put promenjene rute sam već taktizirao tako što sam trčao po suncu i po ravnom i nizbrdo, a kada naiđem na uspon u hladovini tu sam pravio pauze od trčanja i šetao ne bih li se malo rashladio.
kako potrčim pulsevi mi opet zakucaju u visinu što znači da sam bio dehidriran jer nakon one druge česme više vode ne videh, odatle krene neka nelagoda u stomaku a odatle se prenese na malaksalost u leđima i prosto ti telo vrišti LEZI U NEKI HLAD I ODREMAJ SAT VREMENA.

polumaraton sam prošao za 2h15 i počeo da se smejem jer mi je to sat vremena duže od ličnog na 21.1km, jeste da sam imao više spusta nego uspona ali sam imao previše kamenjara i zemljanih grbavih puteva, ne znam da li sam ijedan kilometar prešao za manje od 6' a sad me mrzi da pregledam aktivnost.

sve u svemu sasvim pristojna dužina od dva i po sata, ali važnije od svega je što sam prvi put prošao tom stranom planine i sada već okvirno nešto znam, povezao sam neke puteve u glavi a ne samo na karti, tako da se otvorio spektar mogućnosti za neke sledeće izlete.



Nema komentara:

Objavi komentar