Otkrijte vaš najveći ljubavni strah

ŠTA STE PRVO UGLEDALI? Otkrijte vaš najveći ljubavni strah
ONO što vam je prvo privuklo pažnju otkriva vaše najveće ljubavne traume.

1) Muško lice

Ako ste prvo videli muško lice, to znači da vi živite u sadašnjosti i jedva se zadržavate na negativnim iskustvima iz prošlosti. Živite za trenutak jer je to, po vašem mišljenju, jedini način da se osećate slobodno. Ipak, plašite se da pokažete svoje emocije. Zatvarate se u sebe, to može da napravi veliku distancu između partnera i vas.

2) Dečak

Ako ste uočili dečaka, verovatno ste u duši vesela osoba i volite da budete u blizini ljudi. Ne volite da ste u centru pažnje, ali takođe ne možete da se ne pridružite ekipi i budete druželjubivi. Ipak, ono što krijete u vezama je strah od odrastanja. Ono čega se najviše plašite, jeste da osetite da vam osoba koju volite više nije potrebna.

3) Platno

Ako vidite platno na kom dečak slika, to znači da volite svog partnera, ali da ne želite uvek da provodite vreme sa njim. Ponekad ste srećniji ako ostanete kod kuće i razmenite nekoliko poruka. Ono što krijete u vezama je vaša intenzivna potreba za vremenom za sebe, zbog čega se osećate odmorno. Plašite se da to priznate partneru, jer se vodite teorijom da će nastati problem.

4) Dve kolibe

Ako ste videli dve kolibe, vi ste osetljivi. Nemate problem da pokažete svoja osećanja, ali ono što krijete u odnosima je direktan sukob. Ne volite primedbe, čak i ako je to konstruktivna kritika, pa se samim tim najviše plašite da čujete to od partnera.

5) Nos

Ako ste prvo ugledali ovaj kapitalni nos, onda imate iste ljubavne traume kao i Saša, s tim da nisu konkretno objašnjene u ovom tekstu. Štaviše nisam primetio niti mi je uopšte bilo važno da li je lice muško ili žensko (zato ne zaokružujem broj 1) nego sam samo video NOS. 

N. O. S.

S.U.R.L.A.
Gotovo kao moj, možda sam ustvari video sebe?

Studio?...

PS
Dok se ne otvori originalni članak, posebno na mobilnom, slika je dosta sitna pa se ovi detalji 1) 2) 3) 4) ne vide, a kada se pogleda na kompjuteru slika je toliko krupna da se ne vidi cela nego samo određeni deo, loše je formatirano, tako da je svaki ishod puka slučajnost.

Postoji pet načina na koje vozači drže volan

pa kaže:

Postoji pet načina na koje vozači drže volan dok voze, a to otkriva kako im je u životu.
Ljudi to rade nesvesno, a način na koji drže volan dok voze otkriva mnogo o njihovom karakteru i sklonostima. Pronađite svoje i naučićete nešto o sebi ili nekome sa kim sedite u autu.

onda, evo ovako, ako znate kako izgleda analogni sat = volan

po gradu sam uglavnom
1) Minimalista (ako je jedna na volanu onda je negde na 11 sati)

Jedna ruka je na volanu, druga na menjaču. Trudite se da živite što jednostavnije. Radije imate nekoliko dobrih prijatelja nego da ste okruženi gomilom svih vrsta ljudi. To ne znači da ste dosadni – ljudi vas cene, poštuju vaš životni stil i činjenicu da niste skloni dramatizaciji.

na autoputu sam najčešće

2) Logičar (desnu držim na 2 sata a levu negde oko 8 sa laktom naslonjenim na vrata)

Jedna ruka je na volanu gore, druga dole. Vi ste veoma razuman i racionalan tip osobe. Vaša porodica vas veoma ceni zbog vaše sposobnosti da donosite ispravne odluke i zato što se mogu osloniti na vas. Skloni ste promenama raspoloženja, ali pokušavate da ga kontrolišete svim silama.

izgleda da nikada ili skoro nikada nisam

3) Mirotvorac (možda nakon maratona ako sam umoran a moram da vozim pa okačim dva palca na one poprečne krake volana)

Obe ruke su na sredini volana. Ne volite sukobe i učinićete sve da ga izbegnete. Ponekad znate kako da podignete ton na nekoga, ali to se dešava veoma retko. Ne tolerišete neprijateljstvo među ljudima i skloni ste da nađete načine da pomirite dve sukobljene strane, odnosno rešite problem.

na magistralnim i lokalnim putevima sam naravno

4) Perfekcionista (leva na 10 desna na 2 časova)

Ruke su u gornjoj polovini volana, razmaknute. Držiš volan kako su te učili u autoškoli jer smatraš da treba poštovati pravila i raditi sve kako treba. To je zapravo vaš životni moto zahvaljujući kojem ste uspešni u životu. Mnogi ljudi oko vas žele da budu poput vas - vi ste im uzor.

e jedino nikad ali baš nikad nisam ovako vozio

5) Paničar

Ruke su na gornjoj polovini volana, veoma blizu jedna drugoj. Često se borite sa anksioznošću i skloni ste da udvostručite ili trostruko proverite šta ste već uradili da biste bili sigurni da je sve u redu. Bliski ljudi stalno pokušavaju da vas smire i podstaknu da se opustite. Oni to rade jer znaju da ste divna osoba koja se krije iza svoje ljuske.

pismo

opet serijal narodnjaka uz doručak, 

uz igru pogodi stihove.

naravno uvek promašim:

"željno čekam tvoje pismo

i nadam se svaki dan

otkad skupa više nismo

da si teško bolestan"

nakon toga ceo dan oće napadati sneg neće napadati oću lopatati neću lopatati i tako evo do uveče, srećom nisam lopatao, jedan poen više za mene a manje za sneg.

videćemo šta će biti noćas.

nije da mi se trčalo, a nije da nisam ni pokušao.

nemam pojma, kajznam, ako je bronhitis onda je bronhitis, donekle nije ni toliko bitno da li je alergijski ili bakterijski ili virusni ili hipohondarski, toplo hladno toplo hladno, oće neće kao i sneg, noge nit nit, trt mrt.

pa sam kao malo trčao pa hajkovao pa opet malo potrčao i tako.

prođe par sati napolju, vazduh čist bez smoga, februar se završava u nekom lošem tonu ali šta ćeš, biće bolje, uvek bude bolje.

idemo dalje.

sutra uz doručak ex yu rock, možda to upali.

ako ne puste merlina.

gledao sam ovaj video, gore piše kako se zove festival valjda u Peruu, uuuu, malo igraju nekakvo kolo pa malo izlaze po dve cure da se boksaju, posle deset sekundi sudija proglasi koja je pobedila.

imaju i trenere, neki su u nošnjama neki u trenerkama a neki u paganskim kostimima, da te bog sačuva.

ali se zabavljaju, to je važno.

hleba i pesnica, ništa raji više ne treba.

dolores

nešto me malo bolelo, ne kao povreda nego kao upala ili premor, a nisam ništa trenirao, pa sam to prepisao specifičnom alergijskom stanju.

naime pre tri dana me je odjednom spičilo punom snagom, sline, kijavica, ludilo divljilo.

popio tabletu, nije delovala naročito, agonija se produžila i celu noć.

sutradan malo popustilo posle druge tablete ali se kijavici i slinavici pridružilo povremeno iskašljavanje gustog sekreta odmah sa vrha bronhija, sve bez temperature ili drugih znakova obične prehlade ili običnog bronhitisa, samo klasično alergijski.

ali pojako.

i danas evo treći ili četvrti dan sam zbog nespavanja bio totalno šlogiran, uspeo sam samo da dobršim neki hajk od 12km a i to izbegavajući neke bitnije uspone ili potrčavanja, prosto nekakvo šetuckanje kroz prirodu.

a šteta.

obzirom da je najavljen ledeni talas, ovo je možda bila poslednja prilika da u februaru otrčim nešto zbog čega bih dobio neku značku koju bih odmah zaboravio, tipa februarski polumaraton ili slično.

popodne sam proveo analizirajući katastarske mape jer mi je sinulo da se tu može videti konačna trasa budućeg priključka autoputa i bogme je dosta zanimljivo bilo kada sam otkrio kako će to izgledati.

nije mi palo na pamet da će ga BAŠ TUDA spojiti jer na toj krivini ima previše kuća, domaćinstava, par manjih obrta, ali to je očigledno manje važno od regionalnih interesa.

naravoučenije, nikad ne zidajte kuću na mestu kuda će jednom proći autoput.

doba sporog razvoja

to je tih par kilometara koji fale.

juče sam u povratku prošao odozgo desno ovim žutim tragom do podvožnjaka ispod novog autoputa, i tu zastao da porazgovaram sa dvoje seljana koji su skupljali granje za potpalu.

pričali o nedaćama, promeni života pod stare dane, ništa više neće biti kao pre.

i kaže mi taj stariji čovek kako će tuda proći ulica koja će se spojiti na industrijsku zonu, i da su već isplaćene parcele meštanima.

ja sam nekako peške, gurajući biciklu, prebauljao iz njive u njivu i kroz neki šumarak da bih se probio na jedino mesto gde može da se pređe rečica, i odatle nastavio dalje vozeći, to je crvena GPS markacija.

kad sam došao kući ucrtao sam ofrlje kako bi to moglo da izgleda, znajući konfiguraciju terena.

doduše ne znam kako će izgledati ona gornja krivina jer se žuti put desno spaja na magistralu tako što pređe preko pruge tj ispod rampe, pretpostavljam da će to ostati tako.

smanjiće se (jednom*) gužva kroz predgrađe na ulasku u grad, otprilike prvih 7km od naše kuće.

tako se vraćam na naslov jer mi nekako sve to sporo ide, godine prolaze, a to najbolje vidim po Lolinom tati koji je umro pre 12 godina, pa povremeno kažemo eto tata nije dočekao da vidi novi tržni centar, nije video kako se rušio remont pre toga, nije video par novih ulica i mostova koje su pojednostavile kretanje kroz grad...

pa tako razmišljam šta li ću ja sve stići da vidim, obzirom da ovo ide jako sporo, kao neki slou moušn.

eto videli smo autoput Zagreb-Rijeka, zaista spektakularan poduhvat i mesto za provesti par sati života u putovanju, kao i Istarski Ypsilon.

ne verujem da ćemo do kraja života proći ni krčkim ni pelješkim mostom jer nemamo tamo šta da radimo a i pomalo je predaleko, no ko zna, svašta može da se desi, ipak nismo doslovno na samrti.

čitao sam i o obilaznici oko Užica, takođe veliki poduhvat koji će rezultovati nekim egzotičnim kilometrima kroz kanjone i planine.

napravljen je i autoput od Podgorice do ovamo negde bliže, tuda možda i prođemo već ove godine kao što smo išli i kroz tunel koji je preprečio do Bara.

deo beogradske obilaznice je takođe gotov pa se do Novog Sada i Subotice lakše i sigurnije putuje, kao i autoputem za Čačak koji se mic po mic nastavlja dalje.

voleo bih sve to da vidim kada bude gotovo, ali i ne moram ako bude puno potrajalo, baš kao što ni Lolin tata nije koješta dočekao a baš bi ga zanimalo.

Cricothyroidotomy

to vam je ono, evo sad ću da objasnim:

došao mi mejlom neki sažetak zanimljivosti među kojima ona poput dr hausa kako su na simpozijumu nekom lekaru probušili vrat i ugurali deo hemijske olovke jer mu se u grlu zaglavio veliki komad mesa koji nisu uspeli da izvade.

pa sam guglao kako to tačno izgleda i shvatio gde tačno treba da se probuši, jer su velike šanse da će mi to ikada zatrebati jelte.

na radiju tojest na mobilnom ide aplikacija radio garden i u njoj naxi boem stanica koja pušta kafansku muziku, odabrala Lola uz doručak :-)
pa kaže refren:

skini prsten s desne ruke

da ti mladost ne uvene

dođi dođi mome srcu

nije on nije on čovek za tebe

vidiš ti to kako je čovek lepo isplanirao, sviđa mu se udata ženska, ajd se ti razvedi i skini prsten šta će ti taj šmokljan dođi kod baje da ti skidam zvezde s neba.

u nastavku bi mogla da ide ona druga pesma potrgao jelek tesan ludovao mahnit besan.

elem napokon sam video ŠTA TO IMA SA DRUGE STRANE.

celog života pravim te krugove po asfaltu kroz jednu rupu 150m udubljenu u brdima i stalno gledam taj kanjončić i neke puteljke koji se strmo penju negde dole prekoputa i napokon sam uspeo da napravim kombinaciju da to ispitam.

starom mtb biciklom 30-ak km do gornje tačke, onda strčao u potok pa se popeo tuda kuda sam ucrtao "route" u gps aplikaciju (suunto) i dalje po toj liniji do mesta gde sam skontao da odatle može vrlo lagodno biciklom (neki sledeći put) i da više nemam šta da istražujem.

bio je odavno red da prođem tuda jer mi je odavno "ispred nosa" ali nekako nikada nisam stigao da to ovako iskombinujem.

ostao mi se još samo jedan posao ali ujedno i najveći :-)
a to je da na osnovu grafikona obračunam koliko sam od tih 12.5 km pretrčao a koliko prehajkovao...

ledeno doba

otkud sneg u februaru, 

iliti čemu služe vremenske prognoze?

1) da nam daju lažnu nadu da će biti bolje, iako neće

2) da nam pokvare raspoloženje upozoravajući nas da ništa lepo ne traje večno, a lepo vreme posebno

kome se ne sviđa prolećni februar neka sedi u zamrzivaču.

videh da je nekoliko domaćih maratonaca otišlo na trku u valjda Nepalu, i da su posle toga otišli donjim delom kroz one bazne logore ka Anapurni, i evo kače snimke kako po njima padaju ledene loptice i kako se divno provode.

šta znam, ja sam se juče vozio u kratkim rukavima, kažu da je D-vit dobar saborac protiv korone i koječega još.

jučerašnji dan je bio prenatrpan obavezama a ujutru sam bio umoran za trčanje pa se sve svelo na dve vožnje, obe onako relaksirajuće, i izgleda da je to prijalo nogama.

a imamo evo još barem tri lepa dana do kraja meseca pa ću ih odmoran bolje iskoristiti.

rano jutros smo odvajali neka eterična ulja i birali šta da bacimo kao višak a šta da ostavimo i desetak tih minijaturnih bočica sam otvorio i od svake kapnuo na nadlanicu i pomirisao da li se užeglo ili je dobro, i sada mi se vrti u glavi, ko zna čime sam se dopingovao.

trčanje će biti ili minut ili deset minuta po kilometru, nema trećeg.

capture

osnovno pravilo rada na kompjuteru je da uvek obrišeš onu jednu fotku/screenshot koja se zove capture.jpg jer ćeš sledećom prilikom u najvećoj žurbi morati da sledeću fotku preimenuješ a to je poslednje na šta bi trošio vreme.

nema veće sreće nego kada stisneš enter a kompjuter te ništa ne upita.

mrzim kad On ima primedbe, a zadatak mu je da tu stoji i da radi ono što ja hoću.

i onda mi kaže da nešto ne može!
ma kome ti to, alooooo?

elem, capture:

ovaj put sam imao sreće jer sam na trčanju udario fotku, koja je poslužila forenzičarima da pribave vrlo važne informacije.

naime složili smo se da sam na trčanje nosio plave patike a ne zelene, od ona dva razvaljena para brooks & mizuno.

brooks su plave jer Brooks počinje sa B, kao blue, a miZuno su zelene iz sličnog razloga.

a i jedne i druge su u raspadu, plan je bio da ih nosim kroz bljuzgu i blato da im ubrzam vreme poluraspada i bacim ih što pre ali prođe zima najtoplija ikada i produži svim patikama život za 30%.

i tako, setim se da imam ovu fotku, ali gde sam upisao kilometre, plavima ili zelenima?
SETIM SE, hah, da sam u excelu broj 994 prepravio na 999, i pomislio eh ove patike će sutra dobiti svoj post na blogu.

i u toku dana otvorim excel, i pronađem KOJE patike imaju 999, HAAAAA! 

ZELENE!
greška!!!
prepravim 999 nazad na 994 a plavima dodam sa 1265 na 1270km.

imam i one asics noosa ff sa 1070km, eto ni njih nisam bacio, tja.

inače gornja slika ne bi ni postojala i 5km bi ostalo pripisano pogrešnom modelu da nisam nalivadi naišao na jednu od mojih starih asics noosa 10, koja je sa neke deponije preko neke grane ili žice ili goluba brze pošte završila na livadi iznad grada.

pa kad sam već sreo starog prijatelja, moradoh da nas ovekovečim ovim grupnim portretom.

osmi mart

trasiranje trke "Osmi Mart 2023" za nagrađene najbolje radnice Krušika

tako sam nazvao aktivnost, a najzad sam uspeo da nađem mesto na kojem preko rečice prelaze traktori da bi ljudi sa jedne i druge obale mogli da obrađuju njive koje su im preko puta, da ne kažem preko potoka.

Lola je otišla glavnim putem i odnela u bicikli hranu za napuštene psiće koje hranimo na 10km od grada a ja sam svoj prepravljeni pony (što ga Salijander gony) vezao za poslednji raspoloživ saobraćajni znak i nastavio tabanajući.

bio sam neuobičajeno raspoložen i obzirom da se delom moralo proći kroz blato, dva puta preko potoka, u nekoliko navrata preko njive, srećom je prolazio i neki traktorista pa je malo utabao inače bih se živ polomio mada je i po njegovom tragu bilo sve samo ne podnošljivo.

ispalo je da mi je prosečna brzina glat u rangu običnog truptanja po gradu tipa kada otrčkaram do lidla ili slično, motivacija je čudo.

valjda sam znao da ću se zaglaviti ako usporim pa sam prosto bežao od nečeg, ili je bolje poređenje trčanje po užarenom kamenju, pa bežiš od podloge same ali ona se ne da niti ima nameru da negde ode.

nije čudo što mi se ostatak dana noge "čudno" osećaju, pretrpele su slično poput onoga kada prvi put trčiš po snegu, ili po ledu, pa se raštimuje ponešto što nisi ni znao da imaš negde duboko u dupetu.

sam u raji

jel se sećate kada sam pre nekoliko godina rastumačio zašto se samuraji zovu samuraji, zato što je svaki sâm u raji, in prijevod on je svet za sebe i poseban univerzum u gomili ljudi.

samurajci.

tako sam krenuo na grupnu vožnju pa smo išli zajedno nekih 20km pa je Lola okrenula nazad istim putem po blago valovitom terenu a mi nastavili prema manje blago valovitom, i tu je krenuo raspad.

zastajanja, presvlačenja, jedenja, pijenja, vidim ja da sam više na maturi nego na treningu a ionako sam krenuo novim mtb-om jer sam bio manjkavo obavešten o trasi pa sam se pripremio za najgori put u okolini poznat i kao bahmutska transverzala.

i kad smo došli na razdvajanje (obzirom da nas je čekao što bi klinci rekli rolerkoster dole gore dole gore u povratku i da će se tu sve razvući i druženje se praktično završiti) tu sam otišao tamo kuda sam i mislio da ćemo ići, pedeset nijansi rupe na putu.

i dalje malo produžio da bih za isto vreme napravio nekih 10-20km više od njih, i taman se našao s Lolom pred kraj jer je ona napravila neki dodatak na drugoj strani sveta.

eto, nisam trčo ali sam se navozao, videćemo da li sutra opet u Lidl ili ga bar jednog ponedeljka ipak preskočim i otrčkaram na neku drugu stranu.

veliki planovi

ponekad i pola sata - sat ume da promeni plan.

naime imao sam jedan polukrug koji sam merkao već godinama, jer sam na karti našao prolazak a i kada gledam preko tog kanjončića lepo se vidi da bi dalje moglo da se prođe, no sad ima tu puno više od jednog puteljka.

treba doći do podnožja a to je 30-ak km od kuće, preko brda.

pa se onda treba tu sa navigacijom provući do te krajnje tačke, pa odatle sa drugim poluvremenom navigacije proći kroz zaselke do sledećeg iole glavnijeg puta i kontam da za taj deo treba barem sat vremena ako ne i više, i na kraju se treba vratiti kući što mu dođe oko sat i po koliko je trebao da bude i odlazak, minimum.

dakle treba mi barem 4.5 sata plus sva moguća zastajanja zbog slikanja i koreografije.

a koliko god puta sam neki istraživački izlet obračunao na pet sati izašlo je i do šest, tako da je uvek bolje ostaviti više, a nikako ići na ono "stići ću".

pa sam zato odustao negde na pola jer sam shvatio da od toga baš i neće biti nešto.

no za popravku plana se pobrinulo društvo koje je odlučilo da sutra napravi neku vožnju pa smo jelte pozvani kao vipovi, da ne kažem VIPevi, i još uvek smo u fazi razmatranja i odlučivanja.

ima raznih mogućnosti, krenuti s njima pa negde produžiti, ili skrenuti, nastaviti, ili bilo koja druga kombinacija.

trčanje mi je zbog svega opet malo pretrpelo jer smo jutros u cik zore morali biciklama da nahranimo neku ostavljenu kerušu sa 5 potomaka pa je i na tih 25km otišlo dosta vremena.

i tako ceo dan sim-tam pa nikam, ali dobro, barem je bilo sunca pa smo ukačili nešto de vitamina jelte.

zadušnice

ima ta neka subota (sutra) kada je crkveni praznik Zadušnice i tada ljudi idu na groblja i nose nešto hrane i ostavljaju po grobovima i onda valjda ovi što žive ispod zakopani to pojedu ili već kako je zamišljeno, nisam upućen, ili im se to nosi kao hrana za dušu ako se praznik već tako zove.
ja bi reko.

mada u tom slučaju bi mogli i da im pevamo, a ne da ih hranimo, jer hrana za dušu ne mora neminovno da bude parče bureka ili čašica rakije.

i tako sam ujutru iskombinirao futingić sa metlom da na groblju počistimo svuda kuda će sutra tašta proći, oprali spomenike predaka i prebrisali one klupice na koje gosti sednu dok pokojnici obeduju, ispraznili one neke kako se zovu čuda puna peska u šta zabodeš sveću, i tako to.

katolici su pametni oni upale LED sveću i to gori kao titov večni plamen, ne gasi se sto godina, a mi primitivci moramo preko svega još i da se zapalimo.

nakon toga svega i malo posla mi i nije nešto bilo do još trčanja pa sam tako dan završio sa tih jutarnjih 8km, i popodne dodao na mtb-u još jedan brdski kružić tek koliko da se podsetim nekih puteva kojima sam povremeno išao a planiram i kasnije tokom godine, izašlo je nekoliko desetina km (?) otprilike.

magistarski rad - Poljoprivredne mašine i alati u delima Hajdegera

lepo vreme lepi dani.

lepi ljudi prolaze kroz grad ja biciklu vozim sasvim sâm.

četvrtak je naravno dan za Lidl pa sam tamo ostavio biciklu i standardnim pristupom realizaciji neminovnog otrčao defaultni aut-end-bek iliti sim-tam po naški od okruglih osam kilometara i nakon toga nastavio da se preznojavam u supermarketu.

- ja ustvari treba sa sobom da ponesem peškirić! - uskliknuo sam osvetljeno prosvetljen idejom, zamišljajući sebe kako neposredno nakon trčanja guram kolica i sa njih uzimam peškir i brišem se poput boksera između dve runde.

valjda me je nadležni za nadzor već zapamtio, posebno ako i napolju ima neka kamera, pa je skontao da gle onaj što se svaki treći dan ovde preznojava nije nikakav pljačkaš ni terorista nego budala bukvalno utrči u prodavnicu i onda se ovde cedi kao limun žut.

e sad, da je dan bio malo lošiji, ja bih otišao onim bezveznim mtb-om do Nekle, pa bih od Atle neki mali hajk/đog/ran/strč, i namakao bih kilometara za excelovanje no eto dan je bio lep i topao i mekan i seo sam na veliki mtb onaj poluprofesionalni i odvezao prvu takvu vožnju ove godine (pod uslovom da već nisam, pa zaboravio).

simpatična 54km sa 890m uspona koje nešto baš nisam ni primetio, nekako mi je to lako prošlo.

možda sam i u formi, ko zna, to što pola godine nisam trenirao na bicikli ne mora ništa da znači, čuda se svakodnevno događaju.

diplomski rad - kult strine kod Majakovskog

kad nešto malo otrčim onda pišem o trčanju na sva zvona, a kad propustim trčanje iz bilo kojeg razloga onda udarim po nauci i veselju, hlebu i igrama.

tako s ponosom Televisa Presenta jutarnjih 13 kilometara u nekom poluTempu brzinama koje su nekada bile frtaljTempo.

a juče sam na Dan Zagubljenih noge angažovao jedino na bicikli.

pazi sad.

elem onim glavnim putem (27) je nenormalna gužva, kolone šlepera i ludila, i tražio sam na mapsima postoji li prečica.

takozvanim LENIJAMA (prvi put sam mislio da je greška u opisu trekinga ali sam kasnije shvatio da ta reč zaista postoji, za puteljak koji kroz njive spaja po rubu jednu sa drugom i tako unedogled) bi trebalo da može da se prođe ali avaj preveliko je blato.

narandžasto sam ucrtao potok, kroz (!) koji je postojao put ucrtan kratkom crvenom crticom, negde pre nego što potok uđe u Kolubaru (dole).

no na karti postoji ucrtan jedan drugi put koji bi trebao nalo niže da pređe preko potoka (kako?) i da mic po mic dođe tamo gde je nama potrebno (tačka B).

tamo gde piše SHARE je nemoguće proći jer je most preko Kolubare srušen, inače bismo uvek išli odozdo, naravno.

i tako sam juče od tačke B krenuo kontra smerom da vidim ima li ikakve šanse da se tuda prođe, zaglibio se u njive do pola točka i vratio se nazad da me Lola ne bi predugo čekala, i doduše DELUJE da se tuda može proći, dok se zemlja još malo prosuši.

ostaje samo kritična ova tačka gde put prelazi potok negde na 1/3 između A i B, ali to ću proveriti ovamo od leve strane, pre nego što pokušam da sve spojim.

možda ponesem i motorku, da na licu mesta napravim mostić :-D 

mutually assured destruction

imam desetak preporuka za čitanje

sve iz mejlova ili već odakle

devojka od 23 godine nakon psihičkih problema dobila od komisije odobrenje da joj se izvrši eutanazija

kaže - roditelji potpisali

ajme

koliko ih moraš mal-tretirati da bi potpisali, 

u fazonu goni ovo čudo iz naše kuće što dublje pod zemlju

pa dalje, kaže vegani skloniji depresiji od mesojeda

pa naravno, on plače gle moram opet jest travu a ja se radujem gle sutra tašta kupuje mačkama živo meso a dobiću i ja kuglicu

dalje, kaže stisak ruke meri sklonost depresiji

znaš ono kad jako stegneš pa onaj s druge strane kaže OPAAAA

imali smo jednu drugaricu koja uopšte nije stezala šaku

samo ti onako mlitavo, hrvati imaju divnu reč MLOHAVO stavi šaku u šaku, pa ti stegneš, a njoj kao simpatično što je mlohava

ukratko, pre petnaestak godina je umrla, od depresije

ležala tako u mračnoj sobi, briga je za muža i dete, rešila da umre

ušla u statistiku iz gornje studije kao šampion

da je bila olimpijada u mlohavosti stiska pozdravnog, imali bismo zlato

kao županija jelte

još dalje kaže jedan od 4 doktora je klinički depresivan, pa šta reći, mogli su i da sade kupus, ne radim ni ja posao za koji sam diplomirao, upravo zbog toga ću i živeti trista godina.

vitamin D povezan sa manje pokušaja samoubistva, e sad ovo je već diskutabilno.

celog života sam na suncu, vitamina D imam za izvoz u tursku i siriju, ali ako mi se svaki pokušaj trčanja 40 i više kilometara ili vožnje biciklom od 200+ km može računati kao latentni pokušaj samoubistva, posebno ako je na preko 30 celzija, onda se baš i ne uklapam u teoriju.

dalje ide članak o slomljenom srcu, i drugi o analnom seksu, što su teme za neki blog suprotne tematike od ovoga, bogu hvala.

lažu te dušo, lažu

od onih najavljenih 7-6-8-12-13

ispalo je 10 (!) umesto 7, pa dalje 7-8-12-13-14

dakle ovih 8-12-13 se za sada ne menjaju

ali hoće, stay tuned

pomenutih 10 je granulo pred polazak biciklom na neku remote destinaciju za trening koju sam tek trebao a odredim, prema inspiraciji.

prvo sam se provozao duž novog autoputa i pratio koliko sporo prave nadvožnjake, deluje mi da bih ja ono sâm već do sad završio, a kinezi delju li ga delju nemam pojma šta rade toliko dugo.

brže je bio gotov pelješki most nego naših 5 nadvožnjaka od po 20 metara, a tek koliko li će praviti ovaj glavni preko magistrale tu na šestom kilometru gde se uključuje izlaz iz grada, ne smem ni da pogađam.

ali biće zanimljivo pratiti radove, svakako, ukoliko poživim toliko dugo.

elem kroz blato do pola točka sam nekako prošao kroz radove razmišljajući kako li je tim ljudima u zaselku koji je ostao sa druge strane autoputa, ja tuda prođem jednom mesečno a ne moram ni tada, nego eto kao dokona popadija moram da se informišem o zbivanjima po komšiluku.

nakon jutarnjih polukružnih 6.7km do lidla i nazad sam popodne naumio da otrčim 3.3km da bih upisao čistu desetku pa sam negde iza tih radova na zapuštenom fudbalskom terenu otrčao sim-tam koliko je puta bilo potrebno, kroz neke male promene, da ne kažem baš ubrzanja.

prvo sam išao uzduž pa onda popreko i na kraju napravio krug do bicikle tojest do kućice u kojoj između dva tima sedi delegat meča, i otprilike sam imao četrdesetak okreta što mi je bitno smanjilo prosek pa je ispao negde oko pet minuta.

ono "po kilometru" se podrazumeva, 

kao kad za biciklu kažeš 30 prosek, naravno da je na sat.

tako sam zaokružio desetku i usput dopisao i 100/4 kilometara bicikle, otprilike.

nekako kad napišeš 25, zvuči malo, a ovako kao četvrtina od stotke ima veću optičku težinu.

7-6-8-12-13

ovakve maksimalne temperature najavljuju od sutra.

imam neke planove no svakako sada neću ovde drobiti o tome jer ako išta od toga uspe, svakako će biti opisano nadugačko i naširoko u narednim danima.

otprilike je još dve nedelje i par dana do kraja februara i baš da vidim koliko ću napakovati kilometara do marta, ne bih li tada krenuo sa malo raznovrsnijim i samim tim jačim trčanjima.

muči me onaj hrv tojes hart rejt variejšnz koji mi je prvo bio nizak pa kao odmaraj se odmaraj se samo mi je to savetovao a sad mi je visok pa kaže imaš samo activitije niskog intenziteta pa ti je zato visok i eto jada.

šteta što se ne meri i neki crv šta god bi to moglo da znači jer znam da je honda imala dva modela pod tim imenima, crv i hrv.

trebalo bi guglat od čega su im imena ali me mrzi, a možda ionako ne bih našao.

Lola upravo seče neki hleb iz lidla od 200 dinara ako ne i više i dovikujem joj da seče na što tanje kriške da imamo više primeraka za iste pare.

sutra ujutru opet valja od/do tamo trčat jer kad ostavim biciklu ispred taman me sačeka da na njoj doteram stvari.

od sutra su na akciji limun i celer, pogačice sa posipom od sira su 3+1, a na akciji će biti i pileći batak i karabatak, to je ono što ide u pilav da ne kažem rižotto.

ten viks

guglao sam 10-nedeljni plan treninga za maraton i naravno da nisam našao ništa.

sutra ću guglati 10-nedeljni kurs za pilota mlaznjaka, šanse su iste da nađem.

elem imam deset nedelja i jedan dan fore do beogradskog, i ako od toga prođe pola a da nisam ništa preduzeo, verovatno će biti kasno da se predomislim odnosno da se "iznenada smislim". 

već sam u excel upisao "lekarski" tamo negde početkom te nedelje pred trku.

doduše i rođendan mi je 4 dana pred maraton pa bih mogao i tada, ili dan ranije, da budem na lekarskom godinu dana mlađi heh heh.

danas smo imali u planu već dogovoreni hajk, pa sam nešto kao hteo da kratko otrčim ujutru pa da prešpricam auto tamo gde sam gitovao jer je u najavi relativno topao dan za februar, pa tek onda na kratku vožnju jer je ovo retka prilika da vreme dozvoljava više od deset minuta bicikle, no niti sam trčao niti špricao niti se vozio.

hajk je imao neplanirani dodatak jer sam video neke silne tragove pasa koji silaze na reku negde s brda, presecajući planinarsku stazu.

pa sam krenuo po tim tragovima ka vrhu brda gde se nalazi jedan zaselak.

doduše na par mesta smo se malo razišli pa se opet skupili na isti trag, psi imaju neku svoju logiku idealne putanje.

na vrhu sam pokušao da izbegnem poslednje domaćinstvo jer sam im jednom već upao u dvorište pa sam morao da mazim lovačkog kera koji se mnogo prepao.

no svejedno sam izašao na glavni put negde gde počinje to prvo odnosno poslednje imanje, i naleteo pravo na nekog jadnog momka kojem nešto mnogo fali i kojeg sam i prošli put video.

deluje mi da slabo vidi iako nosi neke debele naočari, prošli put je nešto mumlao a sada nije ni progovorio nego je samo pobegao gurajući kolica sa nacepanim drvima.

pomisliš koliko je njemu težak život u odnosu na slične takve u gradu koji imaju smeštaj za osobe sa smetnjama u razvoju, logopede psihologe i koga sve ne, a on ceo život provodi u izolaciji svog hektara sa bratom ocem i babom i tv mu je verovatno jedini kontakt sa civilizacijom, ali ne i civilizacije sa njim.

baš onako, život kao u zoološkom vrtu, i takav će mu i ostati do kraja po svoj prilici.

ja sam otišao dalje, svojim putem, srećan što mogu.

Dravakami

Savakami Dunavkami Drinakami, ovaj zadnji mi za sad najbolje zvuči a tek sam počeo.

što je verovatno najbolji trenutak da se zaustavim.

Bosutkami, o ne.

Elem ne znam otkud mi je palo na pamet da pogledam ali eto ukucao sam u gugl murakamijev poslednji maraton odnosno najbolji odnosno njegovi maratoni, tačnije više ne znam šta sam ga pitao a šta mi je gugl odgovarao jer on priča šta se njemu sviđa bez obzira na tvoj upit.

I došao sam do stranice koja ih izlistava sve.

Obzirom na katastrofalna vremena u zadnjih nekoliko godina morao sam naravno da proverim koje je mučenik godište, pa evo piše da je '49 što znači da ima 74 godine napunjene 12. januara.

Prvi maraton je istrčao u nju jorku 1991., dakle sa 42 godine, samo godinu dana kasnije od mene. Taj mu je ostao i lični, e to mi je čudno.

Uglavnom je trčao boston i nju jork, za razliku od mene koji sam se držao beograda podgorice novog sada i plitvica.

Žali se kako je boston dole gore pa nije umeo da se snađe i nikada ga nije istrčao "kako treba".

Jadan čovek.

Tako pametan a tako glup.

Talentovan za pisanje, kažu, doduše, ne baš pametan, a ni pisanje mu nije moja "šolja čaja".
Nije čudo.

Elem prvi put je "pao" preko 4 sata u njujorku 2000., i više se nije spustio ispod.

Tada je dakle imao 51 godinu.

Od 2011. do 2012. je pao i preko pet sati, tačnije 2011. je u Honolulu-u istrčao 4h50 a sledeće godine 5h11, tada je dakle imao 63 godine, to je ovo neko moje "buduće trenutno" doba jer ću u aprilu da zaokružim na šesticu.

Izgledaš ko šes banki,
govorili smo kao klinci nekome ili nečemu što je načisto propalo :-D 

Ove godine je u beogradu državno u maratonu i ako se ne dogodi ništa nepredviđeno trebao bih da ga istrčim, tada ću (23-04-2023) imati 6 banki i 4 dana.
jeste da sam pričao kako više ne bih trčao trke i da su mi podosta morbidne te kategorije iznad 50+ ali ko zna kako ću tada misliti, čitava su dva i po meseca dotle.

Mogao bih da pronađem još jedan tu negde usput, pošto sam se, otkako sam izgubio interesovanje za trke, zaustavio na 58 istrčanih pa bih mogao i tu da udarim neko zaokruživanje.

Nekoliko puta sam i odustao zbog viših sila, no svaki put sam došetao do cilja hteo ne hteo, pa sam mogao uzeti i medalju ali nisam, sada bih imao možda i 65 medalja, a naravno ni onih 20-ak puta koliko sam na treningu pretrčao 42km (i 43, 44, 48, 50, 53, 56, 57, 59km) nisam osvajao medalje tako da... koga briga :-)

Da završim i sa Harukijem, nakon gorepomenutih 62-63-godišnjih pokušaja je još 4 puta trčao i sve u Honoluluuuuuu,
2013, 2015, 2016, 2022,
5h17, 6h06, 6h36, 6h57, dakle sa 64, 66, 67, i 73 godine.
Da je mene pitao rekao bih mu da nakon onih 5h17 sa 64 godine pređe na polumaratone ali šta da mu radimo kad neće da sluša pametnije...

bos po snegu

pre neki dan sam se setio, dok smo planirali letovanje 2023., da sam u septembru u grčkoj u nekoliko navrata trčao po pesku. 

bos.

naime svakog dana smo išli biciklama na različite strane, a nakon ručka i predvečernjeg kupanja sam onako bos izučavao kako to izgleda trčanje po pesku.

pa sam radio stotke ili pedesetke ili nešto između, a bilo je i jedno Veče Dvestotki.

nekako sam sračunao da je sve ukupno bilo oko dva kilometra no Lola insistira da je bilo barem tri, A JA SAM TO ZABORAVIO DA UPIŠEM.

i sada kapiram da sam tako 2002. završio na 2005km, tja.

a ona tri bosa kilometra sam dodao pod "ostale patike" jer nemam nigde kolonu za bosonogost.

bosonožje.

jelte.

nakon što mi se juče uopšte nije trčalo pa sam nekako na silu izgurao treći put zaredom 13km, danas mi se JOŠ MANJE trčalo pa sam nakupio samo šest komada.

malo trčanja (po asfaltu u starim krutim salomonkama fuj) pa malo hajka po snegu pa opet malo trčanja pa još malo hajka željezničkom prugom pa još malo planinarenja pa opet malo strčavanja livadama snežnim i mic po mic nakupilo se ipak više od nule.

šest je dakle pozitivna nula.

veoma.

baš me zanima da li ću se sutra napokon probuditi malo odmorniji.

za subotu je najavljen jedan zajednički trening stazama treking lige koja je u pripremi za početak marta, pa me to malo kopkalo, ali nekako da izvinete nedovoljno, jer su jutra u solidnom minusu pa ne znam koliko mi se ustaje u cik zore i putuje 150km zaleđenim čestama da bih tamo zatekao dvojicu entuzijasta kojima se više šeta nego trči.

bum videl sutra može li se podrobnije ispitati situacija i čemu se nadati odnosno ne.

vitamini ili bolje rečeno cash-amini

Vitamins.

If you are like the majority of American adults, you took a vitamin or supplement recently. Over-the-counter sales of these products in this country amount to over $30 billion a year. That's more than the market for statins — and vitamins aren't covered by insurance.

For there to be a $30 billion market, there must be some pretty convincing evidence that vitamin supplements work to improve health, right?
Well, in the most thorough meta-analysis to date, researchers from Kaiser-Permanente crunched the numbers from virtually every randomized trial of vitamin supplements in adults to conclude that, basically, they do nothing.
Or, as we say in nephrology: Vitamins give you expensive pee.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

ima dosta godina otkako mi nije palo na pamet da uzmem išta od suplemenata, osim omega-3 kapsula mada se ni u njih ne kunem, gvožđa u koje se kunem, i l-karnitina koji mi je u sivoj zoni između smoga i izmaglice.

pa izvolte, svako je kovač svog novčanika ili platne kartice.

štos tiče trčanja, nakon dva koraka napred napravio sam jedan nazad.

tačnije iz 13. marta i 13. jula sam se vratio u 13. januar jer sam danas pretrčao 13.01 km pa kad i to pretvorimo u datum jelte dobije se jelte dabome.

ono kad sam tokom januara jako loše spavao u par navrata, događalo mi se da otrčim sasvim pristojno i živahno, no to može biti i do toplog vremena jer je januar (za sada) bio puno topliji od februara.

sada pak nakon što sam nekoliko dana lepo spavao, noge su mi jednako trome kao i u onim lošijim januarskim danima, pa naginjem ka zaključku da je san još i jedan od najmanje bitnih faktora glede tog entuzijazma na treningu.

nemam baš neki veliki uzorak da bih išta dokazao, kao i u vezi svih ranijih teorija zaključujem da bi bilo lepo proživeti 7-8 života pa zatim uporediti rezultate.

i tu mi je sinula genijalna misao, tojest zaključak da definitivno ne postoji neki drugi, sledeći život, jer bismo u njemu svi bili pametni, oprezni, mudri štaviše, brižno bi ga proživeli što bliže savršenstvu naučeni sopstvenim iskustvima, no eto dokaza da se svako rađa samo jednom i ujedno poslednji put.

pogledaj naokolo, sve budala do budale.

nema teorije da je iko ikada ranije već živeo, pa da se u ovom životu ovako ponaša.

ajmo naši!

bilo bi fino da smo mogli u Tupljak na IZL (istarska zimska liga) ali nažalost ništa od toga, loš termin glede pogoršanja uslova na autoputevima a i inače loše vreme da bi se igde ostalo koji dan više, jeste tamo bilo sunčanije ali do tamo doći i vratiti se, gulp, burp.

ostao je još samo Poreč 26.02. no tu postoji problemčić u vidu obaveze koju imamo ovde u gradu u petak 24.02. pre podne tako da bi taj put bio jako napet, iako još uvek neću reći da je svih 100% nemoguć.

ako baš najave neki topao sunčan period da bi mogli da ostanemo nekoliko dana nakon trke, možda se i isplati jurnjava u odlasku, bumo vidli.

koliko juče sam napisao da na satu stoji vreme izlaska sunca u 6:54 a sada vidim 6:51, jedino je šteta što ne idem tako rano na trčanje INAČE BI MI BAŠ MNOGO ZNAČILO.

na temu velikih slova, opet naslov iz crne hronike koji kaže EVO KO JE devojka koja je nastradala u saobraćajnoj nesreći, a ispod toga stoje njene dve slike skinute sa instagrama i na obe joj je zamućena glava tako da vidiš samo dve fleke.

trebali su staviti sliku PRE nesreće, mogao bi glasiti crnohumorni komentar.

nije petak trinaesti a nije bio ni juče.

to je bio uvod.

juče je bio trinaesti mart a danas trinaesti jul.

to je sad zaplet.

tako sam se usred zime u samo 24 sata premestio iz proleća u leto.

to je bio kllimaks.

ukratko, juče sam pretrčao 13.03 km a danas 13.07 km pa kad ove brojeve interpretiraš kao datume dođeš do plot peppermint twista.

nakon jučerašnjeg doličnog tempa danas nedolično tumaranje umornih nogu, iako sam mislio da ću onaj jučerašnji trening lako apsorbovati.

očigledno par kg viška nisu nestali od samo jednog treninga.

tose nisam nado!*

*pre nekog vremena je neko na tviteru objavio uslikanu prepisku sa obožavateljem koja je išla otprilike

- ćao

- ...

- ćao ćao

- ...

- ej ćao javise

- reci

- lepasi

- molim?

- lepasi diro bi te po guzi

- marš u p.... m.......

- tose nisam nado

i od tada je "tose nisam nado" ostao štos koji izvališ kad god se nađeš u neočekivanoj situaciji ili se zezaš na račun nekog iznenađenog razvojem događaja

godišnjica

jedan od loših datuma.

samo je 6 godina otkako mi je tog prolećnog dana u februaru pas izleteo pod prednji točak bicikle nakon čega sam napravio salto i prvi put u životu slomio ključnu kost.

forma mi je bila fenomenalna i jedva sam čekao prve polumaratone da deklasiram konkurenciju u kategoriji, i šire.

sve mi je išlo, i bicikla, i trčanje, i dužine, i tempi, i deonice, i tehnika, baš sve.

iiiii, op cvrc gevezn zajn.

od sve turbo forme samo sećanje osta, 

pola godine mučnog povratka, 

pa opet pad, puče druga ključna, 

pa opet pola godine mučnog povratka u 2018-tu,

pa kao nešto hoće neće neće neće hoće neće,

i relativno uspeh (aorist) da se vratim uz čak i jednu pobedu i jedno drugo mesto na low key maratonima no avaj, na kraju godine opet pad i opet povreda/istegnuće u sendviču sa dvomesečnim bronhitisom i ode sve u peršun.

korona je došla kao olakšanje, 

kad sam već u dajer strejtsima barem neka nema trka 

pa da ni drugi ne trče, nek i komšiji crkne krava.

zato sam dana fino trčao pa mogu i drugi, ne smeta mi.

obzirom da smo juče hajkovali i da su nam se mozgovi zaledili na ledenom vetru, mislio sam da ću danas ipak biti odmoran za trčanje no bio mi je loš osećaj u nogama.

hteo sam i "Nešto. Nešto duže" no malo leda malo vetra malo neoporavljenog zamora i shvatio sam da je pametnije zadovoljiti se manjim ali kvalitetnim ulovom.

samo par sekundi preko petice (po kilometru) u solidnoj progresiji, i ispalo je taman.

13km sa nešto malo hupserčića, 

tačnije 69m gore i 69m dole (ti meni ja tebi).

dan se produžio pa na satu evo piše izlazak 6:54 a zalazak 16:54,
bogme fino.

bizarna nesreća

opet nešto iz Hronike Crne, tj one Sive pošto nije nikog ubio nego onako, pomalo, nit se ubio nit se samoubio, samo je sebi namestio samoubistvo.

kad smo bili klinci zezali smo se na temu "samoubistvo iz zasede", e pa ovo bi bio primer da tako nešto ipak postoji.

"Prve pretpostavke sa lica mesta je da se dogodila bizarna nesreća.
Prema nezvaničnim informacijama sa terena,
sumnja se da je nesrećni čovek bio pod dejstvom alkohola
i da je nezgodno pao sa bicikle, udario u neku ogradu
i upao u mali jarak pored puta, gde se udavio."

što bi rekli eeee murate, murate, baš si sreće kurate...

kao kad sam strčavao po onom grebenu koji je vertikalno 200m iznad železničke pruge i razmišljam - samo bi mi falilo da se ovde sapletem i odletim dole naglavačke, a kakve sam sreće pride bi garant i voz naišao dok ležim na pruzi, što bi rekli ZA SVAKI SLUČAJ.

no nadrljali smo i bez toga!

sabat frizi sabat

zamoljeni od lokalnog udruženja za zaštitu životinja da po jednoj dojavi proverimo ima li ostavljenih štenaca na lokalnom putu ka manastirima/planini, na "samo 7km" od grada (smajli koji prevrće očima) iskoristili smo prestanak snega da požurimo do tamo.

ja trčeći mada mi se uopšte nije trčalo, a Lola biciklom i to onom za pijacu sa korpom, da bi mogla da te keriće spusti u grad ako ih pohvatamo.

naravno sneg je opet počeo da pada dok smo još bili u gradu ali na +4 i nije delovao opasan, topio se odmah na asfaltu.

dok smo se sa 200 lagano peli na 400 nadmorske, opet je nakratko prestao da pada, no kada nas je prošla grtalica shvatili smo da se NEŠTO SPREMA.

dovde smo još bili u dobrom raspoloženju.

još kilometar uzbrdo i odnekle je pukao GROM na samo kilometar od nas, kasnije smo saznali da su svi u gradu mislili da je zalutala neka raketa iz Ukrajine koliko je to udarilo.

tu negde smo okrenuli nizbrdo i počela je oluja sa ludačkim udarima vetra i nekim snegom u vidu malih klikera od kojeg/kojih nisi mogao da vidiš dalje od 50m.
šteta što to nisam slikao, eh da sam umesto telefona poneo gopro kamericu eventualno, ali nije mi palo na pamet.

do kraja spusta smo bili skroz mokri i zaleđeni, Lola je pobegla biciklom poslednja 4km kroz grad a ja sam ostao da lagano kaskam do kuće, srećom ta oluja mi je bila u leđa, a i grad je bio pust kao da je neka uzbuna pa sam na momente čak i uživao tom neobičnom okruženju.

trenutno plačem jer me noge toliko bole od kombinacije prekjučerašnja dva treninga i ovog juče koji uopšte nisam planirao nego eventualno neki rikaveryć hajkyć sa pomalo strčyć pred kraj, a i to tek eventualno.

boh...

danas hajkyć definitivno

malo sapunice, Niče crni Niče

od sportskih vesti imam da prijavim drugo trčanja juče.

nakon jutarnjeg, jedno kratko popodnevno gde sam osmislio kružić sa jednim usponom po jako lošem makadamu, koji je omiljen kolegi koji voli te planinske trke i pohodi ga svako malo.

i rekoh nema veze što sam debel i nisam nešto baš tReNiRa0 već ću se nekako popeti, i ispustih dušu do vrha samo da bih napravio Segment na Stravi pa da taj drug može da prati napredak, i dobro usput da vidim koliko je brži od mene (trenutno).

kad gle čuda ispade da osim mene, druga koji organizuje lokalne trejlove, i jedine cure (takođe drugarica biciklista) niko tuda nije ustrčao, a obzirom da ovi slabo tuda trče i inače, to verovatno znači da je Kolega tuda ustrčao bar desetak puta, a ispade da je moje vreme najbolje.

dodelili su mi VAM (u prevodu brzina uspinjanja prosečna) od 1015, kolega ima 901, a drugarica 682m(up)/h

no ne sumnjam da će on čim skonta da sam napravio segment zapucati na lagani trening na kojem će odsprintati ovaj uspon, a sumnjam i da će me zbog mojeg truda oko stvaranja svih regionalnih segmenata ikada častiti burek i jogurt.

to je bilo o sportu.

dohvatim tako da skrolam kroz crne hronike ne bi li mi palo na pamet šta još može da me snađe pa da se informiranjem o opasnostima od istih sklonim, no u međutajmu obično naletim na kojekakve bizarštine.
jedna od njih je ovo proseravanje kada raskineš sa bogatim dečkom pa se posle pet godina setiš kako ti je jednom prosuo toplu čokoladu na kosu i onda ga tužiš za duševne patnje i preko advokata tražiš milion dolara nadoknade:

Australijski teniser Nik Kirjos priznao je da je napao bivšu devojku, ali je sud u Kanberi doneo oslobađajuću presudu.
Kirjos je Kjaru Pasari gurnuo na trotoar tokom svađe u januaru 2021. u Kanberi. 
Sutkinja je ovaj incident nazvala „činom gluposti i frustracije", ali je tenisku zvezdu poštedela otvaranja krivičnog dosijea.
Posle oslobađajuće presude, Kirjos se zahvalio sudu. 
„Nisam bio dobro u tom trenutku i reagovao sam u teškoj situaciji na način zbog kog danas žalim. 

Dokazi dostavljeni sudu ukazuju da je teniser gurnuo Pasari pošto je ona zaustavila njegov automobil kako bi napustila vozilo u trenutku svađe. 
Bilo je to 10. januara 2021. 
Pasari je incident prijavila policiji sledećeg meseca, ali tada nije podnela tužbu protiv Kirjosa. 
Par se pomirio, ali pošto su raskinuli, ona je u decembru 2021. podnela prijavu. 
Advokat tenisera izjavio je da je njegov klijent pokušao da umiri napetosti, pozivajući servis Uber i pokušavajući da zakonito udalji devojku iz automobila. 
Uhvatio je za bokove i odgurnuo je od vrata, nakon čega je ona pala. 
Kako je Pasari izjavila na sudu, osetila je bol, a potom je primetila i ogrebotinu na kolenu. 
Kirjosov advokat je objasnio da se teniser sledećeg dana izvinio - čime je pokazao da preuzima odgovornost za incident koji se desio. 

pa hahaha.

hahahahiććć.

moram tužiti sljemenski maraton jer sam "pao, osetio bol, a potom primetio i ogrebotinu na kolenu"

nije bilo gelendera na onom šumskom spustu u potok.

nije bilo ni saobraćajnog znaka da je klizavo niti drugog koji upozorava da sledi nekoliko uzastopnih krivina od kojih je prva ulevo.

to što sam pokidao ligamente 2008. nema nikakve veze s tim što sam se tek sada setio.

u zarez

najsmešnije je kad neko ostavi komentar na nešto, pa mu autor odgovori "u zarez" (se slažemo) iako u tom komentaru ne postoji nijedan zarez

heh heh

nisam juče potrefio baš u zarez, tojest u zarez jesam ali sam ono iza zareza malo fulao

tačnije skontao sam da će mi trčanje izaći tu negde "preko okruglo kilometara", i drž jednom ulicom pa pogled na sat tojest udaljenost, pa drž drugom ulicom, i dotrčavam do raskrsnice na zapadnom završetku centra grada i stajem na semafor dok mi piše .14

tja, rekoh

tu na uglu je i neka prodavnica, ljudi ulaze i izlaze, drugi čekaju na semafor, i zamisli sad taj o ce de da sam protrčao još 50m dalje samo da bih u zarez natempirao onih .19, i da sam tu stao, i peške se vratio do semafora?

ili još gore, da sam produžio 30 metara napred, pa okrenuo i nakon 20m nazad opet stao tako kao ludak koji je zaboravio mozak negde na trotoaru pa ga sada uzaludno traži?

tako da sam samo dostojanstveno okončao fajl, prešao ulicu do bicikle i vratio se ta dva kilometra kroz centar do kuće.

jutros sam pak kao računao da mi bude okruglo, umesto na 4km okrenuo na 4.1km da bih pomazio jednog vučjaka koji čuva neku vikendicu u kojoj nikada nikog nema i jako je usamljen i voli da trči uz ogradu uporedo sa mnom, onda sam na kružnom napravio neki mali produžetak sporednom ulicom da izbegnem gužvu, i kad sam dotrčao pred kapiju umalo me šlog nije strefio kada sam ugledao 8.48 aaaaaaaaaaa

problem ume da nastane kada treba da dodam kilometražu patikama, ali popodne ću otrčati koliko god bilo takođe "na i po" pa će tako sve doći na svoje mesto.

nikako da ostvarim to trčanje oko bandere koje sam najavio kao novi revolucionarni trening i metod zaokruživanja, ali polako, umem ja da budem i strpljiv.

dan pobede

znate li koji je praznik prvog Februara?
dan pobede!

a jel znate kakve pobede?

pobede nad Januarom! 

sada čekamo da februar pobedi samog sebe i ne bude ništa gori od januara, koji je bio, pa onako, da kažem podnošljiv.

da bi januar bio podnošljiv, mora da bude barem Mart u podznaku, što naravno važi i za februar.

da bi mart bio odličan mora u podznaku biti april, a da bi april bio super mora u podznaku biti jun.

isto važi i na jesen, novembar je okej samo ako je u podznaku dupli septembar.

može i trodupli.

ili barem dvodupli, ajd.

glič in d matriks.

ja sam (započeo rečenicu sa JA što mi baš i ne ide u prilog na ovom saslušanju) jutros uspeo da skroz pobrljam kilometre jer sam nakon jučerašnjih 6.44 pretrčao 7.37 i sad nakon jučerašnje upisanih 6 danas ne mogu da upišem više od 7, a imam čitavih 810m viška!

plačyć tužyć.

to ćemo rešiti tako što ću danas na kraju popodnevnog đoginga trčati krugove oko neke bandere, a mogu i oko kružnog toka, hmmm, taman da malo dosađujem vozačima i vozačicama, obrnutim redosledom što se tiče rodne etike ali prâvim redosledom po količini proizvedene nervoze, jer ipak muškarci...

dakle ako danas pretrčim nešto koma .19, to će mi današnji zbir doterati na koma koma .56 i onda danas zaokružujem na gore, obzirom da sam juče zaokružio na dole.

ovo važi za severnu poluloptu, u australiji je dole gore a gore je dole, evo upravo gledam u Lolin globus iz osnovne da bih proverio.

weekend warriors

PREKOPIRAĆU DEO ČLANKA SA ZDRAVSTVENOG PORTALA

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

What do weekend warriors look like?
The image that comes to my mind is something like this. This is a bunch of people from my lab doing a charity mud run last week. It was awesome.



But the data don't quite match the photo.

In the JAMA Internal Medicine study, compared with those who exercise regularly throughout the week, weekend warriors were younger, more likely to be male, less likely to be White, have a lower level of education and a lower overall income level. I think this speaks a bit to the idea that the ability to have 30 minutes a day to exercise is a marker of privilege. Not everyone has jobs with that kind of schedule, or the childcare to allow 30 minutes of "me time."

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

dovde smo sve već znali, to su ovi sa Tribaliona i sličnih "utrka sa preprekama" kojima je fora da se slikaju blatnjavi i da zagrizu medalju nakon što se dovuku do cilja.

nego druga stvar mi je zanimljiva, ovde pričaju o nekom zaposlenom biznismenskom Društvu u kojem ljudi nemaju svakog dana pola sata za trčkaranje, nego sve to nabiju u nedelju.

na Balkanu punom besposličara ćeš u svakom gradiću na prste prebrojati ljudi koji barem par sati iz dosade ne skrolaju nešto po telefonu tako da to "nemam vremena" kod nas ne pije vodu.

ali zato vikend voriora imamo na pretek.

što se mene tiče takođe nisam imao vremena jer sam ujutru morao ranije na posao a predveče mi se najiskrenije nije opet tuširalo pa smo samo lagano odvrteli biciklama malo veći kružić izvan grada od nekih sat i po, biće dana za megdana.

no eto, upisah 34 minuta, sa sve kick start sprintom posle samo 200m trčanja jer semafor kratko traje pa ako se upali kad si na pola ulice ili udri gas nekih 18 sekundi ili stani pa čekaj ceo minut, a ja sam kao što rekoh žurio...