tako sam nazvao aktivnost, a najzad sam uspeo da nađem mesto na kojem preko rečice prelaze traktori da bi ljudi sa jedne i druge obale mogli da obrađuju njive koje su im preko puta, da ne kažem preko potoka.
Lola je otišla glavnim putem i odnela u bicikli hranu za napuštene psiće koje hranimo na 10km od grada a ja sam svoj prepravljeni pony (što ga Salijander gony) vezao za poslednji raspoloživ saobraćajni znak i nastavio tabanajući.
bio sam neuobičajeno raspoložen i obzirom da se delom moralo proći kroz blato, dva puta preko potoka, u nekoliko navrata preko njive, srećom je prolazio i neki traktorista pa je malo utabao inače bih se živ polomio mada je i po njegovom tragu bilo sve samo ne podnošljivo.
ispalo je da mi je prosečna brzina glat u rangu običnog truptanja po gradu tipa kada otrčkaram do lidla ili slično, motivacija je čudo.
valjda sam znao da ću se zaglaviti ako usporim pa sam prosto bežao od nečeg, ili je bolje poređenje trčanje po užarenom kamenju, pa bežiš od podloge same ali ona se ne da niti ima nameru da negde ode.
nije čudo što mi se ostatak dana noge "čudno" osećaju, pretrpele su slično poput onoga kada prvi put trčiš po snegu, ili po ledu, pa se raštimuje ponešto što nisi ni znao da imaš negde duboko u dupetu.
Nema komentara:
Objavi komentar