samo je 6 godina otkako mi je tog prolećnog dana u februaru pas izleteo pod prednji točak bicikle nakon čega sam napravio salto i prvi put u životu slomio ključnu kost.
forma mi je bila fenomenalna i jedva sam čekao prve polumaratone da deklasiram konkurenciju u kategoriji, i šire.
sve mi je išlo, i bicikla, i trčanje, i dužine, i tempi, i deonice, i tehnika, baš sve.
iiiii, op cvrc gevezn zajn.
od sve turbo forme samo sećanje osta,
pola godine mučnog povratka,
pa opet pad, puče druga ključna,
pa opet pola godine mučnog povratka u 2018-tu,
pa kao nešto hoće neće neće neće hoće neće,
i relativno uspeh (aorist) da se vratim uz čak i jednu pobedu i jedno drugo mesto na low key maratonima no avaj, na kraju godine opet pad i opet povreda/istegnuće u sendviču sa dvomesečnim bronhitisom i ode sve u peršun.
korona je došla kao olakšanje,
kad sam već u dajer strejtsima barem neka nema trka
pa da ni drugi ne trče, nek i komšiji crkne krava.
zato sam dana fino trčao pa mogu i drugi, ne smeta mi.
obzirom da smo juče hajkovali i da su nam se mozgovi zaledili na ledenom vetru, mislio sam da ću danas ipak biti odmoran za trčanje no bio mi je loš osećaj u nogama.
hteo sam i "Nešto. Nešto duže" no malo leda malo vetra malo neoporavljenog zamora i shvatio sam da je pametnije zadovoljiti se manjim ali kvalitetnim ulovom.
samo par sekundi preko petice (po kilometru) u solidnoj progresiji, i ispalo je taman.
13km sa nešto malo hupserčića,
tačnije 69m gore i 69m dole (ti meni ja tebi).
dan se produžio pa na satu evo piše izlazak 6:54 a zalazak 16:54,
bogme fino.
bogme fino.
Nema komentara:
Objavi komentar