nakon jučerašnje vožnje sa društvom (nas 8 ukupno, besplatna proba auto-puta) danas mi je na redu bilo trčanje. i sad dobro, odeš trčiš vratiš se, šta tu ima da bude posebno. pa uvek bude nešto. na primer danas, bio je jedan od onih "sporih" dana. da ukratko objasnim.
brzi dani budu kad skočim iz kreveta doručkujem uradim vežbe odem s kučićima u šetnju vratim se nešto popijem odem do radnje banke ili prodavnice vratim se opet pogledam da li je prekasno za trening kad ono 10 sati. spori dani budu kad uradim trećinu od toga i pogledam da li je prošlo 10 kad ono već 12 ili nedajbože i više.
e tako sam u podne shvatio da je prekasno no nisam se pokolebao. seo sam na bicikl pony (što ga milijana gony) i otišao 14km ka zapadu do mega-brane od buduće akumulacije. tu sam vezao biciklu za mostić i nastavio laganim trkom uzbrdo.
plan je bio da pokušam da odem što bliže Medvedniku ali da ne ostanem na nogama duže od 3 sata, dakle sa stalnim preračunavanjem gde sam (otprilike) i koliko mi najkraćim putem treba da se vratim do bicikle. da sam bio sâm bilo bi mi to manje važno, no sa Lolom sam se dogovorio da se nađemo na Brani u 16h, da bi se zajedno biciklama vratili kući dok ne padne mrak i/ili ne zahladni previše.
da sam imao malo više vremena za pripremu, bilo bi mi puno lakše, a ovako sam bio zatečen tom situacijom da mi je puno više trebalo da dođem do prvog sela (Sitarice) i da se iz zadnjeg sela vratim (Mijači - Poćuta) nego što mi je trebalo za trčanje po brdu.
Medvednik je svo vreme bio "tu negde" nadohvat ruke, no ta planina je specifična po tome što je sa tri strane okružena dubokim usekom (nije čudo što se ta reka zove ZAVOJšnica), a ovi putevi svi dolaze upravo sa te, a ne sa one strane odakle je moguć uspon. tako da je samim tim osvajanje vrha bilo izvan diskusije, jer je 3 sata zaista prekratko, barem u ovoj mojoj varijanti da napravim što veći krug.
u početku sam bio podosta onespokojen činjenicom da je na izlasku iz prvog sela put zatrpan smetovima od preko metar, no meštani su me ubedili da je tako samo na tom pravcu i da kasnije putem postoji "prtina". još nekoliko puta sam upadao u smetove i morao da se probijam kroz sneg do kolena, i bilo mi je neobično što na većini puteva uopšte nema ljudskih tragova nego samo pokoja duboka uzana rupica od lisičijih šapa.
kad sam maltene stigao do planinarskog doma, jer mi je ostalo samo dva kilometra pretežno ravnog puta, skrenuo sam nizbrdo i sjurio se nazad na glavni put, pazeći da ne prekoračim onaj zacrtani limit od 16h i poslednji trenutak da navučem kapu i rukavice, obučem jaknu i vratim se biciklom kući pre mraka. no i tu sam izgubio 10-ak minuta jer je tzv "stari put" od Poćute (tj deo koji ide kroz buduće veštačko jezero) jedna nepregledna kaljuga i pri svakom koraku ti se za đonove zalepi po kilo blata, pa ti samo trči s tim tegovima na nogama.
no to bi bilo minut-dva viška, otkud deset, pitate se. pa eto, dole na dnu i raskrsnici za manastir Gračanica, shvatio sam da je srušen most kuda se ranije išlo. gacao sam po onom blatu a patike su mi sa sve tim blatom imale oblik kao da nosim ona peraja za ronjenje, i pokušavao da nađem način da pređem reku. našao sam neke ogromne komade betona pa pokušao da po njima ispreskačem no poslednji je bio dobra dva metra od druge obale pa sam se plašio da ipak ne bućnem u ledenu vodu, jer nisam bio siguran kako dobro mogu sa onako blatnjavim patikama da se "iz mesta" odrazim sa te betonske gromade koja je pritom stajala jako nakoso. i u poslednjem trenutku, kad sam već hvatao zalet na "pomozi bože", spazio sam da 50 metara dalje postoji mali sklepan mostić do kojeg se kroz to isto blato dolazi malim stepenicama napravljenim od kamenja utisnutog u zemlju. malo mi je laknulo ali dok sam se do njega vratio, opet sam na nogama imao 2x2kg blata. kad sam iza krivine ugledao branu sunce me je ozarilo.
mrak nas nije uhvatio ali me je istočni vetar produvao uprkos jakni koju mi je Lola donela u rancu, a bogme i šake su mi se oduzele bez obzira što sam imao debele rukavice.
ostao sam pola sata ispod toplog tuša i nekako se povratio. kad sam otvorio MapMyRun i ucrtao celu trasu, bio sam iznenađen jer sam se svo vreme nadao da će mi trening ispasti barem 21km, no svo vreme sam imao utisak da "stojim u mestu" pa sam kad smo se sreli rekao Loli da čisto sumnjam da sam prešao više od 20-ak km. no ispalo je 25km, da ne poveruješ. otprilike sam ta nepuna tri sata rasporedio na 20-25 minuta stajanja slikanja i razmišljanja kuda dalje, a nekih 2.5 sata sam proveo u kretanju što je ispalo više nego dobar prosek obzirom na profil i NAROČITO podlogu.
16 veljače 2015
15 veljače 2015
uspeh
problem s ovim blogovima je što je nemoguće preneti doživljaj, obzirom da su okolnosti svakog nazovi-treninga previše subjektivne. evo odmah konkretnog primera. pisao bih o jučerašnjem trčanju, koje je usledilo nakon krajnje neobičnog dana. samim tim je uslovljeno, uokvireno u taj ram bliske, neposredne, sveže prošlosti. velika je razlika kad odeš da otrčiš brzih 10km odmoran, i dan nakon maratona.
taj moj "dan ranije" sam već opisao, kombinacija trčanja pešačenja planinarenja i opet trčanja po gotovo-nemogućim podlogama. i to puno sati. juče sam pak u zadnji čas prelomio da nema smisla trčati kraće od sat vremena, ni duže od sat i po, s tim da bi tih sat i po bilo poprilično nategnuto jer su me čekale silne obaveze. i tako sam nekako spontano stigao do te neke brojke od 15 kilometara, iz prostog razloga što imam jedan dobar pravac od 7.5km (i natrag) na kojem ne moram da idem kroz ceo grad, nego relativno bezbolno izmaknem na ovu stranu periferije prema kojoj nam je (od centra) izmeštena kuća.
e sad. do pre par godina sam mogao na tih blago valovitih 15km da opletem tempo i da se vratim kući za sat vremena, onako kad sam u formi, a mislim da mi je rekord 59'. ove zime sam jednom krenuo sa idejom da otrčim to za 1h10 pa sam se vratio kući za 1h08, drugi put sam krenuo sa idejom da ponovim tih 1h08 pa sam istrčao za 1h07, a juče sam krenuo sa idejom da istrčim 1h07, a ako može onda čak i 1h06, a vratio sam se za 1h05. tačnije 15 sekundi brže od toga, jer sam zadnji kilometar trčao lagano, misleći da ću tako "ubosti" okruglih 1h05. verovatno sam normalnim trčanjem mogao da stignem za nekih 1h04'20'', recimo. što daje prosek od 14 km/h to jest približnu "brzinu maratona 3h" kojom već godinu dana nisam trčao na treningu.
tako da, iako je to čitavih 1 km/h sporije od nedavnih formi, mogao bih da kažem da sam zadovoljan, posebno zato jer sam taj trening otrčao na krajnje umornim nogama. s druge strane, na takve noge sam se bezmalo navikao i skoro svi treninzi su mi takvi, pa više ni nemam pojma kako bi to izgledalo da sam bio poletan i skočan. ko će ga znati. ali eto. do maratona je predugačak put, ali za početak, nije loše. kad se samo setim, čak i kada sam bio u dobroj formi i 8 godina mlađi, bio mi je veliki uspeh kad otrčim polumaraton za 1h30 samo jedan dan nakon neke druge trke, tako na umornim nogama. s tim da u takvim okolnostima podosta "drži" adrenalin od trke dan ranije, dok te u ovakvoj situaciji ne drži ama baš ništa. mrtav si pa mrtav, trom drven kilav i bezvoljan. i samim tim je svaki dobar trening dvostruki uspeh, i za noge i za glavu.
a to što sam drugi ili treći put uzeo nove patike, teško da mi je previše pomoglo jer mi je negde na pola trčanja utrnulo levo stopalo kao i u 90% svih ostalih patika (a sigurno neću trčati maraton u brooks cascadia), dakle još uvek nemam patike u kojima bih smeo da se otisnem na ravan maraton po asfaltu.
taj moj "dan ranije" sam već opisao, kombinacija trčanja pešačenja planinarenja i opet trčanja po gotovo-nemogućim podlogama. i to puno sati. juče sam pak u zadnji čas prelomio da nema smisla trčati kraće od sat vremena, ni duže od sat i po, s tim da bi tih sat i po bilo poprilično nategnuto jer su me čekale silne obaveze. i tako sam nekako spontano stigao do te neke brojke od 15 kilometara, iz prostog razloga što imam jedan dobar pravac od 7.5km (i natrag) na kojem ne moram da idem kroz ceo grad, nego relativno bezbolno izmaknem na ovu stranu periferije prema kojoj nam je (od centra) izmeštena kuća.
e sad. do pre par godina sam mogao na tih blago valovitih 15km da opletem tempo i da se vratim kući za sat vremena, onako kad sam u formi, a mislim da mi je rekord 59'. ove zime sam jednom krenuo sa idejom da otrčim to za 1h10 pa sam se vratio kući za 1h08, drugi put sam krenuo sa idejom da ponovim tih 1h08 pa sam istrčao za 1h07, a juče sam krenuo sa idejom da istrčim 1h07, a ako može onda čak i 1h06, a vratio sam se za 1h05. tačnije 15 sekundi brže od toga, jer sam zadnji kilometar trčao lagano, misleći da ću tako "ubosti" okruglih 1h05. verovatno sam normalnim trčanjem mogao da stignem za nekih 1h04'20'', recimo. što daje prosek od 14 km/h to jest približnu "brzinu maratona 3h" kojom već godinu dana nisam trčao na treningu.
tako da, iako je to čitavih 1 km/h sporije od nedavnih formi, mogao bih da kažem da sam zadovoljan, posebno zato jer sam taj trening otrčao na krajnje umornim nogama. s druge strane, na takve noge sam se bezmalo navikao i skoro svi treninzi su mi takvi, pa više ni nemam pojma kako bi to izgledalo da sam bio poletan i skočan. ko će ga znati. ali eto. do maratona je predugačak put, ali za početak, nije loše. kad se samo setim, čak i kada sam bio u dobroj formi i 8 godina mlađi, bio mi je veliki uspeh kad otrčim polumaraton za 1h30 samo jedan dan nakon neke druge trke, tako na umornim nogama. s tim da u takvim okolnostima podosta "drži" adrenalin od trke dan ranije, dok te u ovakvoj situaciji ne drži ama baš ništa. mrtav si pa mrtav, trom drven kilav i bezvoljan. i samim tim je svaki dobar trening dvostruki uspeh, i za noge i za glavu.
a to što sam drugi ili treći put uzeo nove patike, teško da mi je previše pomoglo jer mi je negde na pola trčanja utrnulo levo stopalo kao i u 90% svih ostalih patika (a sigurno neću trčati maraton u brooks cascadia), dakle još uvek nemam patike u kojima bih smeo da se otisnem na ravan maraton po asfaltu.
14 veljače 2015
plan beee
idemo dalje na-vrat-na-nos... satnica pritiska, ujutru rođendan jednog od pasa i obavezna šetnja, popodne zadušnice i odlazak s taštom na groblje, između toga se odmori i odjuri na trčanje. ovo "odmori" se upravo odvija, u jednoj ruci kafa u drugoj medenjaci a kucam nosom po tastaturi jer ne znam da li ću kasnije stići da napišem blog. možda bi bilo pametnije da legnem na pod i uradim vežbe za leđa ali ajd...
e sad, plan koji nije baš ni postojao se odmah promenio u "plan be" to jest pošto sam u horoskopu ovca ja uvek imam "plan beeee". biće to neko kraće brže trčanje. to je dakle plan. okej.
juče se nisam baš natrčao mada sam planirao, jer sam obično raspoložen u danu nakon bici treninga. no ispalo je tu nekih čudnih nepredvidština. nakon 8km uzbrdo po asfaltu odlučio sam da trčanje nastavim "jednom prečicom" nadajući se da neće biti previše blata na putiću. međutim tamo me je umesto blata sačekao dubok sneg. poslednja vejavica je bila udružena s jakim vetrom pa su se na toj padini napravili smetovi od pola metra!!! i naravno, pre mene niko nije bio lud da tuda prođe u protekla tri dana. nakon kilometar pešačenja noge su mi bile skroz mokre, i kad sam došao na vrh tog brda morao sam da promenim plan.
plan je bio da ispitam jednu prečicu i da je snimim u mapMyRun, jer je to najkraći put da se pređe preko klisure reke Gradac prema jednom selu na drugoj strani brdâ i dalje ka planini Magleš. svejedno sam se spustio tuda, pronašao prečicu kojom sam prošao samo jednom u životu, spustio se na železničku prugu, seo na tračnice, izuo se i iscedio čarape. e sad je moglo dalje da se živi.
nakon par tunela sam se predomislio jer je bilo previše hladno dole u klisuri, pa sam preko jednog od najdužih tunela izašao nazad na brda. tu sam se setio par nekih skroz drugih prečica i stazica koje koriste jedino srne i čak ni planinari za njih nemaju pojma, pa sam tako prateći sećanja na neke svoje davne ekspedicije pokušao i tuda da se provučem. na mestima je bilo suvo a na mestima dubok sneg ili čak i led, zavisno od toga da li je određena padina okrenuta više ka jugu ili ka severu.
prešao sam preko par sipara, našao tragove lovačkih pasa, llisica, zečeva, srna, i jednog jazavca. odahnuo sam kad je skrenuo negde niže u šumu jer su jazavci poznati kao ratoborni kad im upadneš na teritoriju. kad sam se već zasitio planinarenja spustio sam se opet nazad na prugu i pokušao da trčim gde god je to moglo, a zbog radova na pruzi dobar deo je bio raskopan i više nego neravan. a meni se baš nisu lomile noge. tako da sam ovde-onde mic po mic nakupio još otprilike kilometara kao i na početku treninga, i dan završio sa 15-ak km trčanja i nešto malo manje planinarenja, a sve skupa sam se zadržao skoro pet sati. brat bratu sam sat vremena proveo zastajući i slikajući, pa ovo može da se nazove sendvič trening-izlet-trening.
sa uzbuđenjem očekujem prve utiske sa današnjeg trčanja i kako su noge preživele sve ovo od juče, a sve to ću saznati za evo desetak minuta...
e sad, plan koji nije baš ni postojao se odmah promenio u "plan be" to jest pošto sam u horoskopu ovca ja uvek imam "plan beeee". biće to neko kraće brže trčanje. to je dakle plan. okej.
juče se nisam baš natrčao mada sam planirao, jer sam obično raspoložen u danu nakon bici treninga. no ispalo je tu nekih čudnih nepredvidština. nakon 8km uzbrdo po asfaltu odlučio sam da trčanje nastavim "jednom prečicom" nadajući se da neće biti previše blata na putiću. međutim tamo me je umesto blata sačekao dubok sneg. poslednja vejavica je bila udružena s jakim vetrom pa su se na toj padini napravili smetovi od pola metra!!! i naravno, pre mene niko nije bio lud da tuda prođe u protekla tri dana. nakon kilometar pešačenja noge su mi bile skroz mokre, i kad sam došao na vrh tog brda morao sam da promenim plan.
plan je bio da ispitam jednu prečicu i da je snimim u mapMyRun, jer je to najkraći put da se pređe preko klisure reke Gradac prema jednom selu na drugoj strani brdâ i dalje ka planini Magleš. svejedno sam se spustio tuda, pronašao prečicu kojom sam prošao samo jednom u životu, spustio se na železničku prugu, seo na tračnice, izuo se i iscedio čarape. e sad je moglo dalje da se živi.
nakon par tunela sam se predomislio jer je bilo previše hladno dole u klisuri, pa sam preko jednog od najdužih tunela izašao nazad na brda. tu sam se setio par nekih skroz drugih prečica i stazica koje koriste jedino srne i čak ni planinari za njih nemaju pojma, pa sam tako prateći sećanja na neke svoje davne ekspedicije pokušao i tuda da se provučem. na mestima je bilo suvo a na mestima dubok sneg ili čak i led, zavisno od toga da li je određena padina okrenuta više ka jugu ili ka severu.
prešao sam preko par sipara, našao tragove lovačkih pasa, llisica, zečeva, srna, i jednog jazavca. odahnuo sam kad je skrenuo negde niže u šumu jer su jazavci poznati kao ratoborni kad im upadneš na teritoriju. kad sam se već zasitio planinarenja spustio sam se opet nazad na prugu i pokušao da trčim gde god je to moglo, a zbog radova na pruzi dobar deo je bio raskopan i više nego neravan. a meni se baš nisu lomile noge. tako da sam ovde-onde mic po mic nakupio još otprilike kilometara kao i na početku treninga, i dan završio sa 15-ak km trčanja i nešto malo manje planinarenja, a sve skupa sam se zadržao skoro pet sati. brat bratu sam sat vremena proveo zastajući i slikajući, pa ovo može da se nazove sendvič trening-izlet-trening.
sa uzbuđenjem očekujem prve utiske sa današnjeg trčanja i kako su noge preživele sve ovo od juče, a sve to ću saznati za evo desetak minuta...
11 veljače 2015
perspektive
aaaaa, pa ja nikada nisam gledao ovaj koncert lu rida i dejvida bouvija zajedno! ali to nije tema. tema je ovakva. juče sam bio toliko umoran da sam umesto užine popio enerdži drink od pola litra, i tako energetski_podivljao otišao u dve kratke šetnje sa psima :-) i to je bilo sve.
jutros sam imao velike planove ali sam od istih odustao jer mi je jutro nekako iscurelo i ta tri i po sata koja sam obračunao kao neophodna su se suzila u tri sata. MEĐUTIM! svemoćni antiša zjec je isukao mač i povikao juriiišššš! seo je na bicikl pony (što ga milijana gony) i prešao 4 km za desetak minuta neverovatnim svemirskim prosekom od 24 km/h što je ravno 100 ob/min na ovom prenosu koji imam. okej, na par mesta sam iskoristio zavetrinu nekih kombija i zavrteo do ludila da bih se nakon toga desetak sekundi odmarao u dozvoljenom draftingu. nego šta.
tranziciju sam obavio još brže jer je nije ni bilo, samo sam svezao svoj pony za saobraćajni znak i nastavio laganim trkom, i usput skidao vetrovku rukavice i kapu, stavljao ih u neki tanki ranac i zatim ubrzao dok mi je taj ruksačić skakutao na leđima. i tako sledećih 29 kilometara.
bez krvoločnih uspona, ali bez nekih ravnica, tako, po brdašcima ćiju-ćiju dok je severac svirao fiju-briju. e sad, ima tu dve priče. jedna je da sam morao da žurim, da bih stigao na onu sahranu (prekjuče je poginula komšinica, '74 godište, na bizaran način, pregazio je kamion s prikolicom, i to u širem centru, na pešačkom, dok je prelazila na zeleno !!??) a druga priča je bila da sam morao da pratim stazu koju sam isplanirao nešto ranije u mapMyRun aplikaciji. e ali.
taj srednji deo između dva kraka asfalta je bio u dubokom blatu i bljuzgi, a pritom mi se svo vreme činilo da nekako idem "previše prema desno" i na par malih raskrsnica sam bio nesiguran koji je taj najkraći put koji sam izračunao. pet minuta nećkanja, pet minuta ako dodam samo kilometar tog nabadanja na prstima kroz vodu i blato, i eto me već u osetnom zakašnjenju za satnicom. onda sam uključio navigaciju na telefonu, snašao se, i ipak uspeo da izgubim taj kilometar jer sam negde (iz predostrožnosti!) krivo skrenuo.
zakačiću i sličicu, nepunih 400m uspona nisu baš neki brdski trening, mada bi se na dužini maratona proporcionalno ozbiljno približili recimo plitvičkom maratonu.
treća od dve priče je da sam mislio kako ću napraviti prosek od nekih 5'/km što je treća kosmička brzina u poređenju sa brzinom kojom sam trčao ove zime, i moram priznati da je osećaj bio da idem bar malo brže. a na kraju je pisalo 5'10''/km što u stvari i nije loše jer sam nekoliko kilometara išao zaista presporo zbog onog silnog blata a imao sam i nekoliko kratkih zastajanja. tako da mislim da sam po asfaltu taj netto deo Tempa trčao i brže od plana. i tu se sve kockice opet sklapaju jer ako mi je osećaj 4'30''/km a ja idem recimo 25"/km sporije, to je taman neka kompenzacija za ovih 25 kilograma viška. dakle, odlično.
i tako sam pred kraj pokušavao da izgubim što manje vremena i nizbrdo je počela da me boli desna pokosnica, i sve više i sve više i evo sad me boli bogme solidno. sve će to proći kao što je uvek i prošlo, ali je ružan osećaj. prošli put kad me je ovako zabolela, takođe na poslednjem dugačkom spustu u grad, odmarao sam samo jedan dan i već prekosutra nastavio sa trčanjima, doduše u kompresionim čarapama.
za sada u februaru imam 195 kilometara u 9 trčanja, što s jedne strane može da deluje kao dosta kilometara, ali s druge strane predstavlja "malo komada treninga" jer sam u 11 dana mogao da trčim i 20 puta, a u 20 trčanja bih sigurno pretrčao više od 200 km. stvar perspektive. kao što reče vudi alen, volim žene sa malim šakama jer u njima svaka stvar izgleda velika.
jutros sam imao velike planove ali sam od istih odustao jer mi je jutro nekako iscurelo i ta tri i po sata koja sam obračunao kao neophodna su se suzila u tri sata. MEĐUTIM! svemoćni antiša zjec je isukao mač i povikao juriiišššš! seo je na bicikl pony (što ga milijana gony) i prešao 4 km za desetak minuta neverovatnim svemirskim prosekom od 24 km/h što je ravno 100 ob/min na ovom prenosu koji imam. okej, na par mesta sam iskoristio zavetrinu nekih kombija i zavrteo do ludila da bih se nakon toga desetak sekundi odmarao u dozvoljenom draftingu. nego šta.
tranziciju sam obavio još brže jer je nije ni bilo, samo sam svezao svoj pony za saobraćajni znak i nastavio laganim trkom, i usput skidao vetrovku rukavice i kapu, stavljao ih u neki tanki ranac i zatim ubrzao dok mi je taj ruksačić skakutao na leđima. i tako sledećih 29 kilometara.
bez krvoločnih uspona, ali bez nekih ravnica, tako, po brdašcima ćiju-ćiju dok je severac svirao fiju-briju. e sad, ima tu dve priče. jedna je da sam morao da žurim, da bih stigao na onu sahranu (prekjuče je poginula komšinica, '74 godište, na bizaran način, pregazio je kamion s prikolicom, i to u širem centru, na pešačkom, dok je prelazila na zeleno !!??) a druga priča je bila da sam morao da pratim stazu koju sam isplanirao nešto ranije u mapMyRun aplikaciji. e ali.
taj srednji deo između dva kraka asfalta je bio u dubokom blatu i bljuzgi, a pritom mi se svo vreme činilo da nekako idem "previše prema desno" i na par malih raskrsnica sam bio nesiguran koji je taj najkraći put koji sam izračunao. pet minuta nećkanja, pet minuta ako dodam samo kilometar tog nabadanja na prstima kroz vodu i blato, i eto me već u osetnom zakašnjenju za satnicom. onda sam uključio navigaciju na telefonu, snašao se, i ipak uspeo da izgubim taj kilometar jer sam negde (iz predostrožnosti!) krivo skrenuo.
zakačiću i sličicu, nepunih 400m uspona nisu baš neki brdski trening, mada bi se na dužini maratona proporcionalno ozbiljno približili recimo plitvičkom maratonu.
treća od dve priče je da sam mislio kako ću napraviti prosek od nekih 5'/km što je treća kosmička brzina u poređenju sa brzinom kojom sam trčao ove zime, i moram priznati da je osećaj bio da idem bar malo brže. a na kraju je pisalo 5'10''/km što u stvari i nije loše jer sam nekoliko kilometara išao zaista presporo zbog onog silnog blata a imao sam i nekoliko kratkih zastajanja. tako da mislim da sam po asfaltu taj netto deo Tempa trčao i brže od plana. i tu se sve kockice opet sklapaju jer ako mi je osećaj 4'30''/km a ja idem recimo 25"/km sporije, to je taman neka kompenzacija za ovih 25 kilograma viška. dakle, odlično.
i tako sam pred kraj pokušavao da izgubim što manje vremena i nizbrdo je počela da me boli desna pokosnica, i sve više i sve više i evo sad me boli bogme solidno. sve će to proći kao što je uvek i prošlo, ali je ružan osećaj. prošli put kad me je ovako zabolela, takođe na poslednjem dugačkom spustu u grad, odmarao sam samo jedan dan i već prekosutra nastavio sa trčanjima, doduše u kompresionim čarapama.
za sada u februaru imam 195 kilometara u 9 trčanja, što s jedne strane može da deluje kao dosta kilometara, ali s druge strane predstavlja "malo komada treninga" jer sam u 11 dana mogao da trčim i 20 puta, a u 20 trčanja bih sigurno pretrčao više od 200 km. stvar perspektive. kao što reče vudi alen, volim žene sa malim šakama jer u njima svaka stvar izgleda velika.
09 veljače 2015
sneg
trenutno sam u fazi "predomislio sam se"
naime kao nešto sam blebetao kako bih počeo sa "ozbiljnim treninzima"
ali u zadnjih nekoliko dana sam iskoristio par prilika, kojih iz nekog razloga nisam uspevao da se dokopam ranije, pa još tako uzastopno
radi se o nekoliko dužih trčanja, stazama kojima nisam skoro (ili nikada) prošao
sneg mi je pomogao da sve te puteljke zadrži u čistom stanju, a takođe i da kroz drveće u daljini po brdima "nacrta" sve moguće staze kojima je moguće proći
kada nema snega sve se stopi, i nikada tako lepo ne vidiš te puteve koji su usečeni u planine
i tako, bogme sam se natrčao u februaru, već 166 km, u 8 samo trčanja
napominjem da je većina tih kilometara bila po brdskom profilu i po snegu, o čemu dovoljno govori i ona druga cifra, da sam na trčanju proveo 17.5 sati
dakle prosečno trčanje mi je uveliko preko 2 sata
reći ćete - pa onda nije ni čudo što je tako mali prosek, haha
no kruna svega je bila danas
u tih 20 km se uglavilo i nešto manje od kilometar pešačenja, planinarenja, nazovite to kako god hoćete, a radi se o jednom usponu od, nemam pojma, recimo da je nagib 100%
u smislu da se na svakih 10 metara dužine staza popne 10m visine
sve to po snegu koji je napadao po kamenju i zatim se zaledio
ta scena je poprilično "adrenalinska", kada pogledate iza sebe i vidite samo provaliju, nigde drveta ni žbuna, samo goli sneg, i svaka pomisao da se oklizneš je više nego uzbudljiva jer zavisno od smera u kojem bi te odnela gravitacija, imaš mogućnost da završiš na železničkim šinama, ili na stenama, ili u reci, a svako od ta tri je (zavisno od mesta na kojem se nalaziš) nekih 50-200m ispod.
vrlo interesantno!
ja sam odlomio neke dve grane i od njih napravio dva planinarska štapa, pa sam tako imao osećaj da sam nešto sigurniji nego bez njih, no ove neke nike torino specijalne patike za trčanje po snegu su se klizale kao da sam bio bos jer im ona stenovito-zaleđena podloga ispod uopšte nije prijala
no dobro, čim ovo pišem treba pretpostaviti da sam preživeo i popeo se do vrha
da ni ne pominjem onu igračku od mosta koju su napravili u podnožju tog grebena, tako što su umesto gelendera prikucali tri motkice od par cm prečnika, koje se ljuljuškaju čak i pre nego što se za njih uhvatiš
da stvar bude pozitivna, od jučerašnjeg umora sam danas toliko lagano trčao, da mislim da ću sutra morati da budem više nego odmoran
i tako u krug
naime kao nešto sam blebetao kako bih počeo sa "ozbiljnim treninzima"
ali u zadnjih nekoliko dana sam iskoristio par prilika, kojih iz nekog razloga nisam uspevao da se dokopam ranije, pa još tako uzastopno
radi se o nekoliko dužih trčanja, stazama kojima nisam skoro (ili nikada) prošao
sneg mi je pomogao da sve te puteljke zadrži u čistom stanju, a takođe i da kroz drveće u daljini po brdima "nacrta" sve moguće staze kojima je moguće proći
kada nema snega sve se stopi, i nikada tako lepo ne vidiš te puteve koji su usečeni u planine
i tako, bogme sam se natrčao u februaru, već 166 km, u 8 samo trčanja
napominjem da je većina tih kilometara bila po brdskom profilu i po snegu, o čemu dovoljno govori i ona druga cifra, da sam na trčanju proveo 17.5 sati
dakle prosečno trčanje mi je uveliko preko 2 sata
reći ćete - pa onda nije ni čudo što je tako mali prosek, haha
no kruna svega je bila danas
u tih 20 km se uglavilo i nešto manje od kilometar pešačenja, planinarenja, nazovite to kako god hoćete, a radi se o jednom usponu od, nemam pojma, recimo da je nagib 100%
u smislu da se na svakih 10 metara dužine staza popne 10m visine
sve to po snegu koji je napadao po kamenju i zatim se zaledio
ta scena je poprilično "adrenalinska", kada pogledate iza sebe i vidite samo provaliju, nigde drveta ni žbuna, samo goli sneg, i svaka pomisao da se oklizneš je više nego uzbudljiva jer zavisno od smera u kojem bi te odnela gravitacija, imaš mogućnost da završiš na železničkim šinama, ili na stenama, ili u reci, a svako od ta tri je (zavisno od mesta na kojem se nalaziš) nekih 50-200m ispod.
vrlo interesantno!
ja sam odlomio neke dve grane i od njih napravio dva planinarska štapa, pa sam tako imao osećaj da sam nešto sigurniji nego bez njih, no ove neke nike torino specijalne patike za trčanje po snegu su se klizale kao da sam bio bos jer im ona stenovito-zaleđena podloga ispod uopšte nije prijala
no dobro, čim ovo pišem treba pretpostaviti da sam preživeo i popeo se do vrha
da ni ne pominjem onu igračku od mosta koju su napravili u podnožju tog grebena, tako što su umesto gelendera prikucali tri motkice od par cm prečnika, koje se ljuljuškaju čak i pre nego što se za njih uhvatiš
da stvar bude pozitivna, od jučerašnjeg umora sam danas toliko lagano trčao, da mislim da ću sutra morati da budem više nego odmoran
i tako u krug
07 veljače 2015
1h40, season's best
da citiram starog trenera iz bici kluba,
koji je na pitanje
- šta da kažemo ako neko bude pitao za tebe?
odgovorio sa
- recite... zakopali ga!
e isto tako važi i ako ste juče pitali za mene.
plan je bio da predveče odemo za Šabac
na neki dvostruki koncert,
onda su objavili satnicu da sve počinje u 22h
(čitaj 22h30, drugi bend u 24h, kraj u 01h,
kući tek iza 02h, kroz 65 kilometara snega)
pa smo odustali od putovanja,
a nedugo zatim smo se čuli sa drugim bendom
koji je ostao blokiran sa one strane Iriškog Venca.
e a pre svega toga, dan ranije
sam imao planove da trčim prema Šapcu :-)
sva sreća da sam odustao, morao bih i iz Šapca peške nazad :-)
no zato sam odlučio da raspalim neki kao tempo,
koji po vodi i snegu i nije bio baš za pamćenje.
misleći da sam više nego odmoran, otrčao sam 21km
po srednje valovitom terenu, za 1h40.
ono što je nekad bilo rastrčavanje sad zvuči kao Tempić.
bljak.
da tragedija bude veća, pred kraj sam čak osećao i umor.
u smislu da bitno brže nisam ni mogao.
nakon standardnog "hoćete li prvo lošu ili dobru vest?" pitanja
eto i da napomenem da sam definitivno spao za 1kg dole,
dakle ostala su još samo 3kg :-)
sad kad ovako napišem, ni ovo ne zvuči kao dobra vest :-P
na drugu temu, ovog bloga, desilo se nešto neuobičajeno.
skroz neobavezno sam stavio sliku one alpinistkinje
i preveo par redaka sa vikipedije, i sve se otelo kontroli.
(mada kontrole nikad nije ni bilo, ali tako se kaže)
taj post je na ovoj FB stranici stigao do skoro 5000 pregleda,
podeljen je 20 puta, a doneo mi je i desetak lajkova stranice.
e sad.
moja ideja nikada nije bila da skupljam te lajkove "na mišiće"
jer nije nikakav problem, kad sam imao FB profil sa 500 prijatelja,
da pošaljem poziv
"s.a. vas poziva da njegovu stranicu označite sa sviđa mi se"
i od 450 onih koji nisu bili lajkeri, bar polovina bi stisnula
taj "iznuđeni lajk" jer je nekako neprijatno kad te neko pozove
a ti se praviš lud i nećeš da stisneš "a ovamo smo kao prijatelji".
i pre ove pomame zadnjih par dana mi se redovno javljalo
da svaki post pogleda između 30 i 40 ljudi,
dakle čak ni svih 75 nisu imali uključene notifikacije.
a to što je sad desetak nekih planinara ili ljubitelja šetnje
u afektu stisnulo lajk na stranicu, zbog samo jedne sličice,
to očigledno ne znači da će oni nastaviti da čitaju moje romane
o borbama sa nevidljivim neprijateljima tipa umor i vetar.
tako da, ne vidim smisao u svemu tome. ali ajde. nema veze.
"ko lajkuje zlo ne misli".
e ovo da ne zaboravim.
anegdotica.
juče negde oko 3-ćeg km, priključi mi se neko kuče!
ženka lovačkog psa, lutalica, recimo oko godinu dana.
vesela ali krajnje disciplinovana, trči po bankini,
čim čuje auto koji nailazi skloni se u travu,
povremeno trči po livadi ili kroz šumu paralelno sa putem,
pa se onda obruši direktno pod moje noge :-)
ali mi nijednom nije zasmetala!
kao da je kuče dresirano da trči s nekim.
i sve je bilo idealno do 2km pred kuću, dakle 16km zajedno.
i tu je izgubim na nekoj raskrsnici.
zastajao sam, osvrtao se, ali kao da je u zemlju propala.
a svo vreme sam planirao da je uvedem u pred-dvorište
i da je lepo nahranim, da je častim za sav taj trud...
baš šteta, baš baš baš mi je žao... ali šta ćeš.
koji je na pitanje
- šta da kažemo ako neko bude pitao za tebe?
odgovorio sa
- recite... zakopali ga!
e isto tako važi i ako ste juče pitali za mene.
plan je bio da predveče odemo za Šabac
na neki dvostruki koncert,
onda su objavili satnicu da sve počinje u 22h
(čitaj 22h30, drugi bend u 24h, kraj u 01h,
kući tek iza 02h, kroz 65 kilometara snega)
pa smo odustali od putovanja,
a nedugo zatim smo se čuli sa drugim bendom
koji je ostao blokiran sa one strane Iriškog Venca.
e a pre svega toga, dan ranije
sam imao planove da trčim prema Šapcu :-)
sva sreća da sam odustao, morao bih i iz Šapca peške nazad :-)
no zato sam odlučio da raspalim neki kao tempo,
koji po vodi i snegu i nije bio baš za pamćenje.
misleći da sam više nego odmoran, otrčao sam 21km
po srednje valovitom terenu, za 1h40.
ono što je nekad bilo rastrčavanje sad zvuči kao Tempić.
bljak.
da tragedija bude veća, pred kraj sam čak osećao i umor.
u smislu da bitno brže nisam ni mogao.
nakon standardnog "hoćete li prvo lošu ili dobru vest?" pitanja
eto i da napomenem da sam definitivno spao za 1kg dole,
dakle ostala su još samo 3kg :-)
sad kad ovako napišem, ni ovo ne zvuči kao dobra vest :-P
na drugu temu, ovog bloga, desilo se nešto neuobičajeno.
skroz neobavezno sam stavio sliku one alpinistkinje
i preveo par redaka sa vikipedije, i sve se otelo kontroli.
(mada kontrole nikad nije ni bilo, ali tako se kaže)
taj post je na ovoj FB stranici stigao do skoro 5000 pregleda,
podeljen je 20 puta, a doneo mi je i desetak lajkova stranice.
e sad.
moja ideja nikada nije bila da skupljam te lajkove "na mišiće"
jer nije nikakav problem, kad sam imao FB profil sa 500 prijatelja,
da pošaljem poziv
"s.a. vas poziva da njegovu stranicu označite sa sviđa mi se"
i od 450 onih koji nisu bili lajkeri, bar polovina bi stisnula
taj "iznuđeni lajk" jer je nekako neprijatno kad te neko pozove
a ti se praviš lud i nećeš da stisneš "a ovamo smo kao prijatelji".
i pre ove pomame zadnjih par dana mi se redovno javljalo
da svaki post pogleda između 30 i 40 ljudi,
dakle čak ni svih 75 nisu imali uključene notifikacije.
a to što je sad desetak nekih planinara ili ljubitelja šetnje
u afektu stisnulo lajk na stranicu, zbog samo jedne sličice,
to očigledno ne znači da će oni nastaviti da čitaju moje romane
o borbama sa nevidljivim neprijateljima tipa umor i vetar.
tako da, ne vidim smisao u svemu tome. ali ajde. nema veze.
"ko lajkuje zlo ne misli".
e ovo da ne zaboravim.
anegdotica.
juče negde oko 3-ćeg km, priključi mi se neko kuče!
ženka lovačkog psa, lutalica, recimo oko godinu dana.
vesela ali krajnje disciplinovana, trči po bankini,
čim čuje auto koji nailazi skloni se u travu,
povremeno trči po livadi ili kroz šumu paralelno sa putem,
pa se onda obruši direktno pod moje noge :-)
ali mi nijednom nije zasmetala!
kao da je kuče dresirano da trči s nekim.
i sve je bilo idealno do 2km pred kuću, dakle 16km zajedno.
i tu je izgubim na nekoj raskrsnici.
zastajao sam, osvrtao se, ali kao da je u zemlju propala.
a svo vreme sam planirao da je uvedem u pred-dvorište
i da je lepo nahranim, da je častim za sav taj trud...
baš šteta, baš baš baš mi je žao... ali šta ćeš.
05 veljače 2015
tako prosto...
vodim
tako jedan zamišljeni razgovor sa ovim drugom maratoncem iz italije. to
jest trčim i kontam o čemu bi mogli da popričamo. jer smo prvi put nakon
nekoliko godina obojica iznenadno istovremeno u trčanju. naime redovno
se događalo da je jedan povređen baš kad drugi nije, pa smo tako po pola
godine ili godinu bili na suprotnim stranama klackalice
maratoni-bicikla. onda ja njemu pišem koje sam proseke napravio na
bicikli a on meni šalje rezultate polumaratona, pa sledećih pola godine
obrnuto, on meni piše o biciklističkim trkama a ja njemu o svojim
beskrajnim brdskim trčanjima. i tako, evo od pre par meseci se slučajno
poklopismo, i mada nijednome forma nije blistava trčanje nam se
nametnulo kao jedina sportska tema.
to je bio uvod u stilu "ne znam odakle da počnem pa ću od Kulina Bana".
i tako pomislim, pitaću ga, čisto iz fazona, kakav bi mi plan treninga napravio na brzaka, recimo do beogradskog maratona (sredina aprila) ili do plitvičkog (prelazak maj/jun). i dalje u glavi predviđam kako bi se taj razgovor odvijao, da bih unapred izbegao potpitanja. pa bih dalje morao da mu kažem da sam u zadnje vreme, nakon jedne kratke pauze, opet dosta trčao, i da bi jedino pametno bilo da prvo malo predahnem, pa da onda lagano uhvatim zalet. i još bih mu rekao kako sam prezasićen dužinama i laganim trčanjem, jer ovako jedino mogu da razmišljam o laganom trčkaravom maratonu za tri i po sata, nego da bi mi trebali "normalni" treninzi. u koje bih morao da obavim izvestan "uvod" od par nedelja.
tako sam bez ikakvog pitanja i odgovora već unapred sâm zaključio da ako me uopšte zanimaju maratoni na proleće, da je već krajnje vreme da počnem adekvatno i da se pripremam, a to "krajnje vreme" se verovatno odnosi na Plitvice dok je za Beograd više nego prekasno da se od teglećeg magarca smisli čarobna formula za transformaciju u trkačkog konja.
takođe, treba doskočiti i umu, jer je poprilično traumatična transformacija same ideje da trosatne izlete u brda treba preko noći odbaciti i zaboraviti, i zameniti ih kratkim strukturisanim treninzima, vežbama tehnike, i ostalim krajnje "disciplinovanim" elementima planskog treninga. sve to nasuprot šalala pristupu odoh na trčkaranje pa gde me noge odnesu, trčaću dok se ne umorim pa sutra opet.
i tako, kad odvojim nekoliko dana bez trčanja ili kratkih trčanja sa po par ubrzanjaca, koji bi prerasli u sledećih desetak dana pravljenja i dorade plana sa istovremeno prvim treninzima, najverovatnije jako kratkim i uglavnom dva puta dnevno plus vežbanje kući, tu bismo već bili u martu i imao bih neke prve reference. tipa koliko mogu da istrčim najbržu komfornu hiljadarku bez kidanja, mogao bih da počnem da pratim kako mi se kreće brzina na onim mojim default treninzima snage/brzine/tehnike tipa kilometri po 100/100m ili onih 15x200m uzbrdo, ili 3-4-5 puta po 1km ili 2km, u početku naravno na opip bez prevelikih ambicija nego tek koliko da se upoznamo, potapšemo po ramenima i izgovorimo ono tradicionalno pa gde si ti bre, druže stari.
eto tako kontam sve i svašta, i na kraju pomislim, a zašto bih ja njega išta morao da pitam? nije baš da ne znam da trčim, ako sam za par godina treniranja uspeo da spustim maraton sa 3h25 na ispod 2h50. ovde se uopšte ne radi o tome, nego se radi o međusobnom odnosu ambicija, volje, discipline, zadovoljstva, interesovanja. radi se o izboru. a tu tuđa pomoć jako malo znači, ako nisi spreman da slušaš. svako sâm sebi prelama život na jednom ili na drugom mestu, i koliko god podrška značila, ipak ćete na kraju ti i tvoja glava i tvoje noge stati na startnu liniju. ja mogu i sutra da pretrčim maraton, naravno, ne radi se o onom "da li mogu?" koje muči početnike. radi se o tome da moram da stavim na vagu sve što bih dobio ulaženjem u rizik "treninga", naspram svega što bih time izgubio. tako jednostavno, a tako komplikovano.
...
to je bio uvod u stilu "ne znam odakle da počnem pa ću od Kulina Bana".
i tako pomislim, pitaću ga, čisto iz fazona, kakav bi mi plan treninga napravio na brzaka, recimo do beogradskog maratona (sredina aprila) ili do plitvičkog (prelazak maj/jun). i dalje u glavi predviđam kako bi se taj razgovor odvijao, da bih unapred izbegao potpitanja. pa bih dalje morao da mu kažem da sam u zadnje vreme, nakon jedne kratke pauze, opet dosta trčao, i da bi jedino pametno bilo da prvo malo predahnem, pa da onda lagano uhvatim zalet. i još bih mu rekao kako sam prezasićen dužinama i laganim trčanjem, jer ovako jedino mogu da razmišljam o laganom trčkaravom maratonu za tri i po sata, nego da bi mi trebali "normalni" treninzi. u koje bih morao da obavim izvestan "uvod" od par nedelja.
tako sam bez ikakvog pitanja i odgovora već unapred sâm zaključio da ako me uopšte zanimaju maratoni na proleće, da je već krajnje vreme da počnem adekvatno i da se pripremam, a to "krajnje vreme" se verovatno odnosi na Plitvice dok je za Beograd više nego prekasno da se od teglećeg magarca smisli čarobna formula za transformaciju u trkačkog konja.
takođe, treba doskočiti i umu, jer je poprilično traumatična transformacija same ideje da trosatne izlete u brda treba preko noći odbaciti i zaboraviti, i zameniti ih kratkim strukturisanim treninzima, vežbama tehnike, i ostalim krajnje "disciplinovanim" elementima planskog treninga. sve to nasuprot šalala pristupu odoh na trčkaranje pa gde me noge odnesu, trčaću dok se ne umorim pa sutra opet.
i tako, kad odvojim nekoliko dana bez trčanja ili kratkih trčanja sa po par ubrzanjaca, koji bi prerasli u sledećih desetak dana pravljenja i dorade plana sa istovremeno prvim treninzima, najverovatnije jako kratkim i uglavnom dva puta dnevno plus vežbanje kući, tu bismo već bili u martu i imao bih neke prve reference. tipa koliko mogu da istrčim najbržu komfornu hiljadarku bez kidanja, mogao bih da počnem da pratim kako mi se kreće brzina na onim mojim default treninzima snage/brzine/tehnike tipa kilometri po 100/100m ili onih 15x200m uzbrdo, ili 3-4-5 puta po 1km ili 2km, u početku naravno na opip bez prevelikih ambicija nego tek koliko da se upoznamo, potapšemo po ramenima i izgovorimo ono tradicionalno pa gde si ti bre, druže stari.
eto tako kontam sve i svašta, i na kraju pomislim, a zašto bih ja njega išta morao da pitam? nije baš da ne znam da trčim, ako sam za par godina treniranja uspeo da spustim maraton sa 3h25 na ispod 2h50. ovde se uopšte ne radi o tome, nego se radi o međusobnom odnosu ambicija, volje, discipline, zadovoljstva, interesovanja. radi se o izboru. a tu tuđa pomoć jako malo znači, ako nisi spreman da slušaš. svako sâm sebi prelama život na jednom ili na drugom mestu, i koliko god podrška značila, ipak ćete na kraju ti i tvoja glava i tvoje noge stati na startnu liniju. ja mogu i sutra da pretrčim maraton, naravno, ne radi se o onom "da li mogu?" koje muči početnike. radi se o tome da moram da stavim na vagu sve što bih dobio ulaženjem u rizik "treninga", naspram svega što bih time izgubio. tako jednostavno, a tako komplikovano.
...
04 veljače 2015
Marta
Na današnji dan pre 70 godina je rođena poljakinja Vanda Rutk(j)evič, prva žena koja se popela na ozloglašeni planinski vrh K2, što je maltene isto što i reći da je najhrabrija svetska alpinistkinja. Na K2 se popela bez nošenja dodatnog kiseonika, a od troje planinara koji su činili tu mini-ekspediciju, ostalo dvoje su poginuli na spustu. Osvojila je osam (od ukupno 14) svetskih vrhova visine iznad 8000 metara, a život završila na devetom od njih. Telo joj nikada nije pronađeno, iako se par godina nakon njene pogibije pogrešno mislilo da su je pronašli. Poslednji put je viđena u zaklonu, veoma blizu vrha, iscrpljena i naizgled nesposobna da donese pravu odluku, a jedina prava odluka u takvoj situaciji je da se što pre krene nizbrdo. Ako danas idete na trčanje a nemate nikakve planine na vidiku, gledajte da pređete preko barem jednog nadvožnjaka, ili ustrčite stepenicama do vrha neke zgrade.
03 veljače 2015
lutkanje
naslov znači malo lutanje = lutkanje
nešto poput malo pipanje = pipkanje
krenem na trčanje biciklicom, da ne bih uvek glancao kroz grad. odem 9km od kuće, vežem biciklu za neki mostić i krenem bez nekog plana. kud me put odnese. znao sam da će svuda da bude blata, mada me je ponegde zaleđena zemlja prijatno iznenadila. da sam pošao rano ujutru vratio bih se kući čist sto posto. ali nema veze. u neki gaćasti ranac sam natrpao šuškavac rukavice i kačket koje sam ionako džabe poneo što se tiče trčanja, samo su mi trebali da se ne bih smrznuo na bicikli u odlasku, i naročito u povratku kad budem znojav. imao sam slušalice ali mi uopšte nisu trebale jer sam bio i previše obuzet navigacijama i razmišljanjem šta je u kom pravcu tako da mi je ovo više ispao trening navigacije nego trčanja koje je ionako bilo lagano. imao sam tri neplanirana susreta s potocima i jedan okršaj sa putem koji je bio reka (ništa me ne pitajte), ali sam uz pomoć nekog štapa uspeo da savladam i tu prepreku, i to ništa manje nego u stilu jelene išimbajeve. ne vredi, ubuduće ću morati da vodim i kamermana na treninge, jer sve ovo bez tv ekipe nema nikakvog smisla. uspeh ovakvog treninga se meri "procentom/dužinom puteva kojima si prošao prvi put" a ta brojka mi je negde oko pola ukupne dužine od 23km. koliko sam se puta našao pred preprekama, zaobilazio blato okolo kroz njive ili šumu, preskakao tarabe i provlačio se kroz granje, govori podatak da sam ukupno na trčanju, čuj trčanju ali hajde, ostao 3.5 sata, od čega 2.5o sata u pokretu, pola sata u slikanju i zastajanju gledajući i razmišljajući kuda dalje, i pola sata u rešavanju pomenutih "zadataka". čak ni ovo neto vreme (ako sam ga dobro obračunao, što je mala šansa, da ne kažem nikakva) je smešna prosečna brzina kretanja, a tek ukupnih 3.5 sata za 23km deluje da se cela staza za toliko vremena maltene mogla prepešačiti. no kao što rekoh, uopšte mi se nije žurilo. da me neko vrati na početak, ja bih sve prešao za 4 sata, da bih što bolje zapamtio svaku stazu i skretanje, i da bih na više mesta zastao da slikam. ili bih poneo i foto aparat, osim telefona, jer sam ovako puno vremena izgubio na pipkanje po ekranu. naime kad je uključena navigacija odnosno mapmyrun, onda svaki put moram da "izađem" iz njega i uključim kameru, pa zatim opet da ugasim kameru i vratim kartu na ekran da bih nastavio sa tim orijentisanjem-preko-interneta. sad bih kao da okačim slike na fb stranicu, ali dok ih gledam ne mogu da se otmem utisku da samo ja između njih vidim razlike jer znam kuda sam išao i koja šta prikazuje, dok će prosečnom oku to najverovatnije izgledati kao 20 identičnih pejzaža - brdašce levo brdašce desno, u daljini ili planine ili ravnica zavisno da li sam slikao ispred ili iza sebe. tako da ću današnji album da svedem na samo nekoliko sličica, tek reda radi.
nešto poput malo pipanje = pipkanje
krenem na trčanje biciklicom, da ne bih uvek glancao kroz grad. odem 9km od kuće, vežem biciklu za neki mostić i krenem bez nekog plana. kud me put odnese. znao sam da će svuda da bude blata, mada me je ponegde zaleđena zemlja prijatno iznenadila. da sam pošao rano ujutru vratio bih se kući čist sto posto. ali nema veze. u neki gaćasti ranac sam natrpao šuškavac rukavice i kačket koje sam ionako džabe poneo što se tiče trčanja, samo su mi trebali da se ne bih smrznuo na bicikli u odlasku, i naročito u povratku kad budem znojav. imao sam slušalice ali mi uopšte nisu trebale jer sam bio i previše obuzet navigacijama i razmišljanjem šta je u kom pravcu tako da mi je ovo više ispao trening navigacije nego trčanja koje je ionako bilo lagano. imao sam tri neplanirana susreta s potocima i jedan okršaj sa putem koji je bio reka (ništa me ne pitajte), ali sam uz pomoć nekog štapa uspeo da savladam i tu prepreku, i to ništa manje nego u stilu jelene išimbajeve. ne vredi, ubuduće ću morati da vodim i kamermana na treninge, jer sve ovo bez tv ekipe nema nikakvog smisla. uspeh ovakvog treninga se meri "procentom/dužinom puteva kojima si prošao prvi put" a ta brojka mi je negde oko pola ukupne dužine od 23km. koliko sam se puta našao pred preprekama, zaobilazio blato okolo kroz njive ili šumu, preskakao tarabe i provlačio se kroz granje, govori podatak da sam ukupno na trčanju, čuj trčanju ali hajde, ostao 3.5 sata, od čega 2.5o sata u pokretu, pola sata u slikanju i zastajanju gledajući i razmišljajući kuda dalje, i pola sata u rešavanju pomenutih "zadataka". čak ni ovo neto vreme (ako sam ga dobro obračunao, što je mala šansa, da ne kažem nikakva) je smešna prosečna brzina kretanja, a tek ukupnih 3.5 sata za 23km deluje da se cela staza za toliko vremena maltene mogla prepešačiti. no kao što rekoh, uopšte mi se nije žurilo. da me neko vrati na početak, ja bih sve prešao za 4 sata, da bih što bolje zapamtio svaku stazu i skretanje, i da bih na više mesta zastao da slikam. ili bih poneo i foto aparat, osim telefona, jer sam ovako puno vremena izgubio na pipkanje po ekranu. naime kad je uključena navigacija odnosno mapmyrun, onda svaki put moram da "izađem" iz njega i uključim kameru, pa zatim opet da ugasim kameru i vratim kartu na ekran da bih nastavio sa tim orijentisanjem-preko-interneta. sad bih kao da okačim slike na fb stranicu, ali dok ih gledam ne mogu da se otmem utisku da samo ja između njih vidim razlike jer znam kuda sam išao i koja šta prikazuje, dok će prosečnom oku to najverovatnije izgledati kao 20 identičnih pejzaža - brdašce levo brdašce desno, u daljini ili planine ili ravnica zavisno da li sam slikao ispred ili iza sebe. tako da ću današnji album da svedem na samo nekoliko sličica, tek reda radi.
01 veljače 2015
kako se zove pola od dugačkog?
krenem na trčanje
odlučim da ne verujem meteorolozima i tom razvedravanju
rekoh, poneću šuškavac za svaki slučaj
onda se predomislim, jok, poneću samo prsluk
(tanka adidas vetrovka sa koje se skidaju rukavi)
na kraju, kao što nisam verovao njima, ispalo je da nisam slušao ni sebe, pa sam izleteo iz kuće samo u dukserici, direktno u vetrovitih +3°
onda me je uzbrdo pratio severac u leđa pa mi je bilo čak i vrućina
e nakon 5km naiđem na neko kučence ostavljeno na deponiji
pozovem lolu kući pa na mobilni ali se ne javlja
izgleda da se njen "mobilni" tako zove jer svuda ide bez nje
šta ću, čekajući da se ona javi, ja krenem nazad
razmišljam, čim mi se javi reći ću joj da krene biciklom ka meni, da mi ponese neki mali ranac da utrpam onu blatnjavu krpu unutra, i da je spustim negde u predgrađe
i naravno pogađate da me je pozvala kad sam bio na 300m od kuće
onda sam uzeo ranac pa jovo nanovo uzbrdo
a za onaj nepostojeći prsluk bolje da ništa ne pričam,
jer sam se sledio nizbrdo
no kad sam ponovo polazio od kuće,
učinilo mi se
(ključna reč je uvek UČINILO)
da se još malo razvedrilo,
i tada već vrelih +4° su mi se učinili (... ) topli
čak sam zamenio kačket za anti-znoj-traku i odbacio rukavice
NARAVNO, čim sam izašao izvan zgrada na čistinu, opet sam se smrzao
ili se vetar pojačao, ili sam ga ja bolje primećivao
i ništa, otrčim ja uzbrdo, kad tamo više nema kučeta
pretražim sve, nema šanse da se negde sakrilo
a i bilo je onako trontavo, nepokretno, ne od onih što beže
verovatno ga je u tih sat vremena neko odneo
proveriću opet sutra, za svaki slučaj, mada se nadam da ga neću naći
događalo se i ranije, to mesto je kao pokretna traka
stalno se pojavljuju i nestaju, ali ih nažalost često i pregaze autom...
i šta ću, vratim se nizbrdo s praznim rancem
nekako sam svo vreme o tome razmišljao pa nisam primećivao vetar
tako mi trening ispadne 4 puta po 5 kilometara,
umesto planiranih 30-ak
ali ionako sam bio umoran, pa je možda ispalo i bolje
ovako mi je maltene ispao dan odmora,
pa ću sutra valjda moći da otrčim nešto čilije
(ključna reč je bila... ma valjda znate)
odlučim da ne verujem meteorolozima i tom razvedravanju
rekoh, poneću šuškavac za svaki slučaj
onda se predomislim, jok, poneću samo prsluk
(tanka adidas vetrovka sa koje se skidaju rukavi)
na kraju, kao što nisam verovao njima, ispalo je da nisam slušao ni sebe, pa sam izleteo iz kuće samo u dukserici, direktno u vetrovitih +3°
onda me je uzbrdo pratio severac u leđa pa mi je bilo čak i vrućina
e nakon 5km naiđem na neko kučence ostavljeno na deponiji
pozovem lolu kući pa na mobilni ali se ne javlja
izgleda da se njen "mobilni" tako zove jer svuda ide bez nje
šta ću, čekajući da se ona javi, ja krenem nazad
razmišljam, čim mi se javi reći ću joj da krene biciklom ka meni, da mi ponese neki mali ranac da utrpam onu blatnjavu krpu unutra, i da je spustim negde u predgrađe
i naravno pogađate da me je pozvala kad sam bio na 300m od kuće
onda sam uzeo ranac pa jovo nanovo uzbrdo
a za onaj nepostojeći prsluk bolje da ništa ne pričam,
jer sam se sledio nizbrdo
no kad sam ponovo polazio od kuće,
učinilo mi se
(ključna reč je uvek UČINILO)
da se još malo razvedrilo,
i tada već vrelih +4° su mi se učinili (... ) topli
čak sam zamenio kačket za anti-znoj-traku i odbacio rukavice
NARAVNO, čim sam izašao izvan zgrada na čistinu, opet sam se smrzao
ili se vetar pojačao, ili sam ga ja bolje primećivao
i ništa, otrčim ja uzbrdo, kad tamo više nema kučeta
pretražim sve, nema šanse da se negde sakrilo
a i bilo je onako trontavo, nepokretno, ne od onih što beže
verovatno ga je u tih sat vremena neko odneo
proveriću opet sutra, za svaki slučaj, mada se nadam da ga neću naći
događalo se i ranije, to mesto je kao pokretna traka
stalno se pojavljuju i nestaju, ali ih nažalost često i pregaze autom...
i šta ću, vratim se nizbrdo s praznim rancem
nekako sam svo vreme o tome razmišljao pa nisam primećivao vetar
tako mi trening ispadne 4 puta po 5 kilometara,
umesto planiranih 30-ak
ali ionako sam bio umoran, pa je možda ispalo i bolje
ovako mi je maltene ispao dan odmora,
pa ću sutra valjda moći da otrčim nešto čilije
(ključna reč je bila... ma valjda znate)
31 siječnja 2015
15 puta 200
sportski blog
ne znam ni kako ni zašto ali nekako sam prosto "pao", ispao iz nekog ranije podrazumevanog ritma, propao kroz neki pod na kojem sam čvrsto stajao. cele prošle godine se znalo, svakog dana se ide na trčanje, nekad malo brže nekad malo sporije, nekad kilavo i tromo ali ipak dva sata bez obzira na sve, nekad neočekivano živahno sa onim juhuuu oduševljenjem. a sad, nemam pojma, recimo juče nisam trčao i nije mi se ni trčalo, nekako sam se osećao umoran. dobro, ceo dan sam proveo u gradu, trči ovamo trči onamo, stoj ovde pola sata čekaj tamo još pola sata, i nekako kad je došlo popodne nije mi se ništa radilo. duvao je onaj olujni vetar, lomio drveće, mi smo se hrabro provozali city bajkovima nekih sat i po više onako turistički, da vidimo šta sve može taj vetar. bili su zanimljivi trenuci kad smo vozili bukvalno 4-5 km/h sa jedinim ciljem da se ne zaustavimo.
danas sam krenuo na trčanje zajedno s lolom pa sam joj pravio društvo prva 3 kilometra i dotle mi je izgledalo da ću nakon razdvajanja trčati puno brže. međutim šipak. opet sam sebi delovao usporen i kilav. znajući da u takvim situacijama svako produžavanje trčanja progresivno postaje sve veća agonija, opet sam primenio onaj recept od pre dve nedelje. skratio sam ga maksimalno, i iscepkao da me ta neprekidnost ne bi mentalno preopteretila. MOGU ja da tračim i tri sata ako se zainatim ali nema smisla inatiti se svakog dana, to je poenta koju ne treba promašiti u ovom trenutku. otkaskao sam do Obilaznice i opet na onom istom usponu trčao kratka ubrzanja, 200m uzbrdo, pa malo hodom malo laganim trčanjem siđem 100m nizbrdo, pa opet otrčim 200m uzbrdo jako, i tako do vrha.
ovaj put se nisam zabrojao pa sam uradio planiranih 15 puta 200m što je ukupno 3km, a svaki je bio sporiji za par sekundi nego prethodni put. tačnije
4'04''
8'07'' (4'03'')
11'54'' (3'47'')
što dođe negde 3-4 sekunde sporije od tog prvog pokušaja, iako sam sada imao jak vetar u leđa na usponu. a TREBAO SAM da budem za nijansu odmorniji. eto, ali nisam bio. dobro, i taj vetar, bio je podosta jak i hladan kad sam silazio nizbrdo, ni to nije baš povoljna okolnost. nego pazi ovako, 4 sekunde na 4 minuta uopšte nije tako malo, to je 1/60 deo, dakle svaki korak mi je bio za 2cm kraći (najprostiji način da predstavim tu razliku). ali nema veze. mnogo mi se dopao ovaj trening i mislim da ću ga ubuduće trčati redovno. naročito zato što je lako zapamtiti prolaske, tih 48 sekundi za svakih 200m sve do pred sâm vrh gde malo zaravni pa zadnjih par deonica budu osetno brže.
za noćas je najavljeno zahlađenje i zakišenje (ako tako sme da se kaže) što baš i nije neka optimistična najava pred sutrašnje planirano (čuj planirano, bolje je reći zamišljeno, pretpostavljeno) dugačko trčanje. smisliću nešto...
ne znam ni kako ni zašto ali nekako sam prosto "pao", ispao iz nekog ranije podrazumevanog ritma, propao kroz neki pod na kojem sam čvrsto stajao. cele prošle godine se znalo, svakog dana se ide na trčanje, nekad malo brže nekad malo sporije, nekad kilavo i tromo ali ipak dva sata bez obzira na sve, nekad neočekivano živahno sa onim juhuuu oduševljenjem. a sad, nemam pojma, recimo juče nisam trčao i nije mi se ni trčalo, nekako sam se osećao umoran. dobro, ceo dan sam proveo u gradu, trči ovamo trči onamo, stoj ovde pola sata čekaj tamo još pola sata, i nekako kad je došlo popodne nije mi se ništa radilo. duvao je onaj olujni vetar, lomio drveće, mi smo se hrabro provozali city bajkovima nekih sat i po više onako turistički, da vidimo šta sve može taj vetar. bili su zanimljivi trenuci kad smo vozili bukvalno 4-5 km/h sa jedinim ciljem da se ne zaustavimo.
danas sam krenuo na trčanje zajedno s lolom pa sam joj pravio društvo prva 3 kilometra i dotle mi je izgledalo da ću nakon razdvajanja trčati puno brže. međutim šipak. opet sam sebi delovao usporen i kilav. znajući da u takvim situacijama svako produžavanje trčanja progresivno postaje sve veća agonija, opet sam primenio onaj recept od pre dve nedelje. skratio sam ga maksimalno, i iscepkao da me ta neprekidnost ne bi mentalno preopteretila. MOGU ja da tračim i tri sata ako se zainatim ali nema smisla inatiti se svakog dana, to je poenta koju ne treba promašiti u ovom trenutku. otkaskao sam do Obilaznice i opet na onom istom usponu trčao kratka ubrzanja, 200m uzbrdo, pa malo hodom malo laganim trčanjem siđem 100m nizbrdo, pa opet otrčim 200m uzbrdo jako, i tako do vrha.
ovaj put se nisam zabrojao pa sam uradio planiranih 15 puta 200m što je ukupno 3km, a svaki je bio sporiji za par sekundi nego prethodni put. tačnije
4'04''
8'07'' (4'03'')
11'54'' (3'47'')
što dođe negde 3-4 sekunde sporije od tog prvog pokušaja, iako sam sada imao jak vetar u leđa na usponu. a TREBAO SAM da budem za nijansu odmorniji. eto, ali nisam bio. dobro, i taj vetar, bio je podosta jak i hladan kad sam silazio nizbrdo, ni to nije baš povoljna okolnost. nego pazi ovako, 4 sekunde na 4 minuta uopšte nije tako malo, to je 1/60 deo, dakle svaki korak mi je bio za 2cm kraći (najprostiji način da predstavim tu razliku). ali nema veze. mnogo mi se dopao ovaj trening i mislim da ću ga ubuduće trčati redovno. naročito zato što je lako zapamtiti prolaske, tih 48 sekundi za svakih 200m sve do pred sâm vrh gde malo zaravni pa zadnjih par deonica budu osetno brže.
za noćas je najavljeno zahlađenje i zakišenje (ako tako sme da se kaže) što baš i nije neka optimistična najava pred sutrašnje planirano (čuj planirano, bolje je reći zamišljeno, pretpostavljeno) dugačko trčanje. smisliću nešto...
30 siječnja 2015
britney
krenem tako ja na trčanje juče u novim skečers patikama, nadajući se da ću da budem bar malo brži od britni spirs, ali mućak. jeste da su glavni adut tih patika one drečavo zelene pertle, bar dok ih ne zamenim. i dobro, udobne su kad ih nosiš po kući kao patofne. što jes jes. međutim kad sam krenuo da trčim baš mi nešto i nije išlo. pa sam počeo da se igram praveći neke promene, pa mi se ni to nije svidelo. kao da sam još uvek bio umoran od nekog prethodnog treninga ili već ko zna čega. negde nakon 3km je počelo puno da mi bridi stopalo odozdo pa sam se uplašio da ću dobiti neki plih. tu sam zaustavio štopericu i pomislio - ako ništa drugo, otići ću biciklom na trening kasnije, a ovo trčanje maksimalno da skratim, da se ne mučim džabe. tu sam nakratko seo na branik pored puta, malo popustio pertle, minut-dva uradio nešto gimnastike da bih se još malo odmorio, i okrenuo nazad. kad sam došao na isto ono mesto 3km od starta počeo sam da radim promene 100m/100m i po kilometrima je to ukupno izašlo 4'10'' + 4'01'' + 3'52''. kad sam stao pomislio sam da bih možda mogao opet da napravim pauzu od par minuta pa da uradim tako još recimo 2 kilometra od istih tih 100/100, ali sam odustao od ideje. nisam odavno trčao te malo brže stotke, pa ne moram odmah prvog dana da toliko naprežem noge. ovo je treningić koji možeš da uradiš svakog jutra kao futing, uopšte i nije pravi trening. pa eto, čim se osetim dovoljno svež obući ću neke manje eksperimentalne patike i zaleteti se na dva puta 3, 4, 5km ovakvih promena, to je jedan od treninga koje najviše volim, možda baš zato što se sušta suprotnost od svih onih laganih dužina. a u drugom, bržem delu treninga, patike su se pokazale odlično. to jest, uopšte nisam na njih mislio, a to je najveći kompliment za obuću, to kad uopšte nisi svestan da na sebi imaš opremu.
http://minimalistrunningshoes.org/skechers-gorun-3-review
http://minimalistrunningshoes.org/skechers-gorun-3-review
29 siječnja 2015
4 sata pre 4 dana
kao što je pevao balašević - obećo sam al jebeš ga.
jesam zaista planirao da napišem blog o tom trčanju u prošlu Nedelju i o tih par jesam-pogodio-nisam-pogodio-pravac lutanja, no osim toga i neke magle u kojoj se nije videlo dalje od kilometar levo i desno, baš i nema toliko šta da se piše.
nekad odeš do grada, usput vidiš koješta zanimljivo, proleti ti svašta kroz glavu, vratiš se kući i napišeš blog na 47 kucanih stranica.
a nekad eto tako, prođe skoro 4 sata na trčanju i ne bude ništa bogzna važno. prvih sat vremena sam razmišljao koliko da idem, u drugom satu sam prelomio da ću da odem što dalje moguće u okviru tih 4 sata, treći sat je bio najzanimljiviji a četvrti najteži i to ne zbog nogu ili leđa ili gladi, čega god, nego jednostavno što sam tuda prošao već milion puta i nakon tog velikog uzbuđenja je preostalo samo vratiti se kući istim utabanim putem.
pa se taj pad motivisanosti za trčanje najjače osetio, a recimo to što nisam 4 sata ništa pio, to nisam ni primetio. možda jer sam išao jako lagano pa nisam nešto naročito ni izgubio tečnosti.
možda je zanimljivo da sam uzeo neke puma patike u kojima nikada nisam trčao duže od sat vremena, to nije bila hrabra odluka nego je nisam bio ni svestan, i tek na sredini trčanja sam pomislio kako u stvari imam dosta sreće jer me nigde ne žuljaju.
eto to je bio blog o tome zašto nisam napisao blog o najdužem trčanju ove godine, a bogme i prethodne. u stvari kad se oduzme tara čelindž koji je trajao skoro 6 sati, ne znam da li sam ikada trčao 4 sata i više. AKO NE računam trčanja s lolom, jer smo zajedno nekoliko puta trčali tu negde 38-40km po planinama, no to je ipak bio njen ritam a meni napor negde na pola između trčanja i šetanja pa ne znam da li ti treninzi mogu da se uporede sa ovim mojim, makar i najsporijim, solo trčanjima.
jesam zaista planirao da napišem blog o tom trčanju u prošlu Nedelju i o tih par jesam-pogodio-nisam-pogodio-pravac lutanja, no osim toga i neke magle u kojoj se nije videlo dalje od kilometar levo i desno, baš i nema toliko šta da se piše.
nekad odeš do grada, usput vidiš koješta zanimljivo, proleti ti svašta kroz glavu, vratiš se kući i napišeš blog na 47 kucanih stranica.
a nekad eto tako, prođe skoro 4 sata na trčanju i ne bude ništa bogzna važno. prvih sat vremena sam razmišljao koliko da idem, u drugom satu sam prelomio da ću da odem što dalje moguće u okviru tih 4 sata, treći sat je bio najzanimljiviji a četvrti najteži i to ne zbog nogu ili leđa ili gladi, čega god, nego jednostavno što sam tuda prošao već milion puta i nakon tog velikog uzbuđenja je preostalo samo vratiti se kući istim utabanim putem.
pa se taj pad motivisanosti za trčanje najjače osetio, a recimo to što nisam 4 sata ništa pio, to nisam ni primetio. možda jer sam išao jako lagano pa nisam nešto naročito ni izgubio tečnosti.
možda je zanimljivo da sam uzeo neke puma patike u kojima nikada nisam trčao duže od sat vremena, to nije bila hrabra odluka nego je nisam bio ni svestan, i tek na sredini trčanja sam pomislio kako u stvari imam dosta sreće jer me nigde ne žuljaju.
eto to je bio blog o tome zašto nisam napisao blog o najdužem trčanju ove godine, a bogme i prethodne. u stvari kad se oduzme tara čelindž koji je trajao skoro 6 sati, ne znam da li sam ikada trčao 4 sata i više. AKO NE računam trčanja s lolom, jer smo zajedno nekoliko puta trčali tu negde 38-40km po planinama, no to je ipak bio njen ritam a meni napor negde na pola između trčanja i šetanja pa ne znam da li ti treninzi mogu da se uporede sa ovim mojim, makar i najsporijim, solo trčanjima.
28 siječnja 2015
lola
nisam pisao o onoj Dužini od 40km, a mogao bih to i kao nadoknadu da nažvrljam kasnije. nego, ovo je sad aktuelno.
juče sam uspeo da se samo-nokautiram kad sam se četvoronoške peo kroz šumu iznad Degurićke Pećine, jer sam se uhvatio za jedno drvo koje je bilo suvo i celo mi je ostalo u ruci. onda sam poželeo da ga bacim sa te kao-staze da ne bi zasmetalo srnama ili nekom drugom ludaku koji bi tuda možda prolazio, i kad sam ga hitnuo nizbrdo opalilo me je po potiljku. naime zbog kačketa nisam video da je to drvo u S obliku, a ne kao koplje, pa sam se tako "ubio s leđa". pita Lola od čega ti je prljav kačket, rekoh ne pitaj me ništa, napalo me trulo drvo u sred šume. kasnije sam gore na Obilaznici uradio ubrzanja 5x200 metara čisto da bih bio siguran da mi noge nisu ni za šta, pa sam još samo strčao zadnja 3km nizbrdo kući.
to je kao bio neki blog na brzaka.
a kad već pomenuh Lolu, moram da je pohvalim. krenuli smo zajedno preksinoć od kuće, ja sam vodio jednog od 4 kera u šetnju a ona je trčala, pa smo tako prvi kilometar svo troje trčkarali ko u crtanom filmu. onda smo nas dvojica skrenuli kući a ona je produžila na svoje prvo trčanje u 2015-oj, prešavši neverovatnih 4330 metara, to je otprilike isto toliko koraka, a nakupilo se tu i čitavih 10 metara visinske razlike. nemoj da se neko smejao, to je preko tri sprata kuće, i s te visine kad padneš možeš nešto i da uganeš. eto tako. a meni fali 14km da bih zaokružio u Excel-u na 35,000 kilometara trčanja, to se odnosi samo na ovih zadnjih 10-ak godina otkako vodim evidenciju, što uz one zime dok smo zvanično bili biciklisti i trčanje se nije ni računao kao trening, otprilike dođe na 40-ak hiljada km, to jest obim Zemlje. eto, ne znam tačno, ali tu sam je negde upravo optrčao, ovi' dana. dobro i na bicikli sam je obišao 5-6 puta ali bicikla je ipak pomoćno sredstvo, to se ne računa u ovom smislu. evo i tog Lolinog prvenca, da ne bude da se samo ja ovde hvalim. čak je rekla da će danas da ide opet. dva puta u jednom mesecu, što je mnogo - mnogo je bre. to već zvuči zabrinjavajuće, tipa kao da je ono drvo juče opaučilo nju a ne mene.
juče sam uspeo da se samo-nokautiram kad sam se četvoronoške peo kroz šumu iznad Degurićke Pećine, jer sam se uhvatio za jedno drvo koje je bilo suvo i celo mi je ostalo u ruci. onda sam poželeo da ga bacim sa te kao-staze da ne bi zasmetalo srnama ili nekom drugom ludaku koji bi tuda možda prolazio, i kad sam ga hitnuo nizbrdo opalilo me je po potiljku. naime zbog kačketa nisam video da je to drvo u S obliku, a ne kao koplje, pa sam se tako "ubio s leđa". pita Lola od čega ti je prljav kačket, rekoh ne pitaj me ništa, napalo me trulo drvo u sred šume. kasnije sam gore na Obilaznici uradio ubrzanja 5x200 metara čisto da bih bio siguran da mi noge nisu ni za šta, pa sam još samo strčao zadnja 3km nizbrdo kući.
to je kao bio neki blog na brzaka.
a kad već pomenuh Lolu, moram da je pohvalim. krenuli smo zajedno preksinoć od kuće, ja sam vodio jednog od 4 kera u šetnju a ona je trčala, pa smo tako prvi kilometar svo troje trčkarali ko u crtanom filmu. onda smo nas dvojica skrenuli kući a ona je produžila na svoje prvo trčanje u 2015-oj, prešavši neverovatnih 4330 metara, to je otprilike isto toliko koraka, a nakupilo se tu i čitavih 10 metara visinske razlike. nemoj da se neko smejao, to je preko tri sprata kuće, i s te visine kad padneš možeš nešto i da uganeš. eto tako. a meni fali 14km da bih zaokružio u Excel-u na 35,000 kilometara trčanja, to se odnosi samo na ovih zadnjih 10-ak godina otkako vodim evidenciju, što uz one zime dok smo zvanično bili biciklisti i trčanje se nije ni računao kao trening, otprilike dođe na 40-ak hiljada km, to jest obim Zemlje. eto, ne znam tačno, ali tu sam je negde upravo optrčao, ovi' dana. dobro i na bicikli sam je obišao 5-6 puta ali bicikla je ipak pomoćno sredstvo, to se ne računa u ovom smislu. evo i tog Lolinog prvenca, da ne bude da se samo ja ovde hvalim. čak je rekla da će danas da ide opet. dva puta u jednom mesecu, što je mnogo - mnogo je bre. to već zvuči zabrinjavajuće, tipa kao da je ono drvo juče opaučilo nju a ne mene.
22 siječnja 2015
lavirint
pita Lola gde sam bio, rekoh u Beloševcu. šta si tamo radio, rekoh brale bio sam u turističkom obilasku, ono je metropola! znao sam ja oduvek za par nekih prečica, s jednog važnijeg asfalta na drugi, tako te neke bitnije makadame kuda sam i sa Anom trčao jer je to njena teritorija. i pamtim da sam jednom na mtb-u nekuda probao i da nisam uspeo da prođem jer sam shvatio da se puteljak završava praktično ulaskom u nečije dvorište. posle sam to gledao na kartama i u google earth, i svaki put mi se učinilo da tuda ipak postoji neki prolaz... i tako juče krenem opet tamo, pa rekoh, ako opet pretrčim tih par stotina metara napred-nazad, neću crći. dođem opet do kraja tog sokaka, do te neke kuće i stvarno uz kuću postoji mali puteljak koji dalje prolazi pored voćnjaka, livade, šta li već beše nemam pojma. tu stajali neki momci ispred garaže, rekoh zdravo momci jel ovo negde izlazi, kažu samo teraj pravo. terao ja pravo kroz blato a putić ide u cik cak kroz imanja, sve je samo ne prav no kapiram gde ću izaći. e kad sam ugledao asfalt na 200m niže, shvatim da sam na maloj kao raskrsnici. obzirom da sam krenuo u ekspediciju sa idejom da se malo vraćam i da pokušavam da prođem kuda nema puta, očigledno sam bio nezadovoljan što nisam nijednom nigde zalutao odnosno upao u slepu ulicu/sokak. produžim ja dalje tim drugim krakom, drž levo drž desno upadnem u neki centar sela za koji nisam imao pojma da postoji. čak i nešto uzanog asfalta iz vremena Miloševića. svaka vlast je pravila drukčije puteve, to iskusno oko odmah raspozna. e tu kod škole udarim u neko igralište i shvatim da odatle "nema dalje" osim ako ću baš da idem ljudima kroz dvorišta, no taj slepi krak je bio jedva 20 metara. vratim se malo i ugledam jedan nit put nit stazu, ali vidim da ima dovoljno širine da bi mogao negde da vodi a ne samo do prve kuće. odem i tuda i izbijem na jedan od onih poznatih većih makadama, kod fudbalskog igrališta. tu je Anin mali trenirao pa smo ga jednom čak i gledali, onako porodično sa sve babom. obiđem tim makadamom do asfalta za Petnicu, pa skrenem na taj neki Miloševićev asfalt da vidim koliko ga ima, opet stignem u centar sela sa druge strane, i odatle nazad na onu prvu raskrsnicu na koju su me poslali momci. šokiran količinom putića kojima sam prošao prvi put u životu, za čas posla sam stigao kući vrteći ih po glavi da ne bih zaboravio sve da ih ucrtam u kartu. teško da ću tuda baš često prolaziti, ali eto, jednom sam morao. razmišljam, da živim u nekom velegradu, morao bih da prođem svakom ulicom pošto-poto. nema šanse da bih se zadovoljio da uvek prolazim istim putanjama, da ne protrčim kroz svaki blok, da ga presečam pa obiđem, okružim. a znam pak ljude koji onako kao mravi uvek idu istim putem. što nije ništa loše, nego samo kažem. ima nas raznih. a ja sam od one sorte pod šifrom crv u dupetu. volim sve da vidim, da upoređujem, da o svemu tome razmislim. nisu iste kuće uz veliki i manji put, nisu iste ograde, ne živi se isto. i nema delića nekog sokaka u kojem nema nešto zanimljivo, naletiš zaista na svašta. ali o tome ću detaljno kad budem pisao roman, ovo je ipak samo blog. eto.
20 siječnja 2015
izlet
prvo sam slikao ovaj kamen, pa se tek onda setio da mu napravim i frizuru. iz čega se lepo vidi na šta mi je ličilo trčanje, na najobičniji izlet. prvih 20 minuta su noge delovale skoro-pa-normalno mada sam očekivao puno više. nakon toga totalni mišićni kljok, pa sam shvatio da od nekog treninga neće biti ništa. kad sam se popeo na 400m nadmorske (valjevo je na 180m) magla se istanjila i pojavilo se nebo, pa sam odlučio da vremenski ne skraćujem planirani boravak u prirodi od dva sata, nego sam jedan deo prepešačio po vrhu brda uživajući u pogledu na planine, u nekoj vrsti slavlja što sam se popeo iznad guste magle. nakon tako malo slikanja i glupiranja po brdu, strčao sam nazad u grad. sve skupa mi je ispalo možda 12-ak km trčanja, oko 3km šetnje, i par desetina minuta zastajanja i slikanja. mogu ovo komotno da računam i kao dan odmora, nakon nekoliko dana jakih treninga, što na bicikli što na trčanju. sutra će naravno biti puno bolje jer se nakon ovako laganog dana po pravilu znatno odmorim, tako da ništa nisam izgubio. život će nastaviti svojim ritmom, ubrzaj uspori ubrzaj i tako u krug.
17 siječnja 2015
bike
krenem ja jutros na trčanje
vratim se da popijem malo limunade
predomislim se i odlučim da odem biciklom
to je ono kad si glup i sebi dopuštaš izbor
umesto svakog jutra na trčanje a u podne na biciklu
i mirna bačka
krenem malo da radim vežbe
pfff kao zagrejem se nešto, rekoh, ipak trčanje
sednem da ugasim kompjuter, naletim na par poruka
ostanem pet minuta, naiđe Lola i kaže
- nisi još otišo
- nisam
- e kad si toliko čekao, čekaj još 10 minuta da zajedno prostremo veš
vratim se u kuću a u međuvremenu mi se noge opet ukočile
vidim da sam umoran
- e odoh ja ipak na biciklu
srećom se nisam ni oblačio za trčanje
obučem se, iznesem bajk, kačket naočari rukavice mini-alat pffff kako je ovo komplikovanije od trčanja
pa mi se razlabavio blatobran pa ga malo dotegnem...
pogledam u nebo a ono s jedne strane crno ko da će govna da padaju
- a da odem ipak na trčanje, nešto mi se ne kisne
- opet ćeš da se predomisliš?
- ajd u stvari neću, ali ako ubrzo počne kiša eto mene nazad
srećom oblaci su imali neke druge ideje, odoše ka obrenovcu a ja na suprotnu stranu ka planinama
dva sata "Jačeg Tempa" kasnije sam se vratio, zadovoljan
nema šanse da sam danas mogao da trčim ni približnim intenzitetom
a od nekog kilavog vucaranja teško da bih imao ikakve satisfakcije
na slici, pogled ka Divčibarama, pre nego sam zavrnuo desno, nazad u dolinu
vratim se da popijem malo limunade
predomislim se i odlučim da odem biciklom
to je ono kad si glup i sebi dopuštaš izbor
umesto svakog jutra na trčanje a u podne na biciklu
i mirna bačka
krenem malo da radim vežbe
pfff kao zagrejem se nešto, rekoh, ipak trčanje
sednem da ugasim kompjuter, naletim na par poruka
ostanem pet minuta, naiđe Lola i kaže
- nisi još otišo
- nisam
- e kad si toliko čekao, čekaj još 10 minuta da zajedno prostremo veš
vratim se u kuću a u međuvremenu mi se noge opet ukočile
vidim da sam umoran
- e odoh ja ipak na biciklu
srećom se nisam ni oblačio za trčanje
obučem se, iznesem bajk, kačket naočari rukavice mini-alat pffff kako je ovo komplikovanije od trčanja
pa mi se razlabavio blatobran pa ga malo dotegnem...
pogledam u nebo a ono s jedne strane crno ko da će govna da padaju
- a da odem ipak na trčanje, nešto mi se ne kisne
- opet ćeš da se predomisliš?
- ajd u stvari neću, ali ako ubrzo počne kiša eto mene nazad
srećom oblaci su imali neke druge ideje, odoše ka obrenovcu a ja na suprotnu stranu ka planinama
dva sata "Jačeg Tempa" kasnije sam se vratio, zadovoljan
nema šanse da sam danas mogao da trčim ni približnim intenzitetom
a od nekog kilavog vucaranja teško da bih imao ikakve satisfakcije
na slici, pogled ka Divčibarama, pre nego sam zavrnuo desno, nazad u dolinu
16 siječnja 2015
3200m
odem na Obilaznicu
(magistrala koja se izvan grada penje u brda)
i u magnovenju umesto 15 x 200m (3km intervala)
otrčim te dvestotke 16 puta (!!!)
trčao sam 200m uzbrdo JAKO, 100m nizbrdo lagano, pa u krug
ladno ne primetim da je na štoperici prošlo 12 minuta
(naime plan je bio da držim brzinu 15 km/h)
a konkretno, po kilometrima je išlo 4'01'', 3'59'', 3'44''
(prosek nagiba je negde oko 6%, ništa krvoločno)
i tako, idu dani...
(magistrala koja se izvan grada penje u brda)
i u magnovenju umesto 15 x 200m (3km intervala)
otrčim te dvestotke 16 puta (!!!)
trčao sam 200m uzbrdo JAKO, 100m nizbrdo lagano, pa u krug
ladno ne primetim da je na štoperici prošlo 12 minuta
(naime plan je bio da držim brzinu 15 km/h)
a konkretno, po kilometrima je išlo 4'01'', 3'59'', 3'44''
(prosek nagiba je negde oko 6%, ništa krvoločno)
i tako, idu dani...
Monkeysphere
Skroz slučajno, vezano za ovog "Šarli ebdoa"
ili kako god se već čitalo, naleteo sam opet na onaj kultni tekst o
Monkeysphere. Znate, ona teorija da prosečnom mozgu primata može biti
ZAISTA STALO do nekog kruga od recimo 150 ljudi, dok sve izvan toga baš i ne doživljavamo kao bića koja imaju dušu već samo glavu i noge kao neke bubašvabe.
U smislu da se digla halabuka oko Šarli ebdoa i 12 ljudi, dok je istog dana poplava mulja u Kolumbiji mogla odneti 3000 ljudi za koje te baš zabole dupe, e ali ako ti je istog dana strina rekla kako ima rak kostiju onda će te u sekundi zaboleti dupe i za onih 3000 i za ovih 12, jer niko od njih nije u toj tvojoj sferi bliskosti ograničenoj na 150 ljudi, nego ćeš da se zaletiš kod strine u bolnicu sa pomorandžama.
No pak u svemu tome, zapazio sam nešto što mi je nekad davno u prvom čitanju promaklo a o čemu sam i sâm često pisao u svojim blogovima. 7.5 godina nakon ovog genijalnog članka, i par godina nakon što su se Lajf Koučevi zapatili i u zemljici Srbijici, prosto zvuči smešan ovaj jedan od zaključaka na kraju, zato što je svih ovih 7 godina toliko očigledan (nama kojima mozak ne služi samo za održavanje ravnoteže) a istovremeno se povećava broj ovčica koje svoje vijuge predaju drugima na ispravljanje a svoje bogato runo na šišanje.
"Pod dva, SHVATITE da ne postoje SuperMajmuni, već samo Majmuni, kao i mi. Oni tipovi na TV-u koji drže inspiracione seminare, učeći vas kako da dostignete svoj potencijal i postanete uspešni i bogati kao oni? Znate li kako su zaradili svoj novac? DRŽEĆI SEMINARE. Sposobnost da ubede druge kako oni sve odlično znaju, uglavnom je jedina stvar koju umeju da urade dobro."
http://www.cracked.com/monkeysphere.html
U smislu da se digla halabuka oko Šarli ebdoa i 12 ljudi, dok je istog dana poplava mulja u Kolumbiji mogla odneti 3000 ljudi za koje te baš zabole dupe, e ali ako ti je istog dana strina rekla kako ima rak kostiju onda će te u sekundi zaboleti dupe i za onih 3000 i za ovih 12, jer niko od njih nije u toj tvojoj sferi bliskosti ograničenoj na 150 ljudi, nego ćeš da se zaletiš kod strine u bolnicu sa pomorandžama.
No pak u svemu tome, zapazio sam nešto što mi je nekad davno u prvom čitanju promaklo a o čemu sam i sâm često pisao u svojim blogovima. 7.5 godina nakon ovog genijalnog članka, i par godina nakon što su se Lajf Koučevi zapatili i u zemljici Srbijici, prosto zvuči smešan ovaj jedan od zaključaka na kraju, zato što je svih ovih 7 godina toliko očigledan (nama kojima mozak ne služi samo za održavanje ravnoteže) a istovremeno se povećava broj ovčica koje svoje vijuge predaju drugima na ispravljanje a svoje bogato runo na šišanje.
"Pod dva, SHVATITE da ne postoje SuperMajmuni, već samo Majmuni, kao i mi. Oni tipovi na TV-u koji drže inspiracione seminare, učeći vas kako da dostignete svoj potencijal i postanete uspešni i bogati kao oni? Znate li kako su zaradili svoj novac? DRŽEĆI SEMINARE. Sposobnost da ubede druge kako oni sve odlično znaju, uglavnom je jedina stvar koju umeju da urade dobro."
http://www.cracked.com/monkeysphere.html
15 siječnja 2015
15 km
ukratko, nisam zadovoljan 2014-om.
previše kilometara trčanja, to jest, čak ne previše kilometara ali previše sati na trčanju.
i onda, posledično, vrlo malo bicikle, gotovo ništa.
jednostavno, u 2014-oj ja nisam bio Ja, tj ono što pamtim kao Sebe.
nekako mi je i forma opala, cele godine sam bio polu-kilav.
pokvario sam tehniku trčanja, tačnije prilagodio sam je tim silnim dan-za-danom Dužinama.
ali sam cele godine osećao kako imam "manje snage", i naročito "manje brzine" (ono što italijani zovu agilita').
dobro, mogao bih da tražim izgovore, tipa bilo je neverovatno kišno leto, bilo je lakše otići na trčanje nego na biciklu, blać srać.
pa ovi problemi sa leđima od kojih je dolazio bol na vrhu gluteusa, bilo mi je lošije nakon bicikle a trčanje mu nije smetalo, tom nekom poremećaju. pa i to dođe kao neko opravdanje, recimo.
ali bez obzira na sve, treba dodati i premalo vežbanja, istezanja, premalo voća i povrća a previše junk food-a, itd itd.
kad se sve sabere, ne valja, nikako ne valja.
juče sam pak potrčao malo brže nego prekjuče.
nezadovoljan onim tempo-trčanjem koje je ispalo mlitavo, da li zbog nekog nakupljenog zamora ili ko zna čega već, promenio sam patike i otišao na popravni.
imam tu jedan blago-valovit putić, gde smo stalno trčali tempo kad sam trenirao sa ekipom iz Kluba.
ova varijanta ima puno manje trčanja kroz grad, skretanja levo-desno po raskrsnicama, ali je malo manje ravna od one dan ranije.
pretrčao sam istih onih 14km za 1h02 umesto za 1h06, i onda sam lagano protrčao još jedan kilometar za 5 minuta i došao kući.
4'25''/km prosek zvuči već malo bolje, najveći problem su mi bile neke debele helanke u kojima sam se skuvao u zadnjih pola sata jer je odjednom znatno otoplilo.
jeste da ja volim vrućinu ali ovo nije isto što i leto kada ti je koža na vetru i vazduhu, ovaj osećaj "spakovanosti" zaista ume da smeta.
danas mi pak noge deluju još svežije, ali je i dan još topliji pa ćemo iskoristiti priliku da opet odemo negde biciklama.
zbog toga što sam cele prošle godine trčao, sve skupa na treninzima sam proveo vrlo malo sati zajedno s Lolom, a nekada se pod "trening" podrazumevao zajednički izlazak, pa su te prilike da se sedne na biciklu postale jako retke, i stoga ih nije loše iskoristiti kad se već ovako same nameste - nakon dva kratka treninga lepo bi bilo provesti napolju 2.5 sata, a da to nije uvek (i isključivo) trčanje.
sve u svemu, osećaj je da stvari polako kreću nabolje, a videćemo dokle će to trajati. kupili smo i novu vagu i poprilično mi je neobičan osećaj kad se izmerim, navikao sam da sam na to "zaboravio" :-)
a ovako osećaš veću odgovornost prema sebi, kad svako jutro i veče (ili pre i posle treninga) staneš pred tu digitalnu porotu.
znam ja da se oduvek preko zime vrtim oko 12% telesne masti ali sam prošle godine i leto proveo na dnu dvocifrenih vrednosti, dok sam ranijih godina silazio i na 7%.
a jebiga, tada nisam morao uz svaki obrok da iznesem majonez. malo smo se razmazili a malo probahatili.
čovek koji bi da se aktivno bavi sportom, češće bi trebao da razmišlja šta NE MORA pojesti ili popiti, nego šta bi sve u sebe mogao da utrpa...
previše kilometara trčanja, to jest, čak ne previše kilometara ali previše sati na trčanju.
i onda, posledično, vrlo malo bicikle, gotovo ništa.
jednostavno, u 2014-oj ja nisam bio Ja, tj ono što pamtim kao Sebe.
nekako mi je i forma opala, cele godine sam bio polu-kilav.
pokvario sam tehniku trčanja, tačnije prilagodio sam je tim silnim dan-za-danom Dužinama.
ali sam cele godine osećao kako imam "manje snage", i naročito "manje brzine" (ono što italijani zovu agilita').
dobro, mogao bih da tražim izgovore, tipa bilo je neverovatno kišno leto, bilo je lakše otići na trčanje nego na biciklu, blać srać.
pa ovi problemi sa leđima od kojih je dolazio bol na vrhu gluteusa, bilo mi je lošije nakon bicikle a trčanje mu nije smetalo, tom nekom poremećaju. pa i to dođe kao neko opravdanje, recimo.
ali bez obzira na sve, treba dodati i premalo vežbanja, istezanja, premalo voća i povrća a previše junk food-a, itd itd.
kad se sve sabere, ne valja, nikako ne valja.
juče sam pak potrčao malo brže nego prekjuče.
nezadovoljan onim tempo-trčanjem koje je ispalo mlitavo, da li zbog nekog nakupljenog zamora ili ko zna čega već, promenio sam patike i otišao na popravni.
imam tu jedan blago-valovit putić, gde smo stalno trčali tempo kad sam trenirao sa ekipom iz Kluba.
ova varijanta ima puno manje trčanja kroz grad, skretanja levo-desno po raskrsnicama, ali je malo manje ravna od one dan ranije.
pretrčao sam istih onih 14km za 1h02 umesto za 1h06, i onda sam lagano protrčao još jedan kilometar za 5 minuta i došao kući.
4'25''/km prosek zvuči već malo bolje, najveći problem su mi bile neke debele helanke u kojima sam se skuvao u zadnjih pola sata jer je odjednom znatno otoplilo.
jeste da ja volim vrućinu ali ovo nije isto što i leto kada ti je koža na vetru i vazduhu, ovaj osećaj "spakovanosti" zaista ume da smeta.
danas mi pak noge deluju još svežije, ali je i dan još topliji pa ćemo iskoristiti priliku da opet odemo negde biciklama.
zbog toga što sam cele prošle godine trčao, sve skupa na treninzima sam proveo vrlo malo sati zajedno s Lolom, a nekada se pod "trening" podrazumevao zajednički izlazak, pa su te prilike da se sedne na biciklu postale jako retke, i stoga ih nije loše iskoristiti kad se već ovako same nameste - nakon dva kratka treninga lepo bi bilo provesti napolju 2.5 sata, a da to nije uvek (i isključivo) trčanje.
sve u svemu, osećaj je da stvari polako kreću nabolje, a videćemo dokle će to trajati. kupili smo i novu vagu i poprilično mi je neobičan osećaj kad se izmerim, navikao sam da sam na to "zaboravio" :-)
a ovako osećaš veću odgovornost prema sebi, kad svako jutro i veče (ili pre i posle treninga) staneš pred tu digitalnu porotu.
znam ja da se oduvek preko zime vrtim oko 12% telesne masti ali sam prošle godine i leto proveo na dnu dvocifrenih vrednosti, dok sam ranijih godina silazio i na 7%.
a jebiga, tada nisam morao uz svaki obrok da iznesem majonez. malo smo se razmazili a malo probahatili.
čovek koji bi da se aktivno bavi sportom, češće bi trebao da razmišlja šta NE MORA pojesti ili popiti, nego šta bi sve u sebe mogao da utrpa...
13 siječnja 2015
14km
auuuu kako je ovo sporo!
danas sam pretrčao 14km za skoro 1h06',
što daje prosek 4'42''/km.
dobro, prvih i zadnjih 3+3km kroz grad, to je sporo.
ali ni ono izvan grada nije bilo puno brže,
nekoliko kilometara po 4'30'' i nekoliko po 4'15''.
ne znam da li je tragičniji podatak onaj da mi ne radi vaga,
to jest pokvarila se pa smo je bacili,
ili ovaj, da kad ovo danas pomnožiš puta tri,
dobiješ maraton za 3h18'.
ne, nemoguće da sam toliko bolestan, jer nisam,
nemoguće da sam toliko neutreniran, jer nisam,
dakle jedino je moguće da sam pretežak.
ne znam sad, nemam neki program za računanje toga,
ali ako bi neko bio 10% lakši,
koliko bi mu bio duži svaki korak?
ha??????????
ali zato se ovoga sećam.
pre desetak godina, na zimskim pripremama.
bili smo sa klincima iz kluba na Divčibarama.
i sad, u tom nekom domu je bila u česmama ŽUTA voda.
a mi svi gadljivi...
i tako, svakog drugog jutra, otrčim ja do izvora.
na leđima ranac sa tri prazne flaše od 1.5l.
e ali sad, taj izvor je 4km nizbrdo, prosek 8% nagiba.
ono čega se najživlje sećam, to je taj osećaj pri povratku.
sa 4.5kg vode na leđima, bilo mi je neopisivo teško da
trčim uzbrdo, i koraci su mi bili smešno kratki.
hahahahaha, smejao sam se debelim ljudima!
pa ovako je njima, svaki dan, kao meni kad nosim vodu.
jer oni UVEK imaju tih 5kg viška.
i tako, kao u onoj dečijoj pesmici,
"ko se ruga, poseru ga",
tako sad i ja trčim sa tih par kilograma viška,
koraci su mi kraći, puhćem i dahćem,
zamahujem rukama ali bez ikakvog uticaja na brzinu.
možeš brale da pritiskaš koliko god hoćeš papučicu gasa
na Trabantu, ali ako na njega nakačiš kamp prikolicu,
teško da će po autoputu da zviždi 120 km/h.
brektaće 65 km/h i trošiće 15 litara na 100 km.
i još će usput da gunđa.
e to je poenta.
u tom gunđanju je sve.
prošlost (greške) i budućnost (planovi, želje).
i sadašnjost.
ta još i najviše peče.
ajd polako, da kopamo izlazak iz bunara...
danas sam pretrčao 14km za skoro 1h06',
što daje prosek 4'42''/km.
dobro, prvih i zadnjih 3+3km kroz grad, to je sporo.
ali ni ono izvan grada nije bilo puno brže,
nekoliko kilometara po 4'30'' i nekoliko po 4'15''.
ne znam da li je tragičniji podatak onaj da mi ne radi vaga,
to jest pokvarila se pa smo je bacili,
ili ovaj, da kad ovo danas pomnožiš puta tri,
dobiješ maraton za 3h18'.
ne, nemoguće da sam toliko bolestan, jer nisam,
nemoguće da sam toliko neutreniran, jer nisam,
dakle jedino je moguće da sam pretežak.
ne znam sad, nemam neki program za računanje toga,
ali ako bi neko bio 10% lakši,
koliko bi mu bio duži svaki korak?
ha??????????
ali zato se ovoga sećam.
pre desetak godina, na zimskim pripremama.
bili smo sa klincima iz kluba na Divčibarama.
i sad, u tom nekom domu je bila u česmama ŽUTA voda.
a mi svi gadljivi...
i tako, svakog drugog jutra, otrčim ja do izvora.
na leđima ranac sa tri prazne flaše od 1.5l.
e ali sad, taj izvor je 4km nizbrdo, prosek 8% nagiba.
ono čega se najživlje sećam, to je taj osećaj pri povratku.
sa 4.5kg vode na leđima, bilo mi je neopisivo teško da
trčim uzbrdo, i koraci su mi bili smešno kratki.
hahahahaha, smejao sam se debelim ljudima!
pa ovako je njima, svaki dan, kao meni kad nosim vodu.
jer oni UVEK imaju tih 5kg viška.
i tako, kao u onoj dečijoj pesmici,
"ko se ruga, poseru ga",
tako sad i ja trčim sa tih par kilograma viška,
koraci su mi kraći, puhćem i dahćem,
zamahujem rukama ali bez ikakvog uticaja na brzinu.
možeš brale da pritiskaš koliko god hoćeš papučicu gasa
na Trabantu, ali ako na njega nakačiš kamp prikolicu,
teško da će po autoputu da zviždi 120 km/h.
brektaće 65 km/h i trošiće 15 litara na 100 km.
i još će usput da gunđa.
e to je poenta.
u tom gunđanju je sve.
prošlost (greške) i budućnost (planovi, želje).
i sadašnjost.
ta još i najviše peče.
ajd polako, da kopamo izlazak iz bunara...
12 siječnja 2015
pauzica
ponekad, tako, planirano postane neplanirano,
i obrnuto
u nedelju sam imao neku ideju
da bih morao da odmorim noge od trčanja
iz prostog razloga što sam ih iscedio do poslednje kapi
(nečega?)
to jest!
kako se to dogodi, ko će ga dešifrovati?
trčiš tako, svakog dana po par sati,
jednom slabije, jednom jače, svet se menja,
jednog jutra se probudiš umoran iako si očekivao
da ćeš biti znatno svežiji nego juče,
a drugog jutra, pak, probudiš se svež
iako si bio ubeđen
da ćeš biti sav polomljen i mrtvih nogu.
čoveče to su čitave drame!
e upravo tako, u nedelju, hmmmm
vidim ja, nema od ovih nogu ništa.
ni tračka nade da bi mogle da potrče.
a dan svanuo lep da lepši u januaru ne može biti.
i rekoh, aj da se malo provozamo, šta fali.
napumpali mtb-ove, jer januar u ovim krajevima
nije road bike friendly, previše blata i rizle na putevima,
a rupe veličine odojka bolje da ni ne pominjem.
i tako, vozili mi tri sata,
usput besplatno isprobali autoput u izgradnji.
pazi, dvostruka korist!
em ne plaćamo autoput,
em ne plaćamo kaznu što autoputem vozimo bicikle.
no da život ne bi bio bajka:
uveče počeše da me bole ona donja leđa.
u srpskom "krsta", u hrvatskom "križi".
pa sve više :-/
popijem pre spavanja diklofenak,
jer u protivnom bi mi umesto Lole
u krevetu dobro-došla neka Crnkinja od 200 kila,
koja bi me prevrtala s boka na bok.
jutros, stanje nije bilo ništa bolje,
noge su mi bile skroz okej, ali,
čim nisam otišao na trčanje, sve vam je jasno.
zašto bi antiša zjec iliti blogoje proveo ceo dan kod kuće?
pa sigurno ne zato što nema šta drugo da radi.
dakle hajde večeras da se svi kolektivno pomolimo,
pa da od sutra ovi blogovi nastave da budu sportski,
a ne kukačko-plakački,
da ne kažem nešto sočnije sa sličnim suglasnicima.
i obrnuto
u nedelju sam imao neku ideju
da bih morao da odmorim noge od trčanja
iz prostog razloga što sam ih iscedio do poslednje kapi
(nečega?)
to jest!
kako se to dogodi, ko će ga dešifrovati?
trčiš tako, svakog dana po par sati,
jednom slabije, jednom jače, svet se menja,
jednog jutra se probudiš umoran iako si očekivao
da ćeš biti znatno svežiji nego juče,
a drugog jutra, pak, probudiš se svež
iako si bio ubeđen
da ćeš biti sav polomljen i mrtvih nogu.
čoveče to su čitave drame!
e upravo tako, u nedelju, hmmmm
vidim ja, nema od ovih nogu ništa.
ni tračka nade da bi mogle da potrče.
a dan svanuo lep da lepši u januaru ne može biti.
i rekoh, aj da se malo provozamo, šta fali.
napumpali mtb-ove, jer januar u ovim krajevima
nije road bike friendly, previše blata i rizle na putevima,
a rupe veličine odojka bolje da ni ne pominjem.
i tako, vozili mi tri sata,
usput besplatno isprobali autoput u izgradnji.
pazi, dvostruka korist!
em ne plaćamo autoput,
em ne plaćamo kaznu što autoputem vozimo bicikle.
no da život ne bi bio bajka:
uveče počeše da me bole ona donja leđa.
u srpskom "krsta", u hrvatskom "križi".
pa sve više :-/
popijem pre spavanja diklofenak,
jer u protivnom bi mi umesto Lole
u krevetu dobro-došla neka Crnkinja od 200 kila,
koja bi me prevrtala s boka na bok.
jutros, stanje nije bilo ništa bolje,
noge su mi bile skroz okej, ali,
čim nisam otišao na trčanje, sve vam je jasno.
zašto bi antiša zjec iliti blogoje proveo ceo dan kod kuće?
pa sigurno ne zato što nema šta drugo da radi.
dakle hajde večeras da se svi kolektivno pomolimo,
pa da od sutra ovi blogovi nastave da budu sportski,
a ne kukačko-plakački,
da ne kažem nešto sočnije sa sličnim suglasnicima.
11 siječnja 2015
slike
sad ja ne znam ko sve čita blog i da li svi imaju fejsbuk,
a ne znam ni kad nemaš FB da li možeš tamo nešto da pogledaš,
uglavnom ovde je album sa današnje bici vožnje autoputem
dakle album (na fb pejdžu bloga)
a ne znam ni kad nemaš FB da li možeš tamo nešto da pogledaš,
uglavnom ovde je album sa današnje bici vožnje autoputem
dakle album (na fb pejdžu bloga)
09 siječnja 2015
7, 8, 9.
već sam se pre par godina isto ovako "žalio" da ako svakog dana trčiš po dva sata, puno teže ti je odnekle iznedriti tricu ili četvorku (u smislu broj sati trčanja) nego kad trčiš kratke treninge pa još bezobrazno uzimaš i dane odmora. tako sam i sada, evo sedam dana nakon prvih trčanja posle one prehlade, upao u tu neku kolotečinu "srednje-dugačkih" treninga, ili je to bolje nazvati "izleti" umesto treninzi, ne znam. a nije mi trenutno ni važno. iz dva razloga:
1) već odavno sam shvatio da ako redovno trčiš po 2h i 2.5h, da ti veće "Dužine" od toga nisu ni potrebne i da nakon par dana odmora možeš da otrčiš planinsku trku od 42 ili 58km.
2) umesto da svakog dana trčim po sat vremena da bih se čuvao za povremene duže ekspedicije, puno mi je lepše da svakog dana izađem iz smoga na brda i udahnem malo čistog vazduha. kako da kažem, to mi puno više znači od neke sistematičnosti i organizacije treninga. okej, kad dođe februar biću u 5% slabijoj formi ali to u junu neće značiti ništa, ako do Plitvica ne budem imao nekih dozbiljnijih hardverskih problema
tako je ispalo da sam na "lokalni božić" trčao 31km stigavši do najviše raspoložive nadmorske visine u tom krugu, negde oko 650m, juče sam pretrčao 19km takođe planinskog profila, a danas 24.5km. bitno je znati s koje strane duva vetar jer on "oblikuje" smog pa ako kao danas duva sa jugo-zapada, onda je na jugozapadnim brdima smog 100m niži nego na brdima prema severu tj Šapcu. vetar ga prosto natera, navuče na onu drugu stranu kotline i ceo grad izgleda kao jedna velika šerpa u kojoj se zaljuljalo mleko, pa zamrznuta u trenutku kad taj sadržaj zapljuskuje jedan od zidova. zvuči malo blesavo ali je istinito, smog zaista gore na vrhu nije ravna površina, kad duva vetar.
takođe i dole u dolinama duž rekâ, uz ove dve reke ka zapadu prestaje da smrdi dim već nakon 5km, a naprotiv prema Beogradu tj istoku taj dim prati dolinu Kolubare dobrih 15-ak kilometara a nakon toga se samo razredi i prelaziš iz valjevskog dima u neki drugi, treći, no nikada ne izađeš iz/iznad njega.
danas sam imao sreće da iz smoga (GUSTOG) izađem već nakon 15 minuta, a da kroz gust dim (neki smog je 80% fog a 20% smoke, a ovaj danas je bio 90% smoke i 10% fog) trčim poslednjih 20 minuta i to je sve, dok sam između ta dva gušenja proveo više od dva sata gore na brdima.
sad će se neko pitati šta sam toliko dugo radio na treningu od samo 24km, ali gore na brdima je bilo +8° (u gradu plus pet), pa se sav sneg ubrzano topio i pretvarao u bljuzgu ili u neku čvrstu vodu pa je svaki korak bio jedno novo šljiiissss tako da sam u jednom trenutku seo na neki kamen, izuo se, detaljno iscedio uloške od patika i čarape i opet sve obuo nazad. mogu reći da je puno značilo. par puta sam zastajao da slikam predele (rekoh da je bio polu-izlet) a na par mesta sam i prehodao nemajući trećeg izbora između da bockam na prstićima između dubokih baruština ili da se opet skroz pokvasim.
najavljeno je dodatno otopljenje u narednim danima što bi moglo da znači da bih mogao da otrčim i neki malo brži, ravniji trening po asfaltu, ako budem za to bio dovoljno odmoran. uspeo ili ne, čuće se ;-)
1) već odavno sam shvatio da ako redovno trčiš po 2h i 2.5h, da ti veće "Dužine" od toga nisu ni potrebne i da nakon par dana odmora možeš da otrčiš planinsku trku od 42 ili 58km.
2) umesto da svakog dana trčim po sat vremena da bih se čuvao za povremene duže ekspedicije, puno mi je lepše da svakog dana izađem iz smoga na brda i udahnem malo čistog vazduha. kako da kažem, to mi puno više znači od neke sistematičnosti i organizacije treninga. okej, kad dođe februar biću u 5% slabijoj formi ali to u junu neće značiti ništa, ako do Plitvica ne budem imao nekih dozbiljnijih hardverskih problema
tako je ispalo da sam na "lokalni božić" trčao 31km stigavši do najviše raspoložive nadmorske visine u tom krugu, negde oko 650m, juče sam pretrčao 19km takođe planinskog profila, a danas 24.5km. bitno je znati s koje strane duva vetar jer on "oblikuje" smog pa ako kao danas duva sa jugo-zapada, onda je na jugozapadnim brdima smog 100m niži nego na brdima prema severu tj Šapcu. vetar ga prosto natera, navuče na onu drugu stranu kotline i ceo grad izgleda kao jedna velika šerpa u kojoj se zaljuljalo mleko, pa zamrznuta u trenutku kad taj sadržaj zapljuskuje jedan od zidova. zvuči malo blesavo ali je istinito, smog zaista gore na vrhu nije ravna površina, kad duva vetar.
takođe i dole u dolinama duž rekâ, uz ove dve reke ka zapadu prestaje da smrdi dim već nakon 5km, a naprotiv prema Beogradu tj istoku taj dim prati dolinu Kolubare dobrih 15-ak kilometara a nakon toga se samo razredi i prelaziš iz valjevskog dima u neki drugi, treći, no nikada ne izađeš iz/iznad njega.
danas sam imao sreće da iz smoga (GUSTOG) izađem već nakon 15 minuta, a da kroz gust dim (neki smog je 80% fog a 20% smoke, a ovaj danas je bio 90% smoke i 10% fog) trčim poslednjih 20 minuta i to je sve, dok sam između ta dva gušenja proveo više od dva sata gore na brdima.
sad će se neko pitati šta sam toliko dugo radio na treningu od samo 24km, ali gore na brdima je bilo +8° (u gradu plus pet), pa se sav sneg ubrzano topio i pretvarao u bljuzgu ili u neku čvrstu vodu pa je svaki korak bio jedno novo šljiiissss tako da sam u jednom trenutku seo na neki kamen, izuo se, detaljno iscedio uloške od patika i čarape i opet sve obuo nazad. mogu reći da je puno značilo. par puta sam zastajao da slikam predele (rekoh da je bio polu-izlet) a na par mesta sam i prehodao nemajući trećeg izbora između da bockam na prstićima između dubokih baruština ili da se opet skroz pokvasim.
najavljeno je dodatno otopljenje u narednim danima što bi moglo da znači da bih mogao da otrčim i neki malo brži, ravniji trening po asfaltu, ako budem za to bio dovoljno odmoran. uspeo ili ne, čuće se ;-)
07 siječnja 2015
25. decembar
htedoh da započnem blog sa "ne znam kako je do toga došlo..." ali naravno da znam, do svega dođe tako što se neka ideja s kolena na koleno izmenja već prema sklonostima generacija koje dolaze i na kraju od početne ideje ne ostane ništa osim imena. pa tako i za Božić. ajd sad da preskočim ono moje uobičajeno popovanje početkom svake godine kako mi nije jasno zašto bih ja slavio nešto u pogrešan datum, samo zato što crkva koja me bez pitanja i bez dozvole "uzima pod svoje" ne zna koji je danas datum. no dalje od toga, ta ideja da na Božić treba nešto započeti, da nije crkvenim propisima neradan dan. pretpostavljam da pod "započeti" treba da se podrazumeva upravo to. uzmeš igle i vunu i napraviš dva reda a za koji dan nastaviš da pleteš džemper. taj fazon. započeti. e kako se odatle ta ideja "valja nešto započeti" otišla do nebesa, nemam pojma, ali se sećam da smo pre nekoliko godina razgovarali Bojan Marić i ja, tako par dana nakon Božića, i kad sam rekao kako sam na Božić otrčao Dužinu (ekvivalent maratonu) od 42km po valovitom terenu za 3h17', on je uskliknuo "neverovatno!" i rekao kako je i on na Božić trčao krugove na Adi ciganliji, isto u dužini od 42km i za 3h16'. od tada sam najmanje deset puta zamišljao KAKO BI BILA DOBRA FORA da smo unapred znali međusobne planove, i da smo se dogovorili da on skokne do Valjeva i da napravimo zajednički trening, to bi bio jedan od onih dana koje nikada ne zaboraviš. ovako sam po ko zna koji put, deseti možda, otrčao tu istu dužinu prema Kamenici (Loznici) i nazad, i evo priznajem da konkretno baš taj Božićni trening ne pamtim ama baš ni po čemu. šteta. neke propuštene prilike imaju tako veliku vrednost, značaj, da je to neverovatno. kao da si prošao pored ćupa sa zlatom i rekao "šta će mi ovo, imam sve što mi treba u životu", a posle par godina se setiš da si ipak mogao da ga uzmeš, pa ako tebi i ne treba mogao si jednom drugu da kupiš stan, drugom biciklu, trećem gitaru, i tako dalje. jednostavno ti ostane zauvek žao. eto tako. danas je opet Božić, to jest nije nego je bio pre dve nedelje ali je tek danas doputovao do Srpske crkve, kanda u ovoj zemlji baš sve mora da bude "na odloženo". no šta je tu je, neradan je dan, napolju je suvomrazica tj juče je nešto letuckao sneg a jutros je jači minus tako da je sve suvo, nigde vode ni bljuzge, samo zaleđeni putevi ili zaleđena suvkasta zemlja. krc-krc. idealan dan za duže trčanje po snegu, jer ne postoji opasnost da se stopala bitno pokvase, možeš da trčiš pola dana bez brige i jedino čega se danas recimo treba setiti po ovom jakom suncu i vetru je da namažem usne labellom inače će mi sutra ispucati uzduž i popreko. eto tako, doviđenja.
06 siječnja 2015
nula
sad, kome je dosadno i nema druga posla, može da piše blogove od jutra do mraka. što valjda i ja upravo potvrđujem. ali bez zezanja. u brojkama mi ova godina ovako izgleda, na trčanju. 0+10+21+21+22+0. juče sam prvi put nakon špica prehlade trčao nekim intenzitetom koji nije full mrtvački. dosta brda, dosta snega leda a i vode/blata, dosta svega :-)
ovo danas je bila neplanirana nula, ali okej, bolje danas nego sutra. jer sutra srbi slave božić i neradan je dan, dakle puno bolja prilika za neko duže trčanje, nego danas. danas je pak bilo previše nekog drugog, trećeg posla, a i jutros sam se probudio u stanju "nisam se probudio". zanimljivi su ti dani, jedni u kojima se normalno naspavaš, i drugi u kojima se probudiš kao da nisi ni oka sklopio, i ceo dan jedino razmišljaš o krevetu. ali dobro. ne treba se zadržavati na izgubljenim danima. treba se skoncentrisati na ono što dolazi, osmisliti Sutra na takav način da ga zauvek zapamtiš. ne moraš da odeš u boston na maraton da bi sebi namestio "nezaboravan dan". svaki dan ima takav potencijal. svaki dan se preda nama u ruke i noge, i samo je na nama kako ćemo da ga upotrebimo. ja sam današnji skoro celog prespavao, pa šta ću, zapamtio sam tu opomenu za ubuduće.
ovo danas je bila neplanirana nula, ali okej, bolje danas nego sutra. jer sutra srbi slave božić i neradan je dan, dakle puno bolja prilika za neko duže trčanje, nego danas. danas je pak bilo previše nekog drugog, trećeg posla, a i jutros sam se probudio u stanju "nisam se probudio". zanimljivi su ti dani, jedni u kojima se normalno naspavaš, i drugi u kojima se probudiš kao da nisi ni oka sklopio, i ceo dan jedino razmišljaš o krevetu. ali dobro. ne treba se zadržavati na izgubljenim danima. treba se skoncentrisati na ono što dolazi, osmisliti Sutra na takav način da ga zauvek zapamtiš. ne moraš da odeš u boston na maraton da bi sebi namestio "nezaboravan dan". svaki dan ima takav potencijal. svaki dan se preda nama u ruke i noge, i samo je na nama kako ćemo da ga upotrebimo. ja sam današnji skoro celog prespavao, pa šta ću, zapamtio sam tu opomenu za ubuduće.
04 siječnja 2015
4.
auf
bre, ja mislio malo sam prehladio grlo, jedan dan će da mi curi nos,
drugi dan ću da kašljem i da se preznojim uveče, još dva dana da
iskašljavam zelene loptice i gotovo. kad ono dva i po dana postadoše
deset dana. e doduše loptice se smanjuju, trenutno smo stigli do
veličine koštice (od?) višnje.
a danas mi je na trčanju bilo lakše nego juče. sad tu ima puno faktora pa je teško na klackalici izmeriti takvu (ne)jednačinu.
kao prvo, danas mi se činilo da sam trčao još lakše nego juče. mada, ako sam napravio nekih 400m uspona, i imao više bljuzge, a uz to je duvao neki divlji vetar, e pa stvarno nemam pojma kako to obračunati.
biće da su oba trčanja "tu negde" po naporu. a da je taj osećaj da je danas bilo lakše ipak znak da sam za taj jedan dan bliži potpunom ozdravljenju. ne znam šta mi je večeras, nešto previše zvanično sastavljam ove rečenice, kao da pišem domaći.
uglavnom 21km juče, onako, "ravnjikavih", i 21km danas, brdskih, što sa onih 10 u petak daje 52km za ova prva 4 dana u godini, nije loše. brzine su smešne ali ko te pita, danas bar nisam osećao onu groznu malaksalost u butinama.
za sutra je najavljeno zahlađenje što je u stvari dobra vest za trčanje (i naravno ni za šta drugo što može da ti padne na pamet) jer na ovih +4 ima previše bljuzgavice a oko nule će većina snega ostati čvrsta i praktično će biti puno "suvlji" putevi, neće biti ni približno ovoliko vode. a voda na ovako niskim temperaturama je katastrofa za stopala, zato su zimi najlepši dani za trčanje upravo oni u blagom minusu, jer je osim dubokog snega sve ostalo "suvo" dok gaziš.
u najavi je poprilično histerično vreme sa čas jačim minusom čas jačim plusom čas nešto pahulja, tako da će svaki od narednih 5-6 dana doneti neko novo iskustvo i neko (nadam se ne previše neprijatno) iznenađenje.
trebaće dosta kefala da se odredi najbolji put za trčanje, brdo ili ravno, širi asfalti ili manji puteljci, trčati prema vetru u odlasku ili u povratku, i još koješta. a imam i nekoliko novih patika koje čekaju da ih isprobam upravo tako u raznim uslovima, tako da se uz očekivano (potpuno) ozdravljenje kristališe podosta interesantna nedelja.
što i vama želim ;-)
a danas mi je na trčanju bilo lakše nego juče. sad tu ima puno faktora pa je teško na klackalici izmeriti takvu (ne)jednačinu.
kao prvo, danas mi se činilo da sam trčao još lakše nego juče. mada, ako sam napravio nekih 400m uspona, i imao više bljuzge, a uz to je duvao neki divlji vetar, e pa stvarno nemam pojma kako to obračunati.
biće da su oba trčanja "tu negde" po naporu. a da je taj osećaj da je danas bilo lakše ipak znak da sam za taj jedan dan bliži potpunom ozdravljenju. ne znam šta mi je večeras, nešto previše zvanično sastavljam ove rečenice, kao da pišem domaći.
uglavnom 21km juče, onako, "ravnjikavih", i 21km danas, brdskih, što sa onih 10 u petak daje 52km za ova prva 4 dana u godini, nije loše. brzine su smešne ali ko te pita, danas bar nisam osećao onu groznu malaksalost u butinama.
za sutra je najavljeno zahlađenje što je u stvari dobra vest za trčanje (i naravno ni za šta drugo što može da ti padne na pamet) jer na ovih +4 ima previše bljuzgavice a oko nule će većina snega ostati čvrsta i praktično će biti puno "suvlji" putevi, neće biti ni približno ovoliko vode. a voda na ovako niskim temperaturama je katastrofa za stopala, zato su zimi najlepši dani za trčanje upravo oni u blagom minusu, jer je osim dubokog snega sve ostalo "suvo" dok gaziš.
u najavi je poprilično histerično vreme sa čas jačim minusom čas jačim plusom čas nešto pahulja, tako da će svaki od narednih 5-6 dana doneti neko novo iskustvo i neko (nadam se ne previše neprijatno) iznenađenje.
trebaće dosta kefala da se odredi najbolji put za trčanje, brdo ili ravno, širi asfalti ili manji puteljci, trčati prema vetru u odlasku ili u povratku, i još koješta. a imam i nekoliko novih patika koje čekaju da ih isprobam upravo tako u raznim uslovima, tako da se uz očekivano (potpuno) ozdravljenje kristališe podosta interesantna nedelja.
što i vama želim ;-)
sasvim običan dan
- oćemo letos da kupimo magare? kažu da u Rumi ima izbora koliko hoćeš i da su jeftini
- hajde, ionako sada ne mogu da sečem daske i pravim štalicu jer me nešto muče leđa, može na proleće
- oni jedu kore od banana, taman ih više nećemo bacati
- znam bre, pa samo zbog toga svaki put kad pođemo u zoološki vrt kupimo dva kila banana i pravac tamo gde su magarci, nama banane a njima kore
- vidiš, juče sam kupila banane a ove dve stoje bogme poodavno, treba da se pojedu
- evo sad ću jednu da zavijem u palačinku
- e super, gde li si ostavio nutelu, ne vidim je nigde?
- eno je na radijatoru, pa zna se gde se drži nutela preko zime
- sad će da curiiiiiiii
- jeeeeeeeeee
- e dobra ti je ta palačinka, kao ona šnicla
- karađorđeva, s tim da ovo nije šnicla, ovo je KARAĐORĐEVA BANANA
- ahahahaha, tačno, hoćeš da te slikam
- ne pada mi na pamet, nisam majmun ni u podznaku a kamoli...
- eto i sad ćemo da bacimo koru od banane
- trebali bi da je stavimo u zamrzivač
- da čuvamo za magare, jeeeeee. ali nemamo mesta u zamrzivaču
- pa ajde da kupimo još jedan to bar nije skupo. pa da ga metnemo negde u podrum, i samo da skladištimo kore od banana
- i posle samo vadimo, hehe, dobra ideja
- kad pitaju gosti šta držite u podrumu, a mi kažemo zaleđenu hranu za magarence. a gde vam je magarence, pa eno ga u Rumi, još se nije rodilo.
- sad kad si se najeo te karađorđeve, da ne kažem čega, oćeš na trčanje
- pa jutros sam mislio da sam umoran ali sad kad sam se najeo...
- dakle ko i svakog dana. oćeš poneti telefon?
- verovatno, taman da preslušam par sati neke nove muzike od juče što sam prebacio
- a oćeš trčati negde gde mogu da te dobijem ili to što nosiš telefon da okačim mačku o rep jer ti praktično nosiš vokmen i fotoaparat
- pa šta ću ja kad u kanjonu nema signala
- dole nema, ali ga ima okolo po brdima, to jest imalo ga je dok si nosio mts karticu a sad kad si ubacio telenor po ceo dan si nedostupan
- mts je za oženjene da ih žene uvek lociraju, a telenor i vip je za nas u klimaksu, kako izađemo iz centra grada op cvrc nedostupan
- jes baš ćeš u u manastiru da nađeš švalerku
- nemoj ni u šta da si toliko sigurna, marfijevi zakoni važe i tamo gde ih najmanje očekuješ, štaviše naročito tamo
- nemoj da me plašiš, jel nemaš neku u manastiru, priznaj
- pa i da imam, rekao bih da nemam, ali nemam
- e što si ga sročio, svaka bi ti poverovala
- ne reče šta ima za ručak, pored pasulja, gde je ona ćurka
- ćurka čeka božić dal si normalan kakva sad pa ćurka
- e taman bi mogli nešto da kupimo da nekako premostimo preko gladi do te ćurke
- a šta bi ti, oćeš opet lososa
- ma ne mora opet losos, nešto onako, veće, da ga ima
- pa šta ćeš veće, oćeš kita, ajkulu, to nema u Rodi
- znaš šta bih ja voleo jednom da spremimo
- baš da čujem
- LABUDA!
- labuda????????? ahahahahahahahahaahaha
- pa šta, taman bi nam trajao do srede
- ali u utorak se posti, na badnji dan, kad ćeš da pojedeš labuda?
- pa vidi, danas, sutra, sutra pred ponoć se nakrkamo ko da nam je poslednje i onda u taj utorak uopšte ne budemo gladni
- a kučićima onako solidno neoglodane kosti, da se i oni omrse
- da, a Mačku pošto je najveći seronja, njemu skuvamo ta čuvena "m... od labuda", da mu dignemo testosteron
- uuuu šta bi radio Mačak kad bi se najeo kuvanih m... od labuda, postao bi krvoločna puma
- jašta
- okej, dogovoreno. ali ako u Rodi SLUČAJNO ne nađem svežeg labuda, šta da kupim?
- pa kupi morske plodove, šta ćeš drugo
- važi. ček kad si pomenuo Mačka, da vidim koliko je dobio lajkova
- pričaj kolko je dobio on a kolko Ringo?
- album je dobio 17, a Ringo posebno 12!!
- ahahaha prešišaće ti kučići drugaricu
- pa nije bilo takmičenje, samo je sinoć otišla da broji svoje lajkove i više se nije vratila
- kad se istrćiš u teretani i obučeš se sva u roze i uvučeš stomak i opališ selfi roze telefonom kao da si 29 godina mlađa, u svlačionici pre časa fizičkog, mislim očekivala je par lajkova više od raščupanog matorog gluvog kera, ahahahahahaha
- nemoj da si zloban, baš joj fino stoji roze
- ma da, zato i treba da smo zahvalni poslednjem od njenih bivših što nam je otvorio oči, godinama nas je farbala da je hipsterka a on je u njoj otkrio brižno skrivanu cajku i izvukao je na svetlost dana
- e ajde bolje idi na trčanje nego da lupaš
- evo samo da sve ovo od jutros zapišem na blog
- piši sve ali nemoj ovo zadnje, jel važi?
- važi
- hajde, ionako sada ne mogu da sečem daske i pravim štalicu jer me nešto muče leđa, može na proleće
- oni jedu kore od banana, taman ih više nećemo bacati
- znam bre, pa samo zbog toga svaki put kad pođemo u zoološki vrt kupimo dva kila banana i pravac tamo gde su magarci, nama banane a njima kore
- vidiš, juče sam kupila banane a ove dve stoje bogme poodavno, treba da se pojedu
- evo sad ću jednu da zavijem u palačinku
- e super, gde li si ostavio nutelu, ne vidim je nigde?
- eno je na radijatoru, pa zna se gde se drži nutela preko zime
- sad će da curiiiiiiii
- jeeeeeeeeee
- e dobra ti je ta palačinka, kao ona šnicla
- karađorđeva, s tim da ovo nije šnicla, ovo je KARAĐORĐEVA BANANA
- ahahahaha, tačno, hoćeš da te slikam
- ne pada mi na pamet, nisam majmun ni u podznaku a kamoli...
- eto i sad ćemo da bacimo koru od banane
- trebali bi da je stavimo u zamrzivač
- da čuvamo za magare, jeeeeee. ali nemamo mesta u zamrzivaču
- pa ajde da kupimo još jedan to bar nije skupo. pa da ga metnemo negde u podrum, i samo da skladištimo kore od banana
- i posle samo vadimo, hehe, dobra ideja
- kad pitaju gosti šta držite u podrumu, a mi kažemo zaleđenu hranu za magarence. a gde vam je magarence, pa eno ga u Rumi, još se nije rodilo.
- sad kad si se najeo te karađorđeve, da ne kažem čega, oćeš na trčanje
- pa jutros sam mislio da sam umoran ali sad kad sam se najeo...
- dakle ko i svakog dana. oćeš poneti telefon?
- verovatno, taman da preslušam par sati neke nove muzike od juče što sam prebacio
- a oćeš trčati negde gde mogu da te dobijem ili to što nosiš telefon da okačim mačku o rep jer ti praktično nosiš vokmen i fotoaparat
- pa šta ću ja kad u kanjonu nema signala
- dole nema, ali ga ima okolo po brdima, to jest imalo ga je dok si nosio mts karticu a sad kad si ubacio telenor po ceo dan si nedostupan
- mts je za oženjene da ih žene uvek lociraju, a telenor i vip je za nas u klimaksu, kako izađemo iz centra grada op cvrc nedostupan
- jes baš ćeš u u manastiru da nađeš švalerku
- nemoj ni u šta da si toliko sigurna, marfijevi zakoni važe i tamo gde ih najmanje očekuješ, štaviše naročito tamo
- nemoj da me plašiš, jel nemaš neku u manastiru, priznaj
- pa i da imam, rekao bih da nemam, ali nemam
- e što si ga sročio, svaka bi ti poverovala
- ne reče šta ima za ručak, pored pasulja, gde je ona ćurka
- ćurka čeka božić dal si normalan kakva sad pa ćurka
- e taman bi mogli nešto da kupimo da nekako premostimo preko gladi do te ćurke
- a šta bi ti, oćeš opet lososa
- ma ne mora opet losos, nešto onako, veće, da ga ima
- pa šta ćeš veće, oćeš kita, ajkulu, to nema u Rodi
- znaš šta bih ja voleo jednom da spremimo
- baš da čujem
- LABUDA!
- labuda????????? ahahahahahahahahaahaha
- pa šta, taman bi nam trajao do srede
- ali u utorak se posti, na badnji dan, kad ćeš da pojedeš labuda?
- pa vidi, danas, sutra, sutra pred ponoć se nakrkamo ko da nam je poslednje i onda u taj utorak uopšte ne budemo gladni
- a kučićima onako solidno neoglodane kosti, da se i oni omrse
- da, a Mačku pošto je najveći seronja, njemu skuvamo ta čuvena "m... od labuda", da mu dignemo testosteron
- uuuu šta bi radio Mačak kad bi se najeo kuvanih m... od labuda, postao bi krvoločna puma
- jašta
- okej, dogovoreno. ali ako u Rodi SLUČAJNO ne nađem svežeg labuda, šta da kupim?
- pa kupi morske plodove, šta ćeš drugo
- važi. ček kad si pomenuo Mačka, da vidim koliko je dobio lajkova
- pričaj kolko je dobio on a kolko Ringo?
- album je dobio 17, a Ringo posebno 12!!
- ahahaha prešišaće ti kučići drugaricu
- pa nije bilo takmičenje, samo je sinoć otišla da broji svoje lajkove i više se nije vratila
- kad se istrćiš u teretani i obučeš se sva u roze i uvučeš stomak i opališ selfi roze telefonom kao da si 29 godina mlađa, u svlačionici pre časa fizičkog, mislim očekivala je par lajkova više od raščupanog matorog gluvog kera, ahahahahahaha
- nemoj da si zloban, baš joj fino stoji roze
- ma da, zato i treba da smo zahvalni poslednjem od njenih bivših što nam je otvorio oči, godinama nas je farbala da je hipsterka a on je u njoj otkrio brižno skrivanu cajku i izvukao je na svetlost dana
- e ajde bolje idi na trčanje nego da lupaš
- evo samo da sve ovo od jutros zapišem na blog
- piši sve ali nemoj ovo zadnje, jel važi?
- važi
02 siječnja 2015
na prstima
nešto baš nisam hteo
da "krećem od Prvog (u mesecu)".
shodno svojoj poznatoj teoriji da je glupo
"živeti svaki dan kao da ti je poslednji",
nego da svaki dan treba proživeti
kao da ti je PRETPOSLEDNJI,
juče sam samo otišao u dve kratke šetnje.
dakle još uvek čvrsto stojim iza te teorije.
a danas je došao dan za prvo lagano stidljivo trčanje.
to jest, VALJDA je došao, nisam čak ni siguran.
već prema disanju, problemima u grlu, nogama,
leđima, glavi, već prema ledu ili vetru, svemu.
može biti 2km, može biti 12km, eto koliko mi je svejedno.
nisam se prežderavao, opijao,
nemam nikakve silne grehe da okajavam trčanjem.
idem da pokušam da mi bude lepo.
ma šta lepo,
idem da pokušam da mi ne bude loše.
unapred hvala (baš bih se zahvalio ali ne znam kome)
za svaki "neloš" minut,
a valjda neću biti takve kurate sreće da ih
ne sakupim bar 10-20 danas? :-)
u 2015-u ne ulećem ni u velikom stilu,
ni na velika vrata,
ne obijam brave i nigde ne provaljujem.
ljubomorno ostajem jedan od jako retkih
koji nikada nisu napisali onaj poklič "idemoooooo!!!"
(osim kada sam citirao jurišnike, naravno).
izuo sam čizme sa mamuzama,
i ušunjavam se u novu godinu
u vunenim čarapama,
hodajući na prstima.
da "krećem od Prvog (u mesecu)".
shodno svojoj poznatoj teoriji da je glupo
"živeti svaki dan kao da ti je poslednji",
nego da svaki dan treba proživeti
kao da ti je PRETPOSLEDNJI,
juče sam samo otišao u dve kratke šetnje.
dakle još uvek čvrsto stojim iza te teorije.
a danas je došao dan za prvo lagano stidljivo trčanje.
to jest, VALJDA je došao, nisam čak ni siguran.
već prema disanju, problemima u grlu, nogama,
leđima, glavi, već prema ledu ili vetru, svemu.
može biti 2km, može biti 12km, eto koliko mi je svejedno.
nisam se prežderavao, opijao,
nemam nikakve silne grehe da okajavam trčanjem.
idem da pokušam da mi bude lepo.
ma šta lepo,
idem da pokušam da mi ne bude loše.
unapred hvala (baš bih se zahvalio ali ne znam kome)
za svaki "neloš" minut,
a valjda neću biti takve kurate sreće da ih
ne sakupim bar 10-20 danas? :-)
u 2015-u ne ulećem ni u velikom stilu,
ni na velika vrata,
ne obijam brave i nigde ne provaljujem.
ljubomorno ostajem jedan od jako retkih
koji nikada nisu napisali onaj poklič "idemoooooo!!!"
(osim kada sam citirao jurišnike, naravno).
izuo sam čizme sa mamuzama,
i ušunjavam se u novu godinu
u vunenim čarapama,
hodajući na prstima.
01 siječnja 2015
po danima
heh
evo statistike trčanja u 2014-oj, po danima
objašnjenje (ako je potrebno):
trčao sam 27 puta ponedeljkom,
38 puta utorkom, 41 put u sredu...
a desna kolona je prosečna dužina,
dakle nedelja je pobedila sa 21.7 km
evo statistike trčanja u 2014-oj, po danima
objašnjenje (ako je potrebno):
trčao sam 27 puta ponedeljkom,
38 puta utorkom, 41 put u sredu...
a desna kolona je prosečna dužina,
dakle nedelja je pobedila sa 21.7 km
vrelina
- šta ćeš da mi poželiš u novoj godini?
- da bude toplo?
- jeeee, znaš da volim toplo!
- daklem da bude dugo toplo leto
- jeeeeeeee
- ma šta leto, i proleće, i jesen
- jeeeeeeee
- sve da bude toplo, vruće
- jeeeeeeee
- vreloooooo
- jeeeeeeee
- da ne pada kiša, nijedne pahulje da ne bude
- jeeeeeeee
- da bude najtoplije leto koje se pamti
- jeeeeeeee
- da nas svaki drugi dan opali sunčanica
- to već ne mora
- da bude suša, ona najsuvlja
- e pa sad već...
- paradajz da bude hiljadu dinara kilo!
- ćuti baksuze znaš da obožavam paradajz
- trešnje na komad da se prodaju!
- sad već pre-preteruješ
- reke da presuše, kučići lutalice da nemaju vode
- ućuti tamo, i ne seri više
- e pa eto ti, jesi videla, kad voliš vrućinu, šta ja tu mogu?
- da bude toplo?
- jeeee, znaš da volim toplo!
- daklem da bude dugo toplo leto
- jeeeeeeee
- ma šta leto, i proleće, i jesen
- jeeeeeeee
- sve da bude toplo, vruće
- jeeeeeeee
- vreloooooo
- jeeeeeeee
- da ne pada kiša, nijedne pahulje da ne bude
- jeeeeeeee
- da bude najtoplije leto koje se pamti
- jeeeeeeee
- da nas svaki drugi dan opali sunčanica
- to već ne mora
- da bude suša, ona najsuvlja
- e pa sad već...
- paradajz da bude hiljadu dinara kilo!
- ćuti baksuze znaš da obožavam paradajz
- trešnje na komad da se prodaju!
- sad već pre-preteruješ
- reke da presuše, kučići lutalice da nemaju vode
- ućuti tamo, i ne seri više
- e pa eto ti, jesi videla, kad voliš vrućinu, šta ja tu mogu?
Pretplati se na:
Postovi (Atom)