nedjelja, 30. ožujka 2014.

21 koma 6

ovo sam obećao sebi pa moram da obavim makar ovako na-vrat-na-nos, jer da sam ga obećao samo vama ladno bih ga zaboravio, zbog više sile. ali šta ćeš. ono kad ne priznaješ da postoji viša sila. od tebe. tj mene. whatever...

ukratko, mada kod mene uvek ispadne udugo (izvinjavam se damama na nespretnoj formulaciji), hteo sam da opišem taj pružni Polumaraton. dan kada sam postao Prugaš, prilikom čega umesto piva uručujem veliko "hvala kumu Popović Imenjaku na ideji", od koje je kasnije titula DugoPrugaš dobila skroz novo značenje.

obzirom da je u atletici dugoprugaštvo (?) trčanje od 5km pa naviše, jel tako beše, daaaaa, evo vikipedija kaže od tri milje pa nadalje, onda ovo treba prekrstiti iz DugoPrugarstvo u PrugoDrugarstvo, tačnije druženje s prugom.

elem, nakon probnih 10km dan ranije, kada sam prvi put u životu uopšte došao na ideju da pruga i štoperica mogu da imaju nešto zajedničko, osim mene, dakle, tada pomislih da je kucnuo pravi trenutak i za merenje tih 21km. mislim, dok mi je onih 10km bilo sveže u nogama. koliko god nešto može da bude sveže u mrtvim nogama. ah, da, može sećanje, mislim The Sećanje. itekako.

ček da obavim i tih 10. dakle odem ja onako otprilike i totalno nepripremljen, rekoh do tamo onog nekog tunela bi trebalo da bude nekih 5km, odjurim do tamo, očitam vreme, beše nekih 36 minuta, rekoh isuse ovo nije moguće. okrenem nazad, fakat je nizbrdo lakše i vratim se za 34. uglavnom, dođem kući upalim MapMyRun i ukapiram da sam trčao 6.1km u jednom pravcu, a ne 5.1km. eto rešenja zašto sam bio tako spor. smajli koji briše znoj sa čela...

ali ne zajebavam se za "povratak nizbrdo", jer za razliku od ravničarskih prugâ gde niko i ne razmišlja o nagibu, ova pruga od valjeva do tamo negde izvora reke Gradac stigne mic po mic sa 190 na 320m nadmorske, da bi kod kamenoloma Podbukovi već bila iznad 400m i dalje nastavila vidno uzbrdo prema prevoju sa kojeg će da aterira u Kosjerić.

gle mene, stigao u Kosjerić, to je prugom 40-ak km, maratončić. pih. e dan nakon toga, krenem ja sve istim putem, tada sam već znao da između 14h i 16h NE BI TREBALO da bude vozova, ali tada ladno može da naiđe ona dresina koja vraća radnike jer su na pruzi radovi u toku. tako da, nema pravila, upali lampu i povećaj uši do slonovskog kalibra, i paziiiiii...

naravno za prvih 6km mi je trebalo 2.5 minuta duže, a ja mislio da sam juče bio spor. jbt da vam je neko rekao da će meni ikada u životu da treba preko 38 minuta za šest kilometara, da li bi mu verovali. ali nisam slomio nogu, to je važnije. e sad obzirom da je taj prolazak bio iza 6km, pa sam tako do tačke 10.1km stigao za 1h01', te brojke se već savršeno lepo uklapaju jedna uz drugu, sto-kec tamo sto-kec vamo.

e odatle sam se popeo peške šumskom stazom na vrh brda, izbegao dva tunela od 200 i 400m jedan do drugog, i kroz neku šumu se spustio prema pruzi par km dalje. u toj šumi su mi dve i po srne proletele na 10 metara i napravile toliki topot da sam se živ usrao, rekoh zemljotres. ali stvarno. još mi samo fali da me neki sipar odnese nizbrdo i direktno utovari u vagon teretnog voza koji treba da naiđe...

par stotina metara kasnije sam zastao da slikam klisuru, i čuo neko odronjavanje kamenja. pogledam i ništa ne vidim, i malo kasnije spazim neku debelu divlju mačketinu, od ladno 20 kila, kako grebe uzbrdo uz kamenje. ja refleksno zazviždim kao kad dozivaš kuče, valjda sam naivno pomislio da će da stane i da mi mahne repom, no ona ode dalje u vis. tek tada primetim repinu od pola metra i ukapiram da je to neka smeđe-žuta lisičetina sa nabujalim krznom. sine to kad se olinja biće za vuneni džemper, i to tri iks el veličinu.

spustim se nekako na prugu, živopisnim serpentinama kroz korov do kuka i neko žbunje, i odatle opet nastavim štopanje. da bi sve bilo naopačke kao i sa onih 10km ovaj 12km, pobrinulo se naknadno merenje jer se ispostavilo da sam pretrčao negde oko 21.6km, ukupno za 2h10'. uzmeđu dve polovine Polumaratona sam uglavio pola sata planinarenja za jedva 2km staze.

dakle imamo polaznu tačku. otrčao sam svoj prvi Pružni Polumaraton, imam vreme 2h10' koje ću lako popraviti jer je bila duža staza, zbog čega sam Organizatoru već uputio prigovor. naoružan tako dragocenim informacijama, jedva čekam napad na tu magičnu cifru od 1:59:59 i spuštanje ispod zida 2h na Prugatonu.

odmah nakon tog poduhvata i tuširanja smo seli u auto, tako da mi je oporavak od 16h do 02h (to se valjda piše od 16 do 26h, tako se lakše shvati dramatičnost tog raspona) prošao u autu, i na koncertu. ali nisam zažalio, mada sam u subotu ceo dan hodao kao na štakama. čak mislim i da će jedan noktić da mi otpadne, ko ne veruje nek ode da trči prugom dva sata pa će videti.

danas novi vid oporavka, 8 sati planinarenja, polazak za pola sata, znači odoh.

četvrtak, 27. ožujka 2014.

pruga

sad se radi o onome, ljudi počinju da misle da sam poludeo.
pa je došlo krajnje vreme da objasnim par stvari...


dakle početkom marta, nešto mi se dogodilo,
par najbliskijih prijatelja zna šta i hvala im što ćute,
uglavnom život mi se onako poprilično sj***o, da izvinu deca.
i odatle se sve nastavilo nekim čudnim tokom,
a da stvar bude još gora,
nešto kasnije mi se vratila i povreda za koju sam mislio da je postala prošlost.
tako to ide, valjda.


i sad, kako sve povezati u jednu celinu?
pa eto.


pruga.
ta magična linija na karti, koja prolazi kroz kanjon reke Gradac,
preskače je nekoliko puta preko mostova,
u međuvremenu se provlači tunelima kroz brda,
i sve to kroz sasvim netaknutu prirodu (ako izuzmemo samu prugu, naravno)
i izvan svakog nagoveštaja civilizacije.


nema tamo nikoga, i ničega.
samo kamenje, šume, te dve čelične tračnice po kojima idu vozovi,
i pokoja srna, zmija, poneki soko ili zec.
i to je sve.
da, jednom u toku dana tuda prođe neki ludak,
ako ne ja, a onda neki drugi usamljenik koji ne polaže nikakvu nadu da će na putu iz obližnjeg sela uspeti da ikoga autostopira do pijace ili crkve, pa se odluči da se izlomata prugom do ulaska u grad jer je tuda najkraće i najravnije.
i tako...


da pobrojim te detalje koji čine celinu.


1) nakon samo 600m od kuće dolazim u totalnu najtotalniju samoću
nikog, nigde, nikad.
kako god se tog dana osećao, to niko ne može da vidi.
može da se desi da iznenada odlučim da mi se više ne trči.
no problem.
mogu da se šetam prugom do mile volje, nikome neću izgledati smešan.
zamislite scenu kako u hulahopčicama kao neka baletanska pederčina šetam gradskim ulicama.
na pruzi je uvek "smak sveta", ne postoji civilizacija.
uvek sam sâm.
nijedne odluke ni mogućnosti se ne stidim.
nešto najbliže raju, što možeš da zamisliš.


2) trening.
pa dobro, ako sam u takvom fazonu, kao juče ili danas,
prugom može i da se trči.
jeste čupavo kroz tunele, ali nosim lampu.
jeste totalno lomatanje, ali samo dok se ne navikneš.
jednom kad prihvatiš tu činjenicu da trčanje znači neprekidno zadržavanje ravnoteže i beskonačno saplitanje gde je 6 minuta po kilometru "premija", odatle pa nadalje možete sasvim lepo da se družite, pruga i ti.
odnosno, ko trči polumaraton 6'/km, neka to prevede na 8'/km,
shvatili ste poentu.


radi se o krajnje (modernije je reći ekstremno) teškoj podlozi.
u tih 6+6km, recimo, dakle u 12km, ima ukupno oko 2km tunela.


najkraći je valjda 120m a najduži 280m.
obzirom da zbog slabe vidljivosti na nekoliko mesta mora skroz da se zastane, jer se pokušaj trčanja, čak i hodanja, svodi na apsolutnu ludost obzirom da između pragova i onog kamenja negde bude i po pedalj razlike u nivou, može da se računa kako za ta 2km tunela treba nekih 15-ak minuta.

3) koncentracija
ovo je neka kombinacija treninga izdržljivosti i neke, jebemliga, joge?
sva čula su ti izoštrena do krajnjih granica.
postoji tunel u kojem je greškom razmak između poslednja dva ispusta (mesto gde se skloniš ako naiđe voz) nekih 80 metara, a taj kraj tunela direktno izlazi na branu u selu degurić, koja stvara neverovatnu buku i tutnjanje.
pokušajte da zamislite buku od vodopada, koja je jako slična tutnjanju voza, u sred tunela, gde imate 40 metara napred ili nazad do najbližeg skloništa.



(treba biti malko blesav pa da prvo razmišljaš kako da ga uslikaš,
a tek potom gde da se skloniš)

fora je što voz nije auto ili kamion, koji može da ukoči kada te vidi.
voz je isto što i lavina, cunami, vulkan, on jednostavno prođe,
pa sad, pored tebe ili preko tebe, to ne zavisi od njega.
u jednoj ruci baterijska lampa, u drugoj foto-aparat ili telefon,
kačket nabijen do obrva da bi usmerio pogled na 2m ispred,
i sluh izoštren kao žilet, koji u svakom času jednostavno mora da ti kaže sve.

i koliko god puta svuda tuda prošao, znao svaki kamen u svakom tunelu,
kad god čuješ onu tutnjavu iza leđa,
uvek ti krenu žmarci uz kičmu u tom trenutku.
jebiga, grizli je mala maca, ovo čudo ima nekoliko stotina tona.
tojest, lokomotiva ima nekih 150-ak tona,
a jednom kad te ona pregazi sasvim je svejedno da li vuče dva putnička ili 50 teretnih vagona.

4) ono nešto
šta da se lažemo, to jako doprinosi nekom osećaju "kuloće"
svaka cajka može da potrči po adi ili košutnjaku.
ali ajde da vidim ko može da trči po pruzi od valjeva ka moru.
sat vremena ovuda zamori noge i uopšte celo telo, više nego polumaraton.
plus što se i glava totalno iscrpi, od svog tog mentalnog napora.
dođeš kući i narednih 24h si sav isceđen, kao filter vrećica skuvanog čaja.

5) trajanje
ovo je beskonačna video igrica.
svake sekunde po tri puta moraš da paziš gde ćeš da staneš.
kako ćeš da staneš.
svaki korak iznova promeniš, odrediš mu neku novu dužinu.
na pruzi ne postoji automatizam, nema pravila, reda, redosleda.
svaki korak je posebna akcija.
čak i na najgorem trail trčanju to je puno lakše, uhvatiš neki ritam.
na pruzi nema ritma, sve je razbijeno na to korak-po-korak.

i svejedno je da li trčiš pet ili pedeset minuta,
jednostavno sve uvek prođe a da i ne primetiš da je trajalo.
u glavi, naravno, a noge itekako zapamte.
kada nakon 11km po pruzi treba da dotrčim samo 500m do kuće,
svaki korak po trotoarima mi traje kao celih onih 11km.
jer odjednom razmišljaš o tome, koraci postanu realnost.
ko će sad trčati, napraviti još 400 koraka, ajoj, ajme.

pruga, da rezimiram, u mozgu isključi program trčanja.
čak iako trčiš, mozak to ne doživljava kao trčanje, kao trening trčanja.
to je nešto skroz drugo, neka vežba snalaženja, preživljavanja.
tako da, u martu 2014-te, prestao sam da budem trkač, maratonac.
postao sam nešto drugo, bez imena i titule.
jedino ostaje da vidim da li je promena privremena, ili trajna.

nedjelja, 23. ožujka 2014.

faze pameti

u prvoj četvrtini života si ubeđen da si najpametniji na svetu

u drugoj četvrtini veruješ da si eto, sad zaista pametan, i smeješ se onom prethodnom Tebi koji je mislio da je najpametniji

u trećem frtalju života više nisi siguran ni da li si, ni koliko si pametan, i čudiš se kako su prvih dvojica bili tako samouvereni

poslednju četvrtinu provedeš igrajući šah i hraneći golubove, bez obzira na svu pamet koju si prikupio ili prosuo tokom svih proteklih godina



petak, 21. ožujka 2014.

dobre i loše vesti

dobra vest je da evo prolazi i mart, i to u obliku jednog vrlo lepog aprila. svaka čast. sažaljevam poljoprivredu i ostale koji zavise od količine padavina, ali ova zima je izgledala kao da nas je neko sve zajedno poslao na neke pripreme, u toplije krajeve.

loša vest je da sam u istom tom martu maltene skroz prestao da "treniram". tj nije baš da sam ja nešto "trenirao" ni tokom zime, jednostavno sam redovno odlazio na trčkaranja i uživao u tom zimskom proleću. i to sve se završilo prvog Marta, sa jednim lepim Tempićem od 22km, preko nešto manje brda od prosečnog trčanja.

i odatle, skroz nevezano sa trčanjem, neke katastrofe kao domine, jedna za drugom, popadaše mi sve preko leđa i ode ceo taj sportski život u pičku materinu. posle toga sam imao dva polu-uspešna pokušaja trčanja, i još nekoliko neuspelih, mislim tih istih pokušaja. i tako. sad sam u onoj fazi svejednoće. nit mi se trči, nit mi se trenira, niti me je više zbog toga briga.

odem prošetam se prugom, malo se spustim na reku, ili se popnem na neko brdo, usput uslikam par vozova, tišina, samoća, milina. ono kad znaš da u naredna tri sata nema šanse da ikoga sretneš. šta ćeš više od života? ko još ima takvu mogućnost? neko ko živi u velikom gradu valjda jedino može da ode sa čeonom lampom da trči kroz tunele od metroa. nema šanse da se nekuda šetaš 3-4-5 sati i da nikoga ne sretneš, čak ni iz daljine da ga ugledaš ili on tebe.

napraviš situaciju, kao da je ceo svet rezervisan samo za tebe. eh da, nemaš ni mobilni signal. inače sve to nema previše smisla. dobro ja ionako uključim "airplane mode", za svaki slučaj. ne daj bože pojaviće mi se signal na samo pet sekundi i već će da mi stigne poruka o pet propuštenih poziva od ovoga ili onoga, fuj.

e sad, da bi loše vesti pobedile, pobrinulo se stopalo. 



nakon planinarenja u nedelju, u ponedeljak reših da odem da se malo provozam biciklom, i bilo je dovoljno samo 1h40' da već osetim nešto loše tamo negde dole, a trčanje po ravnom asfaltu u utorak ga je izgleda dokrajčilo. juče sam se jedva i prošetao, a sad vidim da mi se otok vidi skroz odozgo na stopalu. svašta.

kao neka maglovita ideja je bila da postoji dovoljno vremena da se zaletim 2-3 puta na neko malkice brže trčanje, da otrčim sad u nedelju trku na Adi (7650m), da nakon toga otrčim polumaraton u Osijeku, i odatle da se ozbiljno prihvatim posla i u naredne 4 nedelje doteram noge u pristojno stanje za beogradski maraton. od te tri trke su prve dve upravo pale u vodu uz gromoglasno BUĆ!, a nekako sam u glavi već precrtao i onu treću.

naročito što ovo sad znači da me to stopalo nije prošlo, kako sam verovao do skoro. gledam u dnevnik treninga, bio je 15-ti novembar kada sam ujutru izguglao taj problem kao "metatarsalgia", a danas je 21-vi mart, dakle to se vratilo posle više od 4 meseca i to u još težem obliku!? svašta. bedan osećaj. mislim, preko svih ovih drugih problema, da ću da ostanem i bez tog jedinog utočišta u trčanju i pešačenju, nekako baš nije fer. ali ajde. preživljavali su ljudi i veće probleme.

četvrtak, 20. ožujka 2014.

živi

smrt, nije kad umreš.
smrt je, kad dođe onaj dan,
kad se osetiš "više neživ, nego živ".
tad si burazeru umro.

to što još uvek dišeš, jedeš, sereš, to ne znači ništa.
osim onoga da si, umesto nekad živog čoveka,
sada postao mašina za pretvaranje hrane u govna.


e baš tako.
takvih mašina, puna je planeta.

ali zaista živih, koliko još ima?
njih možeš na prste da prebrojiš.

subota, 15. ožujka 2014.

kriza

nakon dva meseca sa po milion pretrčanih kilometara, došlo je do neke vrste zasićenja. U KOMBINACIJI sa nekim privatnim problemima, odjednom mi je postalo svejedno da li ću trčati ili sedeti kući i slušati muziku. zatim je usledilo nekoliko dana polu-trčanja polu-pešačenja, a neki kao preokret se dogodio u nedelju kada sam sa društvom otišao na celodnevno planinarenje. jeste da smo vrlo kratko proveli na nadmorskoj iznad 1000m, ali bilo je dovoljno da se vratim među žive. (koji se baš nisu naročito obradovali, heh)

i tada sam nastavio svoju romansu s prugom. treninzi, ako se to tako može nazvati (šta se time trenira?) su izgledali kao 5km trčanja kroz tunele i kroz klisuru reke Gradac, zatim skretanje na neke "kozije staze", pa nakon sat-dva tumaranja povratak trčeći istih onih 5km po pruzi. e sad, ko se šetao tom prugom zna koliko je (ne)moguće tuda trčati, ali eto, uspevao sam. nosio sam JAKU baterijsku lampu (bici model) da bih bio siguran kroz tunele, jer je u trenutku kada čuješ voz koji nailazi najkritičnija ta brzina kojom ćeš da ugledaš i utrčiš u jedno od onih malih "skloništa" koja su raspoređena na svakih 50-ak metara.

kad kažem kozije staze, to im je zvaničan naziv, no te staze su mahom napravile srne, koje sam viđao doslovno svakog od tih 5 dana od nedelje do četvrtka. tako sam u glavi povezao čitav taj lavirint, ukapirao iz kojeg dela sela Kovačice (gore na brdu) se kojom stazom preko koje livade dolazi do kraja te neke nazovi visoravni, i iz koje tačke se može ili ne može kroz kamenjare trnje i šume spustiti na koji tunel ili prugu. 


ako još postoji neko tako skandalozno neobavešten da ne zna gde može da pogleda albume slika sa skoro svakog treninga, evo mu ispod link na FB stranicu ovog bloga:

blogoje

naime, ranije sam prugu posmatrao kao nešto skroz zasebno. gore imaš mrežu puteljaka, a dole imaš prugu koja ide preko reke (koja je btw ponornica i većim delom godine suva), i pruga i reka su mi oduvek bile ona druga celina, skroz nevezana za ovo brdo na desnoj obali. postoje TRI kolska puta, od kojih je jedan urastao i praktično je neupotrebljiv, a sva ostala brda su neprohodna za normalan svet. i tako, ta istraživačka akcija je trajala 5 dana, od čega smo prvi put sasvim slučajno zalutali u ta brda, pokušavajući da izbegnemo jedan predugačak tunel (406m). nakon toga sam celim tim krajem prokrstario uzduž i popreko, a čak sam i kroz taj najduži tunel protrčao nekoliko puta.

jedini problem(čić) se pojavio poslednjeg dana, tj tačnije DVA problemčića.
1) mic po mic je toliko otoplilo da sam prvi put trčao u kratkoj opremi, i tek tada primetio koliko su me dugačke helanke štitile prethodnih dana. noge su mi izgrebane kao da me je neko masirao bodljikavom žicom, mašala. usput sam se ogrebao na neko trnje koje mi ne prija alergiji pa se to dodatno iskomplikovalo.
2) tim koji dobija ne treba menjati, jel tako? e zato sam nakon par dana nošenja adidas kanadia patika (i otkidanja 3 krampona na istima) uzeo mizuno gel harrier (valjda se tako piše, mrzi me da silazim niz stepenice, a mrzi me i da googlam) pa se ispostavilo da su dosta tanje ispod prednjeg dela stopala, i solidno sam se nažuljao, skroz sam na granici da ćopam koliko sam nabio taj metatarzalni deo. još jednom mašala.

i sad, trebalo je nečim popuniti dva dana od kraja tog explorer-izma, a popunio sam ih - ničim. juče sam se lepo odmarao, uživao, sunčao, i čekao danas. a danas takođe ne radim ništa :-) tačnije, za sada ne radim ništa, a evo dolazi trenutak kada ću odlučiti da li ću danas otići na nešto slično, ili na neko "normalno" trčanje. u nekoj prethodnoj godini bih bez razmišljanja na ovih +20 seo na biciklu, ali sad mi se to nekako neće. tj imam određene razloge, ali nisu za blog.

i sutra opet na planinarenje s društvom, jedva čekam!


~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

usput sam tako ovih dana razmišljao, koliko je iskreno ono kada ljudi kažu da idu na neku trku, recimo maraton, "zbog druženja". ipak, vozim auto 2.5 sata do, recimo, novog sada, pa prijavljivanje, zagrevanje, trka, proglašenje, tuširanje, 2.5 sata nazad... zaista, ako uspem da namaknem JEDAN SAT druženja između svega toga, to je super. a pazi ovo, ideš po planini 6, 8, 10 sati, svo vreme u prirodi, u društvu koje si sam odabrao, pričate, smejete se, uživate. to ja zovem "druženje". nema nikakve veze sa trkama, čak naprotiv. i kome god je do druženja (u prevodu - do drugih ljudi), ja mu preporučujem ovako nešto. kome je do tamo nekih medaljica, tih okruglastih komadića drveta stakla plastike i raznih legurica, preporučujem mu trke. danas ionako medalje dele za sve i svašta, još malo će ih davati na izlasku iz gradskog busa, na kraju svake školske nedelje, za posetu zoo vrtu, za pročitanu knjigu, ceo svet se nekako "medaljizovao". a za ono za šta su se nekad davale medalje, e sad se daju pehari. pobediš trku građana od 2km na festivalu kuvanja sekelj gulaša i odmah dobiješ pehar ko vrata. jebote. a otišao si tamo zbog druženja, ma kako da ne. realno, jedino sam se u životu "nadružio" za vreme zajedničkih treninga, i za vreme svega ostalog što nije takmičenje. više sam se družio s majstorima dok su mesec dana menjali krov na staroj kući, nego što sam se za vreme zadnjih 10 godina otkako trčim maratone družio bilo s kim iz kompletne trkačke populacije. tako da ako vam je ZAISTA do druženja, i/ili ako vam druženje nedostaje, moj savet vam je da ne traćite vikende na trke. nađite nešto lepše.

petak, 14. ožujka 2014.

ludi petak

najnovije izmene u teflonskom imeniku
... sad još samo da sve ovo popamtim :-D

321
A3PA Ž
Brainlet
Bri
Cincarka
dr mr sci krc kvrc
Đumbir
Esmeralda
Friz
Fruško
Girl #1
Gordančina
Konjska repa
Kostolomka
Medoje
Mjau
Obrenka

Prelepija
Ruski-njaa
Seka
Slagač
Top
Željko
(deluje da je ovo jedino ime, ali nije, dečko se zove Ivan)

srijeda, 12. ožujka 2014.

anegdota

pred polazak na planinarenje, nalazimo se na železničkoj stanici... (?)
(sad ovo u startu može da zvuči čudno, ali tako je počelo)

nevermind...
uglavnom, kreće otprilike ovakav razgovor:
- jesi poneo toalet papir?
- jesam! i papirante maramice!
- i ja!

- ponela i ja!
- i ja, obične maramice i one vlažne...
- eh da, i ja sam i jedne i druge...
- a ja sam i jedne i druge i toalet papir!
- nego čekaj, jel ide Vlada?
- ne, javio mi se sinoć, da neće moći :-(
- e jebiga, a svako zbog njega poneo po kilo papira!!!
- treba sad ovo sve da odnesemo na otpad. daće nam za sav ovaj papir koji smo poneli toliko love da možemo na kraju ture svi na roštilj, ladno.



ponedjeljak, 10. ožujka 2014.

lampica

nekim čudom mi u telefonu nije bila pred-instalirana led lampa.
odem na google play, skinem prvu od 3MB, 

i ukapiram da mi se svo vreme u dnu ekrana kotrljaju neke reklame.

deinstaliram, skinem drugu od 3.2MB, uredno čekiram sve ono - dozvoljavam pristup internetu korisničkom nalogu listi poziva i maltene broj gaća još jedino što ne moraš da saopštiš... i ukapiram da i ona ima neke reklame u dnu. 

dovoljno je da slučajno pipneš i eto gnjavaže. 
deinstaliram i nju.

napokon nađem neku aplikaciju od 119kb, ništa mi ne traži ni od podataka ni od dozvola, a sasvim jednako uključi on/off led svetlo kao i prethodne dve.



a stvarno, da li sam trebao da budem genije da bih se odmah zapitao da li je potrebno 3.2MB programiranja samo da bi se uključila jedna sijalica?

jednostavno, nisam obratio dovoljno pažnje na detalje.
nije mi se "upalila lampica".
ali sad kad sam je instalirao, možda mi se upali sledeći put? ;-)

subota, 8. ožujka 2014.

patike

na runnersWorld stranici postoji aplikacija koja prema svačijoj visini, težini (morate da ukucate u stopama i funtama, ja sam se snašao uz pomoć onlajn preračunavača), brzini prosečnog trčanja (minuti i sekunde, ali po MILJI, inače će da ispadne da ste brži od kenijaca), načinu gaženja, istorijatu povreda, određuje najprikladnije patike za svakoga. evo šta sam ja dobio. 


na vrhu su brojke koje se odnose na obuću, ne na mene. u smislu, ako težinu i profil (razlika u visini između pete i prstiju) svih raspoloživih patika rasporedimo od 0 do 100, meni trebaju neke koje su na toj skali na poziciji 23/100, amortizacije mi treba 40/100, čvrstoće 33/100, i na kraju dolazi podugačak spisak/predlog modela...

četvrtak, 6. ožujka 2014.

Najava Trke

Atletska Trka pod nazivom
"Sladoled za (ne)Zaljubljene Parove"



Datum održavanja: 27. april
Mesto održavanja: Beograd, Terazije, kod česme

Vreme održavanja: nakon završetka Bgd maratona, negde oko 14-15h

Organizatori: Tanja Stojanovski, Saša Antić, i svi ostali koji dođu na start.
Ukratko, prvi učesnik koji bude izgovorio čarobnu formulu
"... i gde su sad ti organizatori???"
automatski postaje, TA-DAAAMMM, Organizator!!!
Čestitamo!

Start i Cilj: kod česme

Staza: Prizrenska - Carice Milice - Maršala Birjuzova - Sremska - Terazije

Dužina: 1100m

Propozicije:

Neophodno je prijavljivanje u parovima, M+Ž.

U slučaju da se prijave dva muškarca, jedan će biti ubačen u Ž kutiju, a ciljno vreme njegovog tandema će u cilju biti udvostručeno.

Svako je dužan da sa sobom ponese papirić na kojem će napisati svoje ime. Ako ga ne donese, ime će mu biti napisano na prvom papiriću koji pronađemo na betonu, a to će ga koštati po čvrgu od svih ostalih.

Prilikom prijavljivanja, papirići M se odvajaju na jednu stranu, a papirići Ž na drugu
Zatim se pristupa izvlačenju, tako što se slučajnim izborom ("sistem Suzana Mančić") biraju novonastali Parovi.

Prilikom Trčanja, parovi su dužni da se drže, verovatno za ruke (eto razloga zašto je nepoželjno da se prijavi više muškaraca), a dozvoljen je i svaki vid pomaganja, vučenja, guranja, nošenja "na krkače" i šta god smatraju da može da ih ubrza do pobede.

Dozvoljeno je sve što je dozvoljeno Zakonom Republike Srbije, dakle preskakanje dece u kolicima, rušenje klinaca na rolerima koji se ne sklone na vreme, kao i pomoć nekoj bakici da pređe ulicu. Eventualni spontani poljupci unutar takmičarskih parova, a naročito oni između više parova, dozvoljeni su samo u trku, i zbog opšte sigurnosti su ograničeni na pet sekundi.

Prvi par koji stigne u cilj, dužan je da zapamti redosled dolaska ostalih. Preporučujem hemijsku ili marker kojim ćete redosled pristizanja napisati takmičarima na podlaktici, da bi smo izbegli reklamacije i neželjene situacije.

Nagrade:

Takmičari iz PRVO-plasiranog para, Ona i On, mogu da odaberu po TRI učesnika između svih ostalih trkača, od kojih požele da dobiju pobednički poljubac. Pretpostavlja se da će Ona odabrati tri dečaka a On tri devojčice, mada se nećemo buniti ni ako odluče nešto drugo. Ali ćemo zadržati pravo da ih zbog toga zajebavamo do besvesti.

Takmičari iz DRUGO-plasiranog para, Ona i On, mogu da odaberu po DVA trkača između ostalih učesnika, od kojih požele da dobiju pobednički poljubac.

Takmičari iz TREĆE-plasiranog para, Ona i On, mogu da odaberu po JEDNOG učesnika između ostalih trkača, od kojih požele da dobiju pobednički poljubac.

Takođe, poslednje-plasirani par je obavezan da prvoplasiranom paru kupi Pobednički Sladoled, strogo u kornetu (simbolika Pehara), koji su dvoje prvoplasiranih dužni da oližu naizmenično.


Prijatno!

srijeda, 5. ožujka 2014.

rock

da nastavim temu sa fejsbuka, o pločama
nakon onih 5 koje sam zapamtio kao "najnajnaj" ploče (napomena, U TOM ODREĐENOM TRENUTKU, kad sam uopšte počeo da skupljam ploče umesto da razmenjujem kasete i slušam radio), a radi se o ovim albumima

deep purple - machine head (1972)
whitesnake - ready and willing (1980)
scorpions - lovedrive (1979)
van halen - II (1979)
ac/dc - back in black (1980)

ovih dana sam u glavi proširivao spisak, pokušavajući da se što detaljnije moguće vratim u te dane mladosti. sad ceo ovaj blog zvuči kao da treba da riknem pa pišem neki muzički testament.

jako malo je ploča koje sam tako strastveno slušao "na repeat" danima i nedeljama, sve dok ne bih upamtio svaku notu. ali bilo je puno onih koje su me "dojmile", verovatno svaka iz nekog drugog razloga. prvo ove rokerske, klasične:

bad company - bad company (1974)
taste - on the boards (1970)
blue oyster cult - some enchanted evening (1978)
gillan - mr. universe (1979)
Ritchie Blackmore's Rainbow (1975)

do ploča sam dolazio čudnim kanalima, a bio sam ograničen i domaćim izdavačima jer nije sve stizalo u prodavnice redosledom kojim je trebalo. srećom sam bio u odličnim odnosima sa prodavcem u lokalnom jugotonu, pa mi je nekoliko puta čak ponudio na nešto uzmem i vratim ako mi se ne sviđa. takođe, imao sam već tada neki stav o tome šta mi se sviđa a šta ne, iako to nisam umeo niti sada umem da objasnim.

recimo uopšte nisam voleo grupu the who. drug iz ulaza pored ih je obožavao, skupljao njihove ploče, a ja gotovo da nisam znao nijednu njihovu stvar. tek puno godina kasnije, decenija čak, shvatio sam da i nisu baš toliko loši. ali ta fama o ludom bubnjaru koji razlupa sve na kraju koncerta, bila mi je antipatična. poput ovoga sada kada ne možemo da otrčimo nijednu trku kao ljudi, a da oko nas neko ne napravi cirkus. sve se svodi na to da bude "ludilooooooo", ljudima je veoma oslabljeno njihovo Ja i stalno misle da moraju da naprave "nešto", da bi tako bili "neko", a u protivnom se osećaju kao Niko. baš jadno. jednako tako sam se gadio na alisa kupera i grupu kiss, BIG fujjj!

dalje, postojale su i ploče koje nisu bile "rokačina" a koje sam puno voleo. mislim, ko ih nije voleo verovatno nije ni muziku voleo, radi se naravno o stenama-temeljcima rok muzike i jedino je pitanje kad praviš listu GDE ćeš da ih metneš, a ne DA LI ćeš.

pink floyd - wish you were here
eric clapton - e.c. was here (1975)
dire straits - communique, brothers in arms...




ovaj uživo od kleptona, ja mislim da još uvek znam svaki ton svakog sola, koliko mi je ta ploča duboko ušla u dnk. i onaj božanstveni glas Yvonne Elliman, kasnije sam zbog nje nabavio i rok operu isus hrist superstar oduševljen činjenicom da ću nju i jana gilana čuti na istoj ploči. dalje, mnoge grupe sam upoznao preko kompilacija (srećom! jer od čega bih sve to kupio???) jer redovni albumi nisu ni stizali kod nas.

queen - live
wishbone ash - live
allman brothers band - Wipe the Windows, Check the Oil, Dollar Gas (1972-75)
jefferson airplane - best of
cream - best of
little feat - waiting for columbus
lynyrd skynyrd - gold and platinum

recimo lynyrd skynyrd, imao sam od njih street survivors, ali se ne sećam da li pre ili posle ove kompilacije. za little feat nisam bio ni čuo, verovatno sam ga kupio (dupli album uživo) na preporuku onog tipa iz jugotona. bio sam oduševljen činjenicom da mi se svidela cela ploča, a ne pesma ovde pesma onde. cream, dobro, sad više nemam pojma kako je to s njima išlo. 


negde u to vreme, obzirom da u društvu baš i nisam imao s kim da pričam o rock muzici, kupio sam onu čuvenu rock enciklopediju, i odatle nastavio istraživanje. "vidiš, ovaj je svirao ovde, pa onde, pa sa onim iz one grupe napravio novu grupu, wow", tako sam dolazio do raznoraznih spektakularnih otkrića.

mada je bilo i nesporazuma između te enciklopedije i mene, tipa naručim iz engleske neku štatijaznam famoznu ploču pa mi se uopšte ne dopadne. da, wishbone ash su mi isto bili novost, sećam se da sam imao kasetu "argus" sa onim konjanikom, vitezom, šta li je. bile su smešne i te kasete, sećam se da sam maltene do izlizanja vrteo physical graphiti od cepelina, naravno bile su dve kasete jer je bio dupli album a ti "kasniji cepelini" su mi se puno više svideli od onih sa prvih albuma. nerviralo me je što plant onoliko vrišti i mora da upropasti svaki blues.

eh da, i kvin. oni su za mene oduvek bili neki pičkast bend, valjda zbog boemske rapsodije. i kad sam uzeo ovaj dupli uživo, sećam se da sam se zapanjio kad sam čuo tie your mother down, i sheer heart attack, pomislio sam vauuu jebote pa jel to sve onaj isti bend, šta im bi? kasnije sam se opet u njih razočarao kada su napravili onu rep-disko stvar "another one bites the dust", to sam pola godine slušao u disku i stalno se pitao šta će ta glupost na kraju večeri kad je "rock block" a uopšte nisam prepoznao vokal. kad sam na kraju ukapirao da je to queen, mom užasu nije bilo kraja.

recimo sećam se da sam (svaki put govorim o tom Trenutku "nabavka nove ploče", i sledećih nekoliko dana) kada sam nabavio i ove sledeće stvarčice. i sve sam vrteo dok mi ne dosadi, nešto brže nešto sporije, ali pamtim ih po jačini (napisah "po intenzitetu" pa rekohh čekaj bre znam ja i srpski) tog prvog utiska.

motorhead - ace of spades
nazareth - razamanaz
csny - deja vu
rolling stones - exile on main street
soft machine - triple echo (3 LP)

sa stonsima sam se nekako prekasno sreo. jednostavno su mi bili previše rano u rock muzici, nešto na pola između elvisa i čak berija i litl ričarda (sve stvari od kojih mi se povraćalo i tada, a ni sada nije ništa bolja situacija, i kad sam u jednom intervjuu pročitao da je gilan kao naj album naveo neki havaji-nešto od elvisa, smučio mi se i gilan, ahahaha) i ovih modernih (tada) bendova tipa dip parpl. ustvari je ceo taj trenutak bio "postoje dip parpl, i ostali". na motorhed sam se palio ali kratko, kad tad shvatiš da se kvalitet ipak ne meri samo decibelima, a nekako paralelno sa njima sam kupio i svoj prvi album od majlsa dejvisa "workin and steamin" i počeo da razmišljam o muzici na raznoraznije načine.

sve što sam napisao za stonse, naravno važi i za animalse i beatles, od kojih je prvo što sam uspeo da svarim bio "beli album". mada mi je makartni bio nekako antipatičan, ali ajde, kao, u jednoj pesmi je klepton svirao gitaru i šta ćeš, moraš da kupiš dupli album samo zbog toga.

who, yes, genesis, thin lizzy, black sabbath, bowie...

to su sve stvari koje me nisu zanimale. kad mi kažu kako idu kod nekog druga da slušaju genesis, on kao ima neke zvučnike do bola velike, trese se kuća, meni je to bilo bljak. mislim kupiš nove zvučnike i pustiš genesis, jadan dečko. 


blek sabat isto, onaj ozijev vokal žene na ivici nervnog sloma, ko normalan to može da sluša? ajd jedna dve stvari, čisto reda radi, paranoid i tako to, ali ništa više od toga. bouvi mi je bio i ostao neki nedorečeni pederčić, nikad mi se od njega ništa nije ono BAŠ svidelo, eventualno ona plutajuća stvar "we could be heroes, just for one day", valjda zbog tih reči/poruke u refrenu, ali kad pogledaš ostatak teksta vidiš da ga je napisao totalni retard.

da, padao sam na woodstock i ceo taj album, mislim da sam onaj "goin home" od alvin lee-ja znao napamet, iako je stvar najobičnijih deset minuta drnde-drnde, ali ajde, tada sam i ja bio jedno veliko Drnde (kao karakterna osobina, inače sam bio Malo Drnde jer verovatno nisam imao ni 50 kila) pa sam imao pravo da mi se takve stvari sviđaju. da nije bilo tog vudstoka ne bi smo ni čuli za mnoge stvari, mada realno, dobar deo tih izvođača je i završio na jednoj pesmi. mislim ko normalan je ikada kupio neki album od kantri džo end d fiš?

ali sam zato tu čuo za canned heat i odmah naručio dupli album sa john lee hookerom, mada me je to što sam dobio blago razočaralo, nezgodno je kad unapred previše očekuješ.

zanimljivo je i kako su me odbijale ove neke grupe koje su mi izgledale preterano narkomanske. recimo ni dorse nisam obožavao. jedino roadhouse blues, to kad puste u disku svi smo skakali, ali nešto preko toga, nemam pojma. jebeš pesmu koja bolje zvuči kad je otpeva bili ajdol, mislim stvarno... 


takođe i grateful dead, kako da počneš da slušaš grupu koja ima 200 ploča i 500 butlega, zdravije je da se uopšte ne upuštaš u to. tada nisam znao da oni uvek sviraju jedne iste pesme i da je prvi-s-reda butleg sasvim dovoljan. kad sam u tom fazonu, pustim nešto uživo od njih i to je to, super glazbica. šteta što postoji internet jer sam kasnije nakrkao jedno 7 GB materijala od njih i džeri garsije solo, a sad mi žao da to poništim. ne toliko zbog muzike jer rekoh da je to sve jedno isto, nego zbog mog truda da sve to sakupim...

jedan od filmova koji mi je proširio vidike je bio poslednji valcer. sećam se da sam se oduševio nečim što do tada baš i nisam slušao, a odmah sam prepoznao da je to odlična muzika. verovatno je onaj album deja vu sa jednog od gornjih spiskova došao nakon tog filma/koncerta, a naravno da sam odmah pohitao da kupim i trostruki album sa kompletnom muzikom iz filma. 

steely dan - aja, gaucho
traffic - mr. fantasy

tada sam počeo da slušam i muziku uz koju ne mora neminovno da se skače do plafona, mada sam se naravno gotovo uvek vraćao hard rocku. nakon što nisam iscrpeo ni 1/10 od svega raspoloživog već sam odlepršao dalje, nekako mi je bilo zanimljivije da kupim ploču koju niko nije čuo, nego da stalno nešto nadoknađujem i vraćam onoj enciklopediji neke dugove.

karthago - live at the roxy
paice ashton lord - malice in wonderland
spirit - (2 LP, I & III)
stray - suicide
colosseum - live
doobie brothers - what were once vices, are now habits
birth control - live (2LP)

to su recimo ploče koje sam voleo gotovo isto kao i sve one ranije pobrojane, a koje nisu tako popularne. naročito grupa stray, u kojoj je kao teški rocker sa masnom kosom do pojasa počeo steve gadd, kasnije jedan od najboljih studijskih jazz bubnjara na svetu.

od domaće muzike ne mogu bog zna čega da se setim, jer je u odnosu na inostranu ponudu gotovo sve domaće izgledalo kao neki jeftini pop-ić. sećam se prvog albuma grupe tajm, to jest imao sam kasetu, u onom odvratnom omotu boje ratluka. to mi je bilo sasvim ok, čak i kao klincu. da, i drugi način je bio posebno kul, u to vreme. i pop mašina, naravno. malo kasnije, išlo se na koncerte skloništa samo da bi se čula devojka broj 8, a nešto se baš i ne sećam da sam tako ginuo za ostalim stvarima. ovo je nekako bilo najrokerskije, po tome sam ih zapamtio na prvu loptu. u to vreme me je nerviralo ono recitovanje, ili pevaj ili idi drži književno veče u nekoj biblioteci, mani me tih kombinacija kad imam ovolicno godina.

i tu negde se završava priča o rock-u. kasnije sam slušao sve i svašta, u vojsci sam godinu dana hteo ne hteo morao da slušam hej moja dušice, dodirni mi kolena, a to neminovno ostavi trajne posledice na mozak. osećao sam se kao džek nikolson u letu iznad kukavičjeg gnezda kad ga rokaju elektrošokovima. kasnije sam čak u jednom trenutku rekao da postoji neka stvar od zane koja "i nije toliko loša" pa su mi pipali čelo da vide da možda nemam temperaturu. a i dan danas se povremeno s nekim posvađam pokušavajući da ga ubedim da oni malo tvrđi albumi od osvajača mogu da se svrstaju u hard rock. to su sve garantovano posledice pipkanja onog kolena u vojsci, nešto kao kad su adam i eva probali jabuku sa zabranjenog drveta. jbg.

utorak, 4. ožujka 2014.

"šarena pesma"

crne noći, crni dani
crni mostovi preko crne reke
crno nebo, crni oblaci, crna kiša, crna zemlja

crni tanjiri, crna hrana, crni zubi, crna govna
crna kosa, crne misli

crna usta, crne reči
crni psi glođu crne kosti

crne cipele gaze crni asfalt
crno ogledalo, crna slika u crnom ramu

crno srce, crna duša
crni život, crna smrt

ne, smrt je možda i šarena

nedjelja, 2. ožujka 2014.

givin' up, lettin' go

Hi *****,
that photo reminded me the winter still exists, somewhere :-)

Funny thing, this February looking as late March / early April.
The trees are blossoming, I already felt first alergic reactions!?
Let's only hope some snow wouldn't suddenly dump us all over.
In earlier years up to 15-20cm of snow used to fall at least once
in March, and one year it dupmed on 4 consecutive Mondays :-)

In the meantime, I quietly (to my mind) gave up from racing.
The idea that I should rest, taper, whatever, after two months
of volume this high, somehow feels like too bih of a switch.
Who needs running 1h27 halfmarathon on tired legs,
"competing" with those guys in 2 sizes too big cotton t-shirts?

And the idea of any need to "train" seriously is even worse.
Why do intervals, tempo runs, anything, if I could just jog around
with a headphones in my ears, mountain-gazing, and feeling
perfectly fulfilled with it?

Somehow I think I should wait for that "switch" to came naturally,
to feel the urge to train "for real", to take a stop-watch with me,
and to begin thinking about (at least) halfmarathons.

Although with this training history, I probably better concentrate
on marathons, much better chances *not* to compete with
folks that are usually 5% slower than me but to leave them
behind at one moment or another...

Boh, wait and see.
Don't rush to change what is not bothering, but pleasant.
The introspective-ness of a long distance running,
thosee moments that I use to discuss various ideas with myself :-)

Today I planned to go mountaneering with friends
but gave up because of tiredness and lack of sleep.
On top of that there is a steady rain/drizzle outside.
If I have to be wet, better on a 2hrs run then on a 6hrs hike.

Enjoy the STC,
Sasha