srijeda, 28. veljače 2018.

prebačaj

Ipak sam pretrčao 30km a ne onih 26 o kojima sam jutros fantazirao. Imao sam sužen izbor pa sam ovako odabrao. Nisam tačno ni znao u kakvom su stanju putevi pa mi je i "upoznavanje sa terenom" pojelo nekoliko prvih kilometara. Kad sam shatio da je i magistrala ka Tari pokrivena snegom, bilo je očigledno da su sporedni puteljci kroz brda u dubokom snegu. Nije mi se naročito šlajf-šlajfovalo, pa sam nastavio ovim, što većim putem.

Ni tuda nije bilo bajno. Cesta bela od bankine do bankine, ponegde pokoji kamenčić rizle protiv klizanja auta, nešto sažvakanog snega kuda su tragovi od auta. Na samoj ivici tragovi od nekakvog bagera-grtalice-ralice. Svo vreme sam birao da gazim kuda što manje proklizava, jer ako već moram stići do tačke B onda je bolje sa što manje što lakših koraka.

Nakon 14.5km sam stigao podno velike Brane. Tamo je bila magla ili kako već nazvati oblak sitnog snega koji donosi vetar sa planine. Zaustavio sam sat, skinuo šuškavac i popeo se peške lagano serpentinama poslednjih 600m. Nisam hteo da se preznojim trčeći uzbrdo, a hteo sam i da gledam predeo ispod sebe. Ispuštanje vode iz jezera kroz onu betonsku cev od dva metra prečnika stvara mlaz koji deluje moćno kao da bi odneo i tenk. Gore po nasipu su bili smetovi i nigde tragova znatiželjnih posmatrača od kojih leti ne možeš proći. Zaladilo burazeru.

Nakon što sam prošetao popreko celim nasipom/mostom, izašlo mi je okruglo 1km pešačenja pa sam opet zautavio sat i prebacio nazad na "running". Obzirom da sam nizbrdo sa vrha brane strčao, dobio sam kilometar bonusa pa mi je povratak izašao na 15.5km. U odlasku prosečan puls 121, u povratku 118. Ima neka teorija da se na zimi skupe krvni sudovi ili šta već, no pre će biti da sam bio umoran i neispavan pa sam zbog toga bio ovako umrtvljen. Brzine odgovarajuće nagibu, u odlasku oko 6'/km a u povratku 5.5'/km. Za ta tri sata nisam naravno ništa jeo ni pio a nisam ni osetio želju. Jedva čekam sutra, pa da opet analiziram prognoze za vikend i menjam planove!

kriterijum

To što sam napisao preko 30 blogova u februaru a mesec još nije gotov, ne znači nužno da sam ove godine posebno pametan nego sam možda samo imao malo više slobodnog vremena. Ne znam na šta prosečan čovek utroši slobodno vreme. Verovatno pametnije nego ja. Na neko samo-usavršavanje možda. Napretka nikad dosta. Vidiš odavno nije osnovan neki novi klub koji bi se zvao Napredak. To pripada posleratnim godinama kada se ljudima zaista napredovalo. Suštinski. Sada bi što više da lenčare i što više da napreduju u poslu, zaradi, položaju u firmi. Zašto raditi na usavršavanju ako se prečicom može puno brže, tipa ubaciš se u neku stranku. U sportu je drukčije. Ubaciš se u bolji klub ali opet dođeš na ono da moraš više trenirati.

Juče sam pametno sačekao nekoliko sati topljenja snega, ne jer je bilo u plusu nego se sunce probijalo kroz nekakvu maglu pa je i na -3° (udruženo sa putarima koji su posipali so) većina puteva bila mokra, a ne zaleđena. Taj put prema Šapcu je specifičan jer nema puno usputnih sela, kao ostali pravci iz grada. Dok pređeš preko jednog pa drugog brda već si na 17km od grada. Ja sam prešao preko prvog, do mesta Brankovina poznatog po sajmu malina i pesnikinji Desanki Maksimović. Tačno ispred prodavnice na magistrali mi je tačka 10.5km od kuće.

Doduše ne volim taj okret, posebno leti jer vazda sede neke pivopije pred prodavnicom a i prolaznici zastaju autima da bi nešto kupili. Onda uvek neko nešto dobaci, pa mi ometa koncentraciju jer kad stisnem LAP volim da pregledam sve što mi sat izlista od podataka. Ovaj put sam uleteo u čopor dece, valjda im se završila škola.

Grupica od 4-5 njih je krenula da trči za mnom iz sprdnje, no kada sam im rekao da ću im zapamtiti taj napor i odati priznanje kada im u srednjoj budem predavao fizičko, odjednom su se uozbiljili. U kojoj srednjoj, reče jedan, a ja rekoh - u Tehničkoj. Na šta sam gotovo čuo kako su svi odahnuli jer se valjda podrazumeva da će svi redom ići u Poljoprivrednu.

Jedan po jedan su otpadali iz grupe i nakon 300m je ostala samo jedna klinka. Tanka sa rancem na leđima i gumenim čizmama do ispod kolena. Teško ti je u čizmama - nije. Teško ti je sa tim rancem, ni ja ne bih sa rancem mogao brže - nije. Oznojićeš se - neću. Obrazi rumeni kao nova led stop svetla na vw passatu ali trči i smeje se. Prešli smo skoro kilometar do skretanja za njen zaselak, gde je zastala da sačeka drugove koji su bili skroz na kraju dugačkog pravca. Ja sam njoj rekao da će biti maratonka kad poraste, a ona je meni rekla svaka čast kada sam joj odgovorio da odatle imam 10+10km od/do kuće.

Što se tiče velike potere među patikama, Drugi par je prišao Prvom za dodatnih 21km (1h50) i sada je trenutno stanje na semaforu 728 : 674. Dakle fali još 26km od 674 do 700, i još 28km do izjednačenja. Iz čega zaključujem da bih danas mogao da pretrčim i 26km, eto, to je jedini broj za koji imam "razlog".

utorak, 27. veljače 2018.

a šta da radim

Celo prepodne sam čistio sneg (kuća-poso-kuća) a sunce je znatno pomoglo da zaleđeni sloj do zemlje malo "otpusti". Računam da na trčanje mogu i kasnije, dok se na svim putevima ukaže asfalt celom širinom. Nakon lopatanja sam skuvao puding i preko njega rastopio čokoladu, danas samo zdrava hrana! Napao sam ga dok je vruć i jeo sve dok graške znoja nisu krenule da mi izbijaju po čelu. 
- OD OVOGA ĆU IZLEČITI PREHLADU! 
oduševljeno rekoh Loli, a ona će zbunjeno 
- Ali ti nisi ni bio prehlađen? 
- Gle stvarno!!!

Sad kad sam izlečio prehladu koju nisam ni imao, mogu da počnem da prizivam sledeću. Prvo ću na trčanje po ovom suncu koje spoljnjih -4°C čini gotovo prolećnim, u odnosu na oblake i vetar zbog kojeg je zadnjih nekoliko dana sneg padao pod oštrim uglovima. Prognoza me zavitlava baš kao i prethodne nedelje. Prvo je dan-dva bila optimistična, da bi od srede krenula katastrofalno ka najgorem. Evo subote i vremena na Srebrnom Jezeru gde će biti Half i trka na 5km:


Moj plan je bio više nego prost: prijave za 5km su na licu mesta i besplatne. To otvara dve i po mogućnosti 1) da otrčim trku od 5km pa da nakon malo odmora krenem u susret polumaratoncima i onda u pravoj grupi otrčim još nekoliko brzih kilometara prema (njihovom) kraju trke 2) da na tački okreta (2.5km) produžim za polumaratoncima i otrčim trening Half sa startnim brojem od trke na 5km, koga briga, mogu pred 21km da skrenem sa staze 100m pre cilja i izbegnem eventualne zabune u cilju.

To sve sam nešto razmatrao jer sam proteklog vikenda podrazumevao Umag u koji nismo otišli. Sada mi se zbog ovog usranog vremena ne putuje kroz Srbiju i jedino mi se ide u Poreč (nedelja). Tu je uključen samo sat vremena do Šapca i još malo iza dok ne izađemo na autoput, a posle toga je sve stotinu puta lakše. Neuporedivo je manja gužva i naravno sve je ravno pa ne postoji ni mogućnost da zaglaviš iza nekog optimiste u tegljaču sa poluprikolicom poprečenom i ukopanom u pedalj snega u nekoj serpentini.

Fora je što će se ove prognoze promeniti još 6 puta u naredna 3 dana, a ja ću usput napisati pratećih 6 blogova koji ničemu ne služe.

ponedjeljak, 26. veljače 2018.

Jova

Ko zna ko je bio taj neki lepi Jova koji je sve radio iz više pokušaja i sebi obezbedio mesto u povijesti po uzrečici da se nešto radi Jovo nanovo. Elem kako prođe jedan vikend sve oči se okrenu Sledećem, i onda njemu postane neprijatno jer svi u njega gledaju, i povećaju se šanse da će i taj Sledeći nešto zasrati. Na ovom mestu scenarija, iz ordinacije proviri sestra i vikne SLEDEĆI! A on proguta knedlu. Valjda se to u psihologiji zove projekcija, kada svoje gutanje knedle elegantno prepustim nekom drugom. Bolje zvuči kad se neko drugi muči.

Nakon jučerašnjeg Treninga (opa bato) sam danas bio u nekom leru. Nije ni to loše, kad si obavio neki posao pa imaš dan lufta dok ti sledeći zadatak ne skoči za vrat. Sve one priče o planiranju i savršenoj taktici su naravno pale u vodu. Sto puta sam pomenuo patike za sneg, i dva para salomonki koje sam čvrsto rešio da nosim ove zime jer su preteške za leto, ali ne.

Napao me je kompulzivni vrag da moram što pre sa Drugim parom "noosa 10" sustići Prvi par i tako sam nakon jučerašnjeg smrzavanja (21km) na -3° danas to ponovio na -6° (18km). Kao u umetničkom klizanju, disciplina "Sportski parovi, obavezan program". S tim da sam danas uleteo u puno veći sneg i u puno više brda na sporednim putevima. Stopala su preživela a razlika između patika se smanjila na samo 75km, jeeeee!!! Što bi rekli u vojsci, sitno sitno. U naletu ludila možda čak neki od narednih dana odem i 2x na trčanje, samo da što pre smaknem tu razliku od 75km. A ne ide mi se sutra baš neka turbo Dužina, evo zašto.

Za naredni vikend postoji više opcija.
Subota - Veliko Gradište (na Dunavu) - 21km i 5km
Nedelja - Niš - zimski maraton - 21km i 42km (20-40 krugova u gradskom parku)
Nedelja - Poreč - poslednje kolo Istarske zimske lige - 7100m

Deluje da će prvi od svega da otpadne upravo maraton u Nišu, koji mi je bio savršena prilika da napravim Dužinu u društvu i sa redovnim okrepama. Ali, moram narednih dana puno da trčim zbog pomenutog ludila da jedne patike stignu druge i onda mi se verovatno neće trčati baš MARATON!? No ako prognoza odluči da je Istra opet predaleko kao i ovog vikenda, može da se desi da trčim maraton iako mi se ne trči. Tek je ponedeljak a napetost je već blizu tačke ključanja.

nedjelja, 25. veljače 2018.

zašto

Ooooo, zašto, pevao je Oliver. Kad bi neki zamišljeni vanzemaljci uzeli baš mene da posmatraju, zaključili bi da kod ljudskog roda ni slučajno ne postoje pravila, i da jedino bacanje kockice može odlučiti da li uopšte postoji razlika između trčanja 10-12-13 km/h.

Ko zna koliko puta sam mogao da otreniram "nešto više". A ko zna i kako bi to uticalo na tok mog života, da ne kažem Sudbinu. Jeste da sam zadnjih godina dramatično proredio one "prâve treninge", ali stoji i činjenica da ne pamtim kada sam zadnji put kuburio sa nekom povredom ili bolovima. Da li se isplatilo, ili bi se nešto drugo više isplatilo, nikada nećemo saznati. 

Pre desetak godina sam napisao podužu priču o tome kako je nemoguće živeti više života odjednom, da bi se takve stvari mogle uporediti i shvatiti. Dok odlučiš nešto da promeniš sledeće sezone, to više nećeš biti ti, nego neki skroz drugi, novi Ti, koji je već proživeo onu prvu godinu/mogućnost. Taj novi Ti će imati noge jače za godinu treninga i glavu jaču za godinu iskustva. I više neće razmišljati na ovaj današnji način.

Evo sada zaista ne znam kako mi je pre par meseci, godina, više se ni ne sećam tačno, bilo "normalno" da trčkaram lagano 10 km/h, i to mi je delovao skroz "normalan" tempo. Malo gore malo dole, malo blata malo snega, puno kilometara pa nekako nemaš ni želju da ideš brže. Što se manje umoriš više ćeš moći sutra. Rinse, repeat.

Danas sam krenuo onim ritmom, kako beše naslov od Đonija "život običnog tempa" heh. Eto prilike za jedan od onih blogova kakve sam nekada pisao, sa podnaslovima od stihova neke pesme:

u mojoj sobi zauzimaš kraljevski dio

Ovo bi se moglo odnositi na biciklu jer se godinama dešavalo da neka od njih završi u dnevnoj sobi kao dekoracija. Stavim je na trenažer pa onda drugu stavim na drugi trenažer u drugoj sobi jer je tamo hladnije, i ova prva ostane u dnevnoj sve do leta.

i dok se treseš kao razjebani taksi

Sad se vraćam nazad na trening. Truckam tako putem i kilometri prolaze i primećujem jedan čudan osećaj koji mi je sasvim stran. Radi se o nekakvoj STREPNJI jer nisam siguran ni koliko dugo ni koliko jako da trčim. Ah, tako ti je kad kreneš bez plana! Rupičasta podmajica ispod pa onda jedan najtanji mogući dres dugih rukava isto šupljikast i preko toga duks od fleece-a. Vetar i -3°C, promiču pahulje. Prvo me je malo produvavalo, pa sam se ipak zagrejao. ALI! Ako odem recimo 15km od kuće i treba se vraćati prema vetru, a malo popustim u ritmu, smrzavanje mi je garantovano...

odnekud dopiru krici ljubavi

Da bih bio siguran da ću zadržati osećaj iste snage, pravim neki plan "nit-nit". Ni dužina ni brzina. Idem do tačke 10.5km i tu ću okrenuti. Ionako sam juče trčao 25km, noge mi sigurno nisu željne dužine. A ranije od 10.5 mi je prosto neprijatno da okrenem, sramota bre. I onda ću nazad nešto da smislim, da mi brže prođe vreme. I kilometri takođe. 

i psi laju u susret danu

Praktično nisam ni imao NEKOG izbora. Najobičniji tempo mi nije padao na pamet jer se to uvek pretvori u odbrojavanje koliko još minuta - koliko još kilometara - koliko još koraka. Dakle trebalo je smisliti nešto što je 1) korisno, kad sam već, kao, na treningu 2) zanimljivo, da mi odvrati pažnju od vetra i rada koji ću zadati nogama 3) dovoljno cool, da dobro zvuči na blogu pa ću se onda i ja osećati više profi. 

danu običnog tempa

Negde od 8. do 10. kilometra sam se lomio, da li da u povratku trčim 1km/1km ili u svakom kilometru 500/500m brzo/lagano. Pa su mi se nekako 1000 učinile predugačke za trpeti u brzom režimu, a još predugačkije u laganom tempu. Kontam za pet minuta bih se previše ohladio, pa ko će posle opet zaleteti novi brzi kilometar. 

i osamnaest-karatnog razočaranja

500-tke su pak letele prečesto da ih nešto grozničavo merim i stiskam LAP svaki čas. Pa sam samo gledao na sat. Kad mi se okrene kilometar .98  .99  .00 ja ubrzam i pogledam samo zadnji broj sekundi. Kad prođe 500m ja opet škicnem na sekunde i svaki put su bile za nekoliko manje, dakle držao sam prolaske ispod 2'. A nakon komplementarnih sporih 500m se broj povećavao za 20-ak sec. pa sam znači vrteo kilometre oko 4'20''. Bilo bi bolje da je po ravnom no vraćao sam se nizvodno i to mi je puno više pomagalo nego što mi je smetao ledeni vetar spreda. 

Ma koga briga. Nisam otrčao JOŠ jednu dužinu (od milion) ali nisam ni skratio trening. Pritom sam malo prodrmao noge i uradio nešto što nisam evo već par godina. Ranije sam često znao varirati te 500-tke kad se vraćam sa neke polu-dužine pa poželim malo razonode i igre ritmom/brojkama. 

Nakon zadnja tri dana 18-25-21km sada evo vidim da su mi prosečni pulsevi bili 127-125-133 što je sve "tu negde". Kad pokušam da brojeve preračunam u osećaj u nogama, možda ću se i sutra probuditi jednako umoran/odmoran kao i poslednjih dana. To ne bi bilo loše.

21.05 km
1:43:07
4'53''/km
+110m -110m
176 steps/min
24% fat percentage of calories
1217 kcal
Load from this session: 1 day 2 hours

subota, 24. veljače 2018.

nauka

Prekjuče sam napisao tri bloga u jednom dahu i pomislio kako ću jednom od njih da podesim vreme objavljivanja "na odloženo" pa taman da juče (petak) ne moram ništa da pišem nego će se samo od sebe BUĆ objaviti. I naravno zaboravim i odmah postavim tri komada u rafalu. Evo danas ću sve u jedan, da ih ne bude (pre)više. Onaj dan kad sam planinario kroz snegoblato sa štapovima pa strčao sa brda, usput sam fotnuo (?) nešto iz divljine. Gugl kaže da su tragovi od kune, a govno od lisice.




Uporedo sa naučno-istraživačkim skautskim radom čistio sam svo drveće pored staze, jer je mokar sneg pretio da polomi grane. Mnoge je već polomio, tu nisam mogao ništa. Juče na trčanju sam se pitao od čega osećam zatezanje iznad laktova sa zadnje strane, sad ne znam beše li to biceps ili triceps nisam bodi bilder, pa sam se setio da je od mlataranja štapovima. Imam i tih slika tuce no jedna je dovoljna. Ako je ovo u visini očiju, vidi se da sam mogao i da se provlačim dok mi sve ovo pada po glavi, ili da puzim na pola metra od tla što je verovatno i napornije od otresanja snega a naravno i sebičnije/beskorisnije. 


Kad sam izašao iz šume i dokopao se prvo malo šireg puta pa na kraju i asfalta, valjalo mi je strčati u grad. Čarape i patike su bile skroz natopljene pa sam morao da dotegnem pertle za trčanje nizbrdo. Prvo sam seo na kamen na koji sam stavio veliku kesu iz Konzuma (crvena podloga) da se ne bih pokvasio jer je bio prekriven snegom. Zatim sam iscedio čarape, to su ovi braon tragovi koji deluju kao da sam se ispišao. Onda sam izvadio druge čarape (iz žutog ranca u donjem levom uglu slike) i shvatio da će mi i preko njih patike "šetati", pa sam odlučio da obujem oba para. 


Hmmm... Ako suve stavim do sebe, svakako će se za minut natopiti od ovih mokrih preko. Ako do sebe navučem ove isceđene koje su malo punije, možda ove suve preko njih upiju deo vlage, a stopala su mi ionako već vlažna. Pitanje je šta je bolje na duži rok (sat vremena) a ne šta je prijatnije u prvom trenutku. 
A ŠTA GUBIM AKO PROBAM I JEDNO I DRUGO? 


Desno se vidi suva siva Nike preko crne Kalenji, a levo sam ovu dugačku crnu privremeno malo podvrnuo za potrebe dokumentacije, pa sam je nakon fotkanja povukao uvis. Da bi bilo ikakve koristi od ovolikog pisanja i slikanja, moram vam reći i rezultat eksperimenta. APSOLUTNO NIKAKVE RAZLIKE NIJE BILO. Skroz isti osećaj toplote/hladnoće, vlažnosti/suvoće, trenja/pritiska/ogibljenja. Jednom kad dobro stegneš pertle i sve čvrsto upakuješ za spust, sve nijanse se pretvore u ono jedino što je važno a to je koliko snage ti je ostalo za trčanje. 

četvrtak, 22. veljače 2018.

brojevi

Sve su brojevi. I koliko puta smo do sada udahnuli, i koliko još puta ćemo ugledati svetlost nakon buđenja. I koliko crtanih filmova smo odgledali. I koliko koraka smo napravili, i koliko smo zuba u životu izvadili. Mogao bih da prestanem da nabrajam, na vreme. Udasi, buđenje, crtani, koraci, zubi, dakle 5 primera za istu stvar, što je mnogo mnogo je. Da ne postoji brojanje, ne bismo ni shvatili da volim da preterujem. U januaru sam pretrčao 402km a u februaru 201km, duplo manje. S tim da mi je preostalo još samo 7 dana do kraja meseca. No zato su kilometri bili brži i kvalitetniji.

Danas 15km trčanja, nije bilo puno vode po ulicama. Sačekao sam par sati nakon što je stao sneg, koji se odmah topio. Možda sam zbog tih par sati brže trčao. 2 je više od 0. Da sam krenuo odmah posle doručka sa nogama koje su mi bile nekako sumnjivo ne-odmorne, verovatno bih sporije trčao. Nekada se odmoriš nakon 20 sati od prethodnog treninga, nekada ti treba 22 sata. Opet brojevi. Prosto nervira što se u sve petljaju, i što skoro sve možeš da predstaviš brojkama.

Tokom zime sam tempo trčanja završavao prosekom oko 4'40''/km a danas sam 15 blago valovitih kilometara pretrčao po 4'27''/km. Još je pred kraj iz jednog dvorišta izleteo neki namćorasti žuti pas i počeo da kidiše na mene pa sam morao da zastanem i oteram ga, da mi ne bi trčao tik za petama i došao u priliku da me šćapi za patiku ili nedajbože nogu. Tu sam izgubio recimo 15-ak sekundi, što kad se rasporedi na svih 15km daje za sekundu bolji prosek od 4'26''/km, chip time :-)

Projektovano na 21.1km, ta brzina daje ciljno vreme od simpatičnih 1:33:33. Ko bi rekao da je zimus postojala i najmanja mogućnost da trčim tako brzo već krajem februara. Prosečan puls 149, ima tu još prostora da se zagrize. Da nije brojeva, ne bih znao da imam zalihu od 10-ak otkucaja. Ali ne baš u februaru, jel tako...

Još malo brojeva. Sećate se kad sam povoljno nabavio 2 para istih patika? Jedne sam trošio a druge čuvao, pa sam onda kupio neke treće još bolje i više nije imalo potrebe nijedan od ova dva para čuvati. Onda sam video da one trošene imaju već 700+km pa sam uzeo novije koje su imale samo 200-ak km, i počeo samo njih nositi. Kad se izjednače sa kilometražom, moći ću da uparim levu i desnu u različitim bojama. Cool. No nikako da stignem do IZJEDNAČENJA. Evo kako stoje stvari:


Kad u narandžastim pretrčim još 157km, onda ću (npr. na ovoj kombinaciji) na levu narandžastu i desnu modru staviti narandžaste pertle, i taj par ću nastaviti da u Excelu vodim kao "Orange" par, a na druge dve ću staviti plave pertle i to će postati "Teget" par.

Onda ću opet dugo trčati SAMO U JEDNOM od dva para, dok ih skroz ne istrošim, kada ću ih prekomandovati za šetnju sa psima i odlazak u kupovinu. A onaj drugi par ću evo za desetak dana da operem podmažem i spakujem u kutiju do leta/jeseni, tako "konzervirane" na 728km. Jedva čekam! Tresem se od nestrpljenja poput klinca u osmom osnovne koji samo misli o ekskurziji.

(ne) odustajem

Prognoza je izgleda ipak prevagnula na jedno veliko NO. NJET. NADA. Umag. Teško, mnogo teško. Ima tu jedna protivurečnost. Kombinacije sa 2 trke u vikendu su mi bile lakše jer su putovanja bila razmaknuta.

A sad, ako su putevi pod snegom, to podrazumeva nekih desetak sati vožnje u subotu, pa trku u nedelju, i najverovatnije podeljen put na dva dela, pola u nedelju popodne a pola u ponedeljak prepodne. To je previše sedenja u autu, u veoma kratkom roku. Previše je bilo i onih 7 sati gde smo trošili 9l/100km i gazili autoputem 150 km/h gde god je moglo.

Nakon dva dana u kolima sa vrlo malo odmora, bio sam naredna dva dana sav ukočen. U odnosu na to, putovanje po snegu je neprihvatljivo duže. Od 7h vožnje se umoriš duplo više nego od 4-5h, a od 10h bih se umorio duplo više nego od 7h, takva je progresija.

Da citiram čuvenu izreku, "slika govori više od 10 sati vožnje".
Četvrtak uveče, live. Po ovome ne možeš vitlati 150 km/h.


utorci


Pošto ne volim da mi se neki od satova isprazni, potrebno je redovno ih dopunjavati. Obzirom da inače (a posebno vikendom) uglavnom nosim jedan koji mi malo više odgovara, onda obično utorkom uzmem onaj drugi. Zbog toga što Polar ne dozvoljava da imam dva sata morao sam da napravim dva profila, pa sada kao neki klonovi-klovnovi jedan drugom pregledamo fajlove :-)

Sreća u nesreći je da na Stravi mogu to da objedinim pa mi se sa jednog Polara sve prebacuje automatski a sa drugog moram "export session as .tcx" pa onda to nabacim na Stravu ručno. Kažem sreća u nesreći jer 1) mogu da objedinim treninge ali mi 2) za to treba neko TREĆE mesto. Sreća u sreći u nesreći je da često i telefonom snimam ponešto na Stravu pa onda nemam utisak da sam tamo "džabe".

Šta da vam kažem. Četvrtak je ionako dan "ni tamo ni ovamo" pa ću otići na neko ravno tempo-trčanje, obzirom da sam u prethodna 2 vikenda odnosno 4 trke imao vrlo malo ravnog i čvrstog tla pod nogama. A kad-tad će mi to ravno zatrebati - nije sve u kvadricepsima i listovima, ima nešto i u lovi, ovaj, u ložama. Od svega me najviše boli dupe (ne u smislu da me je baš briga nego zaista) i to cele ove nove godine. Nešto opterećujem na nekakav način, samo još da shvatim šta kako i zašto. Postoji čak i znak za "gluteus na putu!". Kad ga ugledate, usporite, i recite u sebi "stižem Saleta".


Što se tiče prognoze, OPET su je malo promenili, ovaj put nabolje. Sada više nisu onako strašni minusi, naročito ovde kod kuće gde bi trebali doputovati odmah u nedelju kasno uveče, ili u ponedeljak prepodne ako nakon trke prespavamo u HR. Šanse za Umag su se sa 5% opet vratile na 20%, hej nije to loše?

srijeda, 21. veljače 2018.

još groznija trka

Trku protiv vremena teško možemo dobiti, a ako se i dogodi obično je varka. Sada je već sreda a "trka" traje od nedelje i trebala bi da se završi sledećeg vikenda, dakle za samo 3 dana. Oblaci putuju neumoljivo i nepokolebljivo. Ako između ta dva izraza uopšte postoji suštinska razlika u ovom slučaju.

Ledeni talas preti mojim planovima. Pre samo par dana je najava za Istru bila sunčanih 7-9° a sada je max 0° sa noćima u minusu. A tako sam se uzbudio kada sam shvatio da je IZL u Umagu upravo narednog vikenda.

Baš sam pisao o tome kako je kroz SLO jeftiniji autoput. A dalje od Ljubljane nisam prošao dobrih ... ... 20-ak godina. Idealno! I kad su se kockice poklopile, cvrc. U nedelju ujutru u Samoboru i Ljubljani je najavljen dvocifreni minus.

Bar bi u Umagu mogli da se tešimo sa tih toplih 0 stepeni jer norvežani za RiZL na molo longo najavljuju temperature -9° do -4° aaaaaaa?¡!¿? 

Trka u mojoj glavi se nastavlja. Tri puta dnevno pratim prognoze od Vardara do Triglava, a deset puta na dan premotam napred-nazad ceo tjedan i razmišljam koliko i šta trenirati ako idem, odnosno ako ne idem na trku.

U ponedeljak sam odmarao, u utorak pretrčao 10+10km lagano, a danas prvo uz pomoć štapova prešlajfovao 2.5h teškog trekinga kroz blato i mokar sneg, pa se sa brda vratio 8km trčeći asfaltom. Od sutra bih verovatno mogao da nastavim sa "normalnim" treninzima, ako bih znao da je putovanje definitivno otpalo.

Ali zašto gubiti nadu? Kako ne zaviriti u prognoze još koji put? I posle ti kažu prijavi se 6 meseci unapred. A ja ni u petak neću 100% znati da li ću u subotu opremu za trčanje natrpati u torbu pa pravac Umag, ili na sebe pa pravac tempo-dužina. Leti je sve prosto. Sve se može. Mrzim zimu. Život je... fartlek?

utorak, 20. veljače 2018.

Grozna Trka

Nakon one lige pre dve zime koju sam iskritikovao u blogu, mislio sam da Trickeri ne mogu napraviti lošiju trku. I opet su prevazišli sebe. Videlo se to odmah u najavi. Svako ko drži do sebe će staviti krajnji rok za prijave na nekih par meseci pred trku. A šest meseci unapred su tzv. povoljne startnine. Čim sam video da se možeš povoljno prijaviti do tri dana pre trke, znao sam da je to neki događaj za sirotinju. Da bih testirao spremnost Organizatora da ide do dna, pa i ispod, prijavio sam se pola dana nakon isteka prijava. Računam na ozbiljnost, na profesionalnost. Eno pitajte Franjkovića, ili ćeš mu uplatiti 1000€ godinu dana unapred ili dođi kao navijač, nema između. Ako se prijavi 155 ljudi štampa se 155 startnih brojeva i tačka. Može doći Gebreseljasije lično i plakati na startu da ga puste u trku, preklinjati da mu na papiriću napišu broj i daju 4 ziherice, NEMA BURAZERU. Tako se stvara renome. A ovi mi još dali startni broj 100. Kaže cura na prijavama - sredio ti Stanić. Biće da je taj izvesni Stanić popularniji u Istri čak i od Todorića. Tako je propala i Titova Jugoslavija, jer je svako nekog svog ubacio negde preko veze. I onda šta. Napravili su trku u selu u kojem ne radi nijedan apartman. Trke u Istri treba praviti isključivo u kampovima, poželjno nudističkim. Pa ako zakasniš na start da se ne moraš ni oblačiti. A ne po selima nekim tamo di nema ni asfalta na sve strane. Nismo prešli ni 500m a već su nas uterali u neki svinjac. Pa uz neko brdo i počeli su oko mene da hodaju a pisalo je u najavi da će se trčati 10km. Ko još danas veruje organizatorima. Pa u vinograde. Pa niz neke trske. Kaže taj Stanić da je jedva skrenuo. Hvatao se za trske a one su se povijale kao u junačkim crnogorskim pesmama. Znate onim s guslama. Eto kako Istra čuva svoje narodne heroje. Mogao je čika Stanić dobiti išijas ili nešto, i ko bi onda odgovarao? Kaže, krivina je bila na desno a on je proletio pravo nizbrdo. Tu su morale biti poređane bale sena, ili stare gume kao na auto trkama, eventualno neke šveđanke, da prihvate Stanića. Ovako je proklizao i stigao prvoplasiranog, koji je poštujući pravila trke usporavao u krivinama. Što je dokaz postojanja boga, jer je Stanić umesto išijasa zaradio zlatnu medalju. Prošao je samo sa manjim bolovima, barem je tako objašnjen ulazak u cilj gde su se dvojica prvoplasiranih držali za ruke. Ustvari je ovaj mlađahniji pridržavao Stanića. Kad sam to video ja sam se sakrio u krivini i čekao da prođe par minuta pa sam tek onda ušao u cilj. Da se ne bih i ja morao s njima u kolo hvatati. Kao tri Jeremije. Stazu su obeležili trakicama i još su postavili redare da nam pokazuju na raskrsnicama kuda skrenuti. Tako niko nije mogao reći da je zalutao. A osnovno pravo svakog trekera je da u cilju kaže da mu je trebalo 7 sati za 20-ak kilometara jer je nekoliko puta promašio stazu i napravio dodatnih 50 kilometara. Dakle ni osnovna prava trekera se nisu poštovala. Udaralo se na svetinje. I onda je bila dodela i samo su nam dali medalje i poklone i nisu se sa nama ljubili. A mi smo samo to čekali. Na razglasu je išao neki hard rok i uopšte nisu puštali Barbaru Munjas. Onu što po Istri vozi rolere a po Zagrebu biciklu. Onda su nam davali ručak. Ali umesto jednih testenina su bile dve vrste, i dok odabereš ono se ohladi. I pivo je bilo hladno, a navukli su se neki oblaci i rizikovali smo prehladu. I umesto da nam za pivo i ručak traže startni broj, dali su nam neke bonove. Sad mi je auto već pun tih startnih brojeva od sličnih Organizatora koji ne uzmu svoju potrošnu robu nazad nego je elegantno ostave nama. Treba nas 1000 učesnika o sopstvenom trošku nakon trke raznositi diljem Balkana smeće koje realno pripada organizatoru. Valjda je zato Turistička organizacija preuzela deo posla. U petak uveče su mi dali broj koji je u nedelju uveče već turistički doputovao u Srbiju. Vino su mi dali od pola litra. Mislim pola litra, šta reći. Šta je sledeće, vino u špricu od 5ml? Brate, Fata je Fata ali litar je litar. Za onoliku startninu pola litra, to je sramota. Dobro i špagete i pivo i štaznam. I neki peškirić i bidon za trčanje. Da, i čokoladu su mi dali. Loš pokušaj da mi zamažu oči. Mislili su gledaću u čokoladu i neću primetiti da je vino od pola litra. Ali moja sporija polovica je primetila, prc Milojka! Kaže gle gle kakva je ovo mala flaša, auuuuu, odlično, od nje se nećeš napiti. Došlo mi je odmah da ga prospem u šaht. Jer ako je pola litra to onda znači da ga džabe piješ. Samo gubiš vreme. Onda smo skidali blato sa patika nekih pola sata. Idem bos po parkingu ko neki babun. Prođe mi život guleći blato. Ni to nije pisalo u propozicijama. Čudo nisu napravili duatlon, dođeš 10 metara pred cilj i dobiješ špahtlu i grebeš blato i tek kad sa čistim patikama uđeš u cilj piše ti se vreme. Tu bih se tek iznervirao od onih pola litra, za kojeg vraga sam se ovoliko trudio. Otišao bih nazad u blato do kolena i uvaljao se kao knedla sa šljivama u ono sitno, kako li se kaže na talijanskom. I još smo bacili čitavu dnevnicu na putarine. Kao nećemo kroz Sloveniju jer se plaća vinjeta. Pu pu sačuvaj bože. Idemo naravno kroz lijepu našu. I do Rijeke 70 kuna i kroz tunel 30 kuna + sve to nazad = 200 kuna, a u Sloveniji vinjeta za 7 dana 15€ dakle skoro duplo jeftinije. Plus je nešto kraći put kad računam iz Samobora odakle smo krenuli i vratili se. Kakva je to trka za koju platiš duplo veće putarine? Nakon trke smo morali nazad nizbrdo čitavih 200m do auta. Jer su gospoda iz organizacije postavila ograde i ceo centar sela je bio zatvoren za promet. Pred start su stotine automobila dolazile i svi su tužno okretali nazad i dalje tražili parking po periferiji sela. Ne jedan ili dva auta. Stotine. Mesecima ću sanjati sve te razočarane poglede. Hiljadu ljudi je očekivalo da se parkira blizu starta, ali ne, baš briga sebičnog organizatora. Oni su dofurali razglas, štandove, šatore, ciljni balon, zastave, sve što njima treba. A na potrebe trkača ne misli niko. Malo nam je trčati po njivama 10 20 40 kilometara nego još gazi uzbrdo nizbrdo po selendri i to po nekoliko puta. Svi sa ruksacima, iznureni, povijeni kao šerpasi. Dobro jedino je Stanić uterao Dustera na 15.5 metara od starta ali on nije samo legenda, on je institucija. Ko zna na šta sam posle trke ličio tako razočaran i jadan, ni Ranko me nije prepoznao. Definitivno naj-promašaj zime 2017/2018.

greške teške


Pametni ljudi se unapred informišu, a glupi sve pretpostave i podrazumevaju da će baš tako biti. Iz nekog razloga sam zaključio da će Brtonigla Trek biti sav po kamenjarima i makadamima. Bar da nisam trčao po Istri uzduž i popreko pa i da sebi oprostim izvesnu dozu neopreznosti. Kad god sam od tete iz Fuškulina negde krenuo van asfalta ili šireg makadama upao sam u blato i brže-bolje pobegao.

Svo to "iskustvo" me nije sprečilo da dva dana pred trku odem na kratak trening u ovim plavo-žutim DS Trainer 22 i isprobam ih na deset 200-tki. To je bio tek drugi put da sam ih obuo i kad sam shvatio da mi odlično stoje preko čarapa u kojima planiram da trčim trku, nisam puno razmišljao. PATIKE ZA TRKU, TO JE TO! Koliko ovakva peta može držati nizbrdo kroz vinograd, prosudite sami. Ili pogledajte čuveni crtić "Bambi u blatu".

Za drugu trku (Ivančica i sneg do kolena) sam poneo Brooks Cascadia jer su bile blatnjave od prethodne trail trke na Košutnjaku. Imaju samo 200-nak kilometara i odlične su za tehničke trail-ove. Pri tome sam zaboravio da imam patike koje su posebno napravljene za trčanje po snegu (Nike Torino) sa nekim snow-loco(motion) đonovima od posebne gume. I zaista su nepobedive u snegu. Zašto sam ih zaboravio, ni to nemam pojma. Video sam da su ove blatnjave, i pomislio eto divne prilike da ih operem duž 10km kroz sneg uzbrdo, i isto toliko nizbrdo jer to spada u čari planinskih trka gde moraš sâm i da se vratiš na mesto starta.

Dobro, tako sam barem oprao dva para patika (zato su na slici bez uložaka). Nije ni to loše. Da sam u dve trke po 10km po blatu ili snegu sebe počastio sa jednim malim otklizavanjem manje, na svakih 20-50 metara, bilo bi dovoljno uštedeti i samo 3 sekunde po kilometru i to bi već bilo pola minuta u cilju. Eto zašto je važno uvek odabrati najprikladniju opremu, umesto bez razmišljanja dograbiti prvo što ugledaš.

6 slika

Evo kako je u aplikaciji Strava izgledala trka svih nas koji smo tamo upload-ali fajlove. 


Moja glava je ovo nešto žućkasto tu pri vrhu, sa crnim okvirom. 


Iz nekog razloga mi je stazu podelilo u milje...


... što je i lakše jer ih ovako ima ~6 a ne 10.


Pa sam tako i slikao, 5 prolazaka i cilj. 


Na poslednjoj slici se vide i dvojica koji su stigli ispred moje grupice ali nisu zaustavili satove pa kao gps duhovi lebde po ciljnom prostoru.


ponedjeljak, 19. veljače 2018.

Iva

Prošlost

Stavio sam balzam nakon pranja kose jer mi se bila umrsila kao vodoinstalaterska kudelja pa mi možda i to utiče na ovakvo svilenkasto raspoloženje. Čuo sam da neki zaljubljeni u Ivančicu tu planinu zovu Iva pa eto da se i ja napravim da smo u ljubavi. Prvi zalogaj je bio ljut kao đumbir, onaj 2006-te ili 2007-me, ne sećam se. Trka mi je bila preteška od prvog do poslednjeg metra, i na kraju sam imao osećaj da trčim čitav Jungfrau Maraton a ne trku od 13km. Obzirom da nisam prohodao niti bitno usporio pred kraj, zaključak je da se nisam zaleteo, nešto drugo mi je uticalo na osećaj napora. Stazu sam naravno skroz zaboravio. Čak i onaj jako strm ulazak u selo na 3. km, gde je sada start Lige.

Sadašnjost

Dok su u subotu trkači nešto pričali među sobom čekajući start, ja sam shvatio da je prvih 5km lige tako-tako a drugih 5km teško. Ispalo je skroz drukčije, očigledno sam nešto loše čuo. Koliko vidim sa grafikona Polara i Strave, najstrmiji delovi su od 3.5-4km, zatim 4.5-5.2km, 6.2-6.6km, i 7.6-8.8km. Između zadnja dva uspona je jedna solidna nizbrdica koju sam takođe skrooooz zaboravio, koja ukupno penjanje podigne preko proste računice "visina cilja minus visina starta".


Lepo se vide i kolebanja pulsa "oću jače neću jače", a i (uvek svesno) variranje kadence koja se vrtela oko 85 dvokoraka/min a na delovima sa najdubljim snegom gde je svaki jak i brz odraz značio proklizavanje, padala mi je i ispod 80 obrtaja. Prosto moraš da trčiš kao neki buldožer, guseničar, dugačkim strpljivim kontaktom sa podlogom, bez onog agresivnog toe-off-a. Slow snow motion.

AKO OD UKUPNIH 9.7-9.8KM (I 700M USPONA OD STARTA DO CILJA) ODUZMEŠ 1KM SA ZBIRNO 60M SPUSTA, U PREOSTALIH 8.8KM MORAŠ DA SE POPNEŠ 760M ŠTO DAJE PROSEK PENJANJA TIK ISPOD 9%.

U ovoj prvoj trećini je čak bilo i gužve na stazi, za razliku od pustinje Japetića gde sam od ukupnih 11km dobrih 9km gledao jednog istog čoveka čas na 150m čas na 50m daljine i više nikog. Zatim se nešto malo prosejalo ali ne previše. Ostalo nas je 4-5-6 u vidokrugu sve do cilja. Ne mogu reći da sam se igrao mačke i miša ali sam podosta taktizirao zbog umornih nogu. Na nekim mestima sam svesno zaostajao po 50-ak metara iza te razvučene grupe, pa ih stizao tamo gde mi je više odgovaralo da pojačam. U par mahova sam se i umešao među njih i provlačio prema napred, da bih u nekom trenutku pustio da me opet polako prođu. Svo vreme sam bio svestan da je od trenutnog "poretka" puno važnije koliko će ko potegnuti u zadnjih 5-10 minuta.

Veliki problem mi je napravio severni vetar koji nam je "pomagao" uzbrdo, zbog kojeg su mi se maglile naočari. Nakon što sam nekoliko puta pokušao da ih obrišem rukavicama, ta vlaga na njima se zaledila! Par puta sam ih skidao i stavljao u džep, pa vraćao na oči jer bez naočara ne vidim lepo sneg pred sobom i tri dimenzije mi se nekako svedu na dve pa stalno upadam iz staze u stazu i ne vidim lepo neravnine na površini. To me je između 4. i 8. kilometra malo i demotivisalo pa su mi u jednom času pulsevi pali čak na 148 kao da trčim ravan maraton. Možda sam zato i pronašao višak snage u zadnjim minutima.

Na moje čuđenje nisu baš svi imali dovoljno rezerve da dodatno stisnu na kraju, posebno zato što svi trče ovu stazu redovno i znaju kakva ih zaprška čeka pred cilj. Ipak se ovde radi o top-ten takmičarima, dakle iskusnim planinskim ligašima. Ili sam ja imao PREVIŠE rezerve, ko će ga znati? Kako uopšte to precizno odrediti?

Obzirom da sam i prethodnog vikenda imao dve trke u istom rasporedu blato-pa-brdo, mogu jedino da uporedim prosečne pulseve.
Onda sam otrčao 1h01' @ 160, pa 1h01' @ 156.
Sada je bilo 50' @ 162, pa 1h07' @ 153.

Najverovatnije me je jučerašnje loše spavanje koštalo te tromosti i mlitavosti. Ili su mi donekle bili umorni i kvadricepsi, jer je ova subota (Brtonigla) ipak imala i dosta uspona/spusta, nije bilo Ravno Blato :-)

Ipak nisam očekivao da završim zajedno sa ljudima sa kojima inače trčim polumaratone, nakon subotnje trke i zamora, kao i nakon 7 + 3.5 + 1.5 sati u autu, u dva prethodna dana. Huh, zvuči još groznije kada ovako napišem.

nedjelja, 18. veljače 2018.

2/2

Jednom bih mogao sebi da odgovorim na pitanje da li je moguće postići više od maksimalnog, kao i na pitanje da li je nezasito i razmaženo priželjkivati više od Najviše mogućeg. Jer odgovor u sebi mora ukalkulusati i one iznimne situacije u kojima ti život demantuje svu matematiku i logiku, i na tanjiru ti servira više nego što si naručio i što ti može stati u želudac.

Eto toliko imam snage da napišem pred odlazak na spavanje. Dotuklo me je dugo putovanje kući i vožnja po mraku kroz vejavicu. Mislim da će mi oči ispasti i otkotrljati se negde kroz ovaj ekran od telefona. Rezultate poslednjeg kola Ivančice već imate na stranici kluba. Dođoh šlajfovah pobegoh.

subota, 17. veljače 2018.

1/2

Pola plana je ispunjeno. Detaljnije o samoj trci u Brtonigli ću napisati kada dođem kući. Organizacija naravno besprekorna, kao što su nas Trickeri već navikli/razmazili.

Tok trke mi je uglavnom odgovarao. Imao sam kratku krizu samopouzdanja negde oko sredine staze, no konkurencija me je ubrzo iz strepnje lansirala nazad u euforiju. Poslednju trećinu sam već u sebi slavio trijumf jer mi je pre trke podijum bio samo san, nikako nešto podrazumevano.

Nakon što sam se prošlog vikenda dan nakon praćakanja u osiječkom blatu namučio na brdskoj ligi Japetić, sada već znam šta da očekujem sutra na Ivančici. Ovaj put sam u blatu proveo 50 umesto 60 minuta, a hej možda sam u zadnjih 7 dana malo i ojačao? Iva je svakako teža od Japa. Problem je rani start u 9h pa mi sleduje smanjena porcija spavanja, šmrc.

Ako stignem (opet lažem, c, c, c...) nabaciću posle nedelje još jedan mini blog o patikama jer svaki vikend donese neku novu tragi-romansu sa savršenim nastavkom.

Popio sam uz večeru CELO Favorit pivo iako sam sutra autsajder. Zbog ravnoteže među zvezdama. Pun intended, jer me neki neupućeni još uvek smatraju zvijezdom.
Blago meni!
A teško njima :-P

srijeda, 14. veljače 2018.

šest

Danas bi jedan od naših pasa napunio 6 godina. Bio je teško bolestan i poživeo samo pola od toga. Nikada nisam ni prihvatio, a kamoli prežalio, takav rasplet životnog puta. Svima koji su udomljeni sa ulice smo otprilike izračunali starost, što znalcima i nije naročito teško kada psić ima 3 4 ili 5 meseci.

Zato sam krenuo na trening sa idejom da uradim šest nečega. Voleo sam da mu upalim šest svećica na nepostojećoj torti. Najjednostavnije je naravno bilo "smisliti" 6x1000m. Hiljadarke su fantazija kada ih možeš namazati brzo, i muka živa kada nisi u formi. Kad pokazuju dobru formu onda su slatke, kad očitavaju lošu formu onda su gorke. Preko svega toga noge su mi još uvek u nekakvoj "ničijoj zemlji" nakon 2 teške trke proteklog vikenda.


Teško je gledati u sat dok odbrojava poslednje metre pa sam negde stisnuo LAP na 1005m ili na 1017m, no ovi pametni satovi odmah pokažu prosek LAP-a tako da nije teško uočiti rezultate na pomenutim "hiljadarkama". 
Nakon 3.5km trčanja do izlaska iz grada, 
prve tri blago uzvodno su bile
4'11'' - 4'02'' - 4'05''
a bode oči ova prva "uvodna" koja je vidno sporija.
Nakon 1km laganinija usledio je povratak nizvodno i
3'56'' - 3'52'' - 3'48''.
Koji je to tempo bio? Trke na 5km, 10km, 21km?
Nikada nećemo saznati. Kako mi je išlo, tako sam trčao. Rezerva uvek solidna.


Zanimljiva je i kadenca. Jednom mi je Vištica rekao kako mu se kadenca jedva menja, dok šeta kroz razne intenzitete. Ja kao bivši biciklista drukčije doživljavam ekonomiju. Pri 45 km/h vrtim puno brže nego pri 15 km/h. To sam preneo i u trčanje. Slično je bilo i na Japetiću, ali to nisam stigao da ubacim u blog:


Lepo se vidi kako sam prvih 5+ kilometara vrteo neku normalnu kadencu, a kad je počelo "pravo" brdo prešaltao sam prenos kao na bicikli i prešao u skroz drugi režim rada. U autu baciš u drugu i voziš sa više obrtaja, a na trčanju ostaneš u četvrtoj ali smanjiš obrtaje jer je tako ekonomičnije. Moj "Putni Računar" kaže da je tako najbolje. Očigledno svako ima neka svoja fabrička, da ne kažem genetska, podešavanja.

K&K

Koeficijenti i Konzistentnost.
Prijatelj mi je na osnovu tabela preračunao moje rezultate iz godine u godinu.
Evo kako to izgleda:


To je dakle 2013-ta u kojoj sam odlično trčao nakon što sam celu 2012 i zimu 2012/2013 proveo na bicikli. Te godine sam i na Plitvicama istrčao 3h02, bog te pita koliko bi to poena bilo na ravnom. No nisam nikada ni ovih 2h55 iz Podgorice ni 2h54 iz Zagreba tri godine ranije uzimao za ozbiljno. Iz prostog razloga što sam nakon par uvodnih godina trčanja (2004-2005) tek negde 2006-2007 počeo da trčim maratone kao Tempo a ne kao Dužinu. Onda su došle dve godine povreda i kad sam se "vratio" sve ovo mi je bilo "fuj, ne mogu ispod 2h50..." i daleko od toga da sam se osećao zadovoljan.

No na osnovu prve kolone gde su godine održavanja, vidi se da sam se oko sličnih vrednosti vrteo dugo, nisam imao nekakav "peak". Dva najbolja rezultata su mi tek 3. i 4. po hendikep vrednosti. Ko zna da li više "vredi" ravan maraton 2h55 iz 2013-te, ili one Plitvice od 2h56 sa 630m uspona iz 2007? Meni ipak najviše znači onaj tzv. LIČNI, šta ću...

Osim koeficijenata koji mnogo ne odstupaju, postoji i ta redovnost po kojoj sam puno više pišao kao u onom vicu "šaraj malo levo-desno". Godine trčanja, godine bicikle, godine pauze, vesele godine i tužne godine, maratoni istrčani sa 90% i sa 98%, sve to utiče na rezultat. Dolazio sam na trke poluodmoran ali motivisan, mrtav umoran, odmoran ali neraspoložen, svega je tu bilo. Sva sreća da sam trčao puno trka pa je bilo više šanse da "ubodem" dobre okolnosti. Teže je ovim štedljivcima što trče jednu trku godišnje. Onda ako nešto krene po zlu, više nemaš prilike da se "vadiš".

utorak, 13. veljače 2018.

inspiracija

Padne mi ponešto na pamet pa pomislim "evo teme za blog".

Kad kažem blog ne mislim da to pišem nekom drugom kao materijal za razonodu, nego mi je mnoge stvari lakše shvatiti kada razmišljam pišući. Tako malo usporim tok misli, pa stignem bolje da proanaliziram nešto. Jedna od jučerašnje dve teme je ta INTUICIJA.

Ljudi koji nemaju napisan (i okačen na zid) plan treninga, kako oni funkcionišu? Koliko je efikasan taj način vežbanja u kojem slušaš sebe i ono što ti se "traži"? Poželiš da trčiš dužine pa uživaš u njima. Onda poželiš da se igraš brojevima deonica i njihovim trajanjima, brzinama. S jedne strane onaj koji svake nedelje ima deonice-tempo-dužinu bi trebao da stalno održava tu savršenu univerzalnost kroz ceo opseg intenziteta.

Kako se spram njega kotira neko kome čas dođe da otrči 7 dužina u 10 dana, a čas mu dođe da se igra ciframa pa prebrojava stotke i dvestotke? U biciklizmu smo imali i koncept treninga u kojem mesec dana treniramo aerobni pa mesec dana anaerobni sistem. Nikada oba zajedno u mikro-ciklusu jer je treniranje jednog kontraproduktivno za drugi. Možda neki koji se drže plana nakon početnog napretka jednako zapnu upravo zbog lošeg plana, baš kao i rekreativci koji rokaju sat tempa svakog drugog dana. Možda je intuicija bolja od oba ponuđena načina, ali (sledi još jedno možda) možda ni ona nije za svakoga?

gnjuz

Navodno je Buldožer sklepao "bluz gnjuS" ali sam ga od prvog dana zvao BLUZ GNJUZ. Ne znam zašto. Barem mi nije nikakav GUZ padao na pamet. Ovako sam počeo zato što je jutros bilo puno tzv. bljuzge po gradu. A ja siromah krenuo na trčanje, u nadi da će napadati dosta snega. Pa se sve pretvorilo u BLJUZGA BLUZ.

Prva 4km sam baletskim bravurama kao Miša Brašnjikof nekako došao do pravog snega izvan grada. Onda je usledilo 8km krvoločnih trail-ova i nagiba, pa sam se zadnja 4km opet vratio u bljuz. Dok sam došao skroz do kuće već je otoplilo na +3° a sneg utanjio, pa se sva bljuzga pretvorila u vodu i baruštine.

Toliko sam bio ubeđen da ću samo trčkarati i da neću otrčati ništa "značajno" da sam čak poneo samo Polara ali ne i HR traku. Šta se tu ima meriti? Razlika između sportiste i rekreativca se najlakše primeti po tome što prvog više zanima HR a drugi vidi samo brzine i pređenu udaljenost i pita se čemu taj HR uopšte služi. Danas sam završio kao prvi u koži drugog.

Slika nikakvih nemam, telefon naravno nisam nosio zbog tolike vlage i snega, iako je nepromočiv i čak odlično shvata kretnje prstiju po mokrom ekranu. Horizonti su ionako bili u magli. No za fotkanje bi trebalo skidati rukavice, a i bez toga mi je bilo hladno po šakama. Plus je mobilni po prirodi stvari jako klizava stvarčica pa ga je gotovo nemoguće držati preko debelih rukavica od fleece-a. Ako negde zapnem i počnem padati sa telefonom u ruci, morao bih u desetinki da odlučim da li mi je draža fraktura novčanika ili lakta, ili nedajbože repriza klavikule. Tako da...

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~


ponedjeljak, 12. veljače 2018.

žniranci


Iskoristio sam dan odmora za 20 km pešačenja kroz sneg i blato po brdima njivama i šumama, i usput sam shvatio zašto me uvek boli desni palac nakon nošenja ovih Salomonki. Koristio sam ih isključivo za trčanje po snegu, no jutros nisam imao nijedne druge na raspolaganju za pešačenje. Imale su one poznate pertle/vezice/žnirance "na potez" a jedan se završavao (ili počinjao) dijagonalno preko korena palca i najvećeg metatarzalnog zgloba. Nije prijatno kad ti satima nešto stoji odozgo zategnuto kao žica od kontrabasa. Tako da sam sve to odsekao (JERES! JERES!!!) kao i onaj džep na vrhu jezika, i umesto celog mehanizma provukao obične pertle kojih imam brat bratu stotinak pari.

Ceo dan sam proveo u nekom osećaju krajnjeg zadovoljstva. Uspešno isplanirano putovanje, savršeno uklopljene trke, putovanja pametno programirana, sa malo lufta da ni u jednom trenutku ne žurimo niti da nas išta pritiska.

Čak smo u Jaski i benzina sipali za 100kn više nego inače da nam se ne bi hronično palila lampica već kod Babine Grede, pa onda nakon što si par sati gazio 150 i "uštedeo vremena" moraš na Spačvi da skreneš u one osmice gore-dole preko mosta na benzinsku da dospeš za još tih istih 100kn jer NEĆETE VEROVATI ŠTA IM SE DOGODILO -  po stoti put im se upalila lampica na istom mestu. Baš neverovatno. No eto sada nije. Tek pred Mitrovicom. Baš kad treba.

Koliko sam trenirao i kada sam i na koji način počeo, to je druga priča, no čak i na ovako "glupim" trkama nešto možeš da vidiš. Uspon na Japetić me je ugodno smestio između dva trkača koje znam sa ranijih trka i koji su uvek polumaratone završavali "tu negde" kad i ja. Zato mi je bilo baš cool da dođem na brdo kad i oni, par sekundi gore-dole, nakon sat vremena lomatanja po onom blatu dan ranije.

Okej, neko će reći da nije lako trčati dve trke u dva dana, a neko će reći da su to bile samo trening trke pa dakle i sa malo rezerve, kako da kažem, obe na 90%. Paaaa, ne znam da li se drukčije i može rasporediti snaga, kad u 36 sati treba da trčiš dve trke po sat + da voziš auto 1000km (Lola je vrlo kratko sela za volan u par navrata jer je muči neki živac u nozi). Jedino što je moglo biti bolje je spavanje, jer smo imali susjede na spratu koji su bili poprilično bučni do kasno u noć.

I tako. Nakon ovog blještavog sunca danas, prognoze su za tri tmurna dana po 2-3 stepena u plusu, pa šta ćeš drugo nego na trčanje. Da li će me intuicija odvući u dužine ili brzine, bumo vidli.

nedjelja, 11. veljače 2018.

levo i desno

Kad ovako provedem vikend u društvu onda po pravilu više vremena potrošim za fejsbuk jer tamo svi stave slike pa onda ti njima pošalješ svoje slike pa se međusobno lajkamo i tako to. Ipak ne volim prevelika iskakanja iz uhodane dobitne kombinacije - prvo trening a onda odmor i sažetak dana na blogu.

Otprilike smo imali 4 sata u autu pa 4 sata na trci pa još 4 sata putovanja sa par zastajanja pa nešto malo odmora i 7 sati spavanja pa sat putovanja pa 4 sata pre - za vreme - posle trke + ručak i na kraju 5 sati povratka kući, i evo ističe treći sat pranja veša, razvrstavanja stvari, neizvesnog prebrojavanja koliko je ostalo od koje valute, večere i svega što ide uz povratak iz dvodnevnog lova.

Današnja trka je trajala sat i minut a jučerašnja gle čuda - sat i minut. Dobro, juče par sekundi ispod a danas par sekundi preko. Rekao bi čovek da je trebala da bude puno veća razlika između ravnih 12,720 i brdskih 11,140 metara no jučerašnje blato je usporavalo za dobrih 20% a današnji sneg ni za 5% pa eto naučnog objašnjenja.

Prosečan puls u sat blata 160, a na sat brda 156.
Dakle noge su ipak osećale određeni umor, iako sam pokušao da ih ošamutim pozamašnom količinom kafe. No start u 10:00 je značio buđenje u 6:30, i očigledno je došao prerano da bih se odmorio i razbudio. Obzirom da sam na Japetić krenuo tako zbunjen nisam ni uspeo da se premorim i iscrpim. Povratak do starta (tj. auta) strmom planinarskom stazom (nepuna 3km) se otegao na 40 minuta jer sam nizbrdo vukao Lolu i služio joj kao prenosni gelender kroz pedalj mokrog snega. Očekivao sam da ću kad se vratim kući biti skroz ukočen ali koliko god putovanje bilo naporno, ovo ipak nije bio maraton. Valjda sam se već pomalo navikao na tempo trčanje od 1h.

subota, 10. veljače 2018.

neptun

km1
hmm jedva 10-ak ljudi ispred mene, ovo ipak ne bi trebalo da stvori preterano borben tok događaja
km2
od tih 10-ak više od pola pravi početničku grešku krateći krivinu kroz strmo glineno blato i sve ih prolazim. ovo će biti laka trka. samo pametno i oprezno
km3
dolazi jedna od par onih gotovo nemogućih staza za trčanje. uzano razgaženo ljigavo blato kroz korov sa obe strane i duboki kolotrazi!
km4
prolazi me neka po izgledu skroz profi cura od nepunih 50kg i proklinjem svako pivo i svaku kockicu čokolade koje sam progutao u zadnjih 20 godina. sada sam 5-ti ukupno a u obe trke 12&21km se proglašava po prvih 5. iza mene nikog. misija napola obavljena
km5
pratim tipa u drečavom oranž dresu i tu curu na nekih 50m razmaka i tako svo vreme očima periferno pratim kuda će ići staza. 50% posla na trailu mi obavljaju drugi. bingo.
km6
već je 6300m a nigde okreta. shvatam da se ovo trči vizuelno, na osećaj i pamćenje, a ne na brojanje koraka ili minuta
km7
skidam rukavice barem minut pre kontrole i trpam ih u džep od dresa. pripremam kartončić i cvikam ga munjevitom brzinom. gotovo sam stigao curu i narandžastog a dvojica koji su trčali za mnom se vraćaju na nasip kad sam već odmakao 100m. iskustvo, rekoh.
km8
svo 4-oro ispred su produžili na 21km. dakle vodim na kratkoj stazi. mali koji me je stigao pred okret me opet lovi ali kontam da ću ga se rešiti u najgorem blatu. ako je jednom zaribao, morao bi opet. valjda
km9
nigde mi se ne žuri, srećemo sve trkače koji tek idu ka kt1. put kroz vikend naselje je prema šumi sve lošiji ali blatnjavo-travnati makadam je bukvalno kao autoput u odnosu na ono blato
km10
u odlasku mi je delovalo da blatu nema kraja a sada nikako da dođemo do njega. postajem nestrpljiv. šumski put je takođe sav u blatu ali ima nešto lišća i umesto na svakom proklizavaš na svakom desetom koraku što je nedovoljno da mali zatrokira grrrr
km11
koliko god mu plamtala motivacija da drži zeca ispred, ugasiće se kad dotakne onih 110% mogućnosti. puls mi je sa 155-156 otišao na 168, digao sam intenzitet za dve zone. nakon desetak krivina i otklizavanja mali prvo zaostaje a ubrzo zatim mu više ni ne čujem korake
km12
trka je valjda rešena. pokušavam da se "odmaram u tempu" koji sam malo spustio. povremeno se ipak okrećem da ne bih doslovno sačekao konkurenta no ne vidim ga na krivudavoj šumskoj stazi. ne lezi vraže, na izlasku na čistinu je na 50m iza. nazad u jak tempo.
km13
u daljini vidim kraj nasipa i rampu, imam istih 50m prednosti. nit mi se finišira nit mi se rastrčava, sad sam na nekom tempo-auto-pilotu. utrčavam u baraku sa kartončićem koji već držim između dva prsta. zaslužena pobeda.

petak, 9. veljače 2018.

opro štaj

Ma ništa nisam opr'o. Tačnije nije oproštaj u smislu oprost već opraštanje, jer odlazim na daleki put. Stvari su uglavnom spakovane i čekaju u torbi na trosedu. Nešto je i u autu. Ko zna šta će ispasti od ovog vikenda. Ne pamtim kada sam u auto ubacio tri para patika "za zimu" i nijedne "brze". Ovo zvuči malo tajanstveno, ne?

Sutrašnje buđenje par sati pre zore će biti svojevrsno Mračno Krštenje. Jutarnji deo putovanja, pa jedna trka, pa drugi deo putovanja do tačke koja predstavlja Zlatni Presek cele avanture, i spavanje. Sutra ujutru odatle kratko putovanje na drugu trku. Nakon druge trke nas čekaju obe polovine subotnje vožnje odjednom tj. u paketu. 

Što sam trenirao trenirao sam, koliko sam se odmorio odmorio sam se. Primećujem i u excelu i u svesci (pišem oba, stara škola) da mi svaki lagani dan započne sa 9-13km pešačenja, dok se u onim ambicioznijim glede treninga ograničim na 6-8km. Prosto da čovek pomisli kako ja to sve imam u vidu i radim planski i svesno. 

No ne žalim se. Ništa nije kao prije, pa sve češće mislim kako bi tako možda i trebalo da bude. Ne možeš svakog aprila lični u polumaratonu i oktobra lični u maratonu. Štaviše nisam zadovoljan ni formom ni brzinama ni osećajem pri tim brzinama. Nego nekim vektorom, ili kako to već definisati. Da se sve kreće u nekom boljem pravcu. Tako nešto. 

Opušten sam možda i baš zato jer odavno nisam imao ovakav osećaj pred vikend. Ništa se ne mora, ni u top 10, ni u top 10%, ni prosekom ovim ni onim. Staze su mi totalno nepoznate kao i podloge, idem da se provedem, da vidim nešto novo, da usput lepo treniram, i da se vratim zadovoljan. Idem grlom u jagode ali suprotno od klinačkog "idem da se razbijem", nakon godine iz koje sam izašao polupan kao uskršnje jaje, ja sada "idem da se NE razbijem". Možda i Toma Zdravković snimi remix "pijem da je NE zaboravim" ko će ga znati. 

četvrtak, 8. veljače 2018.

uspeo sam

 Ispalo je da mi je razlika između najviše i najniže tačke ovog treninga nekih 96m, šmrc. Okej ima duž staze još jedan i po kupserčić, pa samo na netto Krugu od 9km imam +130/-130m što i nije tako loše. Tačnije, uživo je Polar izmerio 9100m pa ni to nije loše, bolje je da malo preliva nego što bi Đibo rekao - da pofali.


Opet se vidi kako moj neki unutrašnji kompjuter uključuje kadencu kao neki turbo-punjač kad god treba preći u Tempo trčanje. Narandžastom linijom sam zaokružio tih 90 dvokoraka/min na delu tempo trčanja, i vidi se primetan pad obrtaja na zagrevanju i rastrčavanju od po 1.5km.


Jedna stvar koja me intrigira je ovaj GAP koji Strava računa. To je naime "vrednost" svakog kilometra preračunata u ravno. Taj obračun mi podosta varira a ja sam oduvek važio za onog sa dobrim osećajem za napor, i sad se pitam da li nešto pogrešno radim ili je ovaj algoritam ipak više kozmetički dodatak aplikaciji, nego neka baš toliko sofisticirana pomoć u analizi treninga? 


Na stranici su objasnili da su izvršili neka silna istraživanja ali obzirom da se analize u proseku urade na prosečnim trkačima pitanje je koliko su u proseku tačna. Čak i najelitniji duoprugaši će radije potegnuti na uzbrdici i odmoriti na spustu, pa je pitanje ravnomernog trčanja upitno.


Tokom 2018-te ćemo budno pratiti nastavak treninga na ovom Novom Krugu od 9km (kao ovaj tvor/panda/jazavac na slici) a nakon vikenda ću što pre ipak otrčati i onaj svoj Stari krug od 13.7km, da bih nove vrednosti mogao da uporedim.
Arriba Arriba Andale Arriba Yeppa...

trema

Ne znam šta da radim u ovakvim situacijama, a pred svaku trku imam upravo Ovakvu Situaciju. Ili što ovi bio moderni koji su priučili maternji jezik na internetu rekli "imao sam situaciju". Kao i uvek nisam sto posto, ma šta sto posto, nisam ni 20% siguran da ću za vikend negde ići, a prognoza kaže da će svuda biti bolje vreme nego kod kuće. No za to bolje vreme treba satima i satima prizivati išijase zbog sedenja u kolima, grčeve u pokosnici od držanja noge na pola gasa, i sve ostale staračke poslastice. Opet počinjem da zvučim kao Dida a svetu je dovoljan (neko je rekao "previše"?) i jedan Dida.

Lola je sišla da nakon tri nedelje upali auto, da nas u nedelju ujutru nedajbože ne bi iznenadio akumulator. Mada imam rezervni. Dok sedim i čekam da mi hrana malo siđe iz želuca, skrojio sam jedan Novi Krug za trening. Ne trči mi se pred moguću Trku treći hronometar u samo 5 dana, pa bih otrčao nešto kraće od jednog planiranog veoma brdskog (300m uspona) od 14km.

Mislim da sam našao krug od 9km. Barem tako kaže ova mogućnost Create Route na Stravi. Bumo vidli. Nekih 40-ak minuta je na bicikli uvek bila "prava mera" za trening na anaerobnom pragu ili ukratko "na pragu", s tim da trening nije trka i nikad nisi skroz odmoran pa to uglavnom bude "ispod praga". Kao zakopano blago u starim kućama. Odoh. A hteo sam da pišem blog o akumulatoru. Šmrc. Neki drugi put...



srijeda, 7. veljače 2018.

jare i pare


Mogao sam da se popnem i na 1045m nadmorske (greškom sam upisao 1100) ali to tada nisam znao. Video sam užasne sive oblake, duvao je jak vetar, bilo je najavljeno pogoršanje vremena sa kišom, a biciklom baš i nije isto kao kad sa planine treba da se vratiš autom. Bolje 800m nadmorske u ruci nego kofa vode po glavi.

Tada sam i uključio Stravu da bih snimio povratak (plava linija) a do gore sam se popeo glavnim putem (žuta linija) bez ikakvog snimanja jer sam krenuo sa baterijom telefona na 23%. Niko nije savršen. Barem tako uporno ponavljaju ovi što svakog dana ponešto zaseru.

No nisam se "samo" vratio nego sam izveo jedan zaokret prvi put u životu. Naime ovim "rezervnim" pravcem sam uvek išao uzbrdo, jer ima nešto makadama a ja vozim MTB opremljen za asfalt sa ćelavim gumama ili polu-kramponkama naduvanim na 4 bara. A to je kao što znamo nešto što baš i nije u ljubavi sa kamenjarima i blatom. No isplati se. Sa kramponkama bih uštedeo desetak minuta na par kritičnih spustova po par km, ali bih zato na ostalih asfaltnih 65km izgubio puno više.

Pitanje je koliko bih zaista "leteo" na tih par nizbrdica da sam imao i najbolji MTB na svetu jer su mi obe klavikule još podosta rovite i 90% svake noći još uvek spavam na leđima a svaki eksperiment na boku ili stomaku se završi buđenjem u oštrim bolovima.

Tako sam dobio priliku da posmatram jezero sa praktično svih strana. Napravio sam ukupno 20-ak fotografija jer sam nosio telefon u onoj korpici na ramu bicikle umesto druge flašice. U drugoj korpici sam sav presrećan doneo pola litra planinske izvorske vode da popijem(o) kod kuće, no dok sam raspakovao stvari Lola je tu vodu prosula kučićima u činiju.

Sve u svemu, ipak uspešno iskorišćen dan. Za sad dobro ide i ovo šaranje bicikla/trčanje jer se osećam relativno odmoran i motivisan i za jedno i za drugo. Tako je bilo i prvih nekoliko godina mojih maratonskih početaka, i sve je štimalo odlično. Onda sam krenuo da trčim kao lud misleći da ću bogznakako eksplodirati u rezultatima, a samo sam eksplodirao, bez rezultata. Rezultati na maratonima su se vratili tek nakon što sam par godina demonstrativno jurcao biciklom i bojkotovao trčanje. Pa ti budi pametan.

utorak, 6. veljače 2018.

dva izleta

evo kako je izgledao jučerašnji krajnji deo izleta do brane, iz koje su ispustili dosta vode čekajući otapanje snega i priliv novih kubnih kilometara:



ovaj krak izgleda kao neki minijaturni limski kanal, i obzirom da je teren takav i da je jezero uglavljeno među brdima, oblik mu je poprilično zrakast i ovakvih zavučenih rukavaca ima nekoliko. u jednom sam prošlog proleća brao šumske jagodice, a u ovom sam zimus/proletos pocepao trenerku i patike :-)


nakon toga sam jutros nastavio sa obilaskom radova u okolini pa sam sa najvećom od pasa iskoristio jutarnji mraz, doduše samo -1°, da se ne ublatnjavim previše i pogledam kako teče izmeštanje korita kolubare na toku ispod grada.



rekao bi čovek da živim u nekoj totalnoj vukojjjjjj od države gde se tek naseljava pučanstvo i prave se putevi, ograđuju reke, krče stepe za pravljenje naselja za prve doseljenike...

nakon toga sam se opet vratio takozvanom Treniranju. nešto razmišljam, ipak ima istine u izreci da je lako onima što rano polude pa im ceo život prođe bez briga. do juče sam se držao dalje od tempo trčanja jer ono otvrdnjava vene i povećava rizik za povišeni tlak u kasnijim danima života i samo te džabe umara jer možeš istim tim putevima i lagano proći. a eto samo par dana kasnije sam prvo u nedelju omlatio ravnih 21km a danas 15km po brdu i nazad.



zvuči lepo kad polar kaže da ovakav trening poboljšava snagu na dotičnim brzinama. odmah pomisliš da ćeš sledeći put biti duplo brži i lepši. uzgred budi rečeno lični na ovom krugu mi je 1h04 a obično sam ga trčao u varijantama od 14.6-14.7km i to lakonski računao kao ~15km, a danas sam ga sporednim uličicama naduvao do 14.9km i svršio za 1h11. dakle nepunih 10% sporije od životnog špica forme. ako je verovati proporciji kao konceptu, to bi značilo da sam u formi za maraton ispod 3h07' što mi iskreno rečeno više zvuči kao predizborno obećanje nekog političara nego kao podatak vezan za sportove izdržljivosti. posebno imajući u vidu da sam se nakon onih 10 dana biciklizma vratio na težine 67-68kg a taman sam tokom januara bio ustalio oko 66kg. nikad od paradajza šargarepica, šmrc.

ponedjeljak, 5. veljače 2018.

skica

znate ono kad gledate strani film pa neki doktor za šizofreničara kaže SKICO-frenik

do petka sam bio jedna ličnost i mahnito vozio biciklu koristeći svaki lep dan, onda sam u subotu štrajkovao po kišurini i vetru i gunđao kako nikome ništa ne dugujem i nikom nisam obećao da ću izaći iz kuće pa prema tome mogu da prespavam ceo dan

onda sam u nedelju na treningu otrčao polumaraton a danas mi se opet nešto unutar duše narogušilo i nisam pronašao nijedan mogući razlog za nešto što bi se zvalo Trening

nakon jučerašnjih 21km tempo trčanja je jedino sigurno bilo da danas ni od kakvih deonica ni ubrzanja ne bi ispalo ništa, i onda sam napustio svako razmišljanje u tom pravcu. dovoljno je odmoriti se, pa sam ubacio šetnju od 2 sata i nešto kraću laganu izlet-vožnju biciklom

da odem sa idejom da samo trčkam lagano, smučilo mi se. trčkati ujutru 10km i popodne 10km mogu milion dana zaredom i na kraju od svega ne bude ništa kao što je nekoliko meseci ili čak i prethodnih godina pokazalo

opet kad malo razmislim, nije to baš tako ni loše, ali kada si u tom nekom drugom filmu koji se zove Hoću ili barem Zašto-da-ne. onda otrčkaraš krug oko bloka i zagreješ se pa u školskom dvorištu malo zalećeš kratka ubrzanja i na kraju došetaš do kuće i opet si zadovoljniji nakon 40 minuta nečega nego nakon nula minuta ničega? no eto. šta ću. u fazi sam Neću i to je bilo to

nedjelja, 4. veljače 2018.

Mate Parlov

Parlov u prevodu znači - daj Sale bio šta drugo samo da nije Mate-Matika... Prva stvar koja mi je pala na pamet je da bude neki drugi Mate pa koji god bilo. Evo upravo gledam na vikipediji da li je živ i vidim da nažalost nije više, piše da je umro pre 9.5 godina u Puli tj. Fažani. Utoliko mi je stoga draže ovo podsećanje na takvog velikana jugoslovenskog sporta.

Što se tiče matematike, u trčanju je ona srećom pretvorena u nešto znatno elastičnije. Sat mi je svo vreme stajao na "lap pace" i "lap hr" tako da nisam ni imao trenutna očitavanja. Prosek se jako sporo menja i to onda deluje smirujuće na psihu. Nemaš onaj nagon da proveravaš da li si usporio, ili nedovoljno ubrzao. Sve će to prosek ispeglati. Svaki blagi uspončić donese nekoliko sekundi gubitka ali kad to razdeliš na prethodnih 5km prosek spadne uvr glave za sekundu/km.

A ta sekunda nije ni vredna pomena, jer uvek pratiš širu sliku. Ili si u formi za polumaraton 1h28 ili 1h34 ili 1h40. U svemu tome par sekundi stvarno ništa ne znači. Na primer, na onaj Half od pre 10 dana sam krenuo sa 67.1 kg jer je došao nakon Dužine, a danas sam trčao nakon dana odmora i dva doručka. Da ne poveruješ, stojim na vagi i piše 69.0 i najradije bih pao u nesvest i ne bih ni otišao na trening. Dakle danas sam u cilju težio koliko pre 10 dana na startu! #FUNFACT


Rekao sam da će pulsevi biti veći za nekoliko otkucaja i bili su viši za 6%.
Kadenca je bila 88 naspram 86, još jedan pokazatelj živahnosti naspram tromosti.
No na trkama dostignem i 94 što opet nešto govori o zlatnoj rezervi koju nam pokloni adrenalin.
Razlika u metrima uspona je zbog merenja, jer sam išao istim putem ali nosio dva različita sata.

Zanimljivo je da je pretpostavljena potrošnja kalorija skoro identična, što govori u prilog tome da se za izračuvananje koristi neka paramecijumska jednačina na osnovu podataka iz profila (godište-težina) i sa treninga (kilometraža). Bar su mogli prosečan puls da ubace u igru, danas sam očito išao "jače" nego prošli put.

Koliko pak znači svežina, govori podatak da sam danas svo vreme imao minimalnu rezervu i "mogao malo jače", dok sam prošli put negde oko sredine staze otrčao 2 lagana kilometra iz čistog očaja, a i dva puta sam zastao po par minuta, oba puta na mostovima preko Kolubare, da se malo istegnem i predahnem. Danas mi je pak vreme na treningu i vreme u pokretu ista brojka, nisam pipao stop/start dugme. Sa ovih 1h39' bih ušao u top100 na zimskom polumaratonu u Varaždinu pre 7 dana :-)

jok

ne odoh juče na trčanje
alergija se uglavnom povukla no kapci su mi ostali blago otečeni sve do jutros
nakon dve šetnje sa psima sam evo seo da malo povratim pokretljivost prstiju na rukama jer sam se poprilično smrzao na vetru iako sam imao rukavice
a +4° nije ni nešto bogzna hladno

pokušavam da pronađem Dobitnu Kombinaciju
nešto dugačko me odbija, ko će truptati satima
nešto brzo me plaši
mislim da nisam dovoljno odmoran za jurišanje,
a da bi me slabi proseci deprimirali
zadnja stvar koja mi je potrebna je neka prolećna depresija
opet se sve svede na Tempo ili barem Tempić

nešto me žulja onaj Half koji sam otrčao pre (hmm, utorak?) 12 dana
tada sam iz jedne druge treće Dužine iznenadno prebacio iz druge u treću a bogme na mestima i četvrtu brzinu, i u polu-fartleku preživeo tih ravnjikavih 21km za 1h44'

baš bi me zanimalo da li se otad nešto promenilo u nogama, i šta
od trčanja definitivno nisam umoran, jer nisam trčao 10 dana
nekada svežina donese jedan mali plus, a nekad naprotiv nogama više godi kad uđu u kolotečinu i kad mogu iz dana u dan ispuniti svaki zahtev
biće ovo jedan zanimljiv dan, eksperimentalan

90% je šansa da se ništa spektakularno neće ni dogoditi i da ću na kraju samo reći - pa šta se drugo od ovoga uopšte i moglo desiti?
ako bih morao da predviđam, predvideo bih isto ili za minut-dva brže vreme, i za nekoliko otkucaja više pulseve
ipak odmorno srce brže štekće, za razliku od onog koje je preživljavalo prevelike obime treninga i bilo saterano u neki štedljivi režim

subota, 3. veljače 2018.

šta sad

evo bilansa biciklističkog perioda
PRVO POLUVREME
četvrtak petak subota: 52 + 49 + 61km

te tri vožnje su bile na MTB-u
kad kažem MTB ne mislim na ove moderne lagane bicikle iz Keindl sporta nego na stari gvozdeni bajk od 15 kila
nekad davno sam imao Peugeot mtb i onda sam u nekom trenutku njega prodao drugarici iz Beograda pa smo kupili ova dva GT mtb-a koje i sada imamo
tačnije Lola je svoj pre par meseci poklonila drugarici kojoj su ukrali njen, i sada ima samo Meridu koja ima alu- ram i valjda nekih 11-ak kg
ni na jednom mtb-u nemamo amortizere nego "krute viljuške" za road vožnje
dakle trenutno u kući imamo 3 mtb-a, njen je u nekom apsolutnom rangu kvaliteta 5/10 a moji su 2/10 i 3/10 jer imam još jedan "za kišu i bljuzgu", lošiji čak i od ovog prastarog GT-a

to je umesto standardnog uvoda bio nekakav "naknadni uvod"

nakon ta tri dana je došla nedelja za koju su najavili isto lepo vreme kao i za ceo ovaj period međutim magla se nije podigla i ostalo je tmurnih +3° pa smo otišli na pešačenje

nakon toga je usledilo DRUGO POLUVREME
ponedeljak - petak: 93 + 54 + 61 + 71 + 89km
prvih 93 su bili trkačkim biciklama, 22+22km do/od autoputa i preostalih 50-ak km po asfaltu u izgradnji, zatvorenom za promet
zatim opet dve vožnje MTB-ima, pa 71km trkačkim biciklama, i ovih zadnjih 89km mtb-om

ne umem sada TAČNO da objasnim razliku između te dve bicikle jer se razlika i menja, u zavisnosti od toga šta više vozim
otprilike sam ranije imao način vrednovanja treninga pa sam kilometre na mtb-u delio sa 4 a one na trkačkoj sa 5, da bih dobio ekvivalent u trčanju
dakle 20km trčanja je bilo isto što i 80km na mtb-u odnosno 100km na trkačkoj

no treba imati u vidu da je ta računica vredela kada sam počinjao da trčim i bio sveže preseljen iz sveta biciklizma, pa mi je bicikla bila puno lakša od trčanja
nakon dodatnih 10-ak godina redovnog trčanja i proporcionalno sve manje bicikliranja, sada su se ti odnosi promenili, čemu je najbolji dokaz da sam pred ovaj bici- period trčao puno više

u tih 11 dana trčanja bez pauze sam ukupno prešao 266km odnosno 24km dnevno
a u 8 vožnji sam prešao ukupno 531km, za tanak prosek od samo 66km dnevno
ono što kvari proporcije je i intenzitet jer je par vožnji bilo podosta jače od pukog "skupljanja kilometara", a da sam tako trčao bogme bih se raspao i sa puno manje km

kako će izgledati povratak trčanju?
nemam pojma.
9 dana je i mnogo, i nije mnogo
još ako danas napravim pauzu, zaokružio bih pauzu na 10 dana!
no mislim da ću otići negde, bilo gde, bilo koliko
makar onih harukijevih 10km lagano pored reke
neverovatna je motivacija kad se uporediš sa nekim koga smatraš kilosterom, pa kažeš sebi - ma zar je moguće da je onaj nešto mogao a da ja ne mogu makar isto to, čak i u svojem najumornijem i najmanje motivisanom izdanju?

jedini problem (osim umora!) može biti alergija koja mi se pojavila na očnim kapcima, mesec i po ranije nego ostalih godina
eto cene preuranjenog proleća!
sinoć sam popio jednu tabletu i sada mi se spava iako sam se nakon par noći sa manje sna ponadao da sam noćas konačno sve nadoknadio...

kao što je za svaki put potreban prvi korak, tako je i za svaki povratak trčanju potrebno pomeriti dupe onog prvog dana
nakon toga se sve briše, sve se zaboravlja, pauza više ne postoji, povratak više ne postoji kao koncept nego si već uveliko tu, unutar novog sveta

četvrtak, 1. veljače 2018.

veljača



kako sam završio januar tako sam započeo i februar, na bicikli. danas je pak u igri opet bio bračni trening, što znači nešto manji intenzitet za mene obzirom da je lolita toliko zarđala da je ni kupka u wd40 ne bi spasila škripanja. imajući to u vidu preduzeo sam jedan dobar i jedan loš korak. o kojem da se prvo ispovedim?

dobar je, idemo hronološki, bio jutarnja šetnja sa najvećom od pasa i divan provod preko brda pa pored reke. loš je bio što sam se prejeo za užinu jer je Ona rekla da ćemo ostati malo duže na vožnji, a ja nisam shvatio da to "duže" ne znači više kilometara nego više vremena za penzionersko razvlačenje po kratkim blagim uspončićima.

od table čokolade sam barem dve štangle potrošio na deo vožnje po ravnom, jer sam sedeo skroz uspravno kao na poniki. to je značilo više rada za moja leđa kojima treba treninga više nego nogama, a i bolja zavetrina za okrugliju polovicu.

od preostalih štangli čokolade sam, nadam se, još jednu sagoreo brusilicom jer sam (nakon preranog povratka kući) iskoristio ostatak dnevnog svetla da nasečem neke panele stare ograde i razvrstam upotrebljive cevi od onih za otpad. imam nekih silnih zavarilačkih projekata za proleće, trebaće mi za sve to barem 5kg elektroda.

... i barem 50 sati slobodnog vremena, elektrode su tu najmanji deo problema. takođe na svakih 10 minuta zavarivanja dođe 50 minuta pred- i post- obrade brusilicom što praktično ubije svo zadovoljstvo zavarivanja. kao što pevaju osvajači "i sve što je srce htelo, koštalo me (je) skupo". trt.

za sutra je najavljen de-fi-ni-ti-vno poslednji prolećni dan usred ove zime 2017-2018. za vikend kiša susnežica iks litara po metru kvadratnom i sav preostali arsenal cunamija. prosto se osećam kao da se opraštam od Života. eto imam i ja velika slova! samo se njima ne razbacujem olako. dakle rešila je gospođa zima da me vrati trčanju. okej. preživeću.

na spavanje ipak odlazim sa verom u bolje sutra (petak) i nadom da će oblaci sačekati da biciklom projurim kroz svoju oproštajnu vožnju. cele 2016-te sam fantazirao da će mi 2017-ta biti godina bicikle, a ona mi je poklonila dva preloma. "darovala mi robiju, a nadu ni za tren". možda otud ovaj grozničavi nagon za nadoknađivanjem Nečega...