utorak, 31. listopada 2017.

promene

Evo kao uvod u Maraton sam danas trčao dva puta. A kao potvrdu da to smatram bogzna kako važno, posvetiću tom dostignuću i blog. Nakon jutarnjih mrtvački sporih 10.3km sam popodne dodao živahno sporih 13.6km i upisao ukupno 24km. Realno koga briga za brzinu. Kad se udara po kilometrima samo je dužina važna. Ili si nacepao 6 ili 11 kubika drva, nikad te niko nije pitao "a za koliko minuta po kubiku?".

Pitanje glasi: koliko slojeva adaptacije postoji pri određenom stanju organizma? Kad si živ i zdrav i u formi, može ti prdnuti da trčiš ulične trke, ili da odeš na neku ultricu, za sve si skoro-spreman. Čemu ja da se nadam, i koliko? Nekako mislim da će mi ova promena proći kao kad pucneš prstima. Kao promena kanala daljinskim upravljačem. Ajmo dvaput, otrčiš dvaput. Ajmo sutra opet, ajmo i prekosutra. Ajmo da se na to naviknemo, i snagom odluke nastaviš da se prilagođavaš bez obzira šta kažu noge, leđa, zdrav razum.

Radoznao sam da uporedim ovaj Novembar koji dolazi, sa onim Januarom od pre 2 zime. Tada sam počeo da šibam kilometre i u vrlo kratkom periodu od par nedelja mi je postalo sasvim svejedno da li ću u dva dana iz 4 treninga pretrčati 17+23km + 25+19km, ili ću iz dva izlaska muški lupiti 43+44 i poštedeti sebe višestrukih presvlačenja i tuširanja. Dokle će sada ta adaptacija od šetanja sa čvrsto utegnutim ramenima napredovati ka besomučnom trčanju bez ikakve potpore, obzirom da dolazi nakon duge pauze, a onda sam imao Uvod u vidu decembra sa 550km, ako dobro pamtim? Hmmm

strava zima

Jutros sam otišao na trčanje i po prvi put osetio fizičko prisustvo zime. Nije bilo previše hladno, čak sam usput skinuo jedan od 3 tanka sloja opreme. Bilo je +4° i jako sunce. No taj osećaj smrznutih prstiju, prvo juče na bicikli kao neka uvertira, pa jutros na trčanju, to je bilo to. Kao u onim filmovima kad osećaš da je ubica u kući, u šumi. On ničim ne odaje svoje prisustvo ali prosto znaš. To jest glumac zna, pa onda i publika veruje da on zna, jer nikada se nije desilo da se neko osvrće po šumi ubeđen da je tamo negde ubica i da na kraju izađe na drugom kraju i da od svega ne bude ništa. E pa tako ni mi nećemo izaći u april a da nas nije zaskočila zima bilo gde u tom dugačkom tunelu koji vodi do proleća.

U novom pokušaju da se proslavim na Tviteru upravo sam otkucao "možda vidim april na kraju tunela, a možda mi se i samo priviđa" i sada će to lajkovati 0 od 9 ljudi koji me prate a da ni sami ne znaju zašto. Jer svi mi znamo sve, ali niko od nas ne zna zašto.


Prijavio sam se na sve moguće izazove na Stravi, a da ni to ne znam zašto. Trenutno sam u prvoj šestini (1/6) sa manje od 200km za mesec koji upravo prolazi. POĐOH DA NAPIŠEM "Eto bolesne motivacije da sa 183km dođem do 200km ovog meseca", pa mi nešto beše mnogo, pa sam proverio i ipak imam samo 155km u Oktobru. Zvanično sam tek pre 2 dana smeo na prvo trčanje, i kada je budala sa slomljenom klavikulom uspela da pretrči 155km nije mi jasno, a Strava je dodala i par pešačenja verovatno.

Primetio sam i ranijih godina da ljudi stavljaju na Stravu sve što su odradili "peške" kao Trčanje, jer po defaultu Strava za Android ima izbor "run/bike" i samo odabereš jedno od ta dva. Kasnije prilikom "save" fajla imaš mogućnost da promeniš sport i ja se uglavnom setim da podesim kao walk ili hike, ovisno kuda sam pešačio, no većina ovih koji jure visoke kilometraže natrpaju doslovno SVE. Čak i jutarnjih 150m do supermarketa i 150m nazad sa bagetom pod miškom je od velikog značaja, to se automatski zove "morning run", jel tako.

Evo u Srbijici samo 17 ljudi ima više od 100km u oktobru što jasno ukazuje na to kolika smo internetska velesila. Na fejsbuku smo prvi sa količinom gluposti i bespotrebnog sadržaja a za Stravu skoro niko nije ni čuo. Pokušaću da vratim prebivalište na Fuškulin pa da vidim da li je kod zapadnih susjeda bar malo bolje stanje. Ovde pride nikog ne poznajem od tih 17...

Daaaaa, u 'Rvackoj ima 67 ljudi sa preko 100km u oktobru, dakle zapadna braća razvaljuju srbijance na Stravi! Obzirom da sam u zadnjem danu prelaznog roka prešao na stranu pobednika, sada nas je 68, a srba samo 16, hohohooo :-)

ponedjeljak, 30. listopada 2017.

patike

Patike su kao i ljudi. Upoznaš neki novi model, pomisliš ovo će mi biti nešto najbolje i najtrajnije što mi se ikada u životu dogodilo. Nakon par nošenja shvatiš da su ili krute ili su se prebrzo ražvakale i raširile, i ostaviš ih prvo za neke manje važne treninge a kasnije završe kao prva stvar koju dohvatiš kad kreneš u šetnju sa psima ili u metlanje dvorišta. Daleko od ličnog u maratonu, koji si im zamislio kao sudbinu.

Tako sam zadnje dve trke otrčao u Saucony Kinvara 7, koje sam na nagovor frenda iz Italije kupio za maratone, jer mi se u njih zaklinjao kao u Svetog Antišu. Prvo sam ih morao "operirati" jer su imale neki idiotski šav koji je išao posred zgloba od malog prsta, i kad sam mislio da sam po 23-ći put u životu "našao onu pravu" (patiku) opet se ispostavilo da im nešto fali. No eto, preživeše i Frtalj u subotu i Half u nedelju, uz sasvim pristojne rezultate, kojima su doduše neznatno pripomogle i kraće staze (10.3km + 20.6km).

Ne znam ni šta bih pisao o tom Halfiću, odvikao sam se od opisivanja treninga. Na startu možda 30-ak ljudi, nekoliko na stazi od 10km (okret im je bio na 4.3km pa su uprkos +130m -130m verovatno mnogi istrčali Lični na deklarisanih 10km) i ostatak na Halfu.

Krenuo sam među zadnjima, a Polar je pokazivao oko 4'30''/km na prvom ravnjikavom delu. Nisam imao pojma ko tačno trči koju trku a nije mi bilo ni važno, sve dok se ne raščisti gužva. Negde do pola početnog spusta od 3.5km sam napokon ostavio iza sebe sve zaletače i nastavio pričajući sa kolegom koji je i dan ranije trčao trku u Valjevu.

Par krivina iza podnožja smo naišli na okrepu i okret, pa smo se razdvojili jer je on odabrao kraću stazu. Ja sam nastavio za jedinim "zecom" kojeg sam imao u vidokrugu, nekim mršavim momčićem koji je trčao nekih stotinak metara ispred. Duvao je veoma jak vetar spreda pa se nisam opterećivao brzinama koje su se kretale oko 4'40''/km. Pulsevi su mi bili jako niski pa sam znao da imam veliku aerobnu rezervu, na koju nažalost nisam mogao u potpunosti da računam jer su mi noge bile drvenkaste od jučerašnje trke.

Momka sam stizao sledeća 3 kilometra i čak oklevao sa preticanjem jer sam znao da će mi od tog trenutka trka više ličiti na usamljenički trening. U dalekoj daljini sam video nešto drečavo, to je bila prva žena, i kad je prolazila pored nekog saobraćajnog znaka u dugačkoj levoj krivini uspeo sam da izmerim razliku dok sam i ja dotle stigao, 1'10''. Čas mi se gubila kroz krivine i opet pojavljivala na pravcima, no nigde mi se nije žurilo, barem do okreta.

Na okretu sam video da je polovina Halfa dugačka 10.3km, a cura mi je bila na 50-ak sekundi ispred. Sada je trebao da usledi povratak blago uzvodno sa jakim vetrom u leđa, no ispostavilo se da je u donjoj polovini trase vetar bio više bočni. A dobro, tim bolje, imaću više vremena na raspolaganju da je lovim.

Lov je prošao lakše od očekivanog i već nakon 3km sam je dostigao. Obzirom da se nije radilo o nekakvoj ljutoj konkurenciji nisam se skoncentrisao na neka taktiziranja, biranje mesta za preticanje, lupanje kontre i slično, nego sam je narednih 3-4km malo "povukao" omogućavajući joj da mi trči u zavetrini, na boku.

Kad smo stigli do poslednjeg segmenta, uspona uz ista ona 3.5km kuda smo se na početku sjurili, nešto malo smo kao krenuli zajedno no nakon 500-ak metara je otpala, verovatno i zbog toga jer sam ja nekako svo vreme planirao da taj završetak otrčim malo jače od ostatka staze. Do kraja se stvorila razlika od preko 2 minuta. Godine biciklizma i planinskog trčanja su očigledno jači argument od nedavno slomljene klavikule i par rebara.

Kad smo kod klavikule moram da napomenem da sam u zadnjih pola sata trpeo jake bolove u ramenu i da sam pri ruci imao onu "osmicu" bez razmišljanja bih je zakopčao na leđima ne bi li i ona ponela deo tereta leve ruke. Celog leta sam se plašio jeseni jer će me prilikom svake promene vremena boleti onaj prelom desne ključne kosti iz februara, no u odnosu na ovu levu od pre mesec i po sada se ta desna uopšte ne primećuje. Što ti je život...

Bio sam presrećan što je staza kraća jer je taj tup a istovremeno prejak bol u ramenu bilo puno lakše trpeti 1h36' nego 1h38', a iskreno rečeno, i par minuta bolji rezultat uvek bolje zvuči :-)

Sveukupno sam završio 4-ti a proglašavali su samo apsolutni plasman bez kategorija pa sam završio samo sa medaljom ko-zna-kojeg-po-redu polumaratona, ništa strašno.

Video sam da neki trkači broje čak i svoje polumaratone, ali zaista ne znam da li ću ikada imati toliko vremena i ambicija da prelistam tolike godine unazad. Polumaraton mi je toliko "kratak" da sam jedne godine skoro svaki trening trčao 21km, čisto iz štosa. Ako svake godine pretrčim barem 100-ak puta 21km na treningu ili trci, stvarno mi deluje besmisleno prebrojavati medalje za to.

U odnosu na prolećni prelom, imam ovakvo poređenje (* = od preloma):

April: 10.3km za 45' (ravno, nakon 8 nedelja*)
Oktobar: 10.3km za 44' (kupseri, nakon 6 nedelja*)

April: Jagodina Half (ravno, 20.7km za 1h36', nakon 9 nedelja*)
Oktobar: Cerski Half (+150m -150m, 20.6km za 1h36, nakon 6 nedelja*)

Dakle oporavak je jesenas za dobre 3-4 nedelje ispred prolećnog. Najveća razlika je što sam proletos od prvog Halfa do Plitvica imao dodatnih 8 nedelja fore, a sada do Crikvenice imam 5 nedelja. Premalo? Videćemo...

nedjelja, 29. listopada 2017.

i šta sad

Da sam u laboratorijskim uslovima istrčao 1km 3km 10km 21km na ravnom i bez vetra, mogao bih da povučem liniju i tačno bismo videli kako stoji ta krivulja, da li ima jak pad (fale mi dužine) ili ide ravnije (fali mi svega) :-)

Ovako sam nakon preloma u samo 8 dana otrčao tri trke: 4.4km po ravnom, pa 10.3km po kupserima, i danas 20.6km sa strčavanjem u rupu i istrčavanjem iz iste na samom kraju polumaratona. Iz podataka se vidi da brzina JESTE manja, kao što sam i planirao, mada bih ovoliko umoran teško mogao brže, čak i da nisam sve isplanirao :-)


Dalje, vidi se taj sumanuti profil staze, vidi se da su mi pulsevi bili za 23 niži nego juče iako je trka bila samo duplo duža, a vidi se da je i kadenca bila za 5% sporija što opet govori o neurološkom zamoru. Ludoj glavi se trčalo ali se pametnoj guzici nije ustajalo iz fotelje. No kad se u 8:50 završio prenos Moto GP iz Malezije, valjalo se spakovati i krenuti na put...

Sledeća NAJgluplja ideja se zove maraton za 14 dana, i sad me pitajte kako se spremiti za maraton, pa evo priznajem da nemam pojma. SIGURNO neću ići ni na kakvu Dužinu u narednih par dana, a kasnije će biti prekasno.

Plan je poprilično prost: pretrčati što je više moguće u narednih 10-ak dana, malo predahnuti i startovati tu Dužinu iliti trening-trku. Ako 12.11. sve prođe OK, možda malo bolje razmislim o maratonu u Crikvenici tri vikenda kasnije, koji sam već uveliko otpisao.

Kao podrška tom planu uleće sledeći vikend BEZ TRKE, jer mi ne trebaju nikakvi dani pripreme pauze nadražaja odmora i ostalih gluposti. Ta šema "trka svakog vikenda" jeste najzanimljivija, bez obzira išao na trku ili na koncert ili na vašar ili na sankanje, ali ovaj put mi zaista treba jedan period umerenog i skoncentrisanog života. (... ... ) Evo upravo sam pronašao da je sledećeg vikenda 5600m u Koprivnici sa besplatnom startninom! Šta je 100€ benzina 100€ hotela i 50€ putarina i ostalih usputnih troškova ako je startnina besplatna??? Ali ipak, nadam se da nećemo otići! :-)

subota, 28. listopada 2017.

trka

Eto, prođe još jedna trka. Promenjeni Plan je opet delimičmo izmenjen zato što mi je neko pred trku rekao da je razgovarao telefonom sa organizatorom sutrašnjeg polumaratona, i da je dobio informaciju da će staza biti skraćena na 15km. Uvek neke p....rije sa tim Cerskim (polu)maratonom. Jednom ti na startu kažu da se trči 10km umesto 21, drugi put ti kažu da će to umesto trke biti grupni trening i da se držimo bankine jer policija nije došla, i tome slično... Da ne grešim dušu, nekoliko puta je sve bilo i po planu :-)

Obzirom da će se po svoj prilici sutrašnji dan pretvoriti u neki "šalabajz" event, odlučio sam da današnju trku ipak otrčim barem 2/3 kao Trku i samo 1/3 kao trening trku. Nakon 100m sam naravno bio predzadnji :-)

Zatim sam na prvom 2km dugačkom blagom usponu polako izobilazio 2 po 2 juniorke, pa seniorke, i do okreta nastavio da gledam juniore na krivudavom horizontu kroz šumu. Na okretu sam mogao da prebrojim ko je sve ispred, a nakon okreta i da vidim ima li nekog opasnog iza mene. Ostatak veterana je ipak bio predaleko. Sve do okreta je duvao brutalan vetar u grudi no umesto da zbog toga očajavam pokušavao sam da se radujem povratku kada će me dotični odgurati nazad do cilja.

Tako nekako je i bilo, ali se ispostavilo da mojih 2/3 trka : 1/3 trening ne drže vodu. Iako su brzine bile simbolične noge nisu mogle jače i sva de-treniranost je izbila na videlo. U prvoj polovini trke smo osim vetra imali i 40m uspona i 20m spsta, a u povratku obrnuto, 20m uspona i 40m spusta. Ne znam koliko je prosek 4'25''/km (do okreta) naspram 4'04''/km (od okreta) realan pokazatelj profila staze ali meni je bogme Povratak iako brži bio dosta teži. Valjda jer je na red došao kao drugi, nakon Odlaska (do okreta).

Posebna priča su bili pulsevi. Zaključio sam da je za njih kriva čokolada koju mi je Lola kupila pre par dana. Naime teorija glasi da proizvođači ekstrahuju kofein iz kakao-a, pa ga tako u čokoladama i ostalim proizvodima u koje ide kakao ima samo u tragovima. No neki proizvođači vrhunskih čokolada možda nabavljaju kakao na malo probirljiviji način. Ja sam za užinu skuvao puding i preko njega spustio tablu od 85 grama crne čokolade pa se dobio nekakav preliv, koji je očigledno bio krcat otrovom.

Nemam drugog objašnjena zašto bi mi puls na laganom zagrevanju bio 130 kao i na rastrčavanju od 7'/km kad sam otrčkarao do bicikle 1.5km bliže gradu, gde mi je ostao zaključan šuškavac. Na trci sam pak "zakucavao" na 160 i više, dok u poslednjih 12 minuta trke imam prosečan puls od 166, totalno iznad oblaka. Što je najzanimljivije ni u jednom trenutku nisam "finiširao" nego sam samo držao malo jači tempo, i trčao tehnikom kakvom idem recimo polumaratone...



Pre par dana dok još nisam znao da postoji i sutrašnja trka, maštao sam o tome da današnjih 10.5km istrčim brzinom letnjih polumaratona, i da bih time bio presrećan. Upravo tako je i ispalo, na kraju sam imao prosek 4'14''/km. Za sutra sam time sebi pripremio jedan skroz naskroz neobavezan dan, i videću da li ću umeti da u tom taktičkom dostignuću uživam kao što bih trebao.

leđa na leđa

Kad za dva maratona na američkom kažeš "back to back" to radije znači jedan za drugim nego leđa na leđa ali eto, nekad su bukvalni prevodi slađi. Dakle kompletiran je program Istarske i Riječke zimske lige. Pa da nađemo taj savršeni datum.

Iz sezone 2017/2018 sam logično izbacio deo koji se odnosi na 2017 iz dva razloga - nema poklapanja dve trke u jednom vikendu, + moje rame ne bi podnelo tako dugačko putovanje.

IZL 1. kolo - 5. 11. 2017. - Medulin
RIL 1. kolo Kostrena 11.11.17. (memorijal Dejan Ljubas)
IZL 2. kolo - 19. 11. 2017. - Vodnjan    
RIL 2. kolo Fužine 25.11.17.
IZL 3. kolo - 3. 12. 2017. - Pazin
RIL 3. kolo Molo Longo 10.12.17.
IZL 4. kolo - 10. 12.2017. - Pula
RIL 4. kolo Kastav (Viškovo) 23.12.17.

Prvi dupli vikend je na "Srpsku Novu Godinu" 13-14 januara no nisam siguran da je 2 puta u 5 dana zanimljivo prolaziti autoputem kroz Gorski Kotar. Mislim, ako već postoji manje snežan termin.

RIL 5. kolo: subota, 13.01.2018. Kostrena
IZL 5. kolo - 14. 1. 2018. - Sv.Petar u šumi

Idemo dalje...
Hmmm, kraj januara može da znači bolje vreme ali i ne mora.

RIL 6. kolo: subota, 27.01.2018. Kastav
IZL 6. kolo - 28. 1. 2018. - Rabac

U Kastavu smo već trčali i lepa je staza, no po istoj takvoj trčim svakog dana.
U Rapcu nismo nikad bili, no skrolajući dalje otvaraju se sve lepše varijante...

RIL 7. kolo: nedjelja, 11.02.2018. Molo Longo
IZL 7. kolo - 11. 2. 2018. - Tupljak

Tupljak se nažalost poklapa sa trkom po riječkom molu koja mi se ionako nikada nije svidela tako da ćemo ove zime sve nade uložiti u pretposlednje kolo:

RIL 8. kolo: subota, 24.02.2018. Bribir (start u 11:00h)
IZL 8. kolo - 25. 2. 2018. - Umag

U Bribiru takođe nikada nisam trčao, a u Umagu smo trčali i polumaraton a bili smo i na pripremama 10 dana i prešpartali ceo kraj. Ono što najviše ide u prilog tom vikendu je mogućnost da bude najtopliji od svih. Nadam se da sve neće ostati samo na MOGUĆNOSTI.

IZL 9. kolo - 4. 3. 2018. - Poreč

Konačno, u nekoj bajci bi mogli da ostanemo i 8 dana i da sačekamo kraj lige u Poreču koji nam je na 7km od kuće, no o tom potom. Bajke se dogode u samo 1% slučajeva pa neću o tome čak ni maštati, zadovoljiću se polaganjem nade u poslednji februarski vikend.

petak, 27. listopada 2017.

luda žena

Jednom sam prolazio pored neke vikendice, u kojoj naizgled nikada niko nije provodio vikende. Slučajno je naišao i domorodac koji mi je insajderski sve objasnio "Znaš, taj čovek, nije on loš, ali ima neku ludu ženu. I onda stalno nešto menja, nikako da stigne da uživa. Op on stavi parket, ona kaže skidaj parket stavljaj pločice, op on okreči zidove, ona kaže stavljaj lamperiju, op on unese peć, ona kaže iznosi peć zidaj kamin, baš je nadrljo taj čovek".

E pa tako nekako i ja sa ovim svojim planovima i trkačko-huškačkim strategijama. Odavno sam rekao da moram maknuti ovo odbrojavanje gore desno na blogu, do Crikvenice, jer više ne postoje razlozi da razmišljam o Crikvenici. Istog dana imam jedan polumaraton na 90km i drugi na 135km od kuće. A evo sad mi je stigao mejl od Organizatora i čim sam video da startnina može da se uplati veče pred trku odmah bih im poslao poljupce i buket cveća i bombonjeru i odmah bih se prijavio za trku. Koju god, 5-21-42km.

Jer Beograd je Fata, ali Crikvenica je... Firenca. Pa neka ipak stoji to odbrojavanje, nikad se ne zna. A početak bloga o ludoj ženi ne stoji slučajno, nego zato što sam juče u (pred)zadnji čas saznao da je prekosutra Cerski Polumaraton. Ne trči se po planini Cer, nažalost, nego se iz podnožja spušta još 10.5km nizvodno i vraća gore na frtalj uspona ka brdu. Staza ima 150m spusta u prvom delu i 150m uspona u povratku, od čega je skoro sve u prva/poslednja 3.5km, dok je ostatak do okreta niz/uz rečicu bez primetnog pada.

Obzirom da ću u nedelju prvi put nakon dugo vremena opet pretrčati 21km, svi planovi se menjaju iz temelja. Trka 10.5km u subotu po valovitom terenu ne sme nipošto da me zamori do te mere da mi se nedeljna Dužinica pretvori u mučenje. Praktično ću pokušati da ovaj vikend shvatim kao mini-pripreme sa društvom. Bez hronometarskih ambicija. Sa sve mini zagrevanjima imaću bar 35km u dva dana što je daleko preko jesenjih mogućnosti.

Zbog svega toga danas sam NARAVNO odustao od nadražaja u vidu kratkih ubrzanjaca i po prvi put nakon kobnog 15.09. opet seo na biciklu. Prvo pa muško, dva i po sata (!) na onom najgorem MTB-u sa kramponkama, zato što jedino na njemu mogu dovoljno da podignem guvernalu bez previše baratanja imbusom, skidanja lule i guvernale. Ova lula ima "zglob" koji se samo zakrene u vis, SVAKI PUT KAD SLOMIŠ KLJUČNU KOST :-D


Šlag na torti me sačekao na desetak kilometara od kuće kad me je obišao neki šleper pa sam za njim ipak uspeo da napravim neplanirani nadražaj za predstojeće trke. Nije lako na ovom traktoru vrteti 40 km/h!


Tako sam se prištedeo za vikend, a šta će od svog tog trčanja ispasti, i ja jedva čekam da vidim. Nakon ovolike pauze uopšte nemam parametre tipa "ritam maratona" ili polumaratona, tako da mi je svaka brzina obično napipavanje u mraku. Jedino što je zagarantovano je da mi neće biti dosadno jer ću 1) imati društvo i 2) uživati u eksperimentisanju sa brzinama tehnikom kadencom i osećajem koji sve to prati.

četvrtak, 26. listopada 2017.

lokalno

Prošle nedelje (sedmice) sam na Obilaznicu otišao u ponedeljak, a ovaj put u sredu (juče). Nije to nikakav Plan ni šema, jednostavno me je inspiracija tako posetila. Kad bi me jednom neko ubedio da svakog utorka moram na deonice a svakog četvrtka na tempo trčanje, mislim da bih se odmah prešaltao na šah ili speleologiju. 

Pre 10 dana sam (iz čiste nemoći da pretrčim uzbrdo 200m odjednom) podelio celo brdo na sitne deoničice od 100m, a vraćao sam se 50m nazad, i tako sam mic po mic uspeo da stignem do vrha. Najveća razlika u odnosu na "200 gore - 100 dole" je što sa sitnijim deonicama imam puno više odmora. Nakon svake od 35 stotki sam imao minut fore da se odmorim, hodajući 50m nizbrdo i razmrdavajući se na "startu" sledeće. Tako sam na svakih 24sec (recimo) imao minut odmora. 

Sada sam pak trčao 200-tke pa mi se povećalo vreme trčanja sa 23-24 sekunde na 50-53, a odmor od minut je ostao isti, s tim da sam za tih 60sec morao da se spustim čitavih 100m.


U prevodu, dok nakon 200-tke stisneš na štoperici LAP (umesto 50'' mi pokaže 1'50'' recimo, jer nakon vraćanja nizbrdo uvek krenem na 1'00'', da ne bih previše puta stiskao LAP) pa dok polako okreneš nizbrdo, već je prošlo desetak sekundi. Dok se i dole okreneš i namestiš na liniju, izgubiš još toliko, a nije loše na početak stati kojih 5-6 sekundi unapred. Tako je ispalo da sam od 100m nizbrdo mogao da šetam samo prvih i zadnjih 25m, dok sam onih 50m u sredini morao lagano da strčim. U protivnom ne bih stigao da se za samo minut "nacrtam" na početku sledeće 200-tke.


Obzirom da sam uradio 14 200-tki (na vrhu Obilaznice asfalt zaravni na 1-2% nagiba i sve se pretvori u obične skoro-ravne intervale) imao sam sve skupa samo 13 minuta "odmora" što je puno manje od onih 34 minuta kad sam radio 100-tke. A savladao sam isto uspona, jer sam se uz svaki metar uzbrdice popeo dva puta.

Danas ću otići na malo duže pešačenje jer je to puno manje opterećenje (od trčanja) za ovako rovite nežne i de-trenirane noge, a u subotu me čeka lokalna trka odnosno klasično tempo-trčanje na 10.5km po kupserima koje znam kao svoj džep. Presrećan sam što se ta trka ove godine potrefila baš u terminu Ljubljane i Podgorice, pa zaokupljen sopstvenim izazovima neću imati osećaj da propuštam nešto naročito važno na globalnom nivou.

Sinoć sam pričao sa Stanetom i obećao mu da ćemo ove zime pokušati da skoknemo do Istre na bar jedan vikend, no prvo ću sačekati da Melez odredi datume drugog dela RI lige, da bih video da li će se u nekom od vikenda namestiti IZL i RiL back-to-back u subotu i nedelju, ili ću teška srca morati da biram između dve lige.

srijeda, 25. listopada 2017.

46

Stiglo mi je obaveštenje od Događaja "maraton plavi krug 12.11.2017." i kao i svake druge jeseni opet sam se setio da pogledam koliko imam istrčanih maratona. Otvorio sam jedan Word fajl i razvrstao sve te najduže trke. Izbacio ono preko 42km, izbacio dve treking lige od po 41km (iako su teže od svakog ravnog maratona) i izgleda da sam trenutno na brojki 46.

Da nijednom nisam odustao, imao bih 50, ali nisam završio Beograd 2x (oba puta zbog žuljeva i to u kasnoj fazi trke), Plitvice jednom (pokvario stomak), i Pančevo (zbog zabune u brojanju krugova). Svaki put sam u dnevnik upisao 42km ili više jer sam se logično morao vratiti do starta/cilja, no nijednom nisam za to uzeo medalju iako sam uvek "stigao" u okviru limita.

U međuvremenu sam još nebrojeno puta pretrčao na treningu 42km ili više, dosta puta i preko 50km, no to se ne računa. Nisam nikada bio veverica kojoj je smisao trčanja bio da donosi medalje i trpa na gomilu. Recimo, u 2006 & 2007 sam istrčao samo 9 maratona, iako sam bio u formi da svakog vikenda trčim po jedan.

Beograd - Plitvice - Novi Sad - Podgorica
Beograd - Međugorje - Plitvice - Zagreb - Podgorica
Uvek su mi od količine bili važniji rezultati:
2h59 - 3h01 - 2h59 - 2h49 - 2h53 - 2h53 - 2h56 - 2h59 - 2h51
Dakle prosečan rezultat 2h56', sa sve dva Plitvička, a u Zagrebu sam bio oficijelni zec i nisam "smeo" brže.

Ne bih to menjao ni za 300 medalja, iz prostog razloga što ne osećam potrebu da dobijem "nagradu" za svaki korak. Koliko ljudi ore i kopa, izvlači drva sa planine, po 12 sati svakog dana pa ne dobiju medalju. U odnosu na to, pretrčkarati (i usput se šećkati ako su labavi limiti) maraton mi zaista ne predstavlja nikakvo "dostignuće". U protivnom bih samom sebi pravio medalje za svaki trening od 53km. (ovde je bolje da ni ne pominjem ljude koji očekuju medalju i kad završe trku od 3km)

Eto zašto nisam ni znao taj broj, i već neko vreme svima odgovaram "četrdesetak", iako na svakih par godina ažuriram spisak u tom Word fajlu. Možda je to korisno samo da bih usrećio sve koji su pretrčali više od 50, kada shvate da su "bolji" od mene. I od Olivere Jevtić. I od Paule Radcliffe. Ma da. Živeli!

utorak, 24. listopada 2017.

otkud kiša u oktobru?

Proletos sam kao i ranijih godina pratio šemu koja je podrazumevala nastavak treninga odmah nakon trke. U ponedeljak te drži adrenalin pa otrčiš što više, u utorak otkilaviš nešto i već počneš malo da se oporavljaš, a od srede nastaviš kao da u nedelju trke nije ni bilo.

Sada mi je trka došla skroz neplanirano jer sam krenuo na 10.5km po 12 km/h, a otrčao 4.5km po 15 km/h što je, koliko god kraće trajalo, ipak dobre tri brzine iznad. Zato sam se zbog sitnih bolova u listovima ložama i dupetu juče ipak odlučio za pešačenje. Zanimljivo je kako sam u nekoliko navrata osetio skočnost i svežinu, a kad god bih iz hodanja pokušao da pređem u lagano trčkaranje momentalno bih shvatio koliko je to bolan i težak prelaz.

Danas sam pak krenuo na trčanje pa kud puklo da puklo. Ko bi po pljusku pešačio tri sata!! Kad sam prolazio pored najveće baruštine od kraja do kraja ulice, čuo sam iza sebe auto i pokušao da pobegnem ubrzavajući, no i on je dodao gas i namerno me polio kao iz kofe. Pikap kurirske službe D Express.

Ja sam svejedno i pre toga bio skroz mokar, pa ako sam usput još i pomogao da neko izleči neki svoj kompleksić, kud ćeš veće sreće! Samo sam se nasmešio nečijoj nameri da mi nanese zlo, kao da već ne izgledam dovoljno mizeran, jedini pešak među 500 automobila koje sam sreo u tih 15km odnosno 1h19'.

Bio je to novi rekord u dužini trčanja nakon preloma. Ok, sada sam u toj fazi oporavka kada bih verovatno svakog dana mogao postavljati novi rekord u dužini no to mi uopšte nije namera. Naredna dva dana bih verovatno trebao da se vratim na kraća ubrzanja i da na njima povećam brzinu/snagu a ne obim.

U petak ću se ipak odmoriti za trku u subotu, jer nakon više od mesec dana pauze ove noge od paučine ne bi izdržale 10.5km tempo trčanja bez barem jednog dana odmora.
Ili, i to je možda opcija, kao što sam u Novi Sad otišao nakon ubrzanja ("strides") i jako lepo otrčao, možda odmor prebacim u četvrtak a petak ostavim za sličan nadražaj. U ovom trenutku mi nije važan nikakav rezultat, nego da se svi ti napori i odmori najzdravije i najučinkovitije iskombinuju.

ponedjeljak, 23. listopada 2017.

Vikend prodje brzo, a neispavanost nikad

Koliko uspevam da sopstvene blogove pročitam između redova, proletos mi je trebalo preko 7 nedelja dok počnem da kucam sa dve ruke. Danas sam na nekih 5.5 nedelja i nekako mi polazi za rukom. Privukao sam tastaturu na rub stola i stoji mi odmah do grudi. Da sam žensko kucao bih sisama a ne prstima.

Ovo bi mogao da bude sjajan motivacioni tekst o neodustajanju, zdravoj ambiciji, istrajnosti koja se na kraju isplati kroz uspeh, usmeravanju fokusa ka borbi umesto ka očijukanju sa putem manjeg otpora. Ali neće biti. Ne treba mi takva vrsta zarade pa neću ni pisati slične tekstove.

Agonija nespavanja je dodala na gas u najnezgodnijem trenutku. Legao sam u subotu oko 22h i posle nekog vremena shvatio da mi je hladno. Ubacio sam jedno ćebe ispod tankog jorgančića no stopala su mi ostala ledena još pola sata. Pokrio se preko glave i malo duvao pod ćebe da se zagrejem, kad mi se već nije dalo da prdnem par puta. Sad sam shvatio zašto se zimi isplati jesti pasulj, uštediš brate na grejanju.

Onda su krenula da me svrbe leđa i to baš na onom jedinom mestu koje zbog ovih utega ne mogu da dohvatim nijednom rukom. Zatim sam ustao da popijem malo onih šumećih multivitamina koji stoje u frižideru i uspeo da prospem šolju mleka koja je stajala pored. Pa sam od 00:30 do 01:00 čistio frižider. Poslednji put sam pogledao na sat u 01:55 i oči su me toliko pekle da sam bio ubeđen da ću zaspati do 02. Probudio sam se u 05:25 i shvatio koliko sam spavao, delovalo je da nije prošlo više od par sekundi.

NEĆU NI DA IDEM NA PUT - bila je prva stvar koja mi je proletela kroz glavu. Ali uf. Zar toliki trud, dogovori, planovi - uzalud? Nešto bih juče uradio drukčije, nešto sam ostavio za danas, nešto za sutra. Plan je plan, prepreke treba preskočiti a ne stati pred njima. Drvene noge. Bol u leđima. Oči koje peku. Rame čak nije toliko ni loše kad ga uporedim sa rebrima. Hajde. Dve kafe i brufen, pa ćemo videti. Nije mi prvi put da se ovakav budim.

Sad mi je položaj postao neudoban pa sam podigao stolicu za 5-10cm i izdigao se iznad tastature. Do malopre sam bio tinejdžerka koja tipka malim visokim sisicama a sada sam postao baba koja kuca sisama koje su se otegle skroz do iznad pupka. Eto još jednog naučnog eksperimenta koji slikovito dočarava koliko brzo leti život.

Odavde se uključuje neko brzo premotavanje. F.FWD. Dolazimo u NS relativno prekasno za Trku ali obzirom da smo trku shvatili kao zajebanciju dolazimo na vreme, u 09:30. Parking odmah iza varadinskog mosta, manje od 1km do starta, taman da se šetajući malo zagrejemo. Ja sam ipak malo trčkarao a Lola se muvala u startnoj zoni i kad smo se sreli kaže - START TRKE NA 10km JE U 11h45, A SAD U 10h KREĆU SVI OSTALI!!!

Divno. Mogao sam spavam sat i po duže, da proživim jedan dan života više kao čovek i jedan dan manje kao zombi. Deset puta sam tražio te detalje na sajtu maratona i evo jutros vidim da je sve dodato na naslovnici. Verovatno sam trebao u 5 ujutru da proverim još jednom...

Nakon što je mozak malo odbijao da prihvati činjenicu da trka koju sam planirao da trčim kreće tek za 2 sata, još par sekundi sam bio u šoku ali nije bilo druge nego da odmah smislim novi plan. Okej, trčaću trku 5km, pa nakon nje malo odmoriti, pa onda 10.5km. Dog drugi peglaju maraton 3 sata ili 5 sati, ja ću se zajebavati po stazi i trčkarati tamo-vamo. Samo minut kasnije, već imam drugi plan. Idem s maratoncima, pa dokle stignem. Krug, dva, tri, 10km, 13km, nebitno. Kad mi bude dosta treninga skrenuću prema autu koji je na 200m od staze i milina.

SPORTSKI DEO

No sudbina nije htela ni tako da se igra. Neko je javio da je uplatio dve startnine za trku 5km ali da nije u mogućnosti da dođe, i dobijamo ponudu da preuzmemo samo dva startna broja bez ostatka paketa (majica i štagod već). Doslovno 10 minuta pred start trčimo u prijavni centar, srećom tamo već 13-14 godina sve poznajemo kao rodbinu. Kačim broj, trčkaram i brbljam poslednjih par minuta sa nekim maratoncima, i stajem iza linije starta.

Nekada je najzanimljiviji deo bloga bio onaj o samom toku trke, a tog dela sada gotovo da i nema. Izgleda da su nakon 1.5km SVI trebali da okrenu oko nekog travnatog ostrva ALI NISU, nego su tu samo skrenule neke štafete i trkači na 5km. Ja sam video da mi u susret prolazi jedan zeleni broj, pa još jedan, i odmah mi se upalila lampica da se bliži okret za moju trku. Kasnije je nastao opšti haos pa su maratonci kako koji i kako kada dodavali po taj jedan mini krug od 3km, da im ne bi ispala kraća staza.


Do tog okreta sam išao sa par maratonaca koji gađaju rezultat tik ispod 3h, i osećao sam se komforno. Očekivao sam znatno manje brzine. Nakon 500m sam rekao Radičaninu - brate ja sam na ovom ritmu par puta otrčao stotke, a sad sam tako krenuo na trku od 5km? Nakon okreta je brzo naišao znak 40KM pa sam stisnuo LAP računajući da mi je ostalo još 2.2km, a taman sam otprilike toliko i prešao. Tu sam krenuo da jurim nekog u narandžastom dresu no uzalud, isti zaostatak od 100m se zadržao sve do cilja. Na okretu sam video da je iza mene još veća praznina i puno pre cilja znao da ću zadržati treće mesto.

Ulazak u cilj zajedno sa čoporom dece čiju su trkicu na 500m pustili par minuta ranije, odmah su nas dograbili za rukav na pa proglašenje dok se ne raziđemo kud koji, uzeo sam učesničku medalju i pehar za treće mesto, i krenuo lagano ka autu.

Umesto klasičnog rastrčavanja sam se nakon 800m vratio u auto jer sam shvatio da su maratonce poslali 13km daleko ka Futogu i da se skoro niko neće pojaviti dobrih sat i po od starta. Maraton je navodno bio u toku a grad je bio sablasno pust, još dugo su zvrjale prazne ulice. Kad smo se pošteno smrzli počeli su da nailaze maratonci pa sam malo s ovim malo s onim pretrčao nekoliko puta po par kilometara i oborio ovojesenji rekord u dnevnoj kilometraži sa 11km na 14km.

Sledi par dana odmora i par dana mlakog opreznog treniranja pa u subotu lokalna trka na 10.5km. Uvek sam mrzeo što se poklapa sa ljubljanskim ili podgoričkim maratonom, a sada sam upravo zbog toga presrećan jer bih svakako ostao kod kuće, pošto sam daleko od mogućnosti da putujem dva cela dana + da pretrčim barem 21km u cugu.

subota, 21. listopada 2017.

40x75

pre desetak godina sam izmerio krugove u školi, i čak mi je profesor koji je to obeležavao potvrdio da Treća staza ima > 250m (krug) dok je prva naravno kraća a peta (spoljna) kojom sam uglavnom trčao mi je pokazivala < 270m. čak sam zbog preciznosti biciklom išao 10 krugova pa je pokazalo 2700m. bicikla naime radi isto kao točak za merenje koji koriste putari, s tim da je preciznija jer veliki bici- točak puno manje krivuda u odnosu na ono kad oni guraju štap ispred sebe.

i tako sam danas između 2 šetnje od po 5km ubacio trčanje od 5km, tačnije trčanje sa hodajućim pauzama. slikovito rečeno, radio sam ubrzanja i odmarao se "u hodu". e jedino što ne znam to je koliko tačno ima pravac a koliko krivina na školskoj stazi. otprilike je taj odnos 150:120m na celom krugu, što znači da je u petoj stazi pravac 75m a krivina 60m. a gps malo pokrati po krivinama i ispadne mi krug 250m :-)

tako sam, da bi mi na Stravi izašlo 5km, morao da pređem barem 5.4km jer sam nosio telefon, no on čak i nije preterao sa greškama obzirom da često vidim puno dramatičnija odstupanja na stazama sa puno manje od četrdeset 180° krivina u samo 5km.

nakon 2km (8 krugova) sam poželeo neku promenu pa sam umesto hodanja ubacio jogging kroz krivine, no odmah sam shvatio da je to već u okvirima Treninga (a ja sam krenuo sa namerom da se zabavljam) pa sam zadnja 2km izveo u početnoj zamisli. usput sam se zabavljao činjenicom da namerno trčim 8% duže krugove samo zbog toga da mi na mernom instrumentu ne izađe manje od 5km, i uživao u debilnom uverenju kako ću od 8% dužeg treninga imati 10% više koristi nego od zamišljenog. KOGA BRIGAAAAA


petak, 20. listopada 2017.

dimljena rebarca

nego nisam vam ispričao današnji hit godine. onog Drugog ortopeda sam gledao da izbegnem po svaku cenu, onaj Prvi je opet bio u operacionoj sali, i nekako ugovorih da me pogleda Treći koji se zadesio u Hitnoj, gde "preko veze" odlazim na kontrole.

snimili su me po četvrti put u 5 nedelja (ima da svetlim u mraku ko božićna jelka) a Treći me prepoznao pošto, jel tako, ne postoji ortoped na balkanu koji me bar jednom nije gipsao. skini se, blabla, prepipavao me pritiskao pa uzeo da gleda snimak i odjednom reče AL SU DOBRO PRSLA REBRA SVAKA ČAST MOMČINO!!!

ja rekoh, pa već su me snimali ali su svaki put rekli da se naprsnuće rebara teško ili uopšte ne vidi na rendgenu, no obzirom na jačinu bola rekoše mi da su dva verovatno pukla. DVA I PO! reče doktor trijumfalno i nasmeja se veselo kao da smo pobedili neku utakmicu. ja evo već 35 dana ne mogu da udahnem sa više od pola pluća, ali do jutros sam se barem nadao da će ovaj bol brzo nestati. mašala.

5 nedelja #


juče sam prvi put nakon preloma sastavio 5km trčanja u komadu, i to puta dva. otruptao sam gore na brdo do famoznog kontejnera, tamo nahranio jednu mačku, onda pola sata bauljao okolo po šumi i livadama istraživajući kraj, i na kraju strčao nazad u grad.

ostaje pitanje da li je bolje odmarati se ili trenirati u petak i subotu, ako je u nedelju "trka". navodnike sam stavio zato što trku ne bih trčao ništa brže od istog ovog trčkaranja koje praktikujem zadnjih nekoliko dana.

(PAUZA OD SAT I PO ZBOG ODLASKA U BOLNICU)
elem doktor je rekao "još 7 dana" da nosim ovaj jaram na ramenima.
da stavimo i sliku jarma, za neupućene:



a ja sam napravio i alternativnu verziju jarmića, za trčanje. kao materijal sam upotrebio dva buffića ARK Fruška Gora, plus pertlu u istoj boji od Nike Skylon 3 koje sam bacio još pre nekoliko godina.


nisam još sredio utiske.
1) sigurno je da moram nositi nešto učvršćujuće još 7-10 dana jer osećam da mi tu još uvek "nešto nije u redu"
2) jbg ide mi se na trku (onu od 10.5km) ne da bih se trkao nego malo da vidim sveta i da sretnem ovog-onog, + da vidim uživo kako će se rasplesti to Državno u maratonu. a svakako bih tog dana i kod kuće nešto malo otrčao
3) obzirom da se ne radi oo Trci niti ću imati broj i pojavljivati se u plasmanima, skroz je logično da ću danas i sutra nešto raditi, a koliko će biti trčanja naspram šetnje nije ni bitno
3a) jako sam nezadovoljan kako sam isto ovo izveo proletos, jer sam trke shvatao kao hronometre i ceo april-maj proveo više se odmarajući nego trenirajući, zato što sam pokušavao da se odmorim i pre i posle svakog vikenda
4) manjak motivacije na trčkaranju i trome noge koje su naizgled uvek bolne sam uspeo da objasnim viškom hormona stresa, jer je krajnje rizično saplesti se i pasti u ovom trenutku, pa verovatno mozak stalno šalje te signale STANI - HODAJ - USPORI - GDE ĆEŠ - NE TRČI - EVO VIDIŠ DA TE SVE BOLI
5) što je najvažnije, na trku se kreće tek za 42 sata pa imam vremena da se predomislim još desetak puta. za početak još jedno kratko trčkaranje-pešačenje u proizvoljnom omjeru, pa već šta ispadne i kako ću se osećati, bumo vidli

srijeda, 18. listopada 2017.

8


eto prođe i taj dan.
prvi put na stadionu, dijagonale.
3 te osmice napravim i izađe mi kilometar.
110m dijagonala, + 55m nekoliko koraka koje proletim dalje, pa hodanje polukružno do sledeće korner zastavice.
tako mi jedna osmica izađe na 333m, a tri na kilometar.
i u svakom kilometru imam nekih 700m trčanja, jer nakon završene dijagonale imam nekih 5-6 koraka dok iz trčanja pređem u šetnju.

danas je to bilo 2km do stadiona, 6km dijagonala, 2km nazad kući kroz grad.
6km dijagonala znači 6 puta po 3 osmice, dakle 6 puta po 6 dijagonala, dakle 36 puta 115m.
neka to bude 4km trčanja jer negde ipak moramo zaokružiti.
ma neka bude koliko god hoće, 8km (od 10) je 8km.
šta bi oni koji ne mogu da potrče, dali za 8km. eheeeejjjj...

utorak, 17. listopada 2017.

posle mraka

kako ono kažu, zasijaće kiša posle sunca. kako god. najviše "volim" ove dane koji započnu malim bračnim terorom. druga smena na poslu, dakle od 15h, a i to samo da bih sedeo kao neka skulptura i javljao se na telefon. i onda lola krene da me budi u 7, da se ne bih slučajno "uspavao" do 7:30. jer tih nekoliko minuta sna više, to je meni veliko kao kuća, obzirom da zbog bolova često probdijem od 02-04 ili slično. e ali njoj je to veliko kao 4 kuće. kaže ustala je pre sat vremena i gladna je. pomislio bi čovek da ja treba da je hranim. nit zaspiš čim legneš, nit uspeš unazad 30 noći da ne provedeš barem 2-3 sata piljeći u plafon, nit uspeš ujutru da nešto nadoknadiš. ako ne laju kučići, tu je moja nestrpljiva polovina. ustanem u novi dan. zombi. doručak a nisam gladan. takvi dani se obično nastave kao 16-satno razvlačenje i mrcvarenje. sve što bi naspavan i odmoran čovek uradio za 5 sati, zombi neće završiti ni za 12. pošao na trčkaranje, a nisam ni pešačio. ma nisam se ni šetao, šetuckao sam. možda ću zbog toga sutra biti odmorniji. ali sutra bi svakako došlo. meni fali Danas! Danas je prošlo u bunilu i tumaranju i više mi ga niko neće vratiti. kao i svaki treći-četvrti dan u dosadašnjem životu. kad ti kažu da si živeo 76 godina, e pa nisi. živeo si samo onoliko godina koliko ti nisu oduzeli. namerno, slučajno, iz mržnje, iz zavisti, iz ljubomore, iz najboljih namera, svejedno. na kraju se razlozi neće pamtiti. na kraju se ionako ništa neće pamtiti.

ponedjeljak, 16. listopada 2017.

35x100 (!)


kad mislim ozbiljno, onda nema zajebancije. dakle TRENING!
jutros je ortoped žurio u operacionu salu pa smo kontrolu obavili ispred lifta i oborili rekord pit-stopa na 17 sekundi. eto, a oni na formuli 1 to zbrze ispod 3sec.
zadojen brzinom i crnom kafom izleteo sam nakon doručka iz kuće i otrčao prvih 3.6km do ulaska na Obilaznicu.


tu sam stisnuo lap #1 u prošetao prvih 500m u nežnom usponu. kad sam došao na nadvožnjak od kojeg kreće prâvi uspon, započeo je prvi trening nakon mesec i malko.
200-tke su mi zvučale naporne pa sam se odlučio za 100-tke. 100m uzbrdo, brzo, pa 50m nizbrdo, laganom šetnjom. na putu su obeležene crtice na svakih 25m i to znatno olakšava stvar.

stotke su krenule po 27-26 sekundi, pa se ustalile oko 25s. obilaznica se u prvom kilometru popne 68 metara a u drugom 25. kad je zaravnilo, poslednje stotke sam odvrteo po 22-21-20s i to je bilo sve. da ne bih puno truckao klavikulu, nizbrdo sam u grad sišao peške uživajući u sunčanih +23°.

sad sam već ozbiljno napaljen na novosadski maraton, i na istu trku od 1/4 maratona (10.5km) koju sam trčao krajem marta. prijave su već zatvorene pa ću opet trčati sa onim brojem na lastišu oko struka, sa istarske zimske lige.

za razliku od proletos, sada neću smeti ni da pokušam da trčim bez ovih utega (proletos je bilo 8 nedelja od preloma do prve trke, a sada će biti samo 5) pa se možda odlučim za varijantu "dokumentarac" sa mobilnim telefonom.
idemo u cirkus! :-)

takođe su šanse za crikvenicu spale na 0%. istog dana je beogradski cener + half, plus jedan hendikep half u novom sadu. dakle Crikva niks, malo morgen, auf vider zeen. kao klinci smo to izgovarali a u fider zen, kao kad kažeš - a, u p.... m...rinu!

popunio sam prijavu za maraton Plavi Krug koji sam trčao lani.
to je za 4 tjedna, 12.11. u terminu Stareka. starek mi je predugo putovanje za ovo rame. pa ćemo videti koliko ću krugova izdržati, na tom Beogradskom Jarunu.

trula kobila

koja je ovo kvalitetna sačekuša bila, pre svanuća. on iz lifta u 06:20 a ja cap za vrat. kaže doktor da još 5-6 dana nosim ove okove, pa na snimanje. to se otprilike poklapa sa NS maratonom. možda odem na rentgen u petak. sad je najvažnije po hitnom se postupku utrenirati za 10.5km neprekidnog trčanja. ej živote, zebro na tufne.

tek je ponedeljak, hm? u četvrtak bih mogao 2x5km. onda može u utorak nekoliko puta po 2km a ponedeljak i sredu da ostavim za nešto kraće. možda danas odem na pomoćni teren da trčim dijagonale. samo da se ne sapletem po džombastoj travi. ej živote, probušena kofo.

ili da probam na nekom drugom stadionu, hm? gore gde je atl. klub mogu da naletim i na trenera Harija i da ga pitam da li će i ove godine praviti trku od 10km kod pivare. to je uvek istog datuma, 28.10. dakle subota. ej živote, suva šljivo.

dan kasnije 29.10. je lokalni Vidra Trail koji mi je izvan svakog razmatranja sa ovako rovitim prelomom, ali ako u tu nedelju nema trke na Adi Ciganliji onda bih mogao na tom trailu nešto da pripomognem, dodajem, usmeravam, popisujem, slikam, kajgod. ej živote, golube na grani.

rekao je doktor da će me napuknuta rebra boleti "onoliko dana koliko imam godina". eto prilike da izmerim koliko mi je telo "staro". za sad je prošao 31 dan a još uvek boli. ej živote, trula višnjo.

subota, 14. listopada 2017.

16 x 500


ispalo je da sam u dva dana pretrčkarao 10km + 8km, not bad!
sve je bolje od nemoćnog gledanja u kalendar koji izmiče.

zanimljivo je videti kako se prilikom prelaska na hodanje/trčkaranje menja kadenca. to se svakako podrazumeva, no eto. i kad sunce počne da zalazi pa odgledaš do kraja, nije da baš očekuješ nešto nepredviđeno.

ispalo je malo preambiciozno da sa ovim oklopom na ramenima nalepim 23km na jučerašnjih 21km. tačnije juče sam pored tih 21km još otišao 4km sa kučetom + 2km do posla i nazad, dakle 27km na nogama.

tako sam nakon 1km uvodnog šetanja počeo da pravim promene od 500/500m i planirao da tako nastavim 20km, i da zadnja 2km došetam do kuće. no neki zamor u leđima i gluteusima, u kombinaciji sa neočekivano vrućim danom, doveli su do toga da mi je nakon 1+16km jednostavno "bilo dosta". stisnuo sam poslednji LAP i došetao do kuće poslednjih 6km.

od tog ostatka sam samo u prvom kilometru imao uzbrdicu do poslednjeg prevoja, i celih zadnjih 5km je praktično spust. no šta ću. jednostavno mi se više nije trčalo. umorne noge su dežurni i najveći krivac za lošu tehniku i povrede, a i ova klavikula mi je verovatno bila zahvalna što sam je poštedeo tolikog truckanja. čak su i pri hodanju nizbrdo jake vibracije u ramenima, a kamoli pri trčanju.

nemilosrdni kalendar kaže da je za samo 8 dana NS maraton i da su jako mršave šanse da pretrčim 10.5km, a zbog 5km mi se baš i ne putuje 2 x 2.5 sata sa ovakvim leđima i ramenima. prednje sedište je upravo suprotno od onoga što mi treba, tako da sam sa ovih dana vozio pozadi, a iza kičme sam uspravljao spakovanu vreću za spavanje umotanu poput neke džinovske safalade.

sačekaću prvo ponedeljak-utorak i videti šta će mi ortoped reći. ovaj poslednji do kojeg sam se teškom mukom probio je otvoren za sve mogućnosti, vrlo je širokih pogleda, ne gleda i ne leči 100 pacijenata na isti način čak ako i imaju sličan prelom. zato ću ga i poslušati šta god mi savetovao, jer znam da je tako najbolje.

četvrtak, 12. listopada 2017.

analiza

napravili smo dve jednačine zato što, jel tako, imamo dve nepoznate.
sve smo računali u minutima, delimično proizvoljno jer nisam nosio sat koji bi razvrstao brzine po zonama nego samo telefon.

deo staze sam hodao oko 8.5 min/km, a deo sam trčao po 5.5 min/km ili brže.

ukupno 2h25 minuta, i 21km
x je dužina trčanja a y dužina hodanja
x * 5.5min + y * 8.5min = 145minuta
odnosno
x + y = 21km

ispalo je da sam trčao desetak km a hodao 11-ak!!!!!
bio sam zatečen tako visokim postotkom trčanja jer mi se činilo da dosta duže hodam.

PA NARAVNO!
jer trčao sam otprilike 55 minuta, a hodao oko sat i po.
sve se savršeno uklapa, osim toga što nisam bio svestan da sasvim jednako hodam : trčim, obzirom da sam prvi kilometar i po prehodao.

ovo je već solidna polazna tačka od koje mogu postepeno povećavati udeo trčanja i ujedno smanjivati ukupnu dužinu.
ako bih recimo trčao 66% onda bi mi i 10+5=15km bilo sasvim dovoljno.

mobiteletina

oduvek sam mrzeo tipkanje na mobilnom a sad me to spašava. kad mi je bila slomljena desna ključna, onda sam uhvatio ovakav fazon. nakon par nedelja kad sam iole mogao da pomeram lakat i rame, približio sam tastaturu od kompjutera na ivicu stola, da mi enter i backspace budu pod kaži- i srednjim prstom. onda sam tipkao levom a desnom sam udarao nove redove i brisao typos-e.

sada pak levom ne mogu ništa! desnom tipkam brišem opet grešim nerviram se pokušavam da tipkam brže onda još više ispravljam greške... fuj. ispade da je bilo bolje sa slomljenom desnom, nego levom!

no na mobitelu tipkam sa oba palca i dosta mi je udobnije zavaljenom u fotelju nego istrćenom za kanc. stolom.

danas sam popravio season's best u Slomljenom Halfu sa 2h58' na 2h25'. s tim da sam onomad samo brzoHodao a danas sam šetao sa potrčavanjima. negde 20m negde 50m negde 100m.

pokušavao sam da potrčim samo tamo gde je sunce na asfaltu, a da senke od drveća uvek iskoristim za hodanje, da bih imao što veći % "treninga" u hladu. jer je bilo blještavo sunčanih +22°.

pred kraj sam se već umorio. valjda se od hodanja uspori cirkulacija i pojavi se onaj osećaj otečenih nogu, pa hodati još nekako i možeš a trčanje je sve teže. no preživeh.

kad u jednačinu ubacim 6.5 km/h brzinu hodanja i 11.5 km/h brzinu trčanja, trebalo bi da je lako izračunati koliko je čega bilo u tih 21.0km za 2h25'.

srijeda, 11. listopada 2017.

više

Jednog dana ćemo sabrati koliko smo dana živeli a koliko smo dana protraćili, i nećemo biti zadovoljni rezultatom. Koliko god se trudili, biće nedovoljno. Možemo se podeliti na one kojima je do kvaliteta i one kojima je do količine.

Svaka čast ljudima koji mogu da se zadovolje sa tri badema i dva gutljaja čaja od koprive. Ja sam onaj koji prednost daje litru kafe i 7 palačinki sa džemom nutelom i šlagom. Nisam za pikado strelice, više sam čedo rakete.

Obzirom da je ovima "od kvaliteta" lakše da se zadovolje, nama "... al dvaput je dvaput" je znatno otežan život jer nakon Fate i dvaput logično pomisliš, a zašto ne i triput?

Tako sada, nakon prolećnih 6 nedelja, provodim četvrtu nedelju jesenje pauze zbog preloma, i pritom mi kukanje ništa ne pomaže. To što sam u zadnjih par dana uspeo ovako umotan da potrčim po par smešnih koraka, tehnikom više podseća na beg u ludačkoj košulji iz neke ustanove nego na "trening".

Jesenja polusezona je već napola prošla. Što rekoše Osvajači
"zadnji je čas pre Potopa,
a meni brod već izmiče".
Za 3 dana je trka na 10km u Kuli, dan kasnije je 5/21km u Apatinu, i to je mogao da bude jedan baš dobar trening-vikend pred par kasnijih maratona.

Ovaj trenutak je posebno delikatan. Ako insistiram na predugom pešačenju i mikro trčanju možda rizikujem da mi se vreme oporavka produži, da se srastanje 2 polovine kosti uspori. Ako samo sedim i čekam, bojim se da ću za 6 nedelja pauze toliko oslabiti da se nakon toga neću vratiti trčanju pre nego što prođu sve trke.

Otprilike u narednih nekoliko dana treba biti najpametniji. Ortoza stegnuta do daske, stisnuti zube, pokušati sa što manje brufena mada je to nemoguće, pa ako od bolova nisam pošteno spavao 25 dana ne moram ni sledećih 5. Kontrola početkom nedelje, najverovatnije i snimanje.

utorak, 10. listopada 2017.

dva po tri

dok brineš da ne pobegne 48 sati između dva dnevnika, promakne ih 72 komada. NE zato što mi je opsesija da zatrpavam internet glupostima, nego zato da mi se ne nakupi previše "posla".

juče sam išao na pešačenje od 31km. greškom mi je bila Strava ugašena desetak minuta pa sam tako to sveo na 30. a ionako nisam prepešačio više od 30, jer sam povremeno... ta-daammm - TRČAO!

utegnuta ramena, leva šaka probačena kroz treger od (praznog) ruksaka i tako bezbedno (ne) visi, i na svakih pola do kilometar ja zaveslam stopalima 10-20-30 dvokoraka. mislim da sam nakupio kilometar trčanja. PRIPREME SU POČELE!!!

btw, ispustili su dosta vode iz jezera:


ali nije sve tako veselo.
trebao sam na kontrolu negde tamo 27-28.09. onda moj lekar nije radio do 1-og oktobra. kad sam otišao u bolnicu on ipak nije bio dežurni nego jedan drugi, nadrkani prepotentni fićfirić. pogledao je snimak, rekao nek dođe na 6 nedelja od preloma da mu napišem "skidanje koturova". to je bilo sve.

sedam dana kasnije (prekjuče) sam uspeo da dođem do "mog" ortopeda. pogledao je isti snimak, skočio sa stolice, viknuo OVO SKROZ LOŠE SRASTA, počeo da me prepipava i rekao da dođem odmah sutra ujutru da nešto smislimo.

rezultat je skroz drukčije nameštena ortoza (tzv osmica) sa poprečnim kaišem preko grudi ispod kojeg je umetak koji pritiska mesto preloma nazad unutra u grudi. onako kako sam nosio 20 dana, ostao bi mi šator pored vrata kao neki aerodinamični dodatak na torzo-mlaznjak.

kontam da je u prethodnih 10 dana već sve moglo srasti kako valja a sad sam 7 dana na popravci, možda nečeg nepopravljivog, jer mi spoj već deluje čvrst i minimalan je pomak koliko god jako to mesto pritisnem. izgledaće mi prsa kao EKG. možda se zaposlim u cirkusu, da podelim džeparac sa grbavim patuljkom i ženom od gume.

i eto. tako prođoše 3 dana. subotu sam prespavao, u nedelju otišao na kratko (u kilometrima) ali dugačko pešačenje jer sam vodio jednog od pasa pa smo više zastajali nego hodali. ponedeljak je logično postao dan za pomeranje granica, i nakon 21 pa 31km ostaje samo pitanje vremena kada će mi dunuti da pređem i celih 42km. verovatno kad budem mogao da trčim bar 200m po svakom kilometru, jer tako bi prosek mogao da se približi 7'/km što je već brzina kojom mnogi trče maratone.

danas mi je u planu spoljnih aktivnosti jedino bilo da se prošetam pored reke i naberem koprive, i za promenu ponesem foto aparat jer već danima sve slikam telefonom. još jedna loša vest je da mi je od ovih silnih pešačenja u nekom trenutku poplaveo nokat na palcu. prošle godine pretrčao i januaru 1100+ km bez ijednog žulja, sad uspeo da uništim nokat na šetkanju. bravo ja.

eh da, jutros sam ušpricao mastilo u ketridž od štampača. nisam baš skroz beskoristan.

subota, 7. listopada 2017.

dva po dva

Svaki put kad sam pomislio E DAJ DA ZAPIŠEM NEŠTO, DOK NISU PROŠLA DVA DANA, shvatio sam da su već prošla, ako ne i tri. Sticajem okolnosti sam malo preterao sa šetnjama, mada meni, ruku na srce, posebne okolnosti nisu ni potrebne.

Dakle nakon što sam otpešačio ravan half za 2h58', naišao je dan kada je neka ekipa iz prestonice trebala da dođe na lokalnu mini-deponiju da pokupi napuštene mačiće. Kao jedan od koordinatora, odmah sam zaboravio koliko sam dan ranije napregao noge i zapucao peške u brda. A ekipa je zaglavila u saobraćaju, pa mi se ukazalo dodatnih par sati "viška". Čak ni ja nisam perpetu(u)m mobile pa sam na kraju seo na livadu iznad deponije i čekao, uživajući u pejzažu.

Tog dana sam se još nekako i provukao. Bilo je sunčano, toplo, koščice su se radovale inekciji D vitamina. No stigla me je neispavanost pa sam nakon 8 sati u prirodi u samo dan i po, otišao u krevet čak i pre nego što je pao mrak. I onda sam nastradao sutradan.

Vreme se promenilo, hladni vetar me je pod neprijateljskim uglom gađao nekom upornom sipuljom, ja sam pošao u Kraću Šetnju, i negde na pola su počele da me bole pokosnice. Leva jedva malo, desna bogme ozbiljno. Da poluloše postane loše, još sam morao do posla i nazad, po istoj kiši i opet peške. Uveče sam namazao neki gel, pomolio se svim božanstvima u koja ne verujem, čaroliji tog gela ponajmanje, i opet probdeo pola noći.

Jutros pokosnice deluju skoro-pa-okej, no ja sam od umora i nespavanja 99% biljka i samo 1% životinja. Ne znam koji je minimalan odnos u korist životinje da bi se izašlo u ovaj decembarski 07. oktobar, ali je podaleko od ovog osećaja. Trenutno stanje mi se može nazvati "utonuo bih u zimski san, samo ne znam kako". Pride me leđa ramena i rebra bole kao da me je neko vratio u drugi-treći dan nakon preloma, a prošla su 22 dana.

Ja se naivan nadao da će me zimus boleti SAMO desna klavikula slomljena u februaru, nisam mogao ni sanjati da će joj stići pojačanje!

četvrtak, 5. listopada 2017.

halfić

Tako je ispalo da mi je nadošla iznenadna inspiracija. Hodaj po brdima gore-dole, lomataj se, sav izgreban od trnja, prosto ne priliči polomljenom čoveku. IDEM NA TRENING! - rekoh sebi. Rečeno - učinjeno, zapucao sam na ravan polumaraton. U početku kroz grad hodom, a zatim nešto bržim hodom.

Frustrirajuće je koliko su brzine male kad pešačiš sa jednom rukom uvezanom kao Napoleon. Kontam da je za brzo hodanje, kao i za trčanje, važna i frekvencija i dužina koraka. Kad ne mogu da zamahujem rukama već sam u startu ograničen. Sa početnih 128-130 sam na kraju vrteo i 144 koraka/min, shvativši koliko to utiče da brzine budu bliže 8'/km nego 9'/km.

Sa dužinom koraka je već druga priča. Važno je i uvrtanje dupetom, naizmenično grabiti kukovima koji pri svakom koraku treba da stoje dijagonalno a ne popreko. Između ova dva trochantera tj. grbe butne kosti sigurno ima 40cm razmaka, dakle iskretanjem se može svaki korak produžiti za 10-15cm, treniranima i više.
Mi netrenirani samo rizikujemo novi išijas :-)

Preko svega toga sam napravio kardinalnu grešku (zašto blog već godinama opravdava naslov Hamartia?) i uzeo da razgazim nove patike. Asics DS Trainer sa svojih 240g možda obećavaju za polu- i maratone, ali sam prekasno izguglao da imaju 10.5mm drop. Sa tako visokom petom teško da su idealne i za trčanje a kamoli za hodanje gde ti svaki milimetar smeta i skraćuje korake. Čak sam zaradio i mali plihčić na peti.


Elem u nameri sam uspeo, Halfić sam završio ispod 3h, i to za 2 minuta, iako sam na okretu imao 1h31'. Jesam u odlasku imao leđni vetar ali povratak je bio jedva primetno nizvodno, plus sam shvatio važnost frekvencije i prionuo na Negative Tupljak.

Trčanje još uvek ne dolazi u obzir. Jesam pokušao na semaforu ali sa ovim čudima na ramenima i leđima tehnika mi je takva da mogu da zavidim svakom robotu.

ponedjeljak, 2. listopada 2017.

(h)ladno

Dve i po nedelje me je držao entuzijazam po pitanju osećaja da sam prerano penzionisani maratonac, ili eventualno polumaratonac (half-er) na prinudnom odmoru.
Nakon 17 i po dana više se osećam kao Govance.
Tačnije, nadovezao mi se septembar na veljaču, da ne kažem rujan na februar, i obrisalo mi se (sećanje na) sve između.
Nastavio se prelom na prelom, kao kad te pitaju kakav je asfalt, a ti kažeš "katastrofa! rupa na rupu!".
Počeo je da mi se pomera kriterijum šta je Dužina pa sam sa 14km pešačenja polako doklizao do 19.
A i to sve je čisti treking, ne obična ravna lagana šetnja.
Na mestima sam danas čak morao da jednom rukom krčim prolaz.
Ko zna.
Možda sam se zimus previše štedeo?
Jer je bila zima pa mi je sve bilo ukrućenije.
A sada je toplo pa mi je prelom zagrejaniji, živahan.
Ne znam.
Juče je snimak pokazao neke tanke, blještavo bele linije, mostove od jednog dela kosti do drugog.
A opet sve giba, kao lanac od bicikle.
Seća li se neko kako sam cele zime pisao o tome kako bih voleo da mi ovo bude Godina Bicikle, jer već duže vreme trčim sve više i mnogi putevi su me zaboravili...
I eto.
Skučena satnica, bicikla zahteva 4-6-8 sati a trčati možeš i samo sat, sva ta pitanja "koliko ćeš ostati?" koja u sebi unapred nose optužbu i u startu ti osakaćuju želju za putovanjem, kao neko prokletstvo su donela padove koji su me "vratili" kući nakon jedva 30-ak km vožnje.
Kao da neki demon želi da me veže za kuću, lancem od par desetina kilometara.
Proklet bio, videćeš ti sledeće godine!!!

nedjelja, 1. listopada 2017.

toplo hladno


Uspeo sam da u brzini stisnem screenshot kada je na live stream-u Veronika utrčala u cilj Spartatlona, 246km. Valjda sam i ja ovako sveže izgledao juče nakon 16 km pešačenja. No dobro, šalu na stranu, svaka čast i najbržima i najdužima. Svakom njegove strasti.

Jednom se dogodilo da smo od uzbuđenja ustali prerano i na biciklama završili Dužinu već u 15h30, a prešli 265km. Kažem ja - dal da odemo još malo da se vozikamo pa da nakupimo 300km, pa posle kontam - zašto da sedim još sat i nešto na bicikli ako mi se već pojavilo par malih ojeda na dupetu. Šta time dobijam, ništa. Broj. Nisam nikad bio opčinjen ciframa, veličinama, nikada mi planinski vrh od 5000m nije bio bolji od onog na 1300m ili 2200m. Svako brdo ima vrh, jbg. I svaki vrh ima svoje brdo.

Kao mutav na telefon mogu sad da ponavljam da sam zatečen činjenicom što sam zadnjih dana bez problema (ništa ne boli bitno, koješta od ovih bandaža žulja, ali to nije vrsta problema o kojima govorim) mogao da pešačim po 2-3 sata, a prekjuče (14-ti dan) i dvaput. Kod prethodnog preloma mi je do te faze trebalo 4.5 nedelje.

Da uz vruću čokoladu dobro ide i ladan tuš najbolje ilustruje činjenica da mi mesto preloma "radi" kao neki zglob, i da zbog preklapanja obe kosti pomalo štrče, kao da se ispod kože nalaze širom raskrečena mala klješta :-)

Teeeško da je to stadijum srastanja u kojem se VEĆ može maštati o trčanju. Čak mi je i hodanje nizbrdo malo neugodno, imam dojam da unutra nešto "trucka" više nego što mu je poželjno.

U tom raskoraku između "da li zaista sve ide duplo brže" i "opet će me pojesti večnost dok stvarčica potpuno sraste", čekam podne jer sam se tako dogovorio (bajadere i gvozdena vrata otvore) da slikanje obavim u nedelju u Hitnoj kad je najmanja gužva. Ako pride ulovim ortopeda na dežurstvu biće to bingo, a ako ne prošetaću se neki sledeći dan. Sreća da živim na 600m od Bolnice i Urgentnog, ta okolnost mi je silno vreme u životu uštedela :-)