petak, 31. ožujka 2017.

podvijenog repa

izlazim iz marta na mala vrata
ništa se nije dogodilo, a svašta sam očekivao
januar je bio čudan, umoran, bezvoljan, nešto sam čekao
i februar je krenuo iznenadno dobro
par ludih trčanja i solidno na bicikli

onda je sve prekinuo pad i prelom, i duga pauza
i mislio sam da će jednom kad ozdravim biti svašta
prvo par trčanja koja su mi bila prespora i umarajuća
onda nešto malo bicikle, pa opet par trčanja
kao da je juče bilo kada sam živahno radio ubrzanja po travi
planirao sam neku trku za vikend, onako neobavezno

to je bilo u ponedeljak, i onda se opet sve ugasilo
nastavio sam sa biciklom, bez ikakve želje da trčim
doduše cele zime sam pričao kako sam se uželeo bicikle
možda je to protiv trčanja neki trajniji poremećaj volje

sada mi se pak natrpalo nekih poslova skroz van sporta
pola dana zidarskih a pola dana metalskih poslova
po svoj prilici će celo proleće tako izgledati

nemam nikakvu želju da trčim sporo
a jedino sporo mogu
i onda mi se uopšte ni ne trči
nema smisla

jednom davno sam se zezao kako je trčanje za sirotinju
ko nema para za biciklu, jebiga barem za patike ima
ko nema ni za patike, ima za kupaće gaće,
plivanje je na dnu lestvice

možda je sve to stvar inspiracije
nekog unutrašnjeg ritma
možda mi se jednom nenadano potrči
i eto ga, uskrsnuo maratonac kojeg su prerano zakopali živog


četvrtak, 30. ožujka 2017.

85

danas je gosn garmin imao jedan od onih dana (peemes?) kad mu se tako svidi neki puls i uhvati ga se ko pijan plota. 85 85 85 85 nakon pola sata ga skinem sa ruke i stavim u biciklistički dres, izvadim ga posle desetak minuta a on u džepu i dalje pokazivao 85 85 85...  šta li je merio, da li mi je gledao u leđa kroz dres i majicu, ili je gledao kroz spoljnji zid džepa prema suncu?


onda sam stao, stisnuo "stop", stisnuo "save file", stisnuo "ugasi se crko dabogda", onda ga opet upalio pa sve ispočetka. malo je šarao 120 150 120 90 130 i na kraju se snašao pa je ostatak treninga pokazivao valjane vrednosti. ne mogu ni zamisliti kako bih popizdeo da mi se ovo događa na maratonu! posle me pitaju zašto na trkama nosim polara, pa brate, pitate me gluposti 

što se tiče trčanja nemam nekih vesti, toliko mi se svidelo što mogu da vozim biciklu a i cele zime sam kukao kako jedva čekam proleće da se malo vozim, pa je tako ispalo da mi se ovih dana uopšte ne trči. čak sam danas počeo ozbiljno da razmatram da ni ne idem u novi sad na tu trku 10.5km. videću sutra još, kako ću biti raspoložen.

objavljena je nova staza bgd maratona, sve novo i zanimljivo se nalazi u prvom delu, prema tome ako budem trčao polumaraton svakako ću videti sve što treba da se vidi, a druga polovina je više nego dosadna.

to je pak bio deo onog plana da otrčim prekosutra novi sad (10.5km) pa zatim ušće (polumaraton zbog smrti ogranizatora pretvoren u memorijal i skraćen na 8.5km što mi taman odgovara), pa zatim nemam pojma šta ima u onaj vikend između, i nakon svega bgd 21km.

naravno bgd bih trčkarao kao lagani trening bez broja, jer mi ne pada na pamet da izvadim 40€ za prijavu. dosta mi je što ćemo pući isto toliko za benzin i rođendanski ručak posle trke.

srijeda, 29. ožujka 2017.

bikebikebike

2.5 km/h veći prosek nego juče!
plus naspram minus:

+ malo bolji bajk
- dva brda umesto jednog
+ skinuo blatobrane
- dosta jači vetar
+ takođe kramponke ali malo ravnije
- više me bolelo rame jer sam juče farbao letnjikovac
+ 20 umesto 17 stepeni
- crk'o od gladi




utorak, 28. ožujka 2017.

slomio

tek kada sam po ko zna koji put upisao skraćenicu za trougao kroz mesta Slovac-Mionica, shvatio sam da piše SloMio :-)
ovaj put nisam ništa slomio, ali sam nakon 7x7+1=50 okruglih dana opet seo na "pravu" biciklu, makar to bila ona najgora (Polar) na kojoj sam se pre istih 50 dana slomio :-)
no morao sam da proverim da li je nešto iskrivljeno, raštimovano...

opet sam dodao onu guvernalu "na sprat" pa nisam bio nešto posebno aerodinamičan, a i blatobrani i kramponke baš nisu uobičajeni dekor za trkanje po asfaltu.
nema veze, ni ovih 25.6 km/h proseka nisu loši, obzirom da je to 30-ak preračunato u trkačku biciklu.

ne osećam umor od jučerašnjeg treninga, ali ovako nenaviknut na trčanje ne moram ni da preterujem jer čas osetim golicanje u levoj peti, čas u desnom tabanu, jer treba vremena da se svaka tetiva navikne na ono što je izgleda jedva dočekala da zaboravi.
tek na pola vožnje sam primetio da mi je guvernala malo kriva i da mi prednji točak solidno "šeta" pa sam sad kod kuće to sve urihtao da valja.


ponedjeljak, 27. ožujka 2017.

treninGzi

5 dana nakon "skidanja gipsa" sam počeo da držim miša i desnom rukom (doduše samo onog bežičnog na laptopu), a evo 7 dana nakon što mi je ortoped dao zeleno svetlo za "mrdanje" mogu i da kucam sa dve ruke bez bolova. većih.

definicija "treninga" je nešto poprilično rastegljivo, pa oklevam da ovo danas nazovem Dan sa dva treninga. okej, onaj prvi je bio "pravi", jer sam nakon 10km laganog trčanja do jezera u Petnici i nazad uradio 20-ak ubrzanja na travi pomoćnog stadiona. sa rastrčavanjem do kuće ukupno 13km trčanja + 1km laganog šetanja između deonica, od jedne korner zastavice do druge.

nakon nešto odmora i užine, otišao sam biciklom "da se provozam". isti onaj stari kontraš Pony (što ga Milijana gony) na kojem sam skarabudžio guvernalu na sprat, da mogu da je dohvatim bez prevelikog pružanja ramenom ka napred.

prvi deo nikako nije bio "trening" za mene, ali je bio za trkačku koleginicu koja trenira za polumaraton i koju sam stigao usput, pa smo produžili zajedno sledeća 4.5 kilometra. (to je ono kad poznaješ put "u metar" jer si tuda prošao milion puta)


nakon njenog okreta nazad ka kući, ja sam produžio dalje sa idejom da se popnem do brane. međutim nekako me je tako "poterao" vetar da sam prvih 500m uspona izgurao kao od šale. 
I TU JE POČEO TRENING. 
ma idem ja do vrha! 
3.5km @ 7-8% uspona, ako se ne varam. 
naravno da sam se otelio ovako bez menjača na bicikli od 16kg.
na prevoju sam opalio par sličica ka brdima, a na ovoj se nazire i onaj krak jezera ispod Poćute.


spust je bio povuci-potegni opet zbog ove smešne bicikle koja baš i nije za "treniranje" pa sam kočio kontrom i molio se da nešto ne otkaže jer mi se ne lomi ni ona druga ključna kost, a ni ova rovita po drugi put :-)

dokopao sam se brane, odahnuo, slikao jezero, i lagano se vratio kući. 


ukupno sam se zadržao skoro dva i po sata, od čega je efektivan "trening" bio samo onih 20-ak minuta uspona, no realno i 20' je dovoljno za Trening. leđa su me bolela kao da sam plankovao 20 minuta, dakle nije baš da ga "nisam osetio".

došao kući, umiksao avokado u pavlaku, i efektno upropastio i jedno i drugo :-)

nedjelja, 26. ožujka 2017.

100 ćudi

zamislite čoveka koji na nekoj društvenoj mreži ima 500 prijatelja, i koji je dobar na 5 različitih polja
neka ne bude komplikovana teorija, neka bude nešto blisko sportskom blogu
taj čovek recimo ume lepo da trči, pliva, vozi biciklu, roni, i vesla
ali nikada sve odjednom
i sad, zamislite (drugi čin) tog čoveka kako cele godine samo pliva i piše o plivanju
od tih 500 prijatelja mic po mic bi svi drugi prestali da ga pomno prate na nekoj od društvenih mreža, i ostali bi samo plivači, njih 30 ili 50
drugi bi rekli, pa on samo piše o plivanju, a mene to ne zanima
i onda sledeće godine on počne da roni, i ooooo eto ih svi koji vole ronjenje kreću da lajkuju, komentarišu, jedva čekaju nove avanture
pola godine kasnije sa dolaskom zime (treći čin) on počne da trči
oni plivači i ronioci mic po mic, nakon par pitanja pa šta je sad otkud to trčanje, polako izgube interes i nađu neke druge plivače kojima će se diviti
okružen je trkačima, svi se međusobno "vole", lajkuju, podržavaju
sve do proleća, dok ne počne da vozi biciklu
kad se pročuje da on ima vrlo zanimljive avanture na bicikli, koje nikako ne treba propustiti, većina ni ne sluti da će im biti zanimljiv samo par meseci, jer će se na leto prebaciti na veslanje
onda se zapitamo, koliko mi volimo druge, a koliko u njima volimo - sebe


pa nema čovek samo patike ili masku za ronjenje, ima i drugih važnih organa
kako nam je do juče bio prijatelj a sada ga se više i ne setimo, kako smo do juče jedva čekali da nam napiše šta je kod njega novo a danas nas uopšte nije briga šta radi
dođemo tako do poražavajućeg i otrežnjujućeg zaključka da je prijateljstvo na društvenim mrežama samo drugi naziv za koristoljublje, sebičnost, egoizam
lepe su ti slike sa planinarenja, po mom ukusu probiraš citate nekih mudraca, najbrži si da iskopaš link za skidanje filmova sa torenta, moj si najbolji prijatelj
sve dok ne počneš da se zanimaš za veganske recepte, e onda doviđenja, oduvek si mi bio dvoličan i sumnjiv tip

subota, 25. ožujka 2017.

Napredak, boga ti?

evo ovako:
prvo trčanje je bilo pre 5 dana,
išli smo 6km brzinom 6'40''/km
i prosečan puls mi je bio 127.

danas smo trčkarali 9km brzinom 6'42''/km
i prosečan puls mi je bio 118.
danas smo imali i par ulica gore-dole.


nešto se kao sećam da mi je za ovolicne brzine oduvek bio dovoljan dvocifren puls...
e sad ćemo malo da se načekamo dok se sve vrati na svoje mesto

petak, 24. ožujka 2017.

/\/\/\/\

nakon 6+9+15 km trčanja došao je i dan odmora. nećete verovati, ali bole noge! zatežu lože, one tetive iza kolena. brojke tu ne znače ništa, ako nešto boli moraš mu dati tajm-aut. nekad ne boli posle 50km, nekad boli posle 10, takva je situacija... nakon jutarnjeg pešačenja od brdskih 12km popodne sam se malo provozao biciklom.


usput sam posetio one patike koje smo nabacili još prethodnog leta. preživele su i sneg i ledene dane, pertle nisu istrulile, svaka čast.


obzirom da već počinjem da radim ponešto, koliko mi rame dozvoljava, primetio sam da ona ubodna testera Einhell sve više liči na limenu igračku, što nije nikakvo čudo kad nešto kupiš u supermarketu za 20€. 


sad sam shvatio da postoje modeli kojima je sečivo skroz na drugom mestu, logičnijem rekao bih. ove su desetak puta skuplje ali ako je neka uteha, postoje iste ovakve još tri puta skuplje od njih, akumulatorske.

jedina dilema je da li da se zadovoljim nekom od ovih na struju jer imam produžnih kablova da obmotam pet puta oko celog vrta, ili da ipak uzmem akumulatorsku pa da mogu da je nosim na izlete i usput uređujem planinarske staze :-) 

četvrtak, 23. ožujka 2017.

Duatlon

krenuli smo sa:
ja trčim 5km a Lola na bicikli, 
onda izmena duatlon štafete pa 
Lola trči 5km a ja je pratim na bicikli 
(usput zastali da nahranimo neke kučiće 
otud pauza tj ovi padovi u pulsu i brzini), 
i na kraju ja trčim 10km a Lola na bicikli,

ukupno 20km za 1h53'
mogli smo i polumaraton ispod dva sata, 
jednom rečju KIDAMO!!!!! 

obeležena je Lolina deonica, 
koja se prepoznaje po visokoj kadenci na dnu grafikona
volim i ja da trčim na bržim frekvencijama nogu, 
ali je tromost bila posledica zamora

organizam mi se za mesec i po toliko odmorio 
da sam pred kraj trčao sa pulsevima oko i preko 170, 
dok mi brzina nijednom nije premašila 12 km/h !!!???
to se stručno zove "forma ispod nule" :-) 


utorak, 21. ožujka 2017.

A patike sa raketnim pogonom?

http://sportsscientists.com/2017/03/ban-nike-vaporfly-carbon-fiber-devices-future-performance-credibility/

članak je malo podugačak pa ću ga samo na preskok pregledati, ali biće da se Nike malo zaigrao...

poput biciklista koji su stavljali skrivene motore u ram bicikle i osovinu pedala, sada proizvođači patika razmišljaju o ubacivanju opruga u pete da bi nas odbacivali u vis kao što smo u školi preskakali kozlića sa odskočne daske!

da, i debeljuškasti oskar pistorijus je sa ovakvim oprugama trčao brže od profesionalnih atletičara, pa zaista ne znam kako bi se jedan solidan domaći maratonac osećao dok se "porađa" na polumaratonu od 1h20, dok ga veselo pretrčkara neki rekreativac u patikama od 2000 dolara i stigne ispred njega na 1h15?

da li je fer da ovo postane legalno, i da nas sve "nateraju" da kupujemo preskupu opremu koja poboljšava rezultat za 5%, kao što su nas naterali da kupujemo karbonske bicikle od 6.8kg ili da se na brdu pozdravimo sa plasmanom i pogledom ispratimo vozače za klasu slabije kako nam odlaze?

opet, gde je granica, da trčimo bosi da bi bili ravnopravni?
adidas tvrdi da i njegove boost patike omogućavaju trčanje sa 1% manjim utroškom kiseonika od običnih đonova. šta da radim ja ako stignem 5 sekundi iza nekoga ko je nosio 2 minuta brže patike na maratonu, kome da se žalim?

ovaj svet odlazi u nekom čudnom pravcu, čini mi se.

za deset godina će ljudi trčati maratone na đonovima debelim 20cm i odskakaće u vis metar i po, i biće sasvim uobičajeno da te na maratonu neko nagazi na rame! 

ups, izvini ortak, nisam se još navikao na nove patike...



Intervali (????)


sad ćete vi reći da sam ja lud, ili još gore, reći ćete ma nije on tu kost pošteno ni slomio kad je dva dana nakon skidanja bandaža na ono ukrućeno rame nabacio brdske intervale. ali nije to ipak bilo tako opako kako može delovati na prvi pogled.

naime nakon 3.75 km trčkaranja uz rečicu (birali smo hladovinu na +22°) smo došli do krajnje tačke i planirali da tu malo zastanemo i malo se razgibamo, da bi se nakon par minuta pauze vratili istih 3.75 km kući. kad smo tamo došli, taman na kraj ravnjikavog dela asfalta, pogledao sam uz nastavak puta koji je kroz tunel ispod pruge vodio u brdo. hm...

koliko li ima ovog prvog najstrmijeg dela, do onog zaravnjenja? 150, 200, 250m? odoh da vidim. ustrčao sam do tog mesta a sat je pokazao okruglo 0.200 km. strčao sam nazad, i tako još 3 puta. računam tih gore-dole 4x400m će mi taman onih 7.5 km dopuniti do 9km, manje više.

isto kao i juče pulsevi su mi bili "do neba", što od vrućine što od 42-dnevne pauze, ali su mi se noge skroz normalno osećale. ne pamtim kad sam zadnji put na trci video puls veći od 165, a danas na treningu 176 da te bog sačuva.

mislim da mi u postavkama Polara i Garmina pod detaljima profila stoje maksimalni pulsevi 175, to sam onako ofrljativno ukucao. možda sam danas trebao da produžim jedan od ovih uzbrdnih zaleta skroz "do otkaza" da vidim na koliko mogu na "nateram" puls? narednih dana možda za to već bude prekasno...

nakon toga sam nešto prepravljao na bicikli Pony (što je Milijana gony) i otišao da isprobam da li mi je moguće tako da vozim, a obzirom da sam se vratio tek posle sat vremena izgleda da je moguće. sledećih dana će to biti puno lepše iskustvo, dok mi se rame još malo "otključa".

ponedjeljak, 20. ožujka 2017.

Ulazak u Pucanj

Nakon ulaska u harem treba odmah sutra ući u pucanj, hmm, ne sećam se te poslovice. Pre će biti da je neka zagonetka. Naime kažu da smo ušli u Proleće nešto pred podne, dakle ovo je prvi prolećni blog. Fino.

Jutros sam bio na kontroli, ortoped je rekao da više ne moram da nosim utege, osim u situacijama kada postoji šansa da se previše protresem, ako mi ne smetaju. Čak je rekao da mogu i "da se držim za kosilicu" za travu, ali da je ne vučem baš previše.

S druge strane gotovo u svim dokumentima koje sam izguglao na temu rehabilitacije piše da ne treba hitati sa bilo kojom vežbom dok prethodno nismo razradili sve zglobove ruke kroz opseg potreban za tu vežbu, pa i malo veći. Dakle ruke bi trebale slobodno i bez nelagode da "verglaju" kroz trkačke pokrete, pre prvog trčanja.

Već nakon pola dana bez "okova" osećam kako rukom mogu da napravim neke pokrete koje do juče nisam ni pokušavao, a ne znam zašto. Verovatno od straha, jer nije bilo 100% sraslo. Ono što me zbunjuje je da MOŽDA (...) deo ukočenosti potiče i od nošenja utega i nepokretanja ruke, a ne samo od preloma.

Naravno kao što sam jutros razmišljao o onome kako proleće dođe u sekundi (a Australiji jesen) a horoskop putuje 24h naokolo planetom, tako je stanje i sa ovom povredom. Do juče sam bio zvanično "ugipsan" i povređen, od danas sam zvanično "čitav", a realno se ništa naročito nije promenilo.


Zadnje dve nedelje pred pad mi je forma iz osrednje lagano kretala ka "nije loše" da bi mi se sa prelomom naravno svaka mogućnost kretanja smanjila na nulu.

Tako je ostalo narednih mesec dana, da bih u prethodne dve nedelje mic po mic mogao da pešačim sve dalje i sve brže, a truckanje koraka mi je sve manje smetalo.

Pretpostavljam da će sada taj napredak krenuti malo strmijom linijom iz crvene ka onoj žutoj zoni ("nisam mrtav ali daleko sam od forme") jer ću u narednih 14 dana verovatno od pešačenja preko trčkaranja stići do nečeg što će moći da se nazove "trčanjem", a dotle bi i ovaj hematom na boku mogao skroz da se smanji i da mi ne skakuće tu kao neki pedometar zakačen na kaiš :-)

Konačno od 8. do 10. nedelje od preloma bih u prvoj polovini aprila voleo da mogu "normalno" da trčim, a da li će to truckanje biti ograničenog trajanja zbog bolova u ramenu, to ću tek videti.

10 nedelja i 2 dana nakon pada će mi "pasti" i rođendan a to mnogi izvori pominju i kao neku najoptimističniju mogućnost "povratka sportu". Obzirom da moj "sport" ne zahteva neku makljažu, a da se polumaratoni mogu otrčati i "polulagano", nastaviću da se nadam da bi mi bilo izvodljivo neko nezvanično pojavljivanje na Beogradskom polumaratonu (na bilo kojem delu staze) ili na nekom drugom, u nedeljama koje mu prethode.

01. 04. Novi Sad
08. 04. Ušće
prazan vikend ? (treking liga Kragujevac ako ustanem u 04:00)
prazan vikend ?
23. 04. Beograd
prvomajski vikend ? (postoji li još Prvomajska trka na Ušću?)

nedjelja, 19. ožujka 2017.

42/42 Ulazak u harem

Ulazak u poslednji kilometar maratona i trčanje kroz špalir čirslidersica može zaista da se nazove i ulazak u harem. Doduše rekao sam (već nekoliko puta?) i da ulazak prvog maratonca kroz ciljnu kapiju može da liči na utrčavanje prvog spermatozoida u zagrljaj jajnika, hmm, to je možda previše slikovito poređenje čak i za ove što me odavno poznaju :-)

U zadnjih par dana mi je osećaj u ramenu sve bolji, već neke stvari mogu da radim sa dve ruke, s tim da desnom ne pomeram naročito rame i lakat nego pokušavam da sve pokrete napravim od lakta pa naniže. Juče sam nakon 40 i par dana uspeo da sa obe šake priđem licu i proteram konac kroz zube, majko mila osećaj je bio bolji od seksa. Valjda zato što ti nakon 6 nedelja nešto toliko nedostaje, da ti se čini da je najbolja stvar na svetu. Baš me zanima kako će izgledati kad prvi put sednem na biciklu, i kada će to uopšte biti.

Problem mi je sa dohvatanjem guvernale, jer su meni sve guvernale prenisko! A ne mogu ni da baratam spretno aparatom za varenje, inače bih na brzaka nešto prepravio, a nakon nekog vremena kad mi to više ne bu trebalo, samo bih dodatak odsekao brusilicom kao da ga nije ni bilo.

Prepraviću ovu sliku da vam dočaram dokle uopšte mogu da dohvatim.



Ovo što je crveno sigurno imam i kod kuće, samo bi trebalo probrati koji profil je najlakši za varenje i na to dodati poprečnu NAD-guvernalu. Mislim, za par nedelja vozikanja estetika ne bi značila ništa, pa ako mi je lakše da ove uspravne budu četvrtaste a gornja okrugla, koga briga :-)

Druga mogućnost bi bila da za krajeve guvernale vežem dva kanapa kao uzde i da tako upravljam, ali se tu nameće pitanje KAKO BIH KOČIO??? Jer čak iako kočim "kontrom", ruke tada služe da zadržiš telo uspravno, odgurujući ga unazad. Kako bih to izveo sa pertlama u rukama, nemam pojma, verovatno bih samo preleteo preko :-P

Tako da sam odustao, do daljnjeg.
Ako sutra u 07:00 ortoped kaže da mogu da koristim ruku bez opasnosti po mesto preloma, već ću nekako navući šlem za varenje na glavu ;-)

subota, 18. ožujka 2017.

41/42 Zao Statak (A ili B)

Na svakih par meseci imam po jedan blog koji se zove zao statak, a sve nešto mislim da mi od tih zaboravljenih tema proleti puno više. Pre par dana smo nešto pričali u društvu i shvatio sam zašto je propala ona utopistička ideja da će svako ući u prodavnicu i uzeti šta mu treba. Iz prostog razloga što bi SVAKO uzeo i viski i parmezan i pršutu a više niko ne bi ni pogledao parizer. Radiš za 300 maraka a živiš za 3000, zašto da ne? Kapitalizam je puno bolji jer ima tu "vaspitnu" komponentu. Onaj mnogo radi pa ima za mercedesa, a ti džabalebariš pa slobodno produži peške.

Asti gospe ljudi pominju ferarije i rolsrojseve kao da je svačiji đed već vozio po jednog. I bio sam sve to zaboravio, dok danas na pešačenju nisam video ovog mališu:


Rekoh ja ovako nekako - dok su se pravili oni Merdžići A klase, oni manji, bili su mi simpatični ali nekako sprčkani. Tada mi je B klasa bila pojam "idealnog auta". No kad se pojavila nova A klasa, to mi je već bila bombona. Ovako naoko izgleda dugačak kao i moja Meriva mada sad vidim u specifikacijama da je 15-20cm kraći. Zato je 5cm širi, taman da menjači ne drljaju one unutrašnje obloge kad stavljamo bicikle u gepek.

Ukratko, na temu koji bih auto uzeo da me odvedu na Sajam Automobila i kažu evo odaberi i vozi kući, jedina razlika bi mi bila u dodatnoj opremi. Dobro bih pogledao i premerio i A i B klasu, i ne bih uzeo B ako bi mi A bio dovoljno veliki da upakujem 2 bicikle pozadi. Bolje je imati u garaži pola metra više! Od kožnih sedišta i grejanja retrovizora mi ništa neće smetati.

Ako bih pak morao da biram od svog teško zarađenog novca, uzeo bih isti auto samo sa osnovnom opremom. Koga briga kakve su felne, i kome treba volan pretrpan načičkanim kontrolama za radio. Ne pada mi na pamet da plaćam takve gluposti. Dakle moj utopistički apetit bi iznosio samo 105-110% od ovog kapitalističkog. Za razliku od drugova koji bi za džabe uzeli Porše Kareru, a ako bi morali da zarade za auto odjednom bi im bio dobar i polovan Golf Trojka, samo da nije mnogo udaran. Od hiljadu evra do sto i nešto hiljada dolara, njihovi apetiti porastu za hiljadu puta, ajme može li se to uopšte izraziti u procentima a da ostane čitko i razumljivo?

Sećam se kad je jedan poznanik, zaljubljenik u biciklizam, rekao kako mu "nije etički" potrošiti više od par hiljada evra na biciklu. Ako živiš u Najstrožem centru Milana i imaš svoju izdavačku kuću, a vikendom na mtb ture krećeš sa svojih vinograda u brežuljcima iznad Bolonje, i ako te toliko mrzi petljati se sa kupovinom auta i kasko osiguranjima i iznad svega servisiranjem ljubimca na 4 točka, da ti je jednostavnije da uzmeš rent-a-car na neodređeno vreme, hah pa verovatno imaš za bilo koju biciklu iz reklame bici časopisa, okićenu ni manje ni više nego svetskim prvakom na njoj.

Naravno da ne želim da kažem da treba zarađivati i ne trošiti, da treba kupovati samo najjeftinije patike kod kineza i da treba jesti šljive i samo šljive iako imaš i za avokado. U čemu je svrha rada ako između ostalog ne i u zarađivanju, i u čemu je svrha zarađivanja nego u tome da sebi priuštiš i bolje letovanje i boljeg lekara, i brži kompjuter i kuću koja gleda na more a ne na deponiju.

Ali, uspeh u životu je uspešnom čoveku dovoljan sâm po sebi, nije mu za njega obavezna medalja u vidu Poršea ili Roleksa. Osim ako si toliko skučen u glavi, da "uspeh" prevodiš u "zaraditi onoliko novca, da se dokopam nekog auta za kojim će se svi okretati". U tom slučaju taj "uspeh" je samo poslednji korak da svima pokažeš svoje komplekse. Bez obzira da li ti je kompleks veliki hiljadu evra, ili deset miliona dolara. Jebeš takav "uspeh" koji kroz kliše statusnih simbola ne vrišti ulicom na sav glas.

petak, 17. ožujka 2017.

40/42 Odlazak u Raj

imaš Ulazak u harem, i Izlazak iz tela, e ovo drugo je moj slučaj.
jer kažu da nakon 40 dana "duša napušta telo".
dakle evo 40-ti dan nakon preloma moja Forma napušta telo.
i odlazi negde u nebo.
pa ću je cele godine loviti sa mrežom za leptire valjda.

ANEGDOTA,
ILI DVE:

juče tu u jednom od stambenih blokova pričam sa frendom koji je takođe dugo vozio, a bogme par puta je dobro i pao. jednom i zbog kučeta koje im je uletelo u grupu usred treninga.
dok je bio na vrhuncu forme zvali su ga Saroni, prema tada čuvenom Beppe (od Đuzepe) Saronniju, pobedniku Đira 1979 i 1983


a ta anegdota (njegova) s kučetom je bila skroz drukčija od moje. ja sam pokušavao da ga izbegnem a glupavo kuče-samoubica je podletalo dalje i dalje pod moj točak sve dok nije izazvalo sudar.

ovaj frend je pak primetio da kuče kidiše trčeći pored njih, onda je otkopčao kaiš od pedale, izvukao sprintericu iz klipsera i zamahnuo da ga šutne.
onda ga je skroz promašio a noga mu je poletela prema napred i u vis, pa je načisto izgubio ravnotežu i spao s bicikle odravši se na asfalt od glave do pete :-)

druga anegdota, dobro, sad ću malo da ogovaram ali...
kad smo bili na pripremama u Ulcinju pre 10-ak godina, onda smo na rastrčavanja i Dužine išli svi zajedno, a na deonice kud koji mili moji, ove dve cure na stadion a ja sam radije cepao tempo po asfaltu.

jedne Nedelje smo krenuli grupno, Mariana i ja, sa Idom Kovacs, i dvoje biciklista u pratnji. Lola bi išla s nama tih 26-28km i nosila nam vodu u bidonima (plan je bio da ne idemo predugo i presporo nego Tempo-dužine) pa bi zatim nastavila još par sati u brda, a drugi na bicikli je bio momak od Ide, na mtb-u.

taj je biciklom pokušavao i kroz pesak i kroz more i uopšte je morao da proba sve što sam ja probao na bicikli kad sam imao 8 godina. tog dana nas je pojurilo kuče u nekim močvarama bogu iza nogu u zaleđu Ulcinja, on je malo zaostao i pokušao da ga preplaši. počeo je da se dere na sav glas i da laje na psa, pas na njega, on na psa, i u svom tom okretanju levo desno je zaboravio da treba i da upravlja pa mu se prednji točak jednostavno zavrteo u krug i on je tresnuo na asfalt.


malo nam je bilo sopstvene muke na onoj vrućini u podne trčeći Dužinu u progresivnom Tempu, nego smo još morali da brinemo šta ćemo s retardom jer se bio baš solidno ubio. sad se ne sećam ali je valjda Čegar došao po njega autom.



tokom celih priprema Čegi nije nijednom trčao s nama osim na par rastrčavanja i niko nije znao šta i kako trenira, isto kao i poslednji preostali član družine švaba Hendrik Bottger. taj je po ceo dan sa rancem na leđima trčkarao naokolo i brao neke egzotične biljke da bi tokom večeri to kuvao i jeo. nikada ga nismo videli na treningu, jedino smo znali kuda je prošao po đubrivu koje je za sobom ostavljao. ista govna poput kravlje balege, ali ne braon nego drečavo zelena. jednom je ubedio i Čegija da proba te njegove bućkuriše pa se ovaj žalio kako je tri dana kenjao neku žabokrečinu.



danas je prehrambena industrija napredovala pa te splačine imaš da kupiš i u konzervama sa etiketama humus ovaj humus onaj, i uopšte nisu jeftine. ko zna, obzirom da ga odavno niko nije video, možda je (ako nije umro) Hendrik sve to patentirao i obogatio se pa sad postavlja one svoje zelene nagazne mine po nekim Bahamima ili Tajlandima.

četvrtak, 16. ožujka 2017.

39/42 Preživeo famozni ZID na maratonu

juče je bogme bilo kritično
NIJE da sam se nešto preterano "opustio" ali eto
jutarnje pešačenje više-manje standardno, jedan krug do obližnjeg jezera i nežno alternativni povratak kroz neke njive ali u granicama bezbednog po saplitanja i padanja

popodne isto tako do pola uhodanim ne-asfaltnim stazama, i tu skrenem na planinarsku stazu uz reku Gradac, da vidim u kakvom je stanju
čak je neko to sređivao, što se nije dogodilo u zadnjih 30 godina
jedini sam ja jednom išao sa ašovčićem i ukopao stazu u brdo, kod manastira
kad vidi vraga, neko je presekao stabla koja su pala popreko, iskrčio nekog bodljikavog žbunja, sve deluje dosta prohodnije

i BAŠ na jednom od mesta gde sam znao da moram pojačano da pazim, bez obzira što sam gacao kao po jajima, odleteše patike prema napred a dupe ka zemlji, i da se ne bih otklizao u reku 20m ispod ja se naravno dočekam na obe šake, iza leđa, i samo u desnom ramenu osetih Bo0Oo0Oo0OLLL

e rekoh, do klinca, nisam valjda nešto zeznuo, ubiću se
no nije to bio pošten "udarac", bol se relativno brzo povukao
prepipavao sam mesto preloma i nije mi delovalo da se tu nešto pomerilo, jer ako bi nedajbože došlo do ozleđivanja novonastalog spoja to bi praktično značilo da sam opet slomio istu kost, i da me opet čeka ceo proces srastanja!

(ok, za razliku od totalnog loma i razdvajanja ovo bi bilo "samo" napuknuće ali to što bi sraslo za 5 umesto za 8 nedelja ne bi mi bila velika uteha, ko bi sad ispočetka opet brojao do 35?)

danas sam ionako umoran od jučerašnjih 25km (iz dva puta) pa sam jutros prošetao samo 7km sa najmanjim od pasa, onako smo držali neki "penzionerski ritam"
no tek je podne i tek sam pošteno ugazio u 39-ti dan iliti kilometar, pa ćemo još videti

ono što se kristališe je da ću za nekoliko dana već moći da koristim i desnu ruku, s tim da se pod "korišćenje" misli na umivanje ili na kucanje tastature sa dve ruke, a ne na držanje macole, ili guvernale na otvorenom putu

koliko je od ovog trenutka potrebno do prvog iole dužeg neprekidnog trčanja, e to vam nažalost ne mogu reći
prvo mora rame da prestane ovoliko da boli čim spustim ruku, za sada svako "nošenje" ruke izaziva jaku nelagodu u celom potezu od ramena do vrata i to ne kao nešto što bi trebalo da se "otrpi" nego kao onaj ružan osećaj da nešto povređuješ
verovatno taj osećaj nestane kada kost sraste do kraja

srijeda, 15. ožujka 2017.

38/42 Gotovo?

ušli smo u 38-mi dan, što je mnogo mnogo je.

juče i danas skoro pa normalno mogu da koristim desnu ruku, u svim donjim položajima. dakle dok god ne podižem lakat previše, ili ga ne pomeram ka napred. prekjuče i juče mi je iz nekog razloga bol u ramenu dostigao vrhunac u zadnjih desetak dana, a danas se smirio.

kako se otok na na mestu preloma povlači, sve jasnije se napipava Špic, koji je naravno sasvim uobičajena stvar i nalazi se na 99% svih slika preloma Ključne koje možeš naći na internetu


sâm po sebi Špic nije nikakav problem i on bi navodno trebao da se poravna u toku par sledećih godina (???), nego jedini problem može da bude ako je preklapanje preveliko. medicina kaže da se sve do 1.5-2 cm smatra uobičajeno, sve preko toga je previše i uglavnom povlači naknadnu operaciju (osim ako baš želiš da ostaneš kriv ko Kvazimodo), a sve ispod toga je Bingo, računaj da si odlično prošao.

obzirom da jedino mogu da napipam vrh odnosno Špic, nemam pojma koliko se ovaj rameni deo podvukao ispod špica, da li je to samo par mm ili par cm. čim budem mogao, pokušaću da izmerim rastojanje između sredine grudi i kraja obe ključne kosti na ramenima, i da vidim da li ova desna "skraćena varijanta" puno zaostaje za levom, kompletnom...

utorak, 14. ožujka 2017.

37/42 Temperatura

sa 37 si već bolestan, sa 42 umireš
danas sam se već ozbiljno "razboleo" a evo i zašto
dve i po godine bežim od društvenih mreža kao ker od šintera
i danas se "navučem" i pola dana provedem u komentarima, sranjima
ne znam šta mi to treba u životu
koliko god upravo ja bio neka svetlost u tami, glas razuma
NE DUGUJEM TO NIKOME!!!!!
ko se izgubio u mraku, nisam mu ja kriv
baj baj

od pozitivnih stvari izdvajam jutarnju (8km) i popodnevnu (11km)
šetnju sa čovekovim najboljim prijateljem
malo brda, malo klisure, a najviše razgovora
nije mi u zbiru izašao baš lični u polumaratonu ali polako, biće bolje



ponedjeljak, 13. ožujka 2017.

36/42 Neka Bledi



Bledi leta trag
bledi sen trenutka tog

da me sad pitate zašto brojim,
dokle brojim,
ne bih znao da vam nađem razlog.

a dan k'o svaki dan
da nije bilo smeha tvog

nema boljeg leka nego kad ti se prijatelji smeju.
to te vrati u ravnotežu kao ništa.

U kosi je odnela moj najdraži stih

mnoge trke su uzele najbolje od mene.
problem je što su mi retke nešto vratile.

a ostah sam, a ostah njen

obrni okreni, uvek ostaneš sâm.
i isto tako, 
delovi tebe ostanu zauvek poklonjeni ovde-onde.

ukrala mi toga leta najlepši tren
a sad sam sam, a ostah njen

čuj ukrala.
danas poklanjaš, sutra tražiš nazad,
tako nikada nećeš pronaći unutrašnji mir.

Neka bledi, bledi, ma neka bledi

sve će da izbledi druže,
neće čekati da mu ti daš odobrenje.

od svega osta
ove letnje pesme zvuk

ne, tvoja pesma će odzvanjati
samo dok je se neko bude sećao.
tišina ne bira.
pokriva redom.

nedjelja, 12. ožujka 2017.

35/42 Sitnije Cile sitnije


ne znam kako je vama, ali meni su ovi kilometri pred kraj maratona najuzbudljiviji
tu se "kuje" rezultat, i brojevi su jako zgodni za proračunavanje projekcije
danas gazim 35-ti dan, gledam na štopericu
nakon 35 ostaće mi 7, a 7 je stub temeljac maratona
tri puta po 7 su polumaraton, tri puta po pola sata je 1h30,
duplo je 3h00

7km mogu biti 28 minuta kada si solidan na poluM ili kada si "lud" na maratonu,
7km mogu biti 30 minuta kada ganjaš 3h
7km sam išao 30 minuta na polumaratonima kad sam bio umoran i sa devojačkom krvnom slikom
za koju godinu će mi 7km biti pola sata na trci na Adi i to će mi biti maksimum

nakon toga, kad pređeš 36km ostaje ti 6, to je 1/6
kad pređeš 37 ostao ti je "petâk",

nakon 38 imaš još samo 4 i čak i sa nula šećera u mozgu možeš da izračunaš koliko ćeš završiti maraton ako ideš 4x4 minuta ili 4x5 minuta, ili 4x6 kao na ovoj najnovijoj plitvičkoj stazi, hehe



hoću da kažem, jednom kad si ušao u 35-ti, cilj postaje sve opipljiviji

sada noću spavam po nekoliko sati samo onako bez utega, sa visokim jastukom i razapetim rukama, da bi mi se povratila cirkulacija u šake nakon celodnevne opstrukcije krvnih i limfnih puteva

onda u drugom (ili prvom) delu noći prilepim uz rame oblogu od gaveza
to otprilike izgleda kao da mi se ptica, tačnije krava, posrala na rame



sutra u 07:00 kada se završi ovaj 35-ti dan, imaću još okruglo 7x24h do kontrole kod ortopeda, nadam se poslednje

dok dođem kući, napišem blog, malo se odmorim, doručkujem, doći će i podne i završiće se maraton oporavka, jer sam na onaj Poslednji Trening krenuo oko podne
pokušavam ovim premotavanjem filma napred-nazad da ubrzam vreme, ali nešto mi slabo ide :-)



subota, 11. ožujka 2017.

34/42 Prevara

obzirom da ću se u (ne)dogledno vreme otisnuti na prvo trčanje nakon duge pauze, rešio sam da počnem sa tajnim (pred)Pripremama.
otud naslov - prevara.
dok drugi misle da bolujem, ja već ulazim u treninge.
na mala vrata, doduše.

pre nekoliko dana sam silom prilika shvatio da mogu da se šetam dosta brže nego što smo običavali, naime pretilo je da nas uhvati pljusak pa smo bogme pružili korak.
psi su bili oduševljeni a moje rame nešto manje zbog preskakanja džombaste trave.
ali crv je krenuo da glocka, može li ovo brže???

juče je rosulja bila protiv grupne šetnje pa sam se otisnuo sâm ka brdima.
ima taj krug koji vodi ka manastirima, do pola starim putem koji se više ne koristi jer je delove odnelo klizište i može se proći samo peške ili mtb-om, a od pola novim putem kroz prigradske zaselke.
utegao sam ramena kao da ću poleteti, preko toga nabacio nekakav nepromočLJivi prsluk, na ruku stavio garmina i krenuo na brzo pešačenje.

danas sam pak imao par sati fore dok je lola bila na poslu, pa sam odabrao žrtvu i od 4 psa odabrao najmanjeg, haha.
s njim je pak sve išlo drukčije jer smo često zastajali, makar i po par sekundi no to je bila jedna jako isprekidana šetnja.
ipak dosta manje monotona nego ona juče, u društvu je sve šarenije pa i iskustvo pešačenja.
plus smo izbegavali asfalt, kojem sam ja dan ranije davao prednost, što nam je dodatno ukakilo prosek.



nakon dva dana od po par sati bržeg hodanja primećujem da me zatežu tetive iza kolena gde se završavaju zadnje lože.
eto kolicno sam forme zadržao, kad ne mogu kao čovek ni da pešačim.
šta li bi bilo da sam potrčao, ne smem ni da zamislim.

istovremeno sam razmišljao kako je uopšte moguće onoliko brzo-hodati, kao takmičari.
sve nešto mislim da oni mažu i 4 min/km, a ja jedva navrtim na 8.5
dobro, nije meni lako u patikama za treking i jednom rukom "u gipsu", sa pulsevima oko 125 uvr' glave, treba razraditi tehniku istovremeno brzih i dugačkih koraka, poštujući sva pravila "fast walkinga".

uzeo sam da guglam pa na brzaka našao IAAF link na jedinu zvaničnu trku ove godine, u Australiji, nekakvo otvoreno prvenstvo Okeanije na 20km. vidim poljake i litvance, verovatno su tamo na pripremama.

ukupno je završilo 23 komada muškaraca,
u vremenima između 1h19 - 1h45
i 10 žena sa rezultatima 1h30 - 1h59.

dakle najsporija žena piči 10 km/h, i tako dva sata.
najbrži muškarac baš kako sam i mislio, 15 km/h.

bilo bi zanimljivo pokušati, jednom u fazi oporavka, da probam da zavrtim 10km onom tehnikom koja ne rizikuje diskvalifikaciju, čisto da vidim koliko mogu. jer ne verujem da ću moći tom silinom da se bacim na trčanje i samo trčanje, možda ostane prostora tokom narednih meseci da popunim nekim eksperimentom?

petak, 10. ožujka 2017.

33/42 Dragi Karle Gustave Junže

ovo sam sanjao prethodne noći i priželjkivao nastavak noćas, ali se nije dogodio
na jednom seoskom putu, tu na 6-7km odavde kuda često protrčim a katkad i propešačimo, sanjam kako se približavam nekoj raskrsnici, ali ... LEŽEĆI!
pravim pokrete kao da plivam po zemlji.
to je makadam, ali u mom snu je po njemu porasla trava od nekorišćenja puta.
grabim šakama, ta trava mi se mrsi po njima, a u snu nisam bio svestan nogu.
nije mi ostatak tela pravio probleme, nije kočio.
kao da sam imao neke točkiće recimo, ispod stomaka i kolena.
ali to nisam sanjao, to u snu ne postoji, kao da nemam ništa iza ramena.

drugo deo sna

dolazim na tu raskrsnicu, i preko plota, tarabe, drvene ograde, gledaju me neki ljudi.
oni su navodno uvek tu, i sada me svi posmatraju.
ja veslam rukama po zemlji, skrećem kroz raskrsnicu da bih krenuo nizbrdo ka jezeru u Petnici.
jedan nešto dovikuje, u smislu zašto sad ne trčim, vidi čuda, otkud da idem tako na rukama.
ja mu nešto nonšalantno odgovaram, u smislu, eto malo za promenu.
makadam odatle (i u realnosti) vodi strmo nizbrdo, i ja sam prvo uplašen kako ću sad niz strm spust tako rukama, da se ne prevrnem ka napred, da se ne otklizam.
no kako se koraci odnosno zaveslaji odnosno šamari po tlu nastavljaju, ja shvatam da to nije nikakav problem.
na mestu se pojavljuju kao neke stepenice, toliko je strmo (toga već nema tamo u realnosti) pa napravim serpentinu, malo produžim u stranu da smanjim nagib, pa se vratim nazad.

treći deo sna

dolazim na jedno mesto koje je toliko strmo da se zaustavljam.
praktično odatle ide jedan strm greben, koji se spušta u ... tadaaammmm - more!
voda zapljuskuje obalu, hridi su na sve strane, a ja treba po tom grebenu koji je oštar kao nož da se spustim.
okrećem dupe ka moru, i spuštam se unatraške.
opkoračio sam greben kao da vozim biciklu, stisnuo sam kamenu podlogu kolenima i butinama, i polako klizim, pomažući se naizmenično rukama kao da odmotavam stenu ispod sebe.
svo vreme kontam kako ću odatle morati malo da preplivam negde iza tih par grebena, jer je "tamo negde" nastavak mog planiranog putovanja.
dolazim do vode i shvatam da je tu relativno plitko, to jest tih par grebena koji svi ulaze u more ne poniru više strmo nego ih vidiš kroz pliću vodu, i shvatam da možda neću ni morati da plivam nego ću tako malo preskačući malo se držeći rukama uspeti da prođem, kao na nekom malo zahtevnom trekingu.
moglo bi se reći da bi taj predeo mogao da se dobije ako bi more naraslo nekih 1800m u visinu, pa kad bi planinarili po ono što je ostalo da štrči od Durmitora, poput ostrva, eto tako nekako, kamenito.

i tu se nažalost probudih.
ajmo stručnjaci, koja mi je dijagnoza? :-)

33/42 Bilo bi lakše

kad uđeš u 32-gi kilometar svakakve mogućnosti postoje
postoje maratoni na kojima to ni ne primetim, iako su slični nekim drugim na kojima itekako primetim
recimo podgorica, novi sad, to prođe i grabiš dalje, ne znam zašto
zagreb mi je uvek bio teži "na glavu" nego na noge, uvek mislim kako ću onih zadnjih 5km "jedva proći" a ne znam otkud mi se to tako urezalo
plitvice su posebna priča, tamo mi je svake (osim jedne) godine bilo teško na onom zadnjem delu, koliko god se dotle štedio
i uvek se nerviram što sam se prerano umorio, iscurio, jer bez obzira što su kilometri od 25-40 najlakši.
tek kada izađeš iz onog dela gde nakratko idemo uz potok - niz potok i srećemo prvo one brže koji se vraćaju pa zatim sporije koji tek dolaze, i kad uđemo u beskrajne krivudave obale kroz šumu, tu se kuje rezultat
ako počneš da popuštaš, sav trud da savladaš najveća brda će postati uzaludan. gubićeš vreme na mestu gde je krajnje glupo da se to dogodi.
ako držiš dobar ritam, sve su šanse da ćeš na svakih par kilometara stizati jednog po jednog trkača ispred, i to će ti dodatno dati krila za jaku završnicu.

a sve ovo pišem jer mi se ovih dana POSEBNO tako čini, da mi je gotovo svaki maraton do sada bio lakši od ovog odbrojavanja dana do srastanja slomljene ključne kosti, odbrojavanja koje sam simbolično pretvorio u kilometre.
mogao bih ove zadnje dane da prebacim u kilometre i geografski, i da pokušam da se setim koji je to TAČNO 33-ći kilometar na plitvicama, koji je u beogradu (stara staza), u podgorici, u zagrebu, u ljubljani, u crikvenici.
da, crikvenica je posebno zanimljiva jer se staza sastoji od 3 kraka koji se pružaju zrakasto od starta/cilja, pa sve puta dva (kruga).
ako je zadnji deo 4+4km, onda bi 33-ći pripadao srednjem kraku, prvi deo povratka iz one klisure u zaleđu grada, prema moru.

pominjući zagreb, evo i u crikvenici sam u zadnjem delu maratona popustio i 2015. i 2016., verovatno jer sam oba puta na trku došao umoran, i koliko god se trudio da je otrčim sa rezervom, ta rezerva je misteriozno nestajala nakon dva i po sata, pa sam oba maratona istrčao po šemi (6 krakova tj segmenata trke) oprezan-oprezan-oprezan-oprezan-umoran-kilav.

četvrtak, 9. ožujka 2017.

32/42 Adolf Hipster



odavno me privukla ta reč (1) hamartia koju na vikipediji objašnjavanju kao

Hamartia was first used by Aristotle in his Poetics. 
In tragedy, hamartia is commonly understood to refer to the protagonist’s error or flaw that leads to a chain of plot actions culminating in a reversal from their good fortune to bad. 

Greška odnosno previd glavnog Junaka, 
koja preokrene zaplet i pretvori srećan kraj u loš.

What qualifies as the error or flaw can include an error resulting from ignorance, an error of judgement, a flaw in character, or sin. The spectrum of meanings has invited debate among critics and scholars, and different interpretations among dramatists.

Do greške ili previda može doći zbog neobaveštenosti, loše procene, karakterne nesavršenosti ili greha (?). Širina značenja još uvek izaziva rasprave i šarenolika objašnjenja.

Ostaće šarenolika objašnjenja zašto je maratonac u meni tako visoko poleteo i tako nisko pao, pa još tako naglo. Taj fenomen će analizirati generacije za nama :-)
Da ne gažem degeneracije, obzirom u kom pravcu ide ovaj svet.

2

Koliko je tih 5 meseci realno, ne znam. 
U decembru sam pretrčao 250-ak km, bio sam umoran od teške jeseni sa nekoliko maratona. U januaru i prva tri dana februara još 250-ak km, i onda evo mesec dana NULA. 
#statistikaje...

srijeda, 8. ožujka 2017.

31/42 Jovo nanovo

ne pišem ovo da bih nekome iznova dosađivao planovima od kojih neće biti ništa, nego da posetiocima bloga poklonim uvid u to kako neko u okviru dnevnika treninga vodi i evidenciju o predstojećim trkama

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

opet sam se vratio razmišljanju o trkama, poput onih planinara koji se izgube u nekom filmu pa sa očajem shvate da su na istom mestu već bili pre dva dana

kalendar sam već toliko puta prefarbavao da podseća na nekog stojadina iz 1971 godine :-)
stubovi temeljci su uvek isti:

4 meseca nakon preloma
plitvice ili ne, šud aj stej or šud aj gou?

5 meseci nakon preloma
sljemenski

8-9 meseci od preloma, pola godine nakon prvog iole nazovi srastanja
novi sad / zagreb pa ljubljana / podgorica

još mesec kasnije, već postaje tradicija "za kraj sezone"
crikvenica

već se kristališe ta ideja da bez ozbiljnosti nema kvalitetnog života
ne možeš ni na sljemenski sa 69kg ni u ljubljanu sa 67kg

svaka staza ka pristojnom povratku sportu vodi preko mostića čija je nosivost 65-66kg
dok god pokušavam da ga pređem tajno, dok nema stražara, on će mi se srušiti pod nogama (i pod guzicom hahaha)

ako počnem da trčim krajem marta, koliko se za 8-9 nedelja noge mogu osposobiti za laganu planinsku Dužinu od nepuna 4 sata neprekidnog trčkaranja po Plitvicama?

šta ako krutost i bolovi u ramenu onemoguće svaki trening duži od pola sata - sat, u sledećim mesecima?
koliko je ikakvo planiranje uopšte moguće ovako napamet?

znam, znam, vreme će nam sve reći,
ali dođavola, moglo bi nešto i da mi šapne, unapred???

zelenom bojom su označene treking lige koje posebno volim ali koje su zeznute jer teški tereni zahtevaju više rada rukama od asfaltne kolotečine, plus treba dodati faktor rizika od pada tokom 3-4-5-og meseca nakon preloma

neke nevažne trke stoje prekopirane od prošle ili pretprošle godine i tek treba da im promenim datum


utorak, 7. ožujka 2017.

30/42 KAD PRE?????

obzirom da sam pao u ponedeljak, a danas je utorak 4 nedelje kasnije, to znači da je ovog podneva prošlo 29 dana od preloma i da sada gazim 30-ti.

prema predviđanjima i očekivanjima, nosiću utege još dve nedelje, nepune.
naredna kontrola je opet u ponedljak, dakle tačno 6 tjedana od pada.
6x7=42
znao saaaaammmmm :-)

ortoped je rekao sve što sam već osećao (fizički) i predosećao, a to je da je "uhvatilo" ali nedovoljno, i da nikako ne opterećujem rame jer je bolje da se u naredne dve nedelje završnog učvršćivanja cela kost produži makar milimetar i ispravi makar jedan °, umesto da se za isti milimetar ili dva skrati i dodatno iskrivi. rovito, rovito.

naravno da nikakvo rizično bavljenje sportom ne dolazi u obzir, niti ikakvo zamahivanje rukom, nošenje težine sopstvene ruke na ramenu. dakle prešli smo u odbrojavanje maratona, što je naravno puno duže od brojanja polumaratona (koji je ionako krenuo tek 8-og dana od pada).

dobra strana je da smo krenuli od 30, nije to loše. dok polako curi 30-ti kilometar nema ništa lepše nego kada si ceo maraton dotle trčao sa rezervom, kad osećaš da nećeš pući, i jedino je pitanje koliko će ti tačno trebati za preostalih 12.2km.

sutra ću moći da se vratim Planovima i procenama raznoraznih (ne)mogućnosti.

22/21 Sudijska nadoknada u Podgorici

dođe i taj dan, uđoh u ciljni pravac
ovaj pravac je kao onaj u Podgorici, skreneš ka trgu i nikad stići
vidiš semafor i kapiju ali ako si već umoran, dođe ti da se rasplačeš u te dve ulice
zgodno mesto da popunim jutro jednom anegdotom, koju već i vrapci znaju no na blogu uvek ima nekog ko ga nije čitao pre desetak godina, ili nekog ko nije pazio na času

putujemo pričom kroz vreme, napred-nazad


1

prve godine sam se raspao na Beogradskom i "skinuo mrak" što se tiče maratona, zatim na Cerskom postavio lični (nešto slično Plitvicama samo sa malo manje brda), i u NS istrčao 3h10' po kiši zahvaljujući Bojanu Mariću koji je pomagao štafeti triatlonaca, pa sam im se priključio i prvi put u životu shvatio da maraton, ili barem jedan njegov deo, može da se trči kao Tempo a ne isključivo kao Lagana Dužina, kako sam običavao na dugačkim treninzima. toliko mi je dobro išlo u tom Novom Sadu da sam trčeći iz cilja produžio dalje do auta, navukao šuškavac i uzeo flašicu sa sokom, pa pojurio u susret Loli i pravio joj društvo u njenom poslednjem krugu, da bih ukupno pretrčao do tada nezamislivih 50km.

na završetku sezone, moja PRVA Podgorica je prošla u bespotrebnom mučenju, a Lolina naročito. naime, za razliku od ovih klasičnih fensera koji dan pred maraton provode u čekiranju i selfiranju po restoranima, pivnicama, trgovima, slikajući se u društvu do besvesti, mi smo iz auta izvadili svoja dva MTB-a, i krenuli ka periferiji. pa od periferije negde severno na obližnja brdašca, i na kraju zaglavili na najkrvničkijem mogućem treningu od tri sata, jer smo uboli neke dvocifrene nagibe većim delom "rekreativne vožnjice". sigurno sam bio u formi da popravim tih 3h10 iz NS no jedva sam se dovukao u cilj nakon 3h14 (po sećanju) na najmrtvijim nogama koje sam mogao da zamislim.


3

kad sam dve godine kasnije TREĆI put trčao taj maraton, znao sam da semafor ume da bunca. to je jesen kada sam se upropastio i načetu ložu umesto odmora počastio dodatnim cepanjem, da bih zbog lečenja propustio par sledećih godina trčanja. malo pre Podgorice sam bio zec u Zagrebu na 3h, istrčao 2h59 i utrčao u istoriju, i od tada vučem ovaj nadimak Zjec iako se i na hrvatskom kaže ZEC kao na srpskom, ali jbg, Zagreb je Zagreb. te treće godine trčanja sam lični u polumaratonu preko 1h20 1h18 1h17 1h16 konačno doterao do 1h15 i desetak sekundi, rizikujući da pobedim Helenu Javornik u jednom od njenih boljih izdanja. trke od 7, 8, i 10km sam trčao na 3'30''-3'35'' i upravo zaključio kako više nikada neću na treninzima trčati sporije od 3'30''/km, jer će mi to biti brzina sledećeg polumaratona. međutim CVRC, teška povreda, godine oporavka u kojima sam nešto i ostario jer sam trčanje počeo sa 40, i velika nada domaće atletike je otišla u zaborav pre nego što je zaista i stigla da postane nada. dakle laže izreka da umire poslednja. nada umire prva.

(preskočiću sve ostale maratone, da ne ispadne autobiografija)

elem došla je i ta Podgorica, grmljavina i provala oblaka celu noć, staza na mestima kao bazen. po cesti pedalj vode, pa ili protrči i još rizikuj da staneš u neku rupu i iskreneš zglob, ili idi polako peške okolo kroz njivu. trčao sam sa jednom poljakinjom stasa Lidije Rajčić, mogla je da obara ruku sa mnom ladno. mene je već dosta mučila loža ali sam mislio da će proći. maraton sam trčao u starim "kišnim" patikama štedeći nove maratonske, i na svakih nekoliko kilometara trčao po 50-ak metara unatraške, kad god je zatezanje delovalo zabrinjavajuće jako. kad sam prošao kroz cilj i video rezultat na semaforu 2h44, samo sam se nasmejao jer je moja štoperica pokazivala 2h51 i pomislio sam eeeee ova podgorica i njen semafor, hahaha. poljakinja je utrčala nešto kasnije i brzo mi prišla pokazujući na semafor, ushićena da će joj to izaći kao zvaničan rezultat. IMALA JE SAT NA RUCI. ne može trkač klase 2h50 da se "prevari" za 7 minuta u cilju, ako je 42km znao koje prolaske ima. nonono, rekoh joj, ovaj semafor uvek brlj brlj. a-ha, tužno reče ona...


2

na DRUGOM maratonu u Podgorici nisam znao za hirove semafora.

te godine sam na prvom maratonu (Bg) istrčao rutinskih 2h58 kao da mi je stoti put da trčim maraton ispod 3 sata, iako pre toga nisam imao manje od 3h10. znao sam po treninzima da mogu, jeste bila vrućina ali valjda sam mogao i brže pa sam samo "0dradio" šta je trebalo. uđeš u cilj i kažeš "to je to, fala bogu da ništa nije pošlo po nekom nepredviđenom zlu, ali realno, ovoliko vredim".

prošle godine (2016) je tako istrčao Zoki Radičanin, imao je to u nogama i samo overio formu. za razliku od njega Goxy Vendlener je pukao od emocija kada je u Čikagu prvi put istrčao ispod 3h, i na primeru njih dvojice se videla razlika između "velikog i malog maratona". Zoki je bio u formi za recimo 2h56, trčao je malu trku i većinom sâm, pa je završio 2h59. ali je znao da toliko može. Goxy je bio u formi za 3h02-3h03 koliko je trčao par zadnjih maratona, onda ga je povukla rulja od početka do cilja i istrčao je (da se tako izrazim) tri minuta brže od svoje trenutne forme. to je ta razlika u adrenalinu koja deluje kao legalni doping, kao što će i Mišović jedva istrčati običan maraton za 3h a u Berlinu su ga povukli na 2h48 pa je pocepao ložu a da nije mi primetio. ovi mlađi tipa Goxy ipak prođu jeftinije. umalo da zaboravim Uglješu (jer pišem o 3h) koji je briljirao u NS sa 2h51 (ako se dobro sećam) na takođe jednom maratončiću koji je toliko smešno mali da verujem da u nekim zemljama svaka nedeljna klupska Dužina ima veću grupu od početka do kraja. za sve nas se može reći da smo Lični "istrčali na treningu", jer domaći maratoni to realno i jesu. da bi se zvalo Trka mora da ispuni uslov konkurencije od starta do cilja, a nijedan domaći maraton još uvek tome nije ni bio blizu.

ja recimo nisam imao tu sreću da ikada otrčim veći maraton, makar Ljubljanu, kada sam najbolje išao, pa su mi eto dva najbolja rezultata ostala iz Podgorice, trke na kojoj od polovine trčiš sâm i maltene ti je sve do cilja nepregledan pravac kao da si na nekom treningu samoprevazilaženja usred pustinje. nakon nekoliko maratona otrčanih rutinski kao najobičnije tempo-dužine a opet sa izvrsnim rezultatima, i nakon neverovatnog serijala uličnih trka u kojima sam doslovno leteo na stazama od 3-4-5km, dan pred Podgoricu sam sa Anom Subotić na stadionu u Baru uradio "hiljadarku" (svako za sebe, ja završio pa tek onda ona krenula) za 2'55'' i to sa lepom rezervom i finiširanjem.

Podgorica je išla kao švajcarski sat, od početka do kraja sličan ritam s tim da su njihove oznake na svaka 2.5km po sto-dvesta metara napred-nazad i to je ono što mi je na tom maratonu uvek smetalo. umesto 10' po prolasku vrtiš se između 9' i 11', da poludiš! a najviše su pomerene na 37.5 i 40km, pa mi je delovalo da ću završiti preko 2h51, a kad sam ušao u ciljni pravac video sam 2h48!!! usporio sam, mahao ljudima, idem ispod 2h50 osmehujem se blaženo i sve dalje mi je bilo svejedno. doslovno sam udžogirao u cilj tražeći pogledom ko mi sve dovikuje sa strane, a na semaforu je pisalo 2:49:04. nije ovo loše. kod mene na satu samo par sekundi ispod 2h50, ko zna šta sam i kada na startu stisnuo? svašta. tek u odštampanim rezultatima par sati kasnije, meni stoji 2:49:59 (???????????). eto koliko je falilo da ne uđem ispod zacrtanog plana. da je semafor pokazivao stvarno stanje bogme bih se izuo iz patika finiširajući ceo ciljni pravac, grabeći za svaku sekundu.


to je bila priča o ciljnim pravcima, rezultatima, mogućnostima, raspoloženju. čak i tada nisam ništa likovao. pa nećeš valjda od treniranja biti sve sporiji??? 2h50, bože moj... idemo dalje. ako Šepeljeva može 2h44, a može i Rajčićka koju derem na Plitvicama, eto i mene uskoro ispod 2h45, nije to ništa nedostižno. meni je uvek sve to bilo sasvim normalno i očekivano. niste me nikad videli da sam ljubio asfalt, briznuo u plač, vrištao uraaaaaa idemoooo kao ovi što trče maratone 6.5 sati i misle da su od mame nasledili poseban dar za trčanje kakav se rađa jednom na milijardu debila. nisam ni pehare dizao iznad glave, to mi je bilo isto kao kad mi u prodavnici vrate kusur, umesto izvol'te kažu čestitamo, ja kažem hvala, čemu histerija?

PS
biće da je moje sećanje sabilo 4 godine u 3, jer mi nešto fali u ovoj priči ali to na kraju krajeva i nije toliko važno

ponedjeljak, 6. ožujka 2017.

21/21 Isto ili nije isto?

za vreme tuširanja pođem rukom u pravcu u kojem nisam već 4 nedelje i osetim neki tup bol na mestu preloma. eto zašto kažu da nešto "sporo srasta". učini ti se da je ufatilo, opustiš se, a ono je tek snaga hrskavice, ne jake kosti. onda ga kriviš, savijaš, lomiš, misliš neće mu biti ništa.

i onda razmišljaš, čekaj, zreo sam čovek, da li mi je neophodan lekar da mi kaže da nešto ne sme da se opterećuje, pa da ga ja onda mrzim zbog toga, i da vičem uf prokleti doktori uvek sve pokvare, a mogao sam možda i na trčanje. opet, internet je prepun priča klinaca koji su nakon 3-4 nedelje seli na biciklu pa negde malo zakačili i dočekali se na ruke kad ono KVRC ko bi rekao da će opet pući na istom mestu???

svako normalan bi trebao da ima taj osećaj, kada je nešto 100% zdravo, a kada je još itekako rovito. drugi dan nakon viroze si srećan što si uspeo da odeš na pešačenje a da ne padneš u nesvest, sigurno ne pokušavaš lični na 1km.

i sad zašto bih ja pisao ono što svi znaju?
pa eto, isto je za sve. treba li ti trener da ti kaže da ne moraš da trčiš 5 maratona u dva meseca, treba li ti psihijatar da ti kaže da ako si trčao 5 maratona u dva meseca ne smeš da se nerviraš što rezultati i nisu neki, treba li neko da ti kaže da odmoriš kad si umoran, ako već imaš svog vernog sebe, koji te najbolje poznaje?


21/21 (ili možda ne)

znate onu situaciju kad cilj nije baš na onom mestu gde ste zamišljali
prođeš 21. kilometar i nigde cilja!
ispred tebe ulica, volonteri pokazuju rukom,
vičeš "gde je cilj???"
a oni nonšalantno "ajmo ajmo još maloooooo"
pa pomisliš "ma jedi govna, šta još malo, hoću da znam U METAR!"
:-)

e sad dobro, ja nisam baš pošao da obaram Lični, pa polako
moglo se desiti da ortoped radi nekog drugog dana,
pa to što idem na kontrolu sutra u 14h, umesto u 7h, ne menja stvar
jutros u 8h sam ušao u taj 21. kilometar,
a sutra će mi za onih 100m do cilja trebati čitavih 6 sati :-)

sinoć mi je (opet) delovalo da je došlo do čvrstog spoja preloma
pomerim rame gore, dole, napred, nazad, i cela ključna putuje "u komadu"
pritisnem palcem odmah uz rame, i cela kost do grudi se ulegne par mm

dakle definitivno izgleda da je "ufatilo"
e sad, postoje razne faze i čvrstine tog fatanja
ume da se desi i da se nakon što "izgleda čvrsto",
dalje srastanje nastavi kroz krivljenje ili skraćivanje ukupne kosti
videćemo šta će ortoped proceniti
ako u 14h07 kaže da je dovoljno čvrsto,
odoh ja na trčanje u 15h, čim dođem kući i presvučem se :-)

u svakom slučaju ovaj gavez se neće baciti,
do potpunog srastanja mora proći još barem mesec dana, ako ne i više
popodne kuvam kašu za obloge!


nedjelja, 5. ožujka 2017.

20/21 Toplo toplo vruće vrućeeee (pečenje?)

znate onu dečiju igru kada sakrijemo nešto u sobi a "žrtva" traži... pa ako krene u suprotnom pravcu vičemo hladno hladnoooo a kad se okrene ka meti počnemo pihhh mlako mlako, toplo toplo... :-)

e tako nekako i ja stigoh do toplo toplo toplooo, a sutra će da mi bude vrućeeee, jer u utorak imam kontrolu kod ortopeda i Cilj ovog brojanja do 21, tj cilj Polumaratona.

jutros sam oborio još jedan lični, 70.0kg na vagi!
stomak mi je naduven kao da sam trudan, ima tu bar kilo i po?

pa se tešim da nakon par dana bilo kakvog treniranja, to će spasti
jednom kad dobijem zeleno svetlo za kretanje bez utega, 
pretpostavljam da ću po ceo dan nešto raditi, 
dokle god bol u ramenu dozvoljava...

postaću kao oni patetičari koji odrede neki važan datum 
pa ga slave kao "drugi rođendan"

subota, 4. ožujka 2017.

19/21 Na koji rezultat idemo?

kad uđeš u 19-ti kilometar polumaratona, u 99% slučajeva možeš tačno da predvidiš ciljno vreme. uveliko si u toku sa osećajem u nogama, i odatle nemaš kud. ako si pukao pukao si, ako pojačavaš verovatno dobro osećaš da li tako možeš da izdržiš do poslednjeg metra ili ipak ne, i pogodićeš onu pravu nijansu koja će te 2-u-1 najbrže & najbezbolnije dovesti do kraja.

danas pak, nakon što sam ušao u 19-ti dan između dve kontrole kod ortopeda (utorak-utorak), moram priznati da ne znam šta će biti na "kraju". čas mi se učini da mi mesto preloma/razdvajanja mrda, a čas izgleda kao da je došlo do malo čvršćeg spoja i da je za okolno mrdanje zaslužna pripojena muskulatura.

očigledno neću ništa više od ovoga znati sve dok ortoped to ne pritisne u pravom smeru, pa ako jauknem da popucaju prozori ordinacije, neće ni morati sa mi kaže da nije sraslo :-) ono što se nadam i što željno očekujem, to je njegova procena, da li će mi od te sledeće kontrole do dovoljno čvrstog srastanja trebati još jedna nedelja ili dve, ili 4, ili...

postoji skroz realna mogućnost da ovo brojanje nastavim do 42, no nekako nisam baš toliki pesimista, i stalno ostavljam tračak nade da mi vojnička doslednost u podržavanju svih mogućih zahteva idealnog srastanja nije bila uzaludna. non stop nošenje "8" utege, optimalan položaj u svakom trenutku dana, i razrađen plan ishrane. doduše princip "bolje više nego manje" će me koštati dva meseca gladovanja kad se sve završi :-) ... ali to će mi biti puno lakše nego dva meseca hodanja sa polomljenom kosti.

danas-sutra ću opet da premerim ove razdaljine koje su bile dosta zbunjujuće pre 14 dana, jer nisam imao pojma koliko cm odlazi na mišiće razvijenije desne ruke a koliko cm fali zbog preklapanja dva slomljena dela klavikule.


petak, 3. ožujka 2017.

18/21 Kraj, a nije kraj

zaista, 18 deluje poprilično blizu broja 21, koji ovde predstavlja Kraj
(iako će kraj biti samo Usputna Stanica, ali, napravimo se ludi)

"naime, znamo da je nevidljivost Kraja ono što životu daje smisao"

to što sam uveliko ušao i bezmalo prošao kroz vidljivi deo (dan) 18-og km,
ne znači da sam blizu... ičega.

broj 18 samo znači da su ti koordinate 18, i još poneka pogrešna kota
ljudi vole da se zavaravaju kako brojevi znače puno više
eh, ljudi...

brojevi brojevi brojevi, uvek isti, uvek drukčiji od očekivanih
iščitao sam još tonu pričica na biciklističkim forumima
klavikule koje ni nakon 6-7-8 nedelja nisu srasle kod klinaca od 15 god.
čemu da se ja nadam, triput stariji i istrošeniji

prvo sam rekao da je rano za planove, a onda objavio spisak Utrka
misleći da je prerano za možda nedelju, dve, kad gle, radi se o par meseci
fuj

dok se klavikuli nigde ne žuri,
nadajmo se da će se barem ovaj hematom na boku razliti away


idu dani
život stoji

četvrtak, 2. ožujka 2017.

17/21 isTrčavanje pred rudu

kažu mrdaj mrdaj truckaj truckaj, tako će brže srasti
mora da se podbada prelom, kao mamuzama
eeeeee, ali kažu, truckaj samo u prvoj fazi
u drugoj fazi, 4-6 nedelja nakon frakture, truckanje smeta
a ja taman mislio tada bih mogao da počnem s trčanjem!!??
dakle 6. februar - 6. mart, ovo se računa da sam kao biljka
od 6. marta pa tamo negde do 20-og, a može da se desi i do 27-og...
tu ću tek biti kao pokošena biljka

evo kako izgleda klavikula, kod kokoške:


dok se ceo svet raduje proleću, ja molim boga da pada kiša
em će mi biti lakše što ne treniram, em me neće alergije mučiti
još mi samo fali sa ovakvim ramenom da kijam 100 puta na dan
nek bude mart najhladniji u povijesti, +1 do +5, vetar i susnežica :-)
i svaki put kad bude neko govnjivo vreme, radujte se!
pomislite, ako, barem je sad Saletu lakše, ne sekira se što leži

kad sam čitao zgode kolega koji su se skršili na biciklama,
na jednom forumu sam naišao na video snimak lomljenja ključne kosti LIVE
dečko je nosio go-cam na kacigi, a ja sam zaustavio par kadrova :-)


vidim da mi se Stane lepo proveo u pesku,
iako nije poneo kanticu i lopaticu
znate šta je zanimljivo iz te vesti, da je bio ukupno 13-ti,
a peti u kategoriji M50+, dakle trka je lakša za matorce :-)

još kaže Stane "ovo mi je najteži maraton u karijeri"!
on je izgleda do sada mislio da su Plitvice hard core
ako hoćeš još teži, ne moraš dugo da čekaš matori, dođi na Sljeme ;-)

gledam sad rezultate deliblatskog maratona, mi smo imali 41km,
a ja sam takođe po pesku dinama brdašcima i blatu završio za 3h18

http://www.mojaplaneta.net/vojvodanska-treking-liga-2016-deliblatski-maraton/

ima tako nekih trka gde sebe iznenadim, nije to loše
šteta što sam sve jesenje maratone trčao sa krvnom slikom anemične tinejdžerke,
očigledno sam imao potencijala i treninga za puno bolje rezultate.
ubuduće pamet u glavu

srijeda, 1. ožujka 2017.

16/21 Olimpijada

moja verzija Zimskih OI 2017 - Sporije, Slabije, Dublje :-D

PRVI DEO, PREVEDEN SA INTERNETA

studija o masters biciklistkinji koja je skrkala ključnu kost
u trenutku pada je imala 49.5 godina i 54kg
dva dana pre pada je bila na testiranju sledećih parametara

VO2max,
lactate threshold (LT), 
power output at a blood lactate concentration of 4 mM (LT(4 mM)), 
peak power output (PPO), 
timed ride to exhaustion at 110% of peak power output (PPO110), 
body composition (hydrostatic weight) 

nakon povratka treningu, isto su merili u sledećim intervalima 
0, 14, 28, 42, i 77 dana (0, 2, 4, 6, 11 nedelja)

trening se povećao sa početnih 3h nedeljno na 9-10h nedeljno, sa povećanjem intenziteta od početnih 70% do 95+ % HRmax

tzv "Detraining" je donelo pad od 25.7% VO2max 
16.7% odnosno 18.9% pad LT i LT(4 mM)
maksimalna snaga je pala za 18.2% 
maksimalno vreme vožnje na PPO110 se smanjilo za 16.6%

telesne masti su se povećale 2.1% 
mišićna masa se smanjila za 2 kg

nakon 14 dana RE-treniranja,
sve stavke osim LT / LT(4 mM) su se znatno popravile
ipak, VO2max je još uvek bio znatnih 14.8% niži, a parametri snage
PPO / PPO110 za isto tako velikih 12.7% i 5.7% niži nego pre povrede

tek nakon 11-te nedelje povratka treningu,
svi parametri su se vratili na vrednosti približne onima pre povrede

ovi podaci pokazuju obrazac re-treniranja u kojem aerobna snaga linearno raste prvih 6 nedelja, dok je laktatni prag (najniža vrednost nakon povrede) nepromenjen sve do 4-te nedelje treniranja kada je intenzitet značajno povišen.

DRUGI DEO, MOJ SLUČAJ

nakon što sam "od gotovog napravio veresiju", tražim izlaz iz očaja...
znate ono, što se manje nadaš, bolje prođeš.
druga krajnost od ove ("požuri klavikulo, požuri") bi bila 
nešto u smislu jako rastegnutog nazovi-plana, okvira:

"otpisujem 2017-tu, 
mart lečenje, 
april-maj rehabilitacija, 
leto povratak treningu, vraćanje muskulature, topljenje sala, 
jesen-zima Savesno Treniranje, vežbe snage, elastičnost, sve po pe-esu, 
2018-ta rokanje"

ako ovako postaviš stvari, realno prestane da ti se igde žuri, zar ne?
jedino što će život proći, žurio ili ne...