subota, 31. ožujka 2018.

pauza

Nisam ovih dana nešto raspoložen za pisanje, prosto sam ispunio šta sam hteo i sad sam u nekom leru pred sledeći veliki zadatak. Prošle nedelje 5 dana treninga pa u nedelju trka pa sad 3 dana treninga pa jedna bici vožnja od 2.5 sata po brdašcima pa danas dan odmora i sutra opet trka i tako zatvaram poluvreme.

Nisam smislio šta ću sledeće nedelje, jer već prolazi vreme da oteram auto na zamenu ulja i filtera i tradicionalno "pregledaj sve pa vidi treba li nešto". Obzirom da je ovaj majstor okruglo 30km od nas, zadnji put sam mu odvezao auto i dotrčao nazad kući (imam tri solidna uspona usput) pa sam prekosutra otrčao nazad do njega i vratio se kolima. E sad kada mi najviše odgovaraju dva trčanja po 30km videću.

Verovatno bi bilo bolje što ranije posle vikenda jer je vikend nakon toga rezervisan za Osijek. Mislim, daleko od toga da mi 2x30km predstavlja iole normalnu šemu pred polumaraton, no šta ću. Ako ne odem tada moraću sledeće nedelje, pa šta znam, možda je to i bolja kombinacija. Jer sam vikend nakon Osijeka odustao od Hendrixa jer sam evo mesecima posle najave trke shvatio da je u subotu a ne u nedelju a nama te daleke trke baš i ne odgovaraju subotom jer ne mogu u petak dovoljno rano na put, pa sve ispadne nategnuto i umorno.

Našao sam neku neobaveznu trčicu od 10km u nedelju nakon Osijeka pa ćemo tamo, a nakon toga naravno u Beograd i na novu stazu polumaratona. Ranijih godina nisam propuštao maraton, a evo i sutra će u Jagodini postojati opcija 42km, no kako nisam zadovoljan formom ne pada mi na pamet da se upuštam u nešto što mi više miriše na mučenje nego na izazov.

Naravno da MOGU da pretrčim 42km u komadu ali ne vidim nikakvog smisla da to idem prelagano i presporo, po stazi koja ide napred-nazad. Da se radi o nekom krugu po selima u kojima nikada nisam bio, još bi mi to i bio dovoljan razlog ZA. Tipa Plitvice, tipa Međugorje, volim te trke koje idu NEKUDA, a mrzim ove trke gde zatvore 5km puta pa trči napred-nazad kao da si nešto zaboravio ili izgubio.

Iz sličnog razloga sam ovog proleća zaokružio puno manje polumaratona a više kraćih trka. Tempo trčanje od približno sat i po ima taj zlatni presek između količine zabavnosti i brzine koju možeš da držiš. Na 5km krepaš od napora ako hoćeš zaista da dâš svojih barem 95%, nema onog autopilota na kojem trčiš dovoljno brzo a ništa te ne boli.

Stoga sam shvatio da su mi polumaratoni praktično ono što uglavnom trčim na treninzima, samo malo brže, a kraće "trke građana" su ono što NIKADA ne trčim na treningu. U tom smislu polumaratoni mu dođu tzv. beating the dead horse, sve ono što inače radiš pa udri opet dok se nekom delu tela ne smuči.

Stoga sam bio zapanjen činjenicom koliko mi je bilo teško da doziram trku na 10km ovog proleća. Uvek mi to ispadne neki fartlek, zapitam se da mi nije jako, pa da mi nije ipak sporo, pa sim-tam skakućem kroz intenzitete kao da trčim neki programirani fartlek od onih treninga 1km brže 1km sporije.

Sutra ću na licu mesta odlučiti šta ću da otrčim. Obzirom da se radi o maratonu, uvek mogu NAKON svog treninga da rastrčavam i nekom pravim društvo, a da li će moj trening biti jedan krug od 10.5km ili dva kruga za 21km, pitaću noge. Ako su radije umorne nego odmorene, verovatno ću trčkarati 21km Tempića, a ako mi se učine jake onda ću da pokušam da namažem cenera u malo jačem tempu jer mi takav trening više treba. Pa nakon par gutljaja soka i desetak minuta navijanja sa trotoara mogu da se "vratim u trku" i rastrčavam koliko god mi duša ište.

Ono glavno je, naravno, nakon polumaratona poseta zoo vrtu. Biće ovo zoo proleće, jer bi i 7 dana kasnije u startnom paketu Osijeka trebali da dobijemo karte za tamošnji zoo :-)

četvrtak, 29. ožujka 2018.

naslov

Mogao bi naslov da bude i Prebačaj i Podbačaj i Prepodbačaj i Puče film i Plan se sâm napravio a mogao sam da napišem i samo Naslov pa neka ga svako zamisli. Uglavnom sve opcije su bile na P a samo je Naslov na N.

Jutros su mi noge ne-baš-očekivano bile sasvim OK pa nisam žurio kući. Napravio sam još jedan od onih krugova koji su mi na granici dometa (autonomije) u ovom režimu trčanja sat i po do dva sata. Do juče je svuda bilo blato i potočići su tekli svakim makadamom a već danas je skoro svuda pretežno suvo jer se sneg istopio i više nema šta da curi.

No za svaki slučaj, tu su gomile snega ispred tržnog centra koje je za sobom ostavio nekakav mini buldogžder, pa kad razgrnem patikama onaj crni sloj na površini pojavi se lep beli sneg u kojem sam evo poslednji put ove godine oprao patike. Sa ovim trčanjem je onaj istrošeniji par Gel Noosa 10 (leva plava i desna oranž) prešao 1000km, dok je drugi par (leva oranž i desna plava) još uvek na 700-tinak km i neću ih nositi sve dok ove skroz ne potrošim.

To je bilo jutros i kazaljka korakomera se zaustavila na 19km pa sam za popodne imao ranije smišljen "zadatak" da pređem samo 11km da bih u ova tri dana zaokružio 30+40+30. No i popodne su mi noge bile raspoložene pa sam natukao 16km sa jednim opakim jaskanskim uspončićem u sredini. Tako sam umesto zadatih 30 danas pregazio 35km što je postao i dnevni prosek ovog mikro ciklusa (105km u tri dana).

Od dopinga sam koristio samo nove uloške iz Noosa FF koji su mi se u Novom Sadu učinili malo tvrđi od standardnih Asics, pa sam ih ubacio u stare patike da ih malo oblikujem stopalom. Tako sam udahnuo život u stare patike a da ništa nisam žrtvovao, naprotiv, ujedno razgazujem (?) nove delove ergele. Preporučujem svima da pokušaju, jer je uložak praktično polovina patike, i zamena starih stabanih novijima se zaista oseti.


Gornja dva su iste boje, ali pogledajte koliko odraz unutrašnjosti patike to promeni. U plavoj se limun žuta promeni na zelenu, a u narandžastoj na neku toplu žutu, uglavnom ulošci naizgled uopšte nisu isti. Op-ti-čka var-ka. Dugujete mi pivo za ovaj fun fact.

Sa trčanjem je gotovo, sutra mogu da se odmorim na bicikli a u subotu na kraćem planinarenju. Trka je u nedelju dosta rano, start je u 10h, a ima bogme podosta kilometara. Opet stara dilema - voziti prečicama ali manjim putevima sa mogućim zadržavanjem zbog saobraćaja, ili ići okolo autoputem što je na papiru duže ali može da bude i brže jer nisi ograničen, ako zafali vremena može da se nagazi gas što na manjim čestama svakako nije slučaj. Dosta mi je jedan traktor koji ide 20 km/h i saobraćaj iz drugog smera pa da mi u minutu pritisak skoči na 200/400. U hladu. Tako da... Daleko je nedelja, ionako.

srijeda, 28. ožujka 2018.

20

Igra brojkama me dovela do novog poduhvata, tako nekako usputno. Prvo sam mislio da trčim po 14km jer je to trećina maratona, pa bih u 3 dana i 6 trčanja prešao dva maratona. Onda sam slučajno u utorak nakon jutarnjih 14 uveče pretrčao 16km pa je ispalo istih onih 30 koliko sam trčao svakog dana prošle nedelje od ponedeljka do petka.

Tada mi je pala na pamet ideja da danas pretrčim 20+20 i sutra opet 30 i da tako imam u tri dana 100km. Nije to nikakav "plan treninga" niti imam nameru da se nešto mučim i puhćem, to je najobičnije prolećno obilaženje okoline grada i podsećanje u kakvom su stanju putevi kojima ne prolazim često. Ovi što za sve uzimaju dnevnice bi to nazvali "radni izlet".

Tačnije, raspoređivao sam u mislima preostalih 70km (danas i sutra) na sto načina, uglavnom kao 35+35 s tim da sam nekako mislio da ću danas trčati 21+14, a sutra 14+21 što bi značilo da bih se na taj način najviše odmorio između dva polumaratona. No ispalo je kako je ispalo, a sutra ću već nekako natući tih 30 iz dva puta. Ako ujutru budem umoran onda ću skratiti pa se bolje odmoriti za popodne. Čudna mi čuda.

Vidim da su počele da rastu koprive, eto gvožđa i hematokrita u najavi. Ne znam postoji li lepši napitak od čaja od koprive kad dobro odstoji dok se ohladi i listovi ispuste sve što nameravaju. Ne mogu da se strpim, već u subotu planiram neko malo planinarenje pa ću obratiti pažnju.


utorak, 27. ožujka 2018.

je'n dva tri

Pokušavam da impresioniram sebe tako što ću blog započeti sa jednom reči (iliti po srpskohrvatskom pravopisu rečju) no ne mogu da je se setim. Ono kada do nekog zaključka stigneš sopstvenim isprobavanjem i stečenim iskustvom. Trial and error, rekli bi englezi. I mnoge druge reči mi padaju na pamet, ali ta ne.

Radi se o tome da mi na neki način u trčanju paše takozvana obrnuta periodizacija. Nikako ne uspevam da otrčim dobru trku "na svežinu", naprotiv, kako povećavam volumen i intenzitet tako mi raste i forma. I najbolje "idem" kada trčim stalno, puno, i brzo. Kao da se forma može predstaviti preticanjem na autoputu, pa ne možeš iz zaustavne trake, nego najtečnije prođe iz dobrog zaleta. E sad koliko dugo se taj zalet može održavati, to je neka druga tema.

Nakon Holjevke sam nekako rasitnio treninge, mada ni tamo nisam bio zadovoljan formom. Namesti mi se tako neki dan, da li zbog dugog puta, previše odmora/netrčanja, nespavanja, hladnoće, nemam pojma. Naizgled ne postoji neka šema koju mogu da prepoznam i izbegnem je ubuduće. Onda me udarila ona alergija i pomutila razum skroz, pa mi je kros u Novom Sadu prošao u bunilu, kao neka noćna mora a ne kao trka. Pokušaj povratka u normalu se završio katastrofom u Kruševcu gde sam polumaraton trčao kombinacijom nogu koje su krenule na maraton i glave koja je bila ubeđena da tako ne može ni 10km. Lud, zbunjen, nenormalan.

Poslednje tempo trčanje u Novom Sadu je po brzinama prošlo slično Holjevki s tim da sam sada najbrže otrčao zadnjih par kilometara a u Zagrebu sam pred kraj usporio zbog grča u stomaku. Oba cenera su mi došla nakon BUM blokova sa puno kilometara pa sam bio polu-umoran ali istovremeno raspoložen za utrkivanje. Valjda mi lakše padne kada imam manja očekivanja.

Možda je onda u tome ključ zadovoljstva. Svakog dana trčiš puno, jer voliš, a kada dođe trka onda se ne opterećuješ viškovima ambicija obzirom da si konstantno umoran. Kako god da istrčiš trku možeš reći "nije loše obzirom na... " i vratiš se svojim redovnim treninzima. Zvuči glupo onima kojima je na trci važna svaka sekunda, ali meni ima nekog smisla. Gledam i sa koliko strasti pristupam treninzima. Danas sam ceo dan duboko uronjen u Projekt "kako rasporediti trčanja u ove dane između dve trke".

Petak je najavljen kao istinsko Proleće sa max +21° što bi bila idealna prilika za neku bici vožnju. Na moru je pak predviđena južina pa smo odustali od Tara, između ostalog i zbog nekih porodičnih obaveza koje nisu u skladu sa trodnevnim putovanjem. Prijavio sam se za polumaraton u Jagodini 01.04. koji mi zbog pomenutih planova jedino odgovara pošto je u nedelju.

Dakle uto-sre-čet imam tri dana za trčanje, petak bicikla, subota šetnja, nedelja trka. Bingo!

Jutros sam otrčao polu-brdskih 14km, za razliku od prošle sedmice kada sam zajahao treninge od 15km kao mutav na telefon. Kad završim blog imaću pauzu pa mogu na drugo trčanje, da baš ne čekam veče. A čak mi pada na pamet i glupost da otrčim tri puta danas. Sve zavisi od toga kako mi sad ispadne. Ako budem kilavio onda ću se prištedeti za "treću sreću", a ako mi "krene" onda ću sada odmah otarasiti dnevnu kvotu. Nije loše što zbog pomeranja sata mrak odjednom pada tek iza 19h, fakat je puno više vremena za kombiniranje...

ponedjeljak, 26. ožujka 2018.

auto

Uzeo da gledam aute, onako. Ova Meriva ima 15 godina i evo još na par trka u aprilu pa će doći na 130,000km. Ne sećam se koliko smo sa Škodom prešli, ali vozili smo je do njene 15-te godine isto. Nismo nikad bili od onih što stalno nešto menjaju, prija mi kad se naviknem na nešto, kao na biciklu, i onda najbolje funkcionišemo kad se dobro poznajemo. Ovih dana su svi mogući oglasi krcati automobilima zbog sajma, ponuda, akcija, i onda mal malo pa pogledam nešto.

Obzirom da već imam ono što mi odgovara, tj uglavnom odgovara jer bicikle malo potesno prođu kroz peta vrata, onda mi se ne uzima nešto previše drukčije. Tako nešto da nije BITNO preko 4m, da nije BITNO šire od 170, i da nije niže od 160. Ne volim one niske aute gde imam osećaj da ležim za volanom i da mi se dupe vuče po asfaltu. Više sam tip koji bi vozio kamion i sedeo na dva metra iznad zemlje.

No sad se prave neke druge stvari, što se sviraju na gitari, ja i moj miš... kako ono beše pesma. Sad su u modi crossover-i, cela klasa tih mini-suv se izmestila na dimenzije od 420-430 dužine, puta 180+ širine, a meni se baš ne ruši garaža i zida nova. Od ovih pak autića oko 4m i oko 176cm širine nemaš ništa tako sa višom pozicijom vozača, sve je nešto prizemno, klasika od 144-148cm.

Iznašao sam teškom mukom neki Ford Ecosport 407x176x165, deluje bombonica no tek su počeli da ga uvoze, nisam oduševljen idejom da nešto baš prvi kupim na celom balkanu. Još je savršen po dimenzijama (a i po skoro svemu ostalom mi se svideo) Citroen C3 Aircross no Lola je rekla da joj spreda izgleda kao šinobus. Taj sam izraz ja izmislio pre nekoliko godina no nisam ograničen estetskim viđenjem nečega, npr. kučići su mi uglavnom ružni pa ih opet volim. Bicikle su mi ružne pa ih vozim, patike da ne govorim, praktično samo ružne i postoje na tržištu.

Nešto sam se zanosio novom Merivom no sa 429x181 je zaista preglomazna - šteta jer se više ne proizvodi, i preostalih nekoliko komada možeš dobiti po bagatelnim cenama a nude čak i kredit sa 0% kamate. Najveći plus su zadnja vrata koja se otvaraju "kontra" čime sam doslovno ushićen, zamisli samo presvlačenje posle maratona, idealno sklonište, a o pakovanju stvari da ne govorim, koliko puta sam obilazio prednja vrata napred-nazad nađi gaće dodaj peškir vrati patike u kojoj torbi je pulsmetar.

PLUS najvažnija moguća stvar na svetu, ko će ti još ukrasti Novu Merivu sa kontra vratima, praktično si najbezbrižniji mogući po tom pitanju, ne dao ti bog da kupiš Jeep Renegade ne bi se s njim družio više od pola godine.


Njeno mesto bi trebao da popuni Crossland (421x176x160) no nekako nikada nisam bio fan tih polu- iliti gradskih đipova. Fazon, moj ego je preveliki za običan auto pa mi trebaju široke gume i odmaknutost od tla 18cm, da bih auto koji pretenduje na kamenjare ganjao po autoputu i hranio svoj osećaj veličine. Bljak, dijagnoza.

Još je ostao Veliki Fića iliti 500L, koji takođe postoji u cross verziji 500X no taj je 11cm duži a 6cm niži od 500L, dakle trebao bih zbog "fora" izgleda da se odreknem upravo onih dimenzija koje mi bolje odgovaraju. Jeste simpa imati nešto što izgleda kao dečija igračka pa uvećano, za razliku od onih dana kada smo imali prave aute u veličini igračaka. Običan 500L je skoro pa savršen, 414x178x166cm. Samo desetak cm duži od trenutne Merive, 8cm širi, hmm, toliko bih lako izmanevrisao rikvercom u garažu, a čak je i 6cm viši, napokon bih video jezero Bajer preko ograde autoputa dok prelazimo iznad Fužina, jupiii.


Razlika je što se 500L sastavlja u Kragujevcu dok se 500X pravi u krajslerovim pogonima u Italiji, ali s druge strane, jeftina radna snaga između ostalog pripomogne da mu cena bude za 20% niža. I šta sad? Po svoj prilici ću voziti Merivu još par godina dok ne sačekam da i poslednji modeli svega što još uvek liči na klasičan auto izađu iz proizvodnje. Usput izbegavajući da razmišljam o tome da je Meriva kupljena iz uvoza kao havarisana (doduše korektno okrpljena i ušminkana) i da od svih airbag-ova u njoj najverovatnije postoji samo natpis "airbag" na volanu, pa kud desetak godina tu još dve-tri uz mantre "neće valjda"...

nedjelja, 25. ožujka 2018.

više od 1000 reči



Na slici izgleda kao da su ceo Novi Sad zatvorili da bi se jedan jedini čovek trkao sâm protiv sebe, vetra, asfalta, štoperice, ukratko - protiv svih! :-)

#KakoSamSeNadaoDobroSamSeUdao

subota, 24. ožujka 2018.

262

Bio jedan muzičar, doslovno sam ga obožavao kakav je album napravio, zvao mu se "First ten" jer je sadržavao prvih deset pesama koje je napisao. I onda su ga u svakom intervjuu pitali kada će stići drugih deset, i evo već je 5-6 godina i ništa. Trt.

Tako sam ja pre dve godine istrčao onih 10 treninga u 5 dana s tim da je to bilo 10x21km, a evo sada sam pretrčao 10x15km u pet dana da ne bih završio kao taj glazbenik, u kreativnoj krizi. Onomad mi je to puno značilo i nakon par tjedana sam doživeo klasičan "breakthrough" i odjednom trčao za pola brzine više. No 10 puta po dva sata je bilo puno više nego 10 puta po sat i po, tako da ne znam kako će ovo izgledati. S druge strane sada sam bio puno manje utreniran za takve treninge, pa je najverovatnije i ovo bio preteran napor za noge. Bumo vidli.

Danas sam naravno odmarao. Probudio se negde iza 6 pa sam odmah pomerio radio-sat u spavaćoj sobi za predviđen sat unapred - bilo mi je lakše da ustanem u 7h30 nego u 6h30. Onda je vreme nagazilo na papučicu gasa i ceo dan mi je proleteo neverovatnom brzinom. Kao da mi je trebalo po pola sata za svaki udah, izdah, korak, zalogaj. Grozno. Najgore je bilo uveče, pogledam na sat a ono 18, 19, 20, 21, kao da si onu kazaljku za sate prikačio na onu za sekunde. Prođe život dok si rekao PIVO!

U jednom trenutku sam upalio kompjuter i obzirom da mi je postavka kartica (tabs) podešena da nastavim tamo gde sam stao kod zadnjeg gašenja, pojavila mi se stranica na kojoj pratim status cene ovih patika. Kad gle čuda, nisu ih vratili sa 50% na 40% sniženja nego su na 50% sniženu cenu jutros dodali i bedž DODATNIH 20%.


Naravno odmah sam se zaleteo u prodavnicu Tref Sporta da ih naručim, kad gle čuda, imaju taj model u radnji i pride imaju i moju veličinu!!!??? Ništa, prvo smo se malo smejali tome što mi nije ni palo na pamet da proverim da li ih imaju, a onda sam se kao zadnji kreten vratio kući po druge čarape i novčanik. Probao, kupio, stavio na gepek i otišao da se još malo provozam biciklom pony (što je Milijana gony) nekih 20-ak km, jer sam upravo stucao pare za maserku pa sam biciklu upotrebio za aktivno odmaranje nogu.

Obzirom da je dan "proleteo" nisam stigao ni da ih još jednom pošteno probam, eno stoje na podu u kutiji. Verovatno ću ih poneti sutra u Novi Sad da u njima otrčim 10km tempa, kao nogama obećanu promenu nakon ovih pet dana u kojima sam otrčao pet Dužina podeljenih na dva poluvremena. Eto jedino što sam stigao je bilo da ih izmerim, jer su me prošli put dobro zaj**ali kada sam kupio Noosa 11 kao "primetno lakše" od Noosa 10, a bile su u par grama gore-dole.


Ove su napokon 10% lakše, a obzirom da su me izašle 30% jeftinije od prethodnih može se reći da sam ih manje platio i po gramu težine. Ho ho ho. Ali su ipak preko 100€ po kilogramu, što je deset puta više nego prosečan automobil, čijih 1300kg izađe 13000€, dakle 10€ po kilogramu. Pristojna težina za čamac veličine 45, ovih 262g podseća na 26.2 milje maratona. Možda nebo hoće da mi šapne da treba da im rezervišem kartu za Plitvice?

petak, 23. ožujka 2018.

9/10

Ima ona pesma - niška banja topla voda za mangupe prava zgoda. Refren je neopisivo maštovit, pevačica prvo kaže jedan-dvatri, četri-petšest, sedam-osam, devet-deset. A nakon druge strofe broji unazad... šespet-četri, tridva-jedaaaan. Moja majka je običavala da kaže "dosadan ko proliv". Ne znam, meni je proliv uvek teško padao ali ga nikada ne bih opisao kao "dosadan".

To mi je palo na pamet jer kad spojim ove dve stvari s početka bloga, dođem do toga kako sam i samom sebi dosadio ovim odbrojavanjem. Ne mogu da odlučim da li odbrojavam jer mi izazov pada teško, kao onima što na svakom uglu poslednjeg kilometra trke pitaju prolaznike JOŠ KOLIKO IMA???, ili počinjem da likujem što je kraj na vidiku. Ili nijedno od ta dva, nego u svakom trenutku moram sebi da crtam koordinate da bih precizno znao na kojoj sam trenutno poziciji.

Noćas nas je zatrpala lavina kao bosanca u kanadi, pa sam jutros lopatao sat kod kuće i pola sata ispred firme, a između toga sam otrčao svojih 15km. To je u jedinicama trčanja 1.5 Murakamija. Ili može da se kaže Haruki-uki. Jedan i još pola. Nemam pojma kako ću se prevući večeras preko poslednjih 15km ali nekako ću uspeti. Najvažnije je da staza bude zanimljiva. Sugurno neću otići na školsko igralište da trčim 15 puta po 4 kruga od 250m fuuujjjjjj.

Sinoć i jutros sam nosio stare Pegasus 29 koje još jedino čuvam za prolećne radove po dvorištu. Mislim, kakva crna amortizacija i podrška ti je potrebna kroz bljuzgu i po ledu, možeš da trčiš i u čizmama i u opancima, isto ti se hvata. Zašto bilo koje druge da natapam i sušim ako već imam ove za bacanje. Jednom nogom u kontejneru, da se tako izrazim.

Jutros sam kroz dobar broj ulica jedva prošao, ne može se opisati kako izgleda bljuzga visoka pedalj i tragovi od par auta kroz to čudo. Zato sam sa 1h34 oborio rekord u sporoći, a ispalo mi je okruglih 15.00km. Prvi put nisam nosio puls traku jer mi se od onog lastiša pojavio ojed preko plećke. Nisam nijednom osetio da se to pomera, da "trucka", ali eto. Možda malo "riba" i od disanja pa se lastiš steže i skuplja, i minimalno drlja po koži. Kad se nakupi 4 dana po 3 sata struganja, eto tragova. Kao u onoj izreci da ne jebe lep nego uporan, jelte.

matematički PS
obavezno preskočiti

Danas mi je u svoj toj bljuzgi palo na pamet ono istraživanje gde su na maratonu najbolje istrčali svoj predviđeni rezultat oni koji su trenirali 50s/km sporije od ritma trke. Tu sam našao "flaw" iliti nesavršenost, u smislu da je onome koji trči 4'10''/km dakle 250s/km tih dodatnih 50s čitavih 20%, dok je onome koji trči 7'/km... tih 7'50''/km TRENINGA usporenje od samo ~12%.

Dodatno zbunjuje i očigledna razlika između utrošenog goriva, jer onaj koji trči maratone 5-6 sati svoju energiju crpe iz masti, da li je to 47% ili 53% teško da je ikoga briga, dok onaj TROURAŠ kroz ovih 50s/km znatno pomeri izvor napajanja odnosno procenat energije dobijen iz masti se kroz usporenje od 20% može udvostručiti. Hmmm...

četvrtak, 22. ožujka 2018.

7&8

U toku je četvrti dan ovog eksperimenta koji katkad liči na dobrotvorni rad na koji te osude umesto zatvora. Gospodine Antiša dozvolili ste da vam se ukupan volumen trčanja prepolovi i zbog toga ćete narednih pet dana trčati po tri sata, dok vam se ne ojede guza. Zaboravio sam ali mislim da je to iz jednog filma gde klinac kaže nešto tipa Druže učitelju ojela mi se guza. Trčimo za ovo trčimo za ono, evo ja otkako sam upario različite patike ne trčim samo određenog datuma za osobe sa daunovim sindromom nego svakodnevno.

Bla bla... Imam za ovaj trenutak dve teme, brzina i sneg.

Našao sam neki tekst u kojem analiziraju kako prosečna brzina treniranja utiče na sposobnost konverzije rez-na-21km u rez-na-42km. Otprilike se špic onih koji ostvare najbolji predviđeni rez(ultat) na maratonu nalazi u grupama koje treniraju 40-50-60s/km sporije od ritma maratona. Uspeh se smanjuje prema kraju grafikona među onima koji treniraju po principu što brže to bolje, dok je među puževima solidan učinak jer verovatno na treninzima ubacuju više hodanja nego na trci. Istraživanje ne znači da ne postoje izuzeci, ni da ih je malo. Svi smo različiti.

Dakle ako 3h20 podelim na 42km dobijem 4'44''/km kao ritam maratona. To je otprilike ono što sam jesenas istrčao dva puta. Prema ovom istraživanju idealna prosečna brzina mojih treninga bi trebala da mi bude 5'35''/km ili malo više ako uračunamo brda i sneg, kao i zimsku odeću. Gle, ispada da je to doslovno kako ja trčim. Usput je jako slično i onim aksiomama naših biciklističkih trenera koji su ponavljali da ako na treninzima day in day out ideš 30 prosek na trci ćeš ići bez problema 40 km/h.

Druga tema je čista logistika. Noćas se istopilo dosta snega. Novi je najavljen za popodne i noć i evo ga već pada. Jutros sam poželeo da odem u brda ali sam odustao. U brdima je svakako pusto, i ujutru i uveče. Obzirom da bih popodne stradao na velikoj magistrali ka Šapcu koju sam takođe planirao obići, elegantno sam prevrnuo plan naglavačke i jutros otišao 7.5km preko brda ka Šapcu, i 7.5km nazad, a predveče ću otići na PRAVI brdski krug.

(to će se dogoditi pola sata nakon završetka bloga, KAKO JE OVO UZBUDLJIVO, PRAKTIČNO SE JAVLJAM UŽIVO IZ KOMANDNOG CENTRA, kao da gledamo dokumentarac o lansiranju nekog Apola)

Prvih 7km uzbrdo novim putem ka Manastirima će mi biti "trening" jer je taj asfaltić na nekoliko mesta brutalno nagnut. Zatim ću se s vrha otisnuti na 4km raftinga niz šumu i kroz sablasnu tišinu starog puta koji je van upotrebe i sigurno pod dosta snega jer se radi o severnoj padini. Tu mi neće smetati ni stari sneg koji se topi ni novi koji pada preko njega, jer ću trčanje završiti sa još 4km kroz gradsku bljuzgu pa ću svakako kući doći sav mokar i blatnjav. Jedina taktička dilema će kao i uvek biti kako preći preko najvećeg klizišta - što sporije gacajući kroz blato na petama ili vrhovima prstiju, ili protrčati što brže kroz onaj glib pa šta bude...

srijeda, 21. ožujka 2018.

6

Tako sam i na Stravi nazvao ova trčanja iz projekta "kaznenih 10 Petnaestica": 1, 2, 3...
Kazna se odnosi na moju razmaženost jer sam mic po mic počeo da trčim sve manje i da pešačim sve više i na kraju se tu nije znalo ko pije a ko plaća i zašto se odjednom budim kao neka druga osoba koja mesečno pretrči jedva pola kilometara od onoga što sam kod sebe navikao da vidim.

Trenutno sam stigao do 6 i ova šesta 15km-ica (sreda popodne) je za sada bila najbolja. To mora biti zato jer smo ušli u Ovna, najkapitalnijeg manijaka zodijaka, većeg lava od Lava i većeg strelca od Strelca. Praktično su lavovi i strelci neostvarene živuljke koje nisu uspele u životu. Zato su uvek na neki način frustrirani i ljubomorni na nas ovnove. Mora biti velika muka kad si navodno vatreni znak ali ti je sudbina dodelila neku mlaku tinjajuću vatricu. Okej, zato su lavovi i strelci nešto popularniji u društvu, jer samo oni sa emajliranim želucem mogu trpeti ovnove. Ovan je dakle isto što i kiselina u zlatarskoj radnji, na njemu proveriš svoj karakter, svoju toleranciju. Prosečni uvek padnu na tom najtežem testu; uz ovna mogu živeti samo neki ludi budisti i samarićani, dok ovi svilenkastih živaca pobegnu glavom bez obzira.

Opet ću izbegavati brojke i sličice. Ni veliki ruski pisci nisu u svoje romane ubacivali screenshot-ove sa mobitela pa su opet imali publiku koja im je halapljivo listala romane. A ja sam ovan i juče smo ušli u proleće i evo odjednom se osećam veličanstveniji od svih tih pisaca zajedno. Pulsevi nežno viši, kadenca ne baš nešto naročita, ali ukupno vreme za par minuta bolje tojest najbolje od svih dosadašnjih 6. Ovo je dobar trenutak da se osvrnem na kadencu.

Ne znači nužno da ono što italijani zovu ađilita' mora da znači i snagu i brzinu. Katkad trčim nejakim sitnim koracima pokušavajući da tako nadoknadim manjak snage. Tu je visoka kadenca samo privid, i ne predstavlja apsolutnu odmornost već naprotiv, očaj - to što sam odmoran na neuro-okidačkom planu nema potporu u punom rezervoaru. Danas pak, imao sam osećaj kao da na bicikli vozim "veliku šajbnu" s tim da mi se nigde ne žuri. Da sam radio deonice, itekako bih ubrzao frekvenciju. No obzirom da sam bio pun snage, mogao sam da trčim "na zamah", grabeći jakim krupnim koracima uz nešto nižu kadencu. Lep je to osećaj, i najviše volim kada se tako osećam na Dužini, ili na maratonu. No o tom potom...

znaM

Znam da sam dosadan ali kao što rekoše za onog nemačkog ovčara koji je pregrizao mladu smokvu ("to je jače od njega"), tako i ja moram da napišem nešto, poriv je jači od zdravog razuma koji kaže da postajem dosadan. No zato ću biti kratak. Jednom u životu i to da se dogodi. Evo o čemu se radi.

Juče sam rekao kako će jednom sve morati da krene natrag prema gore, iz najdonje tačke, a rekao sam i da sporije od onoga ne mogu trčati. I desila su se oba, istovremeno! Ako kao merilo naprezanja uzmemo one dosadne pulseve, oni su se podigli na vrednosti iz ponedeljka, dakle opet sam imao volje i snage koliko je potrebno za "normalno" trčanje. Ali se zato nisam ništa ubrzao, nego sam svojih 15km završio za rekordno sporih 1h29, prešišavši neslavan rekord od sinoć za jedan minut.

Objašnjenje je prosto iako sve deluje kao neka zagonetka. Naime noćas je napadalo par cm snega u gradu i 10-ak cm po brdima okolo, što je značilo da je na 0 stepeni ceo grad bio pod baruštinama i bljuzgom a putevi na okolna brda su imali pune kolotrage malih potočića a po sredini puta onu smeđu bljuzgu visine 5cm. Onda kada me neki auto prolazi molim boga da ne bude previše kulturan već da me prođe tesno, jer ako se odmakne čitav metar onda taman točkom nagazi na taj sloj bljuzge i kao leden tuššššš me poprska po nogama.

Kao da mi je to bilo malo problema pa sam na vrhu brda skrenuo na sporedne puteljke "da vidim kakvo je tamo stanje" i naravno kakvo bi bilo nego grozno, baruštine pokrivene slojem vodenog snega i uokvirene predivnim mekanim dražesnim nežnim blatom. Kad nagaziš na taj sneg osećaj je kao da si nagazio na prljavo beli sunđer, da ne kažem spužvu, ne mogu da se odlučim između te dve reči jer obe zvuče jednako ljigavo i gadno. Eto.

U 48 sati od ponedeljka ujutru do srede ujutru (+ sat i po treninga kasnije = ~50 sati) sam natrpao 5 trčanja po 15km što je već izašlo na lepih 75km a što je sve skupa čitava rukometna momčad malih Murakamija po 10km i još njihov trener pride, ili radije čirlidersica.

utorak, 20. ožujka 2018.

nadole



za sada krivulja mog aerobika zaranja sve dublje pod zemlju. za 4 trčanja po 15km juče i danas, trebalo mi je 1h21 1h23 1h26 1h28, sa prosečnim pulsevima od 129 125 121 116. što će reći da je telo u samo 33 sata* prešlo u totalnu defanzivu i samoodbranu, eto da u stilu fudbalskih komentatora baš ne kažem "bunker" :-)

*33h se odnosi na period od polaska na prvo trčanje u ponedeljak u 8h ujutru do povratka sa 4-og trčanja danas (utorak) u 17h. ušao sam u kuću, malo se poigrao sa mačkama, obišao pse koji su spavali u šupi podbijeni pod ćebad kao da je napolju sibirskih minus šezdeset, i ušao pod tuš da tamo dočekam Proleće u najavljenih 17h15.

sutra se igra nastavlja i sad čekamo onaj trenutak iz pesme "dotako sam dno života". naime nemoguće je trčati 15km sa pulsem 110, 100, 90, 80, 70... kad-tad usporavanje će postati dovoljno da zaustavi dodatno zamaranje organizma i on će u jednom trenutku reći "hej, pa ja mogu malo jače nego pre pola dana". odatle će se nastaviti ili 1) skakutanje gore-dole kroz intenzitet ili 2) hvatanje za neku zlatnu sredinu napora koja omogućuje nastavak trčanja jutro-veče u nekom status quo intenzitetu.

sve ovo je naravno najobičnija igra koja apsolutno ničemu ne služi osim čeprkanju po sopstvenim emo-psiho-fizičkim rezervoarima i lavirintima. obzirom da se ne spremam ni za kakvu ultru (pu, pu!) teško da će mi ova vrsta treninga pomoći na polumaratonima i trkama na 5-10km. eventualna korist bi mogla doći ako skinem kilo-dva no jednake su šanse da dugo sporo trčanje poveća apetit i izazove kontra efekat.

nažalost vreme je više nego usrano i tek je za naredna 3 dana najavljen onaj pravi malo jači sneg. za sada smo se provukli sa 2 dana letuckanja pahulja koje se nigde nisu zadržale osim po livadama iznad grada. zato sam i smislio ovaj plan, imajući u vidu hladni talas i znajući da nema šanse za biciklu.

moja nadanja da će mi na popodnevnim trčanjima biti fino su opet splasla. juče mi jest bilo neloše ali sam se danas nekoliko puta umalo onesvestio. valjda sam optimistički prerano užinao a gladno telo je to odmah dograbilo i iskoristilo pa sam ogladneo maltene nakon pet minuta trčanja. ostatak je prošao u saplitanju na klecavim nogama. naivno bih sad lupio kako slabije od ovoga jednostavno ne mogu trčati ali ne bih da me koliko sutra život klepi po brbljavoj gubici. ćuti i ponizno čekaj na razvoj situacije.

aries

Danas u 17h15 dolazi proleće.
U prevodu ulazimo u Ovna, ili kako sam ja to fino sročio
"DON'T MESS WITH ARIES"
Kada bih imao strpljenja bilo bi jako zanimljivo "u naučne svrhe" sačekati pomenutih 17h15 zbog trčanja. Tipa da krenem u 16h00 i da vidim kako će mi izgledati poslednjih 10-ak minuta, da li ću osetiti iznenadnu i eksplozivnu navalu snage :-)
Naravno da stvari tako ne funkcioniraju no eto, zabavno je zamisliti kako odjednom dobijam krila i uz neki krik/poklič bansaiiiii trčim zadnja dva kilometra po 16 km/h.
Ako sam uopšte sposoban da otrčim 2km tako brzo, that is.

Naime (da li sam ikada napisao blog a da jedan pasus nisam započeo sa "naime...", drugi sa "međutim...", treći sa "no...", i četvrti sa "doduše..."?) ovih dana sam u jednom takoreći PROJEKTU.
Nezadovoljan činjenicom da sam u nedelju bio nezadovoljan trkom na koju nisam imao razloga da budem ljut, a to zaslužuje posebnu analizu, napravio sam novi kazneni plan treninga.
Kao što sam pre 2 godine trčao 5 dana po 21km ujutru i 21km popodne, sada sam smislio da ću trčati 5 dana po 15+15km ujutru i popodne.
Šteta što se sve ovo ne događa sledećeg tjedna kada će nakon pomeranja satova dan trajati do 19h umesto do 18h, jer bih imao više vremena za odmor između dva treninga.

Juče sam ispunio plan sa 14.99 + 15.01 i (kao onomad kada sam tri puta zaredom trčao 18.02 km) ni ovaj put se ovo nije složilo namerno nego sam samo pogledao šta piše na satu kad se zaustavim pred kućom i to je bilo to.

Jedino zbog čega bi ovaj blog bio vredan čitanja bi moglo biti što se svakog dana osećam "pogrešno" pred odlazak na trčanje.
Naime uvek sam ujutru raspoložen i sav u fazonu "biće ovo super", a nekako sumnjičav popodne kada mi po pravilu sve deluje nemoguće.
KO ĆE SAD NA TRČANJE?!
Isto tako je bilo pre dve zime kada sam se takmičio na Stravi u onom izazovu "ko će više pretrčati" i po pravilu sam popodne i uveče kretao sav smrknut, kao na gubilište, da bi se na kraju ispostavilo da mi se od svih trčanja tog meseca više "dobrih" dogodilo popodne nego ujutru???

Jutros se štoperica pak zaustavila na 15.04 km, sudbina je tako htela.
Sada se spremam na trening kodnog naziva UTORAK DVA i baš me živo zanima šta će ispasti.
Biće to oko 15h, što znači da neću dočekati da uđemo u proleće odnosno OVNA, i ovo će biti poslednje trčanje zime 2017/2018.
Pa da vidimo da li ću za doviđenja ja šutnuti gđu Zimu nogom u dupe, ili će ona mene.
HOHOHO

ponedjeljak, 19. ožujka 2018.

kuća



gledam neku epizodu dr hausa gde se on kao ubeđuje sa retardiranim roditeljima o tome da li detetu treba još jedan pregled u nekoj drugoj bolnici ili za to baš i nema dovoljno vremena jer je stanje dosta kritično. kontam da je ta nelogičnost u scenariju više stav nekog napaljenog stažiste koji tek prikuplja lekarsko i životno iskustvo. stari doktor bi ipak kad-tad shvatio da je borba sa vetrenjačama preskupa jer ti oduzima i previše vremena i previše živaca. retardirani roditelji će gene preneti na dete pa su praktično nepostojeće šanse da će svojom glupošću ubiti budućeg nobelovca. ne verujem da bih se previše naprezao da im pet puta crtam nešto što su nesposobni da shvate. da li ste sigurni? jesmo! ok ja sam vam objasnio sve rizike a vi evo ovde potpišite da dete izvodite iz bolnice na sopstvenu odgovornost. doviđenja - doviđenja. prirodna selekcija može da započne delovanje.

kao kad mi neko ko je završio 50 maratona kaže da nema poente da krene lagano jer on UVEK prohoda posle 30km. pa onda trči koliko ga noge nose, da što pre stigne do 30-og jer dotle se kuje dobar rezultat, a odatle mu svakako treba još sat i po do dva sata stani-kreni do cilja. pa jesi li ikada probao da kreneš lagano... nenene nema poente jer ja uvek prohodam. okej, ti najbolje poznaješ svoj organizam. nemam više 26 godina i onaj žar u očima s kojim sam svakog morao da ubeđujem u "nešto bolje". jok brate. ko pita odgovoriću mu, ko zna najbolje potapšaću ga po ramenu. u prevodu, svakom treba dati ono što traži.

nedjelja, 18. ožujka 2018.

ćorak



S jedne strane sam se nadao da će mi neobična šema od 4 dana treninga pa 3 dana polu-odmora doneti nešto preko uobičajenog, a s druge strane sam se upravo toga pribojavao.

Na kraju je ipak pošlo loše. Trome i lenje noge, nigde odskoka ni elastičnosti, kao bajagi je trka a motivacija mi je ispod nule. Svaki korak težak. Nema one fluidnosti u kojoj nisi ni svestan koraka po koraka i gde je to sve jedan tok.

Obično kažu da je važno koliko si spavao prethodnih nekoliko noći dok ova zadnja može i da se zanemari, no meni se evo u 16h30 već spava. Nije mi izgleda "leglo" ono buđenje u 3 i ustajanje u pola 4.

Maštao sam o tome da odvrtim 4 kruga po 22.5 minuta ili koji sekund više i da to izađe na 91 recimo. Kad sam uzeo sat i spremio se za zagrevanje, shvatio sam da sam sinoć u žurbi u torbu ubacio samo kaiš za grudi a ne i HR senzor koji zovemo "zvrčka". ZABORAVIO SAM ZVRČKU, uskliknuh razočarano...

Na zagrevanje nisam zbog toga ni poneo sat. Upalio sam Stravu i trčkarao sa telefonom, usput fotkajući po Kruševcu uzduž i popreko. Turistički obilazak. Onda sam odlučio da trčim skroz bez sata, kad već nemam puls hehe. Na kraju sam ga ipak uzeo i od zadnjih 10 minuta pred start proveo jedno 8 premeštajući se po trgu i čekajući da govno uhvati gps signal kroz guste oblake. Ode moje zagrevanje ća'.

Sad više nisam siguran da li bi mi bilo bolje da sam imao zvrčku. Niski pulsevi bi mi javili da sam neispavan, a eventualni visoki (mada čisto sumnjam da su bili) bi mi javili da dodatno usporim. Ili da nisam ni nosio sat, ne bih video da mi pokazuje krugove 100m duže jer i to je nekih 25 sekundi, taman da objasni zašto mi treba 23 minuta za krug. I za drugi takođe.

I tu sam stao. Ovim brzinama mogu da trčim i kod kuće. Trka ipak služi nečem drugom. Šta ću, nisam od onih kojima je cilj da ZAVRŠE polumaraton. Naprotiv, od onih sam koji ne uživaju na treninzima i ne muče se na trkama. Na treningu ću 500 puta godišnje stisnuti zube a na trci hoću da mi sve ide glatko. Po planu i kao po loju. Čim se na trci mučim to je znak da nešto ne štima. Mrzim to.

Takođe, trening je prilika da bar u 100 od tih 500 u godini vidiš gde ti je granica i da je eventualno pomalo i pomeraš. Na treningu možeš da ostaneš na rezervi, može da ti se upali lampica, na trci to ne sme da se desi jer upravo zato i treniraš, da na trkama ništa ne bi zaštekalo.

A zajebalo me i kupatilo, sinoć sam sa vodoinstalaterom klečao sat vremena ispod kade. A možda nije genijalna ni ideja da svakog dana moram 10-12 km prepešačiti sa psima, koliko god se oni tome radovali. Umor u nogama ostane, i to veći nego da sam pretrčao istu dužinu jer bih trčao 1h a ovako šetam i zastajem 2.5h. Naravno to dalje oduzme i od treninga koji skratim ili usporim. Sredina marta nije prekasno da se trgneš i prepoznaš prioritete u životu. Izgleda da i požrtvovanost takođe mora imati meru, kao što reče stara kineska mudrost da tajna dobrog života glasi "ničega previše".

brzak

Jedna brza nadoknada, jer sam ranije ustao pa imam čitavih 5 minuta viška vremena pred polazak na trku. Nikako da stignem da napišem jednu stvar vezanu uz trail trčanje, o kojoj sam razmišljao i nakon Brtonigle i nakon onog traila u Osijeku a i nakon ovog zadnjeg krosa. Radi se o tome da mislim da većina čak i ovih iskusnih, bržih trkača, pogrešno postavlja fokus za vreme trail trčanja, u situacijama otežanog kretanja.

Ako se nalazimo na trci onda je najvažnije stići što brže i uz najmanji napor od tačke A do tačke B. Taj osećaj brzine mnogi tako interpretiraju da postave sebi idealnu putanju od krivine do krivine i pokušavaju tuda trčati. Onda te staza baca levo-desno, a ti uporno pokušavaš da zadržiš pravac jer razmišljaš tako "pravolinijski". Pošto-poto bi išao upravo tom zamišljenom linijom jer ti se tu čini da je najmanje snega, najpliće blato, itd.

Ono po čemu sam primetio da se razlikujem na takvim tehnički težim mestima, je da ja svo vreme pokušavam da zadržim brzinu, dok me je baš briga za pravac. Dok neko šlajfuje pokušavajući da se previše ne tetura levo-desno, ja letim s kraja na kraj staze, izlećem u krivinama, vraćam se na stazu pa prelećem skroz preko na drugu stranu, pa opet desno levo sredina levo...

E sad, neko će reći da je pogrešno ovo kako ja radim, no to što sam ove druge preticao i ostavljao je valjda dobar dokaz tvrdnji da treba više paziti da ne padne brzina, po cenu da se neznatno menja pravac. Zamislite bob trku i pokušaj jedne posade da ide isključivo po sredini staze, kočeći i upravljajući tako da nikako ne prilaze ivicama. Onda imate sliku ovoga o čemu pričam, posebno iz razloga što većina blatnjavih trail-ova upravo podseća na bob takmičenje, s tim da je pretežno po ravnom. Ali brzina je ipak brzina. Trčanje i pocupkavanje u mestu da se ne bi promenio pravac, ajajajaj to je ipak nešto najgluplje.

Za kraj ove ideje-bloga još jedan detalj sa poslednjeg krosa, koji sam trčao u Minimus patikama. Oduvek sam se pitao šta će mi i zašto sam ih kupio, mada sam naravno znao odgovor, bila je akcija platiš 2 para a dobiješ 5 (!!!) pa me je drug nagovorio da im se pridružim u šopingManiji. I što jes jes, izašle su skoro džabe. Osim par puta kad sam radio dijagonale na pomoćnom stadionu tj travi/džombama, nisam ih nosio tako da jedva imaju dvocifrenu kilometražu. Kros u Novom Sadu je bio idealna prilika da zasvetle. Vlažna zemlja bez previše blata i doduše malo previše asfalta, možda 1/3 ali snašao sam se da ponegde trčim po zemljanoj bankini. Lake kao pero a odozdo dovoljno našarane za odličan "grip".


četvrtak, 15. ožujka 2018.

FF


Taman se setim da odem u radnju tu u gradu i naručim patike kad oni na internetu ukinu popust! Uvek su na 40% sniženja a katkad stave i "dodatnih 20%" pa to izađe 0.6 * 0.8 = 0.48 od pune cene. Ovaj put su 0.5 od pune cene pa ću nekako prežaliti i tih "my two (per)cents". Nije baš neka ponuda ovde u mom selu pa kad natrčim na nešto što mi odgovara, ne mogu puno ni da biram cenu. Ovo izađe nekih 78€ što je daleko od "džabe" ali obzirom da mi je Noosa 11 puno bolja od Noosa 10, a da je ovo praktično Noosa 12 i po testovima dobrih 10% lakša od prethodne, ne bi bilo loše da se na vreme opremim za leto.

Te 10 su mi već pred krajem života, 11 su mi trenutno najbolje ako izuzmem nekoliko varijanti onih "flat" za kratke brzinke, a Saucony Kinvara se još uvek drže no već ulaze u fazu "razgaženih" (410km) i više nisu onoliko nove kao kad su bile, well, nove. Verovatno ću ih nositi u nedelju na Half-u u Kruševcu, čisto sumnjam da će mi se na prvom polumaratonu trčati u nekim "ravnim".

Kad rekoh Nedelja, evo anegdote za ovaj nešto kraći blog. Danas sam nakon trke + 3 treninga u 4 dana (dakle bez pauze) odlučio da odem 2h na bici vožnju i iskoristim sunčanih +16°. Nisam puno pokisao, samo par kapi pred kraj. Mart je ipak kurva. Kad sam se vratio okačio sam opremu na čiviluk u onoj sobi koja ničemu ne služi osim da se oprema trpa na gomile.

Onda sam primetio da mi je podmajica (ona rupičasta) ipak malo vlažna po stomaku. Naime uzeo sam čistu majicu a na bicikli se nisam ništa naročito znojio iako sam gazio dobar Tempo no bilo je puno vetra a i odozgo sam imao samo tanak dres dugih rukava. Tako da mi nije palo na pamet da je "džabe" perem. Hmm. Ako je ostavim na čiviluku do ujutru, možda ostane vlažna? Kako ću je onda spakovati u torbu? Ne, idem da je odnesem na radijator. Za slučaj da ću se pakovati večeras. Joj mrzi me da se pakujem uveče, kad sam umoran treba mi sat vremena za ono što ujutru uradim za pet minuta. Ma spakovaću se ujutru, pred put. Ulazim na tuširanje i lagaaaaano, brzinom kojom ti se daleki oblaci približavaju sa horizonta, ka meni putuje prosvetljenje. Pa ... danas ... je ... jebote ... tek ... četvrtak ... a ... trka ... je ... jebote ... u ... nedelju ... i ... zašto ... bih ... se ... jebote ... pakovao ... VEČERAS???

srijeda, 14. ožujka 2018.

1802



Tražio sam na vikipediji šta se sve zanimljivo dogodilo 1802. godine ili 18.02. pa sam na kraju shvatio da će mi iovako teško pasti pisanje netto bloga, ko bi još od svega pravio Ilijadu...


Elem otišao sam tačno 9km od grada i okrenuo nazad ali mi se nije vraćalo istim putem kroz pešačku zonu nego sam trčao uz Kolubaru po travi i šoderu. Kad sam video da je tuda nekih 250m kraće, produžio sam iza tržnog centra jer tako obično namaknem kad mi fali, sad 200 ili 300m nemam pojma.


Poslednji put sam skrenuo u svoju ulicu i tu je bilo negde oko 17.9 no bilo je par pešaka između kuća i parkiranih vozila pa sam strčao na sam kolovoz, a onda su naišla 3 auta pa sam se nakratko vratio na trotoar, opet strčao, opet naskočio nazad, i 10m ispred kapije prešao u hod da polako stisnem STOP i tako to. Istog trena ugledavam zaustavljenu ukupnu kilometražu od 18.02 dakle doslovno u 10m istu kao prethodna dva dana!!!???


Kad sam pošao uz reku pomislio sam "sad mi neće izaći okruglo 18 ali koga briga" ali kad sam došao do tržnog centra pomislio sam "tih ~200m razlike je ceo minut a bilo bi fino da opet uporedim trajanje 3 treninga od po 18km, bez da zadnji previše skratim".


I zato sam obišao iza, bez ikakve namere da sad pratim udaljenost i bolesno narihtavam neke decimale. Na kraju sam se nasmejao kad sam video da je slučajno ispalo ETO BAŠ 18.02 treći dan zaredom. "Ma daaajjjj hahaha" je bilo sve što mi je prošlo kroz glavu.


Za razliku od umrtvljenog tempo-rastrčavanja u ponedeljak i ne-naročito-jakog tempo trčanja u utorak, danas sam nakon 3km zagrevanja (tj koliko mi je potrebno da iz grada izađem na otvoren put) nastavio sa promenama 500/500m, sa namerom da tako uradim 10km, i sa zadnjih 3km nazad kroz grad napravim trening od 16km. Kad god se dvoumiš, radije uradi 20% manje nego 20% više.


Avaj tačno kada sam prešao 5.00km promena bio sam u mislima negde odlutao i tek nakon 250m ubrzanja sam shvatio da trčim šestu 500-tku u istom pravcu, umesto da sam okrenuo nazad! Nema veze, dolazim na kupser pa će ova biti najteža, ali će mi zato nakon okreta doći najlakša, blago nizbrdo, pa ću ih već nekako izgurati i 12 umesto 10, ionako ne idem "na nož".


Na kraju sam tih 12km prešao prosekom od okruglih 4'30"/km što mi uopšte ne zvuči loše. Sutra ću na blog dodati sličicu iz Polara jer se ova aplikacija blogger svaki put uruši kada sa androida pokušam da na tekst dodam i fotku.


Sutra je veliki dan: poslednji put proveravam prognozu za vikend, gutam knedlu, ili ne, pa uplaćujem startninu za half u Kruševcu, ili ne, prilagođavam prema trci sutrašnji trening, ili ne, i do mraka se već kajem zbog svega, ili ne. I lakiram zadnje krilo na Merivi koje sam juče zagitovao, jedino tu nema da ili ne.







utorak, 13. ožujka 2018.

115

Nakon što smo se već navikli na dosadnjakoviće koji nas redovno obaveštavaju o broju pretrčanih maratona, u zadnje vreme se prešlo i na brojanje POLU-maratona. Iskreno nikada mi nije ni palo na pamet da je dužina od 21km nešto toliko nedostižno za zdravog čoveka, posebno sa modernim "daj pare" Organizatorima koji ostavljaju čak i 3h do zatvaranja cilja. Da se podsetimo, sa slomljenom klavikulom i sav umotan u zavoje sam prošle godine prošetao 21km za manje od 3h, dakle u kategoriji Invalid po svakom osnovu.

Obzirom da nisam brojao "trke" na 21km niti imam pojma koliko sam ih pretrčao, pomislio sam da prebrojim koliko sam puta istrčao 21km ili više na treningu U JEDNOJ GODINI. Prošla godina je bila sa prevelikim pauzama zbog dva preloma pa sam svesku prelistao na godinu pre nje. Kakva šteta što sam toliko puta pretrčao samo 20km, zbir bi bio puno efektniji!! Ili taj glupavi 23-ći januar, kada sam pretrčao 18+17+18km iz tri zasebna treninga ujutru-podne-uveče, aaahhhh kakva šteta!!!!

No bez obzira na to što se nisam napinjao da što više puta pretrčim bar 21km, na kraju te 2016-te sam nabrojao 115 trčanja od 21km ili dužih. Štaviše skoro sve sam nakrkao u prvih 10 meseci jer sam nakon toga pretežno odmarao i lečio gvožđe koje mi je spalo "ispod nule". Iz čega zaključujem da sam u životu najverovatnije više od 1000 puta pretrčao 21km ili više od toga.

Da završim nekom današnjom anegdotom, jer sportski blog valjda tome služi, evo ubio sam jednu PETICU. Kad sam u Vertenegliu pričao sa Stanetom rekao je da nešto puno ne filozofira oko treninga, izbegava prevelike dužine "u tim godinama" i uglavnom drži "četvorku". Eeeee moj Stane ja ti četvorku (po kilometru) ne mogu držati ni na trkama a kamoli na treningu. No kao što je kod učiteljice uvek bila bolja petica nego četvorka, danas sam odlučio da ga nadmašim.

Sećam se da sam "one neke tamo godine" kada sam prvi put pokušavao da treniram malo više, često ujutru trčao kratke 8-10-12km treningiće tu preko brda pa nazad u grad. I obzirom da sam nakon toga nekih dana išao na još jedno trčanje popodne, a nekad na biciklu zbog promene, ta kratkoća trčanja mi je obezbeđivala potrebnu svežinu. I bio sam zadovoljan što sam uglavnom "držao peticu".

Dok onako nezagrejan pretrčiš ulicu nekoliko puta, pređeš železnički most, strčiš niz travu, uđeš u neki ritam asfaltićem uz reku Gradac pa skreneš na planinarsku stazu gde isplaziš jezik do vrha brda, strčiš polukružno na drugi kraj grada dok ti zubi zveckaju od strmine spusta, još malo dodaš gas po nasipu iz Kolubaru zadnja 2km, nakon svih tih agilitija (kao disciplina dresiranja pasa na poligonu) je čak bila i Premija ako se na kraju na štoperici pojavi čista petica.

Tako se pogodilo da mi je i juče i danas trening izašao 18.02 km. Ali sam zato danas stigao kući 13 minuta brže, popeo se 40m više u visinu, i potrošio isto toliko kalorija više... ako je verovati tim manje bitnim i manje proverenim brojkama koje nam samo oduzimaju vreme.

Prognoza za vikend je od još jednog Smaka Sveta vraćena tri koplja unazad i sada je najobičnija prolećno-promenljiva od-svega-po-malo situacija, pa su sve šanse da ću do četvrtka u ponoć ipak morati da se prošetam do PTT-a i uplatim half u Kruševcu, koji je ujedno i prvenstvo države. Sva sreća da staza ima samo 4 kruga po gradu pa su male šanse da me prvi stignu za krug, jer onima koji mogu da istrče ispod 1h09 ništa ne znači par mrvica (slave) za golubove, ako nema opipljivih novčanih.

ponedjeljak, 12. ožujka 2018.

dan posle

Prvo mi je bilo neobično na trci. A danas mi je bilo jednako neobično i na prvom trčanju posle trke. Jeste mi teško, nije mi teško nego mogu puno jače, jeste mi hladno, apćihaaaaa, ne nije mi hladno, čelo mi gori, imam temperaturu, malaksao sam, ne, mogu i duplo da ubrzam, noge su mi pune glikogena, saplešću se, umoran sam... i tako celih 18km. Nema druge nego da je sve do alergije. Imao sam po par tih 10-dnevnih napada alergije i svakog od prethodnih 20-ak proleća ali mi nikada nije bila ovolika zbrka u glavi. Kao da mi je iz nepca grla nosa i sinusa otišlo i na mozak :-)

Juče smo se pred trku pozdravili s nekim parom koji se parkirao pored nas i u jednom trenutku me je Lola zbunjeno pogledala: ljudi te pitaju jesi li dobro, a ti kažeš "sačuvaj bože! taman posla!" - verovatno sam hteo da kažem nešto u smislu taman posla da nisam dobro, naravno da sam dobro, no sve što pomislim doživim nekako naopačke. Čudan oblik alergije.

Pa mi se spavaloooooo. Juče sam mislio da sam ustao, doduše jesam ustajao pred 5 da pišam pa se vratio u krevet da dremnem još malo. Onda sam se u pola 6 probudio i ustao (?) i odjednom je bilo 6:10 i ona je rekla - ajde bre ustaj, zakasnićemo! Otkud ja opet u krevetu? Ništa mi nije bilo jasno.

Tek sada mi se polako premotava i film od trke. Sat pre starta sam pojeo dva Snickersa što mi inače nikada ne bi palo na pamet pred trku od samo 45 minuta. Zašto odvući krv u želudac ako je potrebnija u kvadricepsima na svim onim zemljanim džombastim strmoglavim nizbrdicama, i pride uspavati organizam insulinom. No taj razdirući osećaj gorčine u grlu koja je ista kao i ona koja dolazi iz želuca kad nisi jeo ceo dan, ili ona koja dolazi uz malaksalost nakon neke bolesti, tu nelagodu sam prosto morao "ubiti" pa i po cenu trčanja na nekoliko otkucaja manje.

Danas sam u prvih par kilometara imao isti onaj osećaj mrtvila kao i juče u Novom Sadu. Da li sam napravio korak ili mi se samo učinilo? Da li zaista trčim ili samo gmižem? Nakon 500m prosek je bio 6'40''/km i pitao sam se da li ću uopšte moći brže. Kao kad zamahujem maljem iznad glave i zabijam neki stub u zemlju, tako sam zamahivao nogama da bih napravio još jedan korak, pa još jedan, i svaki sledeći je bio neka vrsta teškog napora a ne fluidna ciklična uživancija.

Čak i dok ovo pišem, povremeno izmenim neku reč u rečenici i tek onda sve dobije smisao, pa se onda zapitam zašto sam uopšte upotrebio onu skroz "pogrešnu" reč gde joj nije mesto. Kao što sam pokušao nekome da objasnim juče, deluje mi da ovo nije moja glava nego da su mi nakon neke nesreće u kojoj sam sopstvenu izgubio, našrafili neku iz zamrzivača koju su čuvali za takve slučajeve.

A valjda će nekako proći i ovo čudo... Već imam i rezervnu kombinaciju za sve moguće trke. Jer "svaki dobar plan u sebi sadrži i Plan B". Ako do četvrtka zbog vremenske prognoze ili sopstvenog stanja ne uplatim half u Kruševcu (nedelja), našao sam u subotu u Beogradu trkicu na 7km po nasipu. Samo da se mrda.

nedjelja, 11. ožujka 2018.

zaboravljeni svet

Da sam izgubio svaki osećaj za utrkivanje i uopšte trčanje na visokom intenzitetu, to više nije sporno. Pogledajte prolaske 5 krugova na današnjem krosu u Novom Sadu:

8'50
9'02
9'14
8'59
8'41

Prvo sam mislio da sam krenuo "normalno".
Mislim, normalno je da kreneš normalno, ne?
U drugom krugu sam se ipak uplašio da mi je prejako pa sam malo usporio. Pulseve jesam kontrolisao ali mi je osećaj bio totalno poremećen zbog alergije i cela glava mi je podrhtavala i odzvanjala kao neki kristalni luster.
Disanje katastrofa, kao da sam na nos ušmrknuo litar sirćeta ili čega već, odvratna gorčina u kojoj se mešaju osećaji neizdržive gladi sa iluzijom vreline kao da mi je temperatura 39° i preko svega toga ludačka nadraženost sluzokože grla nepca i sinusa.
Nakon subote i nedelje, i jutros sam popio treću tabletu (slovenački Flonivin) i što jes jes, nisam preterano kijao a na momente se čak i curenje nosa primirivalo.
Verovatno nije bilo baš naročito preporučljivo trčati ovako jako u ovakvom trenutku, ali šta ćeš, sudbinu ne biraš.

Treći krug je zanimljiv jer izgleda da sam tu potpuno izgubio "fokus". Pratio sam par ljudi i postajao sve zadovoljniji količinom napora koji ulažem da bi ih pratio. Bilo mi je sve lakše, i prijalo mi je. Trebalo mi je dobrih 10 minuta da shvatim da neosetno prelazim na neki autopilot, da plutam sve dalje od zone anaerobnog praga i da se uživljavam u neki ritam polumaratona ili čega god.

Nakon toga je usledilo buđenje, "kojeg vraga ja ovde tražim, šta čekam?". Jeste ugodnije pratiti nekoga i sedeti mu na petama, onda si ti onaj koji odlučuje kada ćeš napasti. Jednom kada izađeš ispred njega onda ti postaješ zec a on lovac, i sve se menja. Tvoj cilj se sa metar ispred premestio na dva kilometra daleko, a njegov fokus se sa neke tačke u dalekoj budućnosti premestio tik ispred nosa. No naravno, svi ti urođeni mehanizmi lova i opstanka moraju biti taktički izmanipulirani od strane sportiste, a biće da ja imam i izvestan akutni pad samopouzdanja nakon onih nesreća i pogibija prethodne godine. Više trčim nekako defanzivno, fali mi ono što italijani zovu "grinta".

Jedino malo što "zagrizem" dogodi se na nekoj od trka, a na treninzima skoro nikako. Krivac za to je možda i neki članak koji sam čitao pre 6-7 godina u kojem je pisalo da tempo-trčanje i uopšte svi sportovi izdržljivosti na dugotrajnom intenzitetu većem od 80% (od maksimalnog) značajno otvrdnjuju krvne žile i doprinose mnogim bolestima u kasnijim fazama života. U prevodu možeš biti faca i u cilju trke isfiniširati duplo mlađe, ali je pametnije ostati zdrav, po cenu gubitka taman dovoljnih par % brzine da više ne budeš faca. Jebiga.

Odlutao sam sa pričom u neke opštije teme, a nazad na trku... nema se šta više ni reći jer brojke govore više od 1000 reči. Dodao sam malo gasa, pa još malo, pa sam mislio da će potpuno otpuštanje svih kočnica u zadnjem krugu biti tek dovoljno da ne usporim kad ono zadnji krug mi je ispao ihaaaaajjjj najbrži od svih. Na kraju sam za dva i tri kruga već uveliko prestizao početnike iz raznih škola trčanja i više se nije znalo ko pije a ko plaća, na stazi je bila opšta gužva i metež, i jedva sam dočekao da skrenem u cilj.

Što je najsmešnije, kada bi sledećeg vikenda trebao opet da trčim istu ovu trku, nemam pojma kako bih se postavio i da li bi ova revolucionarna analiza donela bitno bolji rezultat. Kao da sam najbolje utreniran za stani-kreni a ne za tempo. Tempo mi se na treningu pretvorio u lagani tempo, a kad treba da pojačam ja bih najradije kroz intervale. Mnogo čudno saznanje u nezgodnom trenutku, jer (ako ništa ne krene po zlu) sezona trka se upravo zahuktava i ako bih se baš naložio mogao bih se zaleteti na 5-10-21km svakog od sledećih 15 vikenda.

Posebna tema u temi je i ŠTA TRENIRATI IZMEĐU tih vikenda.

Za sada je otpriličan plan
danas - 10.5km dole-gore kros u Novom Sadu
za 7 dana - 21km Kruševac
vikend kasnije - Novi Sad 10.5km (opet za promenu),
pa onda u Jagodini 21km ili 5km* (eventualno Tar 10km)
i onda najveća trka - Osijek 21km koji je na rasporedu 07.04.

*Ovo će biti delimično i stvar inspiracije/okolnosti i zavisiti da li ću negde unutar neke od tih nedelja ubaciti Dužinu, pa ću prema tome videti šta trčati u Jagodini. Takođe, u Jagodini postoji i trka na 42km i prilika da se spoji Dužina sa lagodnošću okrepa i povremenog društva, no iz nekog neobjašnjivog razloga (?) za sada tu mogućnost uopšte ne uzimam u razmatranje! Eto i to mi je čudno...

petak, 9. ožujka 2018.

znam

Znam da je najdosadnija stvar na svetu kad u blogu kreneš A VIDITE OVAJ TRENING KAKO SAM RADIO PRE PET GODINA i onda svi preskrolaju i kažu boli nas dupe šta si radio pre pet godina nego pričaj jel bilo usput nekih golih ženski. Odnosno u zadnje vreme je sve više golih muškaraca, zasitio se narod golih ženski izgleda.

Ja sam pre dva leta izmislio tu foru da radim deonice uzbrdo na napuštenom putu koji je na mestima odnelo klizište. I onda tu gde je klizište, tu prehodam po zemlji/blatu, a ovo po asfaltu trčim i imam tačno mesta gde krećem i gde se zaustavljam. Kada iz zadnjih dvadesetak treninga izvadim prosek izađe mi prosečna gps dužina tih deonica 890m + 780m + 870m + 780m ali ja to zovem 4*800. U biti nije ni važno koliko je to tačno metara, bitan je taj rad nogu i glave da se popnu 4 puta po 3.5-4.5 minuta uzbrdo. Kad sam umoran onda mi je lakše da umesto tempa 3.7km koliko je celo brdo to podelim na 4 dela sa pauzama a kada sam raspoložen onda dahćem i u teoriji povećavam vo2max a u praksi se samo bespotrebno premaram. 


Sve u svemu svaka priča se sa silnih brojeva ionako svede na nešto suštinskije. Ako 90% rezultata upadne između 16 i 17 minuta logično je da sve one živahne treninge završim brže a one trome i polu-umorne sporije. Da li sam sad tu išao tri sekunde gore ili dole, smešno je pominjati. Pride je juče sve bilo pod vodom i blatom, na mestima je potok tekao putem pa sam skakutao po bankini kao lipicaner u visokom kasu.

Takođe je lako videti i po pulsevima, kada izračunam prosek sve 4 deonice, jer je i tu očigledno da imam dane sa 159 i sa 149, a suvišno je trošiti reči na opisivanje tako velike razlike. UGLAVNOM po principu bolje išta nego ništa ipak sam zadovoljan što sam eto probao opet jedan "pravi" trening, umesto samo još jednog trčkaranja naokolo u nizu. 

Kao što je za svako putovanje potreban prvi korak, za svaku sezonu je potreban prvi trening. U sredu sam još uvek osećao bolove u kvadricepsima pa sam trčao tempo-varijacije 1km/1km, a juče ovih 4x800m. Danas sam mogao i da trčim ali me je uhvatila turbo giga mega alergija i dan mi je prošao u neodlučnosti da li je bolje da se odmorim ili ne. Imao sam neki plan sa trening trkom sutra i trkom prekosutra, no biće da sam od toga odustao. U tom slučaju ću sutrašnju rupu već nečim popuniti, tek koliko da nedeljnu trku ne dočekam full odmoran. 

Nisam do sada trčao taj kros u Novom Sadu, kažu da nije ni ravan a čisto sumnjam da se za par dana sve može 100% osušiti i da nigde neće biti blata. Daj bože, ali ne nadam se baš. No po već pomenutom principu "bolje išta" ipak te trke daju posebnu dimenziju našim treninzima, naročito nama koji uvek treniramo sami i nikada u društvu. Prosto izgubiš onu petu brzinu, nedostatak koje ti pomeri sve ostale brzine za jedan stupanj niže. Ono što na treningu misliš da je maksimalno, uglavnom je way below maksimalnog. 

četvrtak, 8. ožujka 2018.

par


Najzad sam upario teget-plavu i narandžastu. Još uvek deluje da su obe pomorandžaste manje istrošene ali sam u njima već pretrčao 50-ak km više nego u plavima i više ne znam šta da uradim po tom pitanju. Ispalo je da je ipak nemoguće dva para potrošiti na isti način. A sada tek zamislite kako je kada dvojici ljudi date iste patike i uporedite ih nakon 750km. Jedino što nisam odlučio je koju kilometražu kojima da "dodelim", jer jedne moraju nastaviti iz tačke 773km a druge iz 728km. Već ću nekako odlučiti koji je par potrošeniji, odnosno to će biti forsirana odluka a nikako utemeljena stvarnim stanjem.

Ono što je bilo posebno JUČE je trenutak treninga, odluke, i strategije. Za razliku od uobičajenog razmišljanja da sačekam još koji sat pa pokušam da se još malo odmorim za trčanje, juče sam se uplašio da će mi od čekanja biti samo gore. Odjurio sam u čudnom trenutku kada je praktično vreme za užinu, a čak sam zaboravio da imam one neke powerbar bombonice koje sam dobio kao nagradu na Holjevki. Piše da se dva komada toga treba sažvakati pred trening. A ja nisam čak popio ni onu malu limenku energetskog pića koje nekad tako drmnem na brzaka kad ne bih stomak opterećivao obrokom niti bih krenuo skroz praznog želuca.

Problem je još uvek bio u kvadricepsima koji su mi bili u komi od one dužine nizbrdo sa planine, kao da sam božemeoprosti neki početnik koji je prvi put u životu potrčao nizbrdo. Svašta. Ideja je bila da ne trčim ravnomerno jer bi me to "ubilo" razmišljanjem koliko mi je još preostalo koraka i minuta. Neke promene su bile neophodne da se pobegne iz monotonije. Obzirom da nisam bio u stanju da mažem nešto bogzna brzo, odlučio sam da trčim najprostije promene 1km/1km.

Čak nisam ni sat poneo jer su volonteri udomljavali neke mačke po gradu pa sam morao da nosim telefon ako nekome zbog nečega budem trebao. No namontirao sam traku za puls. Uključio Stravu koja nema druge lap-ove osim automatskih na svaki 1km i to mi je taman odgovaralo. Prvi km kao neko malo zagrevanje, pa jedan malo brži, pa treći malo sporiji, pa sam od četvrtog počeo da pojačavam te parne kilometre i čak sam u par navrata išao i blizu 4'/km, da ne poveruješ.

Nakon 10km sam bio blizu kuće no imao sam još malo vremena pa sam kružio naokolo dok nisam nakupio 1h trčanja i za to vreme ukupno prešao 12.3km. Volim kad mi tako povremeno ostane "viška" jer ako neki od sledećih dana budem negde žurio onda mogu da završim trening sa recimo 16.7km i da upišem 17 jer imam zalihu od ranije. Eto tako. Uglavnom na prvoj sledećoj trci me očekujte u paru rasparenih patika. Ko čeka - dočeka.

utorak, 6. ožujka 2018.

čuda su moguća

Nemam pojma kako se moglo dogoditi da se večeras evo raspadam od bolova i grčeva. Juče sam otrčao 36km, okej, i nisam baš skoro trčao toliko dugo, i dobar deo staze je išao nizbrdo. No već sam trčao dosta jačih Tempo treninga po brdima ove godine. A ovi bolovi danas, ovo je kao kad neki totalni ravničari dođu na Plitvice i posle toga ne mogu 7 dana normalno da hodaju nego se kreću kao šestar (pribor za geometriju).

Jedino objašnjenje može biti da sam nakon skoro ravne trke na 10km ubrzo seo u auto i tako nepokretan vozio nekoliko sati, pa da je taj položaj zaustavio oporavak i nešto pogoršao u nogama. I da je onda na takvo čudno stanje nogu došla ta Dužina sa dosta nizbrdica. Koliko god da sam trčao lagano, zimskih 3h10 kroz maglu i vetar je napravilo neki haos u nogama. Svašta. Dobro, ovo će proći pa ću biti duplo spremniji za nizbrdice, ali avaj, nisam ništa slično baš "planirao". Danas sam bio 2h na bicikli i 2h na pešačenju.

Sad u subotu imamo tu jedan kros u Novom Sadu od 10km, to će mi se svideti kao kombinacija trajanja i intenziteta. Polumaratoni su sasvim dobar trening i kada tu dužinu otrčiš kod kuće, štaviše još je bolji trening kod kuće jer ga ne trčiš kao pravi Tempo nego kao malo lakši Tempo, što sam ja običavao nazivati Tempić. Za razliku od 21km, 10km skoro nikada nećeš na treningu odvaliti kao na trci, zato je korisnije vikendima trčati trke građana na 4-5-6-10km a ne zaređati half pa half kao mutav na telefon.

Nakon Novog Sada imamo varijantu Pazinčice (čak postoji lokalna trka dan ranije pa je moguća kombinacija 2-u-1) ili ako nam je to komplikovano onda u Kruševcu opet izbor 10km-21km. Nakon toga Novosadski Polumaraton gde standardno trčim trku na 10.5km koja startuje u 11h45 i taman start polumaratona u 11h mogu da iskoristim za zagrevanje.

Nakon toga ide aprilski vikend gde možda odemo i u Tar, ako nismo bili na Pazinčici, odnosno uvek stoji opcija Jagodine i 21 & 5km izbor, samo treba popisati koji su krajnji rokovi za prijave. Sledećeg vikenda je Osijek koji sam evo danas prijavio, pa nakon njega Hendrix, i nakon toga je Beogradski odnosno Rijeka, već prema inspiraciji da li mi se ide na trku (onda Rijeka) ili na treningić i sunčanje (onda Bg bez broja i bez startnine 40€). Posle toga ide prvomajski vikend sa milion trka od kojih ćemo 99% opet u Požegu.

Još samo da opet prohodam, pa ću već nekako nastaviti i sa trčanjem :-)

ponedjeljak, 5. ožujka 2018.

i tak

i tak se desilo da sam jutros šetao sa pesekom
i vidim auto od lolinog zeta
to mi zovemo pašenog odnosno muž od svastike tojest ženine sestre
i odmah ga obrnem mobitelom
rekoh gde ideš danas na teren, vidim da još nisi krenuo
on kaže evo krećem na divčibare
ja rekoh čekaj 15 minuta da promenim gaće
a planirao sam dužu šetnju s kučetom pa posle posla neko blic trčanje
ovako je s jutra ispala dužina
odvezao me rođo autom nebu pod oblake
strčao sam s divčibara 36km
već nakon prvih 15 nizbrdo sam pomislio e baš bi bilo fino da sam sad već dotrčao kući
a odatle me tek čekao polumaraton preko brda pa u grad
a ko može da trči 3 sata on može, ne kuka
pa tako i ja
više trčao, a kukao u sebi
nosio onaj par novijih noosa10 od dva ista para patika
sad su te Novije manje nove
valjda

nedjelja, 4. ožujka 2018.

Holjevka

Poručio mi je Stane da bi mi bilo bolje u Poreču. Pa naravno da bi mi bilo bolje, ali samo pod jednim uslovom - da nam je Poreč bliži ili bar jednako udaljen kao i Zagreb. Iovako smo jedva preživeli gusto napakovanu satnicu putovanje-trka-putovanje. U odlasku su me bolela leđa i iskreno sam se uplašio šta će biti u povratku nakon još 5 sati vožnje, no pobedio je class benzin sa aditivima i 160 km/h autocestom. Samo jednom se živi, pa nek brzo prođe.

A nije samo Stane imao primedbe, evo i Janko nam je rekao - nemojte mi reći da ste samo zbog ovoga došli iz Srbije? Čuj, došli. Nismo mi došli nego pobegli. Poređenja radi, danas je u Zagrebu prva žena išla 10km za 34 minuta (a bilo je i na ceneru snega), a na domaćoj trci koju smo zaobišli je prva cura na polumaratonu išla 1h39. Nećemo mi uskoro ni u Evropu ni u Europu, niti će njih dve nama pohrliti.

Obzirom da sam počeo svaki paragraf sa nekim junakom... reče Dida na blogu da mu je pametni sat izračunao cenera za 41:27 a meni je danas kazaljka pala na 41:24. Što ti je telepatija. Još samo da sam bio budan u te sitne sate kada je on pisao blog, mogao sam i ja NE trčati, nego samo da si upišem njegov rezultat. Poštedeo bih sebe pranja i sušenja dva kompleta mokre opreme, patika, čarapa, a izbegao bih i onaj grč poznatiji pod nazivom "bodac" tokom 7-8-og kilometra.

To će biti stvar po kojoj ću zapamtiti celu trku. U biti je nebitno (može li se tako reći???) da li sam išao minut gore ili dole, stigao ili ne one dve cure za koje sam prvih 6km bio ubeđen da ću ih stići (na kraju sam ipak stigao jednu), ili stajao koje mesto niže na proglašenju u kategoriji. Najgori je taj osećaj kada te omete neka "viša sila" ili je bolje reći "unutrašnji protivnik". Došlo mi je da plačem u tom trenutku. Sjurili smo se s mosta, pa se popeli od Lisinskog, pa se sjurili do avenije Dubrovnik i opet se popeli na most, na vrhu kojeg je bio prolazak 5km. Onda smo se II put sjurili do Lisinskog i kad sam opet trebao da okrenem nazad ka mostu, još dole na ravnom me je steglo.

Tako sam fino zatvarao "gap" iza dva momka, i dve cure sa još jednim momkom još malo ispred, i odjednom sam morao da usporim. Držim se ispod rebara kao neki mlađi junior. Protraćio sam ceo "uspon" na udahni duboko zadrži vazduh izdahni jako zadrži još duže, i jedva se dokopao vrha. Onda sam umesto odmaranja nizbrdo morao da trčim na prednjem delu stopala da se ne bih previše truckao i tek negde na zadnjem okretu mi se sve primirilo. Kilometar do cilja sam znatno ubrzao no teško da sam nadoknadio sve što sam protraćio u prethodna dva.

Doduše i u ovom stanju sam isprolazio skoro sve koje sam imao na nišanu. Prosečan puls 157, dakle za 5 manji nego što sam trčao 10 minuta duže u Brtonigli pre 14 dana. Prosečna kadenca po četvrtinama 190-188-188-190, pomalo čudan raspored obzirom da uglavnom ubrzavam prema kraju.

Iza svega ostaje fascinacija samom trkom. Ogromne avenije u širem centru sa 3+3 trake potpuno zatvorene za saobraćaj, minimalna startnina i mogućnost prijave do sat pred trku po istoj ceni kao i unapred, bolja majica od one koja je bila u startnom paketu Plitvičkog maratona, merenje čipom u cilju, okrepe na 2.5 i 7.5km kao i na startu/cilju, novčane nagrade za najbolje, medalje i robne nagrade po kategorijama na svakih 5 godina, cenjeni spiker koji me uvek najavi kao nekog bogzna međunarodnog blogerskog superstara, sve to daje osećaj da trčiš "veliku" trku u jednoj pravoj metropoli. Ocena čista petica.

petak, 2. ožujka 2018.

BUM!

Najbolji Plan je onaj koji u sebi sadrži Rezervni Plan. Aksiome se ne dokazuju pa se neću zadržavati na savršenosti očiglednog. Već danima se lomim da li mi je manja muka da 1) u subotu dođemo na pola puta do Poreča, pa da iz okoline ZG u nedelju ujutru nastavimo ta zadnja 3h vožnje, ili 2) otputovati sve u cugu i full se iskomirati u subotu, pa tim samoubistvom zaraditi opušteno nedeljno prepodne.

Pa gledaj prognoze, pa gledaj kamere autoputa kroz HR i kroz SLO, bla bla. Kao konj kad mu stave ona čuda oko očiju da bi se skoncentrisao na put ispred sebe, tako sam samo gledao u Poreč. Domaće trke sam otpisao jer je za istok zemlje najavljena hladna subota, ledena kiša, i totalno sranye od vremena. Ali sam u svemu tome iz dana u dan sve više iz vida ispuštao "ono između", ni domaće a ni predaleko.

Tek malopre, eto dakle u petak predveče, kaže Lola - pa ti reče da ima i u Zagrebu neka trka. Pffff, da, ima "neka". Bog te pita kakva je to trkica jer sam zapamtio da su moguće prijave na dan trke i to je sve. Pobrkao sam Holjevku sa nekom drugom trkom po nasipu, izgleda.

Otvorim naravno utrke.točkica.net i pretražim rezultate. SUNAC TI ŽARKI 800 LJUDI PROŠLE GODINE!!?? Iskreno, pojma nisam imao da je to tako velika trka. Prijava i 70 kunića sat i po pred trku, prava bombona. Proglašenje po kategorijama na svakih 5 godina. Ne nadam se da ću se uspinjati na podijum ali to uvek daje motivaciju, kad ispred vijaš neke veterane sasušene kao bakalare i pitaš se da li su slučajno tvoja kategorija.

Već sam na google mapama pronašao gde je to čudo, jer nisam nikad u životu bio na Bundeku, pa eto prilike da još nešto probam prvi put. Za Poreč ćemo lako, tetu smo videli oko božića pa nas se nije toliko uželela, a već koliko za par nedelja se nastavljaju lokalni izazovi tipa Pazinčica, Tar-Vabriga, pa ćemo se nagledati Poreča.

četvrtak, 1. ožujka 2018.

mozaik

Nakon najnovijih 21km dostigao je Drugim parom patika onaj Prvi par, I NEĆETE VEROVATI ŠTA MU SE DOGODILO!

Drugi par uopšte nije jednako potrošen kao i prvi. Objašnjenje već imam i to sasvim logično. Prvi par sam nosio na rastrčavanja i dosta više gore-dole, pa sam tako puno više parao petom pri doskoku. Posebno su kritične nizbrdice po lošijem asfaltu. Drugi par sam nosio zimus gotovo bez prestanka, pa sam zakačio dosta snega po kojem naravno ne možeš ošmirglati đonove. Pritom sam trčao i neke lagane srednje i jače tempo kilometre pa je opet bilo manje tih milisekundi u kojima povučeš nogom po asfaltu pri doskoku.

Viši intenzitet = malo brža kadenca = pravilnija tehnika = više vremena u zraku = trčanje sredinom stopala = manje trošenje đona. S druge strane, ova pena u sredini je verovatno pretrpela slično opterećenje. Na jednom paru sam je gnječio doskocima nizbrdo ali je ostatak koraka (uzbrdo i lagani kilometri) bio lakši, a na drugom paru sam trčao po ravnijem terenu ali je zato prosečan doskok bio sa malo veće visine. Ili kako već to sve narodski objasniti bez upotrebe terminologije iz fizike. Evo kako izgledaju đonovi na dve desne. Stara (728km) je na peti skroz poglodala ovaj žljebić koji sam obeležio strelicom, dok ga Nova (725km) još uvek ima:


Na drugoj slici (dve leve) se vidi da je na staroj (728) čak i ovaj veći žljeb na peti sastrugan. To je zato jer sam kidao ligamente na oba skočna zgloba ali je na levom bio puno teži pad i od tada levim stopalom gazim puno "krivlje" nego desnim.


Što se tiče prednjeg dela stopala, evo unutrašnje strane obe patike, dakle deo ispod palca. I tu se vidi da sam ovaj stari svetlo-plavi par nekako više vukao ili uvrtao prilikom odraza, dok je novi crni đon dosta sačuvaniji.


Ne znam šta se tačno razaznaje sa fotografija ali zanimljivo je da sam na obe DESNE patike više potrošio prednji deo, nego na dve leve. Ispada da levom nogom trošim petu obuće a desnom nogom prste. Pa ti budi pametan.


Dve teme za kraj, i to sažete koliko god je moguće.

1) Gledajući ove slike zaista nemam pojma zašto u C.S.I. serijama sve onoliko slikaju, sa idejom da će se na fotografijama videti bolje. Ok, ako nešto treba uvećati, imam i ja moćan fotoaparat sa makro opcijom i zaista mogu uvećati "nevidljivo". No kad opališ scenu zločina da bi nešto naknadno analizirao, mućak ćeš videti nešto što si uživo prevideo dok si imao mogućnost trodimenzionalne slike. Buljio sam u ove fotke par minuta i na kraju ipak uzeo patike u ruke i presudio koja je zaista potrošenija.

2) Nakon one opšte zbrke u zadnjih 10 dana sa (nekad očekivanim a nekad ne) napadima umornosti i odmornosti, danas sam opet nenadano otišao u PLUS. Probudio sam se u 4 i bio budan do pola 5 razmišljajući kako se dobro osećam i kako mogu da ustanem i nešto čitam ili pišem, da ne gubim vreme na spavanje. Nekako sam ipak zaspao i nakon dva sata se probudio mrtav umoran. Sva sreća pa sam prepodne bio na poslu i tako se izgleda malo odmorio. Nakon marende sam izleteo iz kuće i popodne otrčao skroz dobrih i skočnih 21km laganog do srednjeg (recimo "progresivnog") tempa. Eto novog kamenčića za taj Mozaik Misterije umora i odmora.

zima

Eto prošao je i februar. Iako se datum promenio na 01 nemam osećaj da se išta "završilo" jer se repovi ovog hladnog talasa još vuku za njim. Sve je pod ledom a još par dana je najavljena ledena kiša. Navodno će idući tjedan biti toplo, no život je ovo što nam se događa danas a ne ono što će možda biti, a možda se i predomisli.

Nakon Brtonigle i Ivančice sam imao nekoliko naizmeničnih valova umora i odmora, i možda bih poslednjih 10-ak dana mogao da iskoristim da iz njih nešto shvatim i naučim. Naizgled je sve bez ikakvog reda, no nemoguće je da tu neka logika ne postoji. Laganih 10km pa uveče laganih još 10km koji su mi delovali da jedva hodam. Sutradan opet laganih 8km u istom raspoloženju. Kad sam pomislio da sam hronično umoran dan kasnije sam omlatio 15km neverovatnog tempa. Nakon toga 18 brdskih "junk" kilometara, eto samo da se trči. Pa dan kasnije još 25 brdskih "junk" kilometara gde sam u očajničkoj potrazi za prečicom imao snage i da ustrčim uz neku močvarnu livadu nemogućeg nagiba. Dan kasnije sam trebao da budem umoran no kad sam shvatio da će me vetar sahraniti požurio sam kući i napravio osam 500-tki skroz zadovoljavajućom brzinom.

Nakon toga sam OPET bio umoran i tumarao brdskih 18 "junk" kilometara eto samo da se trči i proveri ima li izvrnutih kamiona na brdu iznad grada. Pa onda 21km srednjeg tempa čisto da popunim dan dok ne vidim prognozu za vikend. I na kraju 30km po zavejanoj blago valovitoj i pustoj magistrali, tokom kojih me je od broja koraka (bar tako osećam) više umorilo -6°C i vetar, a posebice konstantno proklizavanje i nedostatak "grip"-a po snegu. A danas je taj famozni četvrtak u kojem "možeš šta god ti padne na pamet i već ćeš se nekako odmoriti do nedelje".

Od subote sam odustao. Sve tri varijante koje izračunam u Google Maps mi pokazuju bar 3h putovanja do Srebrnog jezera gde je trka na 5km/21km. Jeste start "tek" u 11:00, ali po ovakvom vremenu i srbijanskim putevima ipak moraš da ostaviš 3.5-4h prostora za takav put. Doduše ako se zagovna prognoza za Samobor Ljubljanu i Poreč, možda i odustanem od odustajanja od ove subote. U tom slučaju ne bih trebao da trčim danas, već da se odmorim od jučerašnjih 30km. Što reče stara jugoslovenska poslovica - Op cvrc gevezn zajn!