srijeda, 29. lipnja 2016.

nekad i sad ili nikad

Nekada sam imao tako neke sumanute ideje, ali što je najzanimljivije, nije sve ostajalo na idejama. Jednom smo išli biciklama na dužinu od 190km preko Debelog Brda i Kadinjače, pa odmah sutradan išli do Beograda da gledamo neku trku na Košutnjaku, pa je ispalo 360km u dva dana. Jednom sam trčao maraton u Međugorju pa nakon cele noći u autu sutradan ujutru brdsku trku iz centra Zagreba na Sljeme. Jednom sam trčao u Novom Sadu polumaraton pa nakon samo par sati vozio brdski hronometar na Frušku Goru. Jednom sam veče pred Brdsko Državno u biciklizmu otišao da trčim 10km na +40°C (nije fraza nego je zaista bilo na termometru plus četrdeset, to je bila "ona godina") eto čisto da ne propustim priliku da vidim kako izgleda trčati 10km jakog tempa na tolikoj vrućini. Jednom sam...


(slikao sam nekog dečka juče u gradskom parku)

A zašto se toga prisećam? Zato što su mi nekako izvetrile te ideje. Recimo sad u subotu uveče je bila u Novom Sadu trka na 7km, i dok smo se vozili autom tamo negde popodne, rekoh - vidiš, kako to da mi nije ni palo na pamet, da recimo odem biciklom ovih 135km, i da uveče trčim tu trkicu? Do pre par godina sam stalno prebirao po kalendaru da nekako iskopam tu situaciju u kojoj mogu da odem negde biciklom, a da uveče otrčim neki polumaratončić onako bez previše strasti, čisto da ga istrčim i završim bez mučenja. Sad nekako, odem provozam se, odem otrčim sat vremena, vratim se kući i u glavi mi se nešto overi, kaže "to je to za danas", istuširam se i sednem za kompjuter da analiziram prolaske pulseve kadencu i ostale trice. Onda dođe neka trka, na kraju očitam rezultat sa štoperice, i kao da mi nije jasno zašto nisam u malčice boljoj formi, zašto nemam još tih famoznih par kilograma manje, zašto mi koraci nisu bili 135cm nego 128cm, i slična egzistencijalna potpitanja.

Opet, ne treba zaboraviti januar i onih pretrčanih 1100+ kilometara kada sam u nekoliko navrata išao 3X dnevno na trčanje, a jednom čak i 4 puta :-)
Ni onih 30km Dužine odmah u rano jutro nakon dve trke u Kastavu i Rovinju, pa sa Dužine direktno pod tuš i naglavačke u auto na putovanje od 8 sati.

Ali, ne može se tako celog života. Kao što kažu da "nije svaki dan petak", nije ni svaki mesec Januar 2016. To je bila prilika u kojoj sam mogao da stavim ostatak života "na čekanje" i koju sam iskoristio, a sada je pravo vreme da što mudrije doziram napore. Definitivno bi mi onih 7km u Novom Sadu drukčije izgledali da sam do tamo išao biciklom 5 sati umesto autom 2 sata i malko, što ne mora ama baš ništa da znači. Da li bih umesto 28' išao 32' ili 35', čudna mi čuda, ionako od prvog trenutka nisam to doživeo kao neku Trku. Ko mi je kriv, zašto se nisam setio? Možda jer mi se nije ni bacakalo toliko po onoj vrućini, pa me noge nisu ni zagolicale dovoljno jako da bi mi takva kombinatorika uopšte pala na pamet.

"čudan neki svet"


(pred trku u Novom Sadu)

1) pivo? ne, ne pijem. ne pijem čak ni domaće sokove. samo kad ja sâm iscedim cveklu, šargarepu, to jedino pijem. i vodu

2) kako misliš pivo? pa pijem. ne, ne pijem. misliš SADA? pa kako ću sada, pre trke? aaaaaaaa, misliš da ga nosim kući? kako da ga nosim? u rancu? pa ne znam, kako to. dobro, dobro, hvala. eeee hvala.

3) pivo? pa ponekad. retko. pa dobro, može. evo sad ću odmah da ga popijem. ne, ne nije toplo, evo. pa i neka je iz auta, nema veze. ne ne, popiću ga, nema potrebe da ga nosim kući i hladim.

4) pivo, he he he, ja to desetak komada. pfffff, dobro, hvala. probaću.

5) ne, ne pijemo. nekada smo pili, oboje. ali samo žestoko, rakiju likere i tako. pivo slabo nešto. hvala, poklon se ne odbija, ali ionako ga nemam gde, mala mi je torbica. hvala još jednom, ali eto.

6) ona, misliš da li pije? ne, ne pije, ona niti jede niti pije. daj meni i njeno, da se ne baci.

7) ne pijem. šta, od izvorske vode? zanimljivo. ali ne pijem.

8) nemam ranac, zašto pitaš. onako? ne nije mi blizu auto. ustvari da, ne, nije blizu. zbog piva? da mi daš pivo? EEE PA BLIZU MI JE AUTO, može. hvala!

9) ...

nedjelja, 26. lipnja 2016.

7km

Sinoć legnem u 2h, jutros me probude kučići u 5h20 pa u 5h40 i šta ću, ustanem u 6h, rekoh suđeno nam je da idemo na taj Kosmaj. Upalim kompjuter i shvatim da uopšte ne žurimo na start u 10h iz prostog razloga jer je start u 13h (?????).

Šta ću, odvedem kučiće na reku na kupanje, oribam kupatilo i wc, operem prozore u dve sobe, i evo još uvek imam čitav sat viška. Ako je tajna nepresušne životne energije u trosatnom spavanju, nema problema, svako veče ću da ležem u 2 obzirom da se ionako budim u 5-6 kad god da sam legao.

Sinoć je bila zanimljiva trka, jer su se ljudi raspali duplo više nego što sam očekivao. Neka ideja za ovakve trke (nije mi prvi put) je otprilike ode mi na startu njih 20-ak, do km1 prestignem njih 5, u drugom kilometru još 5, i onda do kraja trke na svakom kilometru po jednog.

Međutim sada sam nakon drugog kilometra u svakom sledećem prestigao po 2-3-jicu, i kada sam tačno na 5-om km video poslednju dvojicu od svih koje sam uopšte mogao da dohvatim pogledom, e tu sam i ja počeo da trokiram. Između 5.0 i 5.5km sam im prišao sa 150 na 70 metara, i samo je trebalo spustiti ručnu, postepeno im prići, malo uzeti daha i BAM negde na 3 minuta do cilja krenuti u finiš.

MEĐUTIM prvo mi se skvrčio stomak negde levo, pa negde desno, i tačno na početku zadnjeg kilometra kad sam im bio na 50-60m cela dijafragma mi se zategla kao žica od kontrabasa. Nemam pojma kako sam stigao do stadiona, svo vreme sam disao sa četvrtinom pluća nadajući se da mi u grudima nešto neće pući.

Na 300m od cilja sam se ozbiljno premišljao da li da odustanem i samo sednem u travu pored, jer bi mi bilo smešno da hodam pola kruga po stadionu dok me pretiču ovi otpozadi (tada nisam znao da su suviše daleko). Na jedvite jade sam sav presavijen kao gyros prepuzio preko tepiha za čipove i strovalio se u neko seno.

Poslednji kilometar mi je bio najteži naročito zato što sam svo vreme gledao dva čoveka ispred sebe kako jedva trče i samo što ne popadaju, a ja ne mogu da ih stignem! Rekoh sebi Blogoje ubij se kad si toliko kilav, uzmi svih svojih trista devedeset pari patika i natrpaj na kamaru i napravi od njih logorsku vatru.

Čiča miča i gotova priča :-)

subota, 25. lipnja 2016.

ljut

Evo već dva dana sam na neki način "ljut" ili hajde da ublažim pa da kažem da sam neraspoložen, jer u četvrtak nekako "nisam umeo" da trčim malo sporije. Plan je bio prost da prostiji ne može biti. Trčati dva sata i malko, prvo uzbrdo 200m nadmorske na brdo iznad manastira, i onda 4 kruga, LAGANO. 

Svaki krug 4.2km, do gore i nazad 4.2km, dakle uvod + 4 kruga okruglo 21km!

Te krugove sam nekako uvek trčao po 22-23 minuta, a ovaj prvi deo je najteži i uzbrdo i nizbrdo pa je samim tim najsporiji, tako da mi trening bude okruglo 21km i potraje okruglo 2h. Izgleda da sam bio toliko umoran da je jednostavno bilo nemoguće TRČATI uz najoštrije delove, a da još uvek bude LAGANO. Kako su metri prolazili bilo mi je sve teže i teže, ja sam skraćivao korake da bih ispunio svoj Plan, ali sam posle 2 kruga ipak odustao od plana i strčao nazad na Gradac. 

Ta dva kruga su ispala po 24.5 minuta, a eto, razmišljao sam, to je trebalo da ide po 25-26 minuta, ako sam rekao lagano onda idi LAGANO, još lakše, još lakše, još još još. Jeste bilo +30°, jesam dan ranije trčao one tempo-deonice, jesam pre toga trčao 2 polumaratona, sve je to u redu, ali ako je zadatak trčati najsporije moguće dva sata, pa nek traje i 2h10' totalno je nevažno, eto ne znam kako to nisam "umeo" da izvedem. 

I jedva čekam popravni, to će biti što skorije. Ionako sam zadnjih mesec dana skoro sve trčao po asfaltu, ne znam kako zamišljam da trčim Sljemenski Maraton ako se malo ne prilagodim na zemlju i kamenje. Dakle sledeće dve nedelje, pravac šuma! To mi neće pomoći da se nešto bogzna plasiram jer su ove godine izgleda ama baš svi rešili da ga pobede pa će biti bogme gusta konkurencija za podijum, ali nema veze, važno je biti dobro pripremljen da se čovek na trci ne bi osećao kao da je pao s marsa, nego da je na svom terenu.

petak, 24. lipnja 2016.

modeli, telefoni, tumori

pola dana se spremam da vam pričam o tom fenomenu zvanom "Telefoni Među Srbijancima", jer znam koliko se čeljad pali na nove igračke.

u međuvremenu već peti put pitam druga u italiji zašto se ne javlja, kolegu biciklistu koji je rekreativno trčao maratone u nju jorku i firenci po 2h47... nedavno je pao sa bicikle na trci, imao prelom nekoliko rebara, i šta se dogodilo, na snimcima su mu pronašli neke tumore, skroz slučajno otkrili, šaku govana, u grudnom košu.

i eto kako sad da pišem o novom telefonu, kolika mu je rezolucija ekrana ili kamere, to nekako dođe skroz neprimereno


četvrtak, 23. lipnja 2016.

sveća

nogu pred nogu, 
ja po brdima puzim,
svojim putem, uspravno...

evo, činjenica da neko piše blog, ne mora da znači da on nečim mora ili želi da se pohvali.
eto. neko pojede govno, i kao redovni beležnik, on to zapiše, doda u dnevnik. ko kaže da život uvek mora da ide uzbrdo, ka zvezdama???

znate vi odlično da sam za vikend trčao dva teška, preteška polumaratona, da smo između toga preputovali par hiljada kilometara, i znate da nije lako trčati trke tako direktno iz auta pa u auto, sa tek par sati spavanja između.

isto tako znate da ja, kao ja, ne umem previše da sabiram dva i dva, nego da uglavnom volim da mi dva plus pet ispadne hiljadu. i onda zanemarim te trke, te napore, zaboravim ih u glavi iako ih noge vrlo dobro zapamte.

tako sam juče ujutru POCEPAO biciklu na sat vremena futinga pre posla, da bih popodne otrčao brdske deonice, one koje prosto obožavam ove sezone proleće/leto 2016. a danas sam opet ujutru spičio sat i malko na bicikli, pa odmah posle posla zapucao na najteži mogući planinski trening trčanja.

kovali planove,
kužili istine,
svak sa svojeg oblaka...

tek, eto bio sam preumoran. zahvaljujući možda doručku, koji je lola osmislila, iako sam ja na sto izneo neke skroz suprotne stvarčice, uglavnom noge su mi se svo vreme gasile, kao kad je sveća pri kraju. realno, ako u subotu uveče treba da trčimo Trku, možda sveća i treba da bude na kraju? eh...

utorak, 21. lipnja 2016.

hoću ali neću

Odmah prelazim na stvar, kratko i jasno:
Fora je u tome da sam dve godine straćio na planinska trčkaranja, malim brzinama, i koliko god napor na oštrim uzbrdicama bio "aerobno naporan" činjenica je da mi je prosečna dužina koraka tokom tih 10-ak hiljada kilometara bila oko 100cm.
A činjenica je i da na polu- i maratonu trčim koracima od 130cm.

Što zajedno objašnjava zašto me toliko zatežu zadnje lože nakon svake trke.
One su se drastično od-trenirale.
Sada se polako vraćaju u "stare dane", ali u toj rečenici je ključna reč POLAKO.
Evo već dva dana osećam zatezanje, koje nije ni povreda ni čak neko ozbiljnije istegnuće, ali jednostavno osećam bol kada pokušam da se istegnem.
Napregao sam nešto što nije naviklo na toliki napor.

Sve to me je tokom proleća dovelo u pat-poziciju, a to je da sam na treninzima morao da izbegavam ravno.
Zvuči kontradiktorno, zar ne treba pokušati "utrenirati" najslabije mišiće?
TREBA, naravno, ali kako silovati nešto što te boli, i što si već PRE-opteretio tokom vikenda?

Tako je spontano došlo do toga da sam smislio najbolje što sam umeo, a to su brdske deonice, na ne tako oštrom brdu. Trčim ih brzinama od 12-12.5 km/h odnosno 4'40''-5'00''/km, što znači da su koraci nešto kraći, i da je napor raspoređen fifti-fifti između prednjih loža (kvadricepsi) i zadnjih.
Još uvek "treniram", ali nisam surov prema zadnjim ložama.
One tu nešto kao malo pripomažu, nose vodu dok butine mešaju malter, i čekaju sledeći vikend.

Sada sam sabirao, u Fužinama smo imali oštro brdo preko kojeg smo prešli pa se vratili nazad, između 2. i 5. km, dakle 3km brdskog trčanja, a pre i posle toga od 0-2 i od 5-7 je bilo ravno. Tu smo držali nekih 4'05''-4'10''/km. Zatim malo valovitog terena, pa dugačak prvo-blag-pa-onda-oštar uspon negde valjda od 11.5 km, do vrha, i nazad na 17-ti km, pa opet malo ravnog i opet oštar uspon-spust-uspon-spust prema cilju.
No mic po mic nakupilo se, bogme pola staze nije bilo brdsko trčanje.

Vrbovec pak, maltene nema ni metra ravnog terena! Moja omiljena staza! Nema puno oštrih delova, bar prema mojim kriterijumima, ali se stalno smenjuju blagi i manje blagi nagibi, doslovno od prvog do poslednjeg metra. E sad, opet, po tim blažim i ravnjikavim delovima, verovatno se nakupi bar pola odnosno 45 minuta trčanja u kojem zadnje lože prihvataju solidan deo rasporede napora.

I kad sabereš ta dva, jasno je zašto me zatežu.
Problem je da je ovo sve ispao samo uvod,
a da sam hteo da pišem o sledećem vikendu!
No da vas rasteretim i ne udavim, to ću ostaviti za sutra.

BTW, moja dilema da li trčati u subotu ravnih 7km u Novom Sadu (kao nazanimljiviji mogući trening za pomenute lože), ili off road planinskih 8.4km na Kosmaju u nedelju (da se podsetim šta me čeka na Sljemenu za 19 dana), raspršena jer upravo vidim da prijavljivanje za NS nije moguće na dan trke, kao što je bilo ranijih godina :-(

ponedjeljak, 20. lipnja 2016.

po kiši

Malo matematike, da ne kažem jutarnje gimnastike za mozak.
Nakon pranja i centrifugiranja dve patike su teške 605g odnosno po 302g svaka, a suve su teške po 186g (eno piše hemijskom desno na peti, to odmah izmerim čim unesem u kuću).

Dakle za vreme trke (bez centrifuge) full pune vode koja mljacka bile su verovatno i po 350g, a razlika između dve suve i mokre čarape je 32g naspram 130g! Po jednoj nozi, trčanje po kiši dodaje preko 200 grama na svako stopalo.

Nikada nisam do kraja poverovao stručnjacima iz Runners World koji tvrde da svaka unca obuće "donese" dva minuta na maratonu, jer bi onda ovih osam unci značilo 16 minuta gratis na semaforu, PLUS par minuta koje bi sigurno izgubili zbog one pojave mini-šlajfovanja obzirom da znamo koliko natopljene čarape i patike slabije prenose snagu na asfalt.

Ukratko, ta teorija/mit o dva minuta po unci je poprilično daleko od prakse, jer bi onda i polumaraton po (jačoj, doduše) kiši za 1h30' "vredeo" nekih 1h23' po suvom, što je definitivno u domenu naučne fantastike.

Koga nije mrzelo da se udubi nešto je shvatio i naučio, oni koji su u srednjoj bežali sa matematike će brzo preskrolati i reći Sale opet nešto filozofira, a ja pozdravljam i jedne i druge :-)


subota, 18. lipnja 2016.

ko o čemu...

brate otelih se pred kraj. a kao štedeo se usput. pride sa ove slike sve deluje tako pitomo i ravno, prosto da se zapitaš na šta potroših sat i po vremena. pride ne mogu nigde da nađem rezultate. pride moram da legnem što pre, jer sutra do 8:30 treba da smo nekih 180km odavde. budite mi dobro i nemojte da gledate fudbal, ionako se za godinu dana ničeg od toga nećete sećati. ali kako maestralno sam otrčao zadnje brdo, pa zadnji spust od 3km, i posle toga ono zakucavanje pa spust po makadamu u pretposlednjem kilometru, pa ono je za udžbenike. šteta što onaj slovenac kojeg sam samleo na sitnoj vodenici nije bio moja kategorija, ovako je kanda ispalo da sam se zabavljao u prazno. za utehu smo izdelili još jednu turu valjevskog, najprobranijim pijandurama, rizikujući da postanemo poznati kao Oni koji hrvatski narod namamljuju u poroke. ma baš me briga.

petak, 17. lipnja 2016.

susreti

Evo za par sati krećemo ka planinama i baš mi je žao što ćemo propustiti ovu vrelinu koju najavljuju za vikenAd. A vi slobodno kvalitetno trenirajte na +35, nemojte da ste p...ice, nađite neku česmu pa oko nje pravite krugove tri sata i adaptirajte se na tropsku klimu.

(sad sledi ona ista rečenica koja mora da zakači svaki blog kao neki virus)
NEGO EVO O ČEMU SAM HTEO DA PIŠEM.

Kad rekoh virus ne znam da li ste jutros videli ovu vest.


Kaže da su oni za nju prosili, a ona im zauzvrat darovala sidu, pa morala je nešto da im dâ za uspomenu, nije ona cura bez duše. Doduše ne znam ni šta je trebalo dečacima od 12-14 godina da se okušavaju u prcanju, mene su komšinice Goca i Jasna sa 14 godina tek odvukle između dve garaže da učimo da se ljubimo, a kad je Jasna onako pritisla "dole" Gocu i mene da se priljubimo jedno uz drugo, ja nisam imao pojma u čemu je poenta. Ali zato nisam fasovao sidu, šta ćeš, ne može čovek u životu sve da dobije, a naročito čim se rodi.

(sad sledi ona ista rečenica koja mora da zakači svaki blog, A NEKE I DVAPUT)
NEGO EVO O ČEMU SAM HTEO DA PIŠEM:

Krenem u sredu da trčim one brCke deonice i već u prvih par stotina metara razmišljam o tome kako smo jednom na stadionu radili deonice u četvrtak pa ja posle tri dana u NS odustao na polumaratonu od udrvenjenih nogu. I pitam se šta mi treba da radim deonice ako imam sad polumaraton u subotu, no kao tešim se da je to više neko iscepkano tempo trčanje a ne deonice.


Evo šta je radio pametan čovek pred polumaraton, do stadiona s Anom pa gore s Tamarom 6 x (6 x 100m, 200m), čoveče to koliko god "lagano" da smo išli to je 36 puta 100m i 36 puta 200m to je preko 10 kilometara deonica. Zato sad i Ana (maraton) i Tamara (400m) odoše u Rio a ja ostadoh da se pitam, kad već onu sidu nisam dobio zašto samo ja od te ekipe ne putujem na OI.

I tako trčim ja zagrevanje prekjuče, kad pored mene staje auto sa onim rašljama na krovu, za trkačke bicikle. Trener iz Milicionara kod kojeg smo godinama vozili, otvara prozor "jel treba negde da te povezem, dečko?". Malo se ispričamo, on krenuo u Bajinu Baštu na start etape TdS, ja onako sa osmehom nastavim dalje i praktično sam ceo trening trčao puno raspoloženiji nego što sam krenuo. Baš me taj susret onako "podigao".

Kad sam završio deonice gore na vrhu brda me neka baba na raskrsnici pita znam li kada se vraća autobus iz Leskovica, rekoh nemam pojma baba, baš mi žao ali šta ću, ne mogu ti pomoći. Još kažem dal će pre autobus u Valjevo ili ja, i nasmejasmo se oboje. 

Tek nisam otrčao ni 200m dalje, prođe me autobus. E kako sam se iznervirao nemate pojma. Jer bi mi bilo baš fora da trčim nizbrdo i u svakoj krivini likujem kako idem ispred autobusa, i kad baba bude gledala putem i kad me bude videla pomisliće auuu dokle je ovaj stigao. A ovako paf, kao ovi što su dobili sidu sa 12 godina, mene prešišao bus odmah tu gore na startnom pravcu. E sad. Zašto bi mene usrećilo da baba čuči pola sata na vrhu brda, to niko ne može znati, ali da imam neki teži duševni poremećaj, tu sumnje nema. 

I odmah tu sam sreo i jednog vojnika koji čuva strelište, s tim da oni već godinama čuvaju pogrešan put koji ide u njive, a ovaj put koji silazi na strelište se odvaja stotinak metara iznad no to nikada nijedan starešina ni oficir nije saznao pa uvek postave vojnika na pogrešno mesto. Fora je da je taj vojnik spavao kao top. Još se snizao niz drvo u skoro ležeći stav, pored njega šlem puška i radio-stanica neka mala koja šušti kao đavo, još tu ja trupćem i zviždućem mu smejući se, jok, on spava kao top. 500m kasnije prolazim pored drugog vojnika koji je pak na donjem putu za strelište, dovikujem mu - ako imaš radio zovi i probudi onog gore, spava kao top! Tek ovaj mene ni ne sluša šta mu pričam nego dovikuje za mnom - imaš li upaljač???

Pogledaj ti to majke ti rođene, nekad je vojska bila ponos, znao si zašto plaćaš porez i koga izdržavaš. Danas sve retard do retarda, sad ja plaćam ovog jednog što spava i ovog drugog koji ima paprikaš umesto mozga pa je našao maratonca na treningu da pita za upaljač, nisam ti ja Žana Rajić.

Tako mi se trening od pola sata razmišljanja o biciklizmu i starim danima, preko minut trkanja sa autobusom, pretvorio u razmišljanje o tome koliko se svet zaglupeo u zadnjih par decenija. Nekad je bilo normalno da pričaš sa pametnim ljudima a glupi su bili u manjini, a danas treba da imaš neke ludačke sreće, kao ovi klinci sa početka bloga, da bi naleteo na pametnog čoveka u moru budala. Eto.

srijeda, 15. lipnja 2016.

fata je fata

Kulminacija onih eksperimenata (kad sam radio isti trening dan nakon trke, dva dana nakon trke, dan za danom, umoran, odmoran, i sve upoređivao) je dostignuta danas kada sam ga uradio ujutru pa popodne!

4 x 800-900m uzbrdo (sa pauzama od po minut-dva odmora u vidu laganog hodanja) sam jutros uradio za ukupno 16'01'', a popodne za 17'07'' što znači da sam deonice trčao 5'10''/km, umesto 4'50''/km. Eto toliko sam bio umorniji, a bogme ni ručak mi nije pomogao jer sam došao s posla mrtav gladan i pojeo četvrt pileta!

Mislio sam da ću otići ili da se prošetam s kučićima ili odem negde malo biciklom, onda je spičio pljusak, onda mi je palo na pamet da bih mogao na još jedno trčanje, onda mi se prvo učinilo da uopšte nisam naročito umoran, onda mi se učinilo (kad sam se već spremio za trčanje) da sam odjednom nekako poprilično umoran, onda sam progutao knedlu i rekao "u ime nauke, pašće još jedna žrtva!" i ipak otišao.

Što jes jes, NISAM nešto ginuo nego sam sve otrčao onako sa nekih 85-90% volje, a recimo da inače trčim sa 90-95% te neke pomenute volje, malkice je teško to objasniti, osim ako neko nije razmišljao na sličan način o intenzitetu i doživljaju treninga, e onda će me shvatiti. 


Od svih ovih poređenja i brojki zanimljiva je i ova da je Polar obračunao kao "vreme potrebno za oporavak" (najdesnije na slici) 12 sati od jutarnjeg i 11 sati od popodnevnog trčanja, dakle eto i to se primećuje, kad ovako otrčiš trening oporaviš se sat ranije. Kome to bitno menja život, nije loše da ima u vidu :-)

15.6.

Kako ovo, ovoliko dana nisam pisao? Nakon onog neuspeha kada sam stigao do pola deonica, sledećeg dana sam stigao do kraja, ali istom jadnom brzinom. Šta reći, 4 je bolje nego 2. Tako se pojam Uspeha pretvorio u "završi bilo kako" što je dramatičan pad kriterijuma u odnosu na "završi što bolje". Sledeće bi moglo da bude - idem na polumaraton, cilj mi je samo da završim. Nakon jučerašnje vožnje danas bi noge trebale da budu malo življe na trčanju, a možda pomogne i ova jutarnja svežina vazduha jer danas zbog posla ne mogu mnogo da oklevam. Četvrtak bi trebao da bude odmarajući, a petak celodnevno putovanje.

nedjelja, 12. lipnja 2016.

KPAX (ћирилица)


Danas se odmotao jedan od onih OFF dana, koji me strefe jednom u par meseci, i koji su dobrodošli svakom živom biću da ga malo spuste na zemlju. Naizgled bez ikakve najave i reda, nakon maratona, ponedeljka u putovanju, utorka na bicikli (brdski krug ceo na velikoj šajbni), srede sa brdskim deonicama i četvrtka sa brdskim tempom, petka sa 22km off road tempo trčanja ispod Medvednika i preko 2h bicikle, i subote kad smo odmarajuće odvrteli trkačkim biciklama 40km, trebalo bi da sam u nedelju opet malo raspoloženiji za trčanje. Pride sam u zadnje dve noći spavao kao da imam grip, po desetak sati ladno.

No ne mora da znači da si nakon dve noći od balvan-sna odjednom podmlađen i regenerisan. Naprotiv, to često znači i obrnuto, da je organizam premoren. Jutros sam krenuo na trčanje i prvih 50m morao da pazim da se ne sapletem, koliko su mi se noge vukle po zemlji. Tek tada sam se setio nekog fizikalisanja u subotu uveče, hm, kako je to lako zaboraviti "glavom" ali kako leđa to sve zapamte :-)

I tako, prvo sam pomislio da skratim trčanje, nekako da pokušam da preživim pola sata, da napravim polukrug do izlaska iz Grada i da se vratim kući. Onda sam našao neko mesto ispod drveća gde nije padala kiša pa sam odradio set vežbi, gimnastike, dinamičkog istezanja stručnim žargonom, i nastavio ka brdima. Rekoh da probam opet one brdske deonice, ko zna, možda me bole leđa i trom sam i niski su mi pulsevi, ali ako noge mogu...

Pripremljen na jedan od sporijih treninga, krenuo sam i štaviše nije ni bilo tako katastrofalno. Prvu deoničicu sam očekivao negde između 4'25'' i 4'30'' i zaista je prošla za 4'25'' s tim da sam u jednoj krivini odmah na početku (gde jedino ima nekih kuća) morao da čekam jednog morona da okrene auto. Izašao je ispred mene u rikverc, poprečio se, ja sam stao, raširio ruke, onda smo se par sekundi gledali u oči kroz zatvoren bočni prozor, ja onako "šta ima, oćeš li se pomerati?" a njegov pogled volovski, govorio je samo "________________ ", i onda je ubacio u brzinu i krenuo nizbrdo.

Nakon minut i po hodanja sam otarasio i drugu deonicu, planiranu ispod 4' i sve ispod toga bi bilo super, i ta je prošla za 3'56'' ali mi je delovala nemoguće teška. Kao da pred kraj vučem za sobom po asfaltu spoljnju gumu od kamiona. Auf bre, preteško. I to je otprilike bilo sve što sam mogao da uradim danas. Krenuo sam na treću i nakon 50-100m shvatio da trčim neki lagani tempić, maltene da jedva trčkaram uzbrdo, i da to nije ni blizu onoga kako sam uspeo da završim prve dve.



Ujedno se pogodilo da me je zadnji kilometar pratila neka lovačka keruša koja je onako sva pokisla lutala po brdu, i tada sam pomislio - ma idemo nas dvoje polako, trening može da sačeka. Prešao sam u hod i otpešačio do vrha brda zadovoljan polovičnim učinkom. Pričao s kučetom, i tako, fino se družili. Kad sam se popeo na vrh kiša je već skoro skroz prestala i onda smo lagano strčkarali na drugu stranu, i odatle isto tako u nekom rastrčavanju uz reku Gradac stigli skroz do kuće.

Sve skupa 12km trčanja i 2km pešačenja, pola trening pola izlet pola odmor pola smuti-pa-prospi, neka je prošao ovaj govnjiv kišni dan a sutra će već sve biti puno bolje. Čak ako po najavi bude padala 10x veća kiša, biću 10x odmorniji i uopšte mi neće smetati. A tih nekoliko dana do sledećeg petka će brzo proći, a za petak i vikend imamo jedan pakleni Planić.

subota, 11. lipnja 2016.

un dos tres dilemas


Juče sam otrčao onaj krug ispod Medvednika, koji sam ranije nazvao PM PM odnosno PodMedvednički PoluMaraton. Krug naime ima 22km. Bio sam posebno euforičan kada sam ga zimus smlatio ispod 2h, tačnije za 1h58, a juče sam ga trčao okruglo 2h. Beše vrućina, a nisam bio ni naročito odmoran, što sam odmah video po tome kako sam se biciklom odvukao tih 24km do sela Stave odakle mi počinje i završava se staza. (tek je povratak biciklom bio beskonačan ali ako nešto utreniraš trčanjem to je valjda strpljenje pa sam i tih drugih 24km nekako preživeo)

Nego, evo o ovome sam hteo da se ovako javno zapitam:
ovako izgleda taj uspon na kojem radim nazovi deonice.

Otrčim 900m do kraja boljeg asfalta, tu napravim 100m odmora šetajući se dalje uzbrdo do oznake 1km, onda trčim do prvog klizišta, prehodam kroz njega, onda trčim od mesta gde opet izađem na put pa do drugog klizišta, ono je malo kraće, i kad pređem stazicom po zemlji/travi opet do asfalta, trčim dalje do vrha uspona odnosno do raskrsnice sa glavnim putem.



E sad. Ove deonice sam trčao 7 puta, nekad jako, nekad skoro-jako, nekad polu-jako, i kad saberem 4 puta tih bržih 750-800-900m (kako koja) i kad saberem tri šetajuće pauze, ukupno vreme od dna do vrha mi je uvek izlazilo negde između 20' i 21'.

I prekjuče krenem ja da ustrčim u Tempu ceo uspon, da vidim koliko brže ću se tako popeti. Pogađate naravno da nisam ustrčao ništa brže nego kad sam išao jako/peške/jako/peške... nego sam se popeo za istih onih 20 minuta koliko mi je bio najbrži USTRČ proletos.

S jedne strane, nemam pojma koliko bi TREBALO da bude brže, a s druge strane baš sam prekjuče za taj Tempo bio posebno umoran, pa mi je možda i zbog toga propao eksperiment.

Zamišljam situaciju gde neko recimo ima lični na 10km od 40 minuta, i onda krene da trči trku 900m jako pa 100m prohoda i tako sve do kraja, i uđe u cilj za istih 40 minuta, pa to mi baš ne zvuči normalno? Bilo bi fino da okupim ekipu i dovedem ovde na pripreme na jedno 10 dana, pa da po par puta svi otrče i deonice i tempo na ovom usponu, pa da uporedimo vremena. Ali za to su šanse manje od nule, pa ću morati sâm još koji put to da obavim.

Gledam na sat, pa razmišljam, šteta što ova Kula nije negde u Šapcu ili Aranđelovcu, tačno bih otišao popodne na trku. A ovako kad ti je nešto na suprotnom kraju sveta, prosto nemaš mogućnost ni da se predomisliš. Kontam, ako sam jesenas mogao posle istog ovog PM PM da trčim Savski Polumaraton u NBGD i da ostanem živ, mogao bih i danas da trčim trku od 10km. Koga boli dupe za rezultat, išao bih samo da se druuuužim i skačem i tako, mogao bih da ponesem i onu kapu od deda mraza, jer njega svi vole. A ja volim da me vole.

četvrtak, 9. lipnja 2016.

nemoj biti dosadan

znate šta, nešto sam shvatio. 
čitajući blog jedinog kolege blogera za kojeg trenutno znam, razmišljao sam o tome koliko su neke samo nama važne sitnice, važne ama baš samo nama.
i koliko je zavaravajuće to što mislimo da bi ceo svet trebao da guta naše brojke kao da mu je to jedina hrana na raspolaganju.

verovatno nema ništa zamornije nego kad bih sad krenuo da vas zasipam sa par sekundi više ili par sekundi manje, pri pulsu tačno ovolikom, očekivajući pritom da mi još budete zahvalni što vas maltretiram.
VIDI KOLIKO SAM VREMENA I ENERGIJE POTROŠIO, DA BIH VAS UDAVIO!
zbog toga ću celo jučerašnje trčanje sažeti u samo dve rečenice:

1) otrčao sam ono što sam zamislio da ću u sredini svake nedelje trčati bar jednom, a to su one brdske deonice na usponu dugom 3700m, gde 800-900m trčim pa 100m šetam i tako 4 puta do vrha. 

2) ovo juče je bilo 3 dana nakon Maratona i samim tim nisam očekivao da bude jedan do bržih treninga, ali se ispostavilo da je bio DRUGI po brzini svih vremena.

3) naravno da mora da dođe i treća rečenica, ali ova neće biti vezana za same brojke nego će objasniti zašto je druga 800-tka bila najjača, pa to dakle i nije rečenica nego anegedota koja ide uz trening: 

pred kraj prvih 900m sam prestigao dva tipa na MTB-ima koji su se lagano sa rancima peli uzbrdo. kad sam šetao onih laganih 100m oni su me prestigli i usput smo malo na brzaka popričali, gde idu kuda se vraćaju šta ja to radim i tako to. kad sam krenuo na drugu deonicu koja je dugačka 770m (do početka klizišta/makadama) opet sam ih prestigao i negde oko pola trčanja (2 minuta) shvatio da mi puls previše raste i da će mi se noge udrveniti više od planiranog. skroz podsvesno sam krenuo malo jače, valjda me je ta želja da ih stignem i prestignem dekoncentrisala i doprinela da malo olabavim onaj "osigurač" u glavi koji kontroliše te nijanse intenziteta. 

kasnije sam tokom 3-će i 4-te deonice o tome razmišljao i baš mi je bilo zanimljivo. 
eto čak i jednom Meni to može da se dogodi. ovo je bio dobar blog, kratak i jasan. bravo ja!



srijeda, 8. lipnja 2016.

poco loco

kad mi je trebalo da ukucam neku obuću na Strava profilu, krenuo sam da prelistavam sve moguće marke (po modernom - brendove) patika, i kao najzanimljivije sam odabrao firmu Loco. i onda sam prelistavao (po modernom - skrolao) i nisam našao ništa očaravajuće, pa sam ukucao neki "moj model" Patofne. tako sam imao svoje i samo svoje cipelice, Loco Patofne :-)

mislim da sam to već pogurao u neki ofsajd (zaleđe) sećanja, i da se toga ne bih nikako tek tako setio, da mi nisu počeli stizati mejlovi od zabrinutih nadležnih sa Strava portala, koji su me opomenuli: salence, srce naše, dušo jedina, previše si kilometara pretrčao u LOKO PATOFNAMA, ili ih promeni, ili ih odnesi obućaru (šu-maheru, po njemački) da ih malo osveži, remodelira, apdejtuje (ovo je bilo po beogradski), da im promeni blokeje (to je neko čudo na đonu, nemam pojma...)

evo ko ne veruje kozi,
tojest meni,
neka poveruje rogovima,
tojest sličicama
(i "to jest" se piše odvojeno, da znate, samo što ja neću, pa neću!)


ponedjeljak, 6. lipnja 2016.

stara nova tema

onaj blog što mi se obrisao, možete i sami da napišete u svojoj glavi, a evo kako.
radi se o BROJU ljudi čije rezultate i mogućnosti dovoljno dobro poznajete, da bi mogli prema njima da se uporedite.

NA PRIMER
trčao/la si polumaraton, za neko zamišljeno vreme eto nek bude 1h30
sledećeg vikenda istrčiš po nekoj nenormalnoj vrućini na brdskoj stazi 1h40

da li ti je dovoljno da si dobio makar JEDNOG od najbliže konkurencije, pa da budeš zadovoljan REZULTATOM (ovo sad naglašavam kao za kretene da pišem, pa se izvinjavam, ali rekoh da ne bude zabune šta je tačno poenta u rečenici), ili su to dvojica, trojica?

i kako se osećate kad recimo tako u promenjenim okolnostima skinete po dva minuta dvojici ili trojici poznatih faca, ali vas zato neko ko je pre 7 dana bio slabiji sada ostavi kilometar?
znate ona pitanja, da li je moguće da je samo do mene, ili je on "nešto popio"? :-)

sve to je pola priče.
druga polovina je onaj moj metod da menjam konkurenciju. kad otrčim par trka u srbiji onda odem u hrvatsku i krenem u nekoj grupi ljudi za koje nemam pojma kako će ići. tu su naročito korisne one njihove lige, riječka ili istarska, tu se tek pojavi lokalnih dobrih trkača koje garant vidiš prvi put u životu. pa udri.

nekako mislim da ne valja uštirkati ni mozak ni noge i celog života se držati jednog istog sparing partnera, uvek gledati u samo jednu tačku i naspram nje se određivati. što rekoše onih dvojica u filmu dok vire kroz ključaonicu "mešaj, Ružo, mešaj". kad se iz neke promene vratiš svojoj uobičajenoj konkurenciji, drukčije ćeš ih gledati.

ovo je bilo kratko za pročitati, u originalu sam napisao čitavu disertaciju, ali ovako je možda i bolje, pa dalje nastavite sami. eh da, recimo nekoliko puta sam radio hiljadarke ili tempo u "zavetrini" od bicikle. još jedna od situacija koje te totalno izbace iz kolotečine. kažeš nekom "drži osamnes na sat" i gotovo. samo što je tada ova moja držala 19, za svaki slučaj, i od tada je više ne smatram dovoljno pouzdanom :-D

tema za razmišljanje

evo poslao mi drug link, kaže nećeš verovati
i gledam ovo i bukvalno ne verujem da je moguće
ajoj muke, ajoj sramote,
ne znam kako vi, ali meni je bolje da idem ulicom go kao od majke rođen
nego da se okitim tuđim perjem
ako nisam kvadriplegičar, bacio bih ovo iz kuće, dok ga sâm ne zaradim
ajme dna, pu pu pu, ne dao bog nikome

ovo je isto kao kad bih se slikao sa onom gumenom lutkom iz seksi šopa, tipa ako nikad nisam imao devojku, pa je prigrlim ovako i napišem "konačno riba u mom krevetu, fala vlasniku prodavnice što mi je poklonio igračku"
:-D



nedjelja, 5. lipnja 2016.

Plit vi C

Nisam se pošteno ni informisao o Propozicijama pa sam u trci svo vreme mislio da se u Generalnom nagrađuje top10, pa kad njih NE uračunaš u kategorije rekoh nema šanse da omanem proglašenje.

Kad mućak, em prvi ulaze u kategorije, em su nas rasporedili kao 35+, 45+, 55+, i na kraju se sve savršeno uklopilo jer smo umesto da stojimo ispred bine po pljusku, otišli autom na ručak!
Jedva desetak ljudi ispod 3h, ove godine je ubedljivo najteža staza Maratona od svih ranijih varijanti. Polar mi je nakupio +850 -850m visinske razlike. Ipak nisam stigao baš zadnji, utrpao sam se na prvu stranu rezultata. Od polovine me nije prošao niko ali ni ja nisam prošao previše ljudi jer nije ni bilo nešto mnogo trkača na vidiku - ako ne računam povređenu Nikolinu, ništa zaista vredno udaranja recke.

Nije loše za "prve mačiće" u 2016-toj, mada bi bilo puno bolje da mi je ovo treći ili minimum drugi maraton u godini. Nekako, nijedan trening nije ni upola dobra priprema za trku, kao druga slična trka. Barem meni. A Plitvice su malo čupava prilika za probijanje leda :-)

subota, 4. lipnja 2016.

hiljadarka (inflacija)


ko rano rani, čak je uspeo da nabaci malo boje pre ovih pljuskova. 
to jest Ja.
evo da se pohvalim da sam nakon godinu dana napokon uspeo da sinhronizujem i garmina i polara a da ne sjebem fajlove.
sto puta sam zaustavljao i opet palio štopericu jer sam zastajao da se istežem, radim vežbe, slikam neke zanimljivosti, i tome slično.

prođe me neki sivi vw sharan beogradskih registracija, od hiljadu auta jedini sa ugašenim srednjim svetlima. kako prepoznati srbendu izvan granica svog sela nego tako što neće da uradi ništa što mu puškom ne priprete. ako piše da nije obavezno, idem da se čekiram sa sivim autom u senci na sivom asfaltu, štedim bele halogene sijalice za crne dane. ne daj bože reći će im neko da sutra patike nisu obavezne pa će trčati maraton u čarapama.

tako sam zagledajući svašta na cesti i pored nje, par puta zaboravio da garmina uključim na vreme, bilo je - uh bokte propade mi 200m nezabeleženo! :-D
uglavnom mic po mic se nakupilo 9km trčkaranja u svim mogućim brzinama od I do V (ovo su bili rimski brojevi),
a kao što se vidi najbrži kilometar mi je bio 3'15''.
taj je bio bez zastajanja naravno.

sećam se kad sam pre nekoliko godina pred (polu-)maratone REDOVNO radio hiljadarke, onda kad uradim za 3'00'' uglavnom istrčim maraton za 2h53, 3'02'' do 3'05'' je značilo da sam u formi za maratone 2h58-2h59, a kad sam mogao hiljadarke za 2'55'' tih par puta sam mogao i maratone oko 2h50.
fora je što sam tada zaista i radio 100-tke i 200-tke na treninzima i imao verovatno bolju tehniku nego sada.
sad sam od "bržih stvari" u zadnjih mesec dana jedino uradio 5-6 puta po onih 4 minuta uzbrdo, što mu opet izađe na tempo trčanje.
sve to razmišljam zato što bih verovatno MOGAO da uradim hiljadarku malo brže.
ali ne znam koliko, ne radi se tu o nekim silnim razlikama, ipak su to samo sekunde tamo-vamo.

e sad kad primenimo ovu matematiku na ovih 3'15'' dođemo na to da sam spreman za maraton od recimo 3h10, uvr glave za 3h08 kao što sam istrčao u crikvenici pre pola godine. koliko pak na to treba dodati za plitvice, e to vam nijedna matematika neće precizno reći. 
logično je da ćeš na desetak kilometara uzbrdica izgubiti minut i po po kilometru, a da nizbrdo nećeš nadoknaditi više od par minuta, pa nije fer, to mi zvuči previše depresivno :-)
ako pak uključimo opciju one "matematike po osećaju" dođemo do istih 3h20 koje sam pominjao i juče-prekjuče.
dakle sve ovo sam džabe pisao, mašala! :-P

četvrtak, 2. lipnja 2016.

lagano

Celo jutro sam čekao mejl pa mi je dosadilo pa sam pozvao telefonom i sve je selo na svoje mesto. Tek tada sam mogao da odahnem, jer naravno da mi od toga da li ću u nedelju trčati maraton ili neću, zavisiti na kakav ću trening danas otići. Imao sam neku sve-u-jedan univerzalnu opciju da odem biciklom na par sati tempo-vožnje, što ništa ne bi smetalo maratonu za čitava 72 sata, a ne bi me ostavilo sa osećajem da ceo dan "nisam ništa radio". No što zbog vetra što zbog oblaka koji se bezdušno nakupljaju po brdima, odlučio sam se za lagano trčanje.


Prosečan puls 116 kaže da bih ovaj ritam mogao da zadržim i na tri puta većoj udaljenosti, što daje dužinu Maratona pretrčanu za 3h55'. A na Plitvicama ću na licu mesta odlučiti koliko jače od ovoga ću krenuti :-)

Iskreno, nakon što sam u nedelju trčao polumaraton, i u utorak + sredu trčao 4 x 4' deonica uzbrdo, danas mi se nešto jače od ovoga nije ni išlo. Dakle SVA SREĆA da Plitvice nisu bile jutros na rasporedu :-)

Nažalost, one godine razuzdane sreće su prošle, i sada nećemo moći da ostanemo 5 dana i nakon maratona zviždimo biciklama uzduž i popreko od Ličkog Petrovog Sela preko Plitvičkog Ljeskovca do Korenice pa preko svih onih brda u krug. Šteta. Plan je da se krene u subotu što ranije, da se popodne smestimo i odmorimo, da uveče odemo po brojeve i na pasta party, i da u nedelju krenemo već oko 7:00 put Mukinja da bi zauzeli dobro mesto za parking. Šta ću u autu raditi dva sata pre trke samo bog zna, to jest tako se samo kaže, to sigurno nijedan bog ne zna. Verovatno ću nešto jesti :-)

Nakon poslednja dva brdska polumaratona Jaska 1h31' + Tuhelj 1h30' očigledno je da sam u formi za nekih 3h20 na Plitvicama, no naravno da se neću držati nikakvog unapred spremljenog plana, nego ću jednostavno otrčati tu Dužinu na osećaj, dobro pazeći da se ni po koju cenu ne raspadnem u zadnjem satu trke. Posebno mi je važno da i ovaj maraton apsorbujem kao i prethodne polumaratone, i da već u utorak-sredu budem nazad na svojim nogama bez ikakvih dramatičnih posledica po zglobove i tetive.

Obzirom da sam svake nedelje pretrčao po 30km jer sam nakon polumaratona trčkarao nazad stazom da sačekam Sporiju Polovinu, a i da sam pre 7-8 dana otrčao dve poluDužine od 31km slepljene dan za danom, mislim da imam dovoljno tih nekih dužih trčanja, kao pripremu za Maraton. A Plitvice će mi ujedno poslužiti i kao pretposlednja Dužina pred Sljemenski, koji je za 5 nedelja.

kiša ili ne

Haha,
"Plitvički Maraton, i uživanje u trčanju u prirodi".


Kako ja kenjam, ovo nije normalno.
Da sam davao intervju za časopis Vrele Gume verovatno bih izjavio da je najlepše trčati po asfaltu, za Treće Oko bih rekao da je mesečarenje najuzbudljivije, a za Život Pasa bih izjavio da najradije trčim četvoronoške.
Daleko od uživanja, na treningu mi je možda i zanimljivo da trčim kroz kišu ali me na trci od 3 sata i više to baš i ne ushićuje.


Prognoze kažu da će i ove godine biti kiše na Plitvicama, ali kao što vidite sa ove dve slike neće mi biti prvi put... a nadam se ni poslednji ;-)

srijeda, 1. lipnja 2016.

organiza... orangutaniza... cija?

Ako nam propadnu Plitvice, imam još i bolju kombinaciju za onaj sledeći vikend, sa tri (u)trke pet-sub-ned na potezu Istra-Kvarner-Slavonija!
I sad razmišljam, šta mi je bolje: da trčim Plitvice, ili da odemo na te tri trke, ili da odemo prvo na Plitvice pa onda na tu samoubilačku turu sa 10+13+10km jurnjave nabijene u samo 48h?
hmmmm... ;-)


česma - pipa

(deo prvi)

Za danas spremam patikama i nogicama nešto pakleno. Pa kom opanci kom kompresione dokolenice. To obećava tzv sportski blog, i zadovoljno veče, jer mi ide na razdeljak ona situacija kad se primim da zabavljam dokonu rulju pa onda njih okrivim što su nešto lajkovali. Ko zanemaruje taktiku i igra za raju... Mogao bih popodne i da namontiram ovu fensi talijansku česmu za kadu.


(deo drugi, pola dana kasnije)

česmu sam namontirao kao švajcarski sir,
ovaj, sat,
dakle sve pet.
od obećanog pakla na treningu se jedino
dogodio pakao u mojim nogama,
a inače ništa naročito :-D
tresla se Gora,
ma nije se pošteno ni tresla,
rodio se Miš, i to neki kilav miš,
odma ga premestili u inkubator.
dakle kao i sestra gora, nije se pošteno ni rodio.
ukratko, "odradio" sam iste deonice od juče,
drugi put u godini tako experimentalno "dan za danom",
i u proseku su ispale svaka po 5'' sporija.
konkretno,
prva 12'' sporija,
druga 9'' sporija,
treća 2'' sporija,
četvrta 2'' brža (???).
za ovo će mi trebati minimum 5 godina duboke analize,
pa ću vam se javiti čim izmozgam!