petak, 31. listopada 2014.

nemam pojma

sve te masaže i to, nemam pojma
kao nešto pešačio, trt-mrt, pa počeo da trčkaram
shvatio sam da me ne boli kad idem sporije od 10-ak km/h
i sad, pazi ovo, kad trčiš uz/niz strme kamenjare, to je to
odem ja prekjuče na takvo trčanje, ostao preko 3 sata
(dobro, zastajao sam malo da fotkam, ali ukupno možda 15')
i izmerio sam negde oko 26km, unutar toga uspona...
pfff...
250+100+200+200+ ... nemam pojma, 800-tinjak metara
i juče uhvatim Lolu da krenemo zajedno, pa s njom prvih 6km
tako odmah izbaždarim brzinu na niži opseg
to sam primetio i ranije, nakon početnih sporih kilometara nikada nisam zaista ubrzao do kraja treninga, uvek ostanem tako nekako polu-uspavan
i produžim malo dalje u brda, tandara mandara, sve off road
ispalo 17km, bog te pita koliko sporo, naravno da nisam merio
sad gledam, došao sam do 275km u oktobru
pa mislim da je pametnije da se ne opterećujem time
jer ko bi bio lud da trči 25km po oštrim uz/nizbrdicama,
da se opet lomata 3 sata samo da bi došao do brojke od 300km?
tako da jok, otići ću da malo trčnem negde uzbrdo, pa šta ispadne
fala bogu da ovo nije nikakav spektakularan pomak nabolje,
jer i ranije sam mogao da "trčim, ali sporo".
problem je ostao, "bol kad pružim korak"
tako da sam od dugačkih koraka odustao :-)
pa ćemo da vidimo da li će i kad krenuti na bolje
to jest na duže :-P

utorak, 28. listopada 2014.

masaža

kad me je pre par godina gnječila i mesila ona drugarica kiropraktičarka, čitateljima mog bloga poznata kao Kostolomka, oporavak mi je trajao pola godine. odem kod nje tri puta, svaki drugi dan, recimo. odvezem se biciklom tih 20km do nje, i posle tretmana se vratim kući. i recimo, par dana nakon tih istezanja pritiskanja savijanja i svega već, bude mi čak malo pojačaniji bol, a zatim se postepeno smanji. pa mi je tako prvog meseca sa "80% od najgoreg" (takva mi je bila mera problema) spalo na 60%, sledećeg meseca na 40%, i na kraju se smanjilo na 20% pa sam nastavio da trčim i trke, obzirom da sam trčao samo par meseci i to svakog 4-5-og dana uopšte nije loše što sam u apatinu stigao već do forme 1h23. tako je bilo onda.

a sada ne idem na te kiropraktičarske tretmane, nego na običnu masažu leđa. tako je rekao fizioterapeut, masaža i puno istezanja. s tim da su ovi tretmani duplo duži a duplo jeftiniji pa će me izaći na isto. 3x prošle nedelje, i sad opet ponedeljak sreda petak. 

a za vikend sam otišao na trening. nakon sporog trčkaranja kroz grad odmah sam uhvatio najstrmije ulice ka brdima jer me uzbrdo ne boli ništa, samo kad "pružam korak" po ravnom i nizbrdo. i tako sam gore-dole odskakutao do manastira, pa se uz one stepenice (130m uspona u 500m staze, dakle 26% prosečan nagib s tim da je donja trećina znatno blaža, a gornji ostatak osetno strmiji) popeo tri puta u nekom tempo režimu. obzirom da sam pre desetak dana tu uzjurio za 5'20'', sada sam imao neki okvir, tako da sam pretpostavio da će ovo ići po minut sporije. i zaista, ispalo je 6'21'' 6'22'' 6'18''. planirao sam da idem 4 puta gore-dole i da se svaki put spustim drugim putem, ali je postajalo previše hladno, pa sam malo "skratio" plan, jer je već i ovo ispalo 16km trčanja (doduše sporog) ali sa 600m uspona i isto toliko spusta.
  u ostalim danima sam ili vozio biciklu tu negde oko sat vremena ili pešačio po par sati, računajući da je već počela zima i da bih ionako negde u ovo vreme trebao da napravim jednu da kažem pauzu, to jest par nedelja sa malo obima i još manje intenziteta, čisto da imam taj osećaj da sam se odmorio, pre nego što krenem u ljutu borbu sa zimom snegom bljuzgom vetrom ledom i planinama.

pa eto. sad ćemo da vidimo kako će se leđa, tj ovaj deo od dna leđa pa do vrha zadnje lože, osećati, da li ću moći postepeno da povećavam brzinu po ravnom ili ću se i dalje, i dokle, držati brdskih trčkaranja. trke sam otpisao i sasvim se fino osećam zbog toga jer mi je putovanja preko glave, što se mene tiče ne moram (zbog trčanja) da sednem u auto sve do prvih prolećnih polumaratona u hrvatskoj, nešto tipa slavonski brod ili velika gorica ili već nešto treće.

subota, 25. listopada 2014.

trkači i "trkači" i Trkači

juče se dogodilo nešto čudno, hajde da kažem da je delovalo čak možda i simpatično, što samo naizgled ima veze s trčanjem. ali trčanje i maratoni su bili samo primer i teren na kojem se odigrala ta anegdota. i ta situacija je preslikala tako, u malom, kompletan ovaj veliki svet koji nam utrapljuje gluposti za vesti, bižuteriju za bisere, da ne kažem ono treće za bubrege.

svakog poslednjeg vikenda to jest onog prvog dana zimskog računanja vremena se održavaju maratoni u podgorici i ljubljani. baš kao što se dve nedelje ranije poklapaju novi sad i zagreb. novi sad i zagreb su maltene dva skroz ista maratona, slična je staza, stalno se ide napred-nazad i trkači se neprestano sreću, slična je klima, trči se kroz grad i predgrađe a ne po okolnim selima, i kao što je zagrepčanima normalno da trče u zagrebu, novosađanima je logično da trče u novom sadu.

ljubljana i podgorica su pak dva dijametralno suprotna maratona. razlika između severne i južne klime je često i preko 10 stepeni, a posebnost podgorice je što osim prvih i poslednjih par kilometara ceo maraton ide kroz sela južno od grada, i trka može da se predstavi kao jedan ogroman trougao sa tri nepregledna pravca od 10-15 kilometara što je uz puno manji broj ljudi na startu (nego u ljubljani) gotovo nesavladiv psihološki izazov za sve početnike i rekreativce.

ako bi novi sad i zagreb mogli da se predstave kao čitanje jedne omanje knjige, trčanje u podgorici bi bilo udarničko bubanje neke knjižurine na fakultetu iz predmeta koji najmanje voliš, a ljubljana bi se najbolje predstavila kao neki strip. tamo je bogat startni paket, imaš izložbu patika i šuškavaca, na stazi je mnoštvo trkača i uvek možeš da blebećeš u društvu, i takav izlet-maraton najviše prija sporim trkačima, ako uopšte prihvatimo da je taj izraz "trkač" prigodan za sve pa čak i one nespremne koji prehodaju pola staze.

tu postoji i značajan finansijski momenat jer je novi sad domaćim trkačima tu ispred nosa, a odlazak u podgoricu je onima iz recimo beograda čak i jeftiniji zato što organizator svake godine obezbedi besplatan prevoz autobusom i smeštaj tu noć pred trku. ljubljana naravno ne može biti džabe, treba i otputovati i prespavati u hotelu, a treba imati u vidu da možda postoje ljudi koji vole da trče a da nikada nisu spavali u hotelu, što ih ne čini manje vrednim kao maratoncima.

e sad, logično je da će svako (od takvih) ko ima dovoljno novca vrlo rado da plati da bi čitao strip, umesto da studira neku debelu knjižurinu kojoj, kad se jednom zezneš da je otvoriš, više ne nazireš kraj. i naravno da će oni koji studiraju tu knjižurinu imati manje vremena da čavrljaju po fejsu. i tako smo kao u priči o cvrčku i mravu došli u situaciju da su ovi koji idu u ljubljanu o tome cvrkutali pola godine zatrpavajući se međusobno statusima i pokličima kako će im na toj ekskurziji biti odličan provod, dok su ovi koji idu u podgoricu jednostavno trenirali i ćutali jer o tome i nema šta puno da se priča, stisni petlju i kreni na ona tri pravca po 10-15 kilometara i samo ti znaš kako će ti biti.

i baš kao što u žutoj štampi na prvim stranama stoje najveće gluposti koje nikog normalnog ne bi trebale da zanimaju, a ne piše ni kada je sajam knjiga ni da je ovog vikenda beogradski džez festival, tako je juče jedna drugarica iz najboljih namera, zatrpana tim "vestima" kako kolege cvrčci kreću u ljubljanu na ekskurziju, napisala status i poželela im sve najbolje.

malo kasnije je rekla kako nije imala pojma da postoji i maraton u podgorici. eto koliko si "maratonac", ako ne poznaješ svog druga saleta antića i ne znaš da je u podgorici istrčao svoj lični rekord. eto koliko si trkač ako se o maratonima "informišeš" tako što pratiš fejsbuk statuse najglasnijih i najzaludnijih rekreativaca.


dođeš u situaciju da iz neznanja, istog dana kad pola domaćih trkača kreće u podgoricu na front, da se kao vojnici obračunaju sa tom nemani koja se zove maraton, da poželiš srećan put samo ovoj drugoj polovini koja je svoju ekskurziju bučno reklamirala mesecima a dobar deo njih će u ljubljanu trčati samo POLUmaraton.

ja nikome ništa neću poželeti, a naročito ovima koji putuju samo da bi se zajebavali i zato što nemaju pametnija posla. ovim drugim "pravim" maratoncima koji su podaleko od centra fejsbuk pažnje, pa nemam ni njima puno šta da poželim. koliko su trenirali tako će se i provesti, neko zadovoljan neko potišten, to je draž maratona, to je težina svakog izazova pred koji stanemo. svo ovo rekreativno trčanje je ionako neobavezno i uprkos svim pesničkim figurama IPAK to nije ni odlazak na posao u rudnik ni odlazak u rat, a ako nešto ne radimo zato što moramo, nego zato što to želimo, nema previše smisla da nam neko u tome želi sreću... jer sreća se već podrazumeva ako uspevaš da u život uglaviš nešto što toliko strasno voliš.

četvrtak, 23. listopada 2014.

puklo

naravno da će negde nešto da pukne
marfijevo pravilo
ako postoji najgori trenutak da nešto pukne, pući će upravo u tom trenutku
a jebiga, šta ćeš
bitno je da sam uspeo da uradim sve što sam planirao
ograda je završena na vreme, zima evo upravo počinje
sati i sati, dani i dani sam brusilicom, šmirglom, čeličnom četkom, sečenje varenje farbanje...
usput sam otrčao jedan polumaraton (nikakav što se tiče rezultata, ali i to je nešto) i jedan maraton (još nikakviji ali i to se računa u nekoj opštoj slici), i od svega sam počeo da se oporavljam zadivljujućom brzinom
i negde nakon toga svega, desilo se da sam počeo da osećam nešto čudno u leđima, a kad sam sutradan ništa ne sumnjajući krenuo na trening odmah sam primetio da "nešto nije u redu"
opet mi se uklještio ili upalio ili kako već hoćete, onaj išiJADikus, tako da mogu da trčim samo uzbrdo, i po ravnom do brzine od 10 km/h
svaki iole duži korak je bolan, a nizbrdice su posebna muka
juče sam išao na prvu terapiju pa ćemo da vidimo šta će ispasti
usput sam spičio par treninga na bicikli, malo smanjio radove oko kuće koji su ionako pri kraju, a par puta sam otišao i na trčanje/pešačenje
bilo je lepo vreme i trebalo je iskoristiti te poslednje dana kada priroda onako miriše na jug i kad upijaš to malo preostale toplote pred zimu
naravno da neću ići u podgoricu, ali nije mi ni žao, kad vidim kakvo je vreme
a kao što rekoh, ima još da se načekam i natreniram da bih mogao da sanjam maraton ispod 3h, tako da ću imati lep motiv da se zalečim kako dolikuje i da polako krenem u jednu mirnu neopterećenu zimu, obzirom da pred sobom nemam nijedan zadatak od životne važnosti
malo rekreacije malo treniruckanja malo odmaranja i taj fazon
nisam umro, ali moraću neko vreme da se pritajim :-)

srijeda, 15. listopada 2014.

jazz

u četvrtak petak i subota je valjevski džez festival
to znači da ćemo solidno da se poremetimo sa spavanjem i satnicama uopšte

ali te vremenske zone su mi jaka tačka tako da verujem da trčanje neće puno patiti zbog toga
naime događalo se da jedne večeri nakon kasnog povratka iz Bgd-a legnemo u 03, a da sledeće noći legnem puno ranije pa se probudim u istih tih 03 i ne zaspim sve do 06 kad konačno dignem dupe iz kreveta

to je bio kao neki bespotreban uvod
nakon ZG maratona smo u ponedeljak malo pešačili iliti po novoBeogradskom serbglishu, pretpostavljam, HAJKingovali (hiking) po brdašcetu iznad Samobora, da bi se uveče vratili kući
taj dan sam naravno računao kao dan odmora, koliko god 2 sata pešačenja + još dva sata po tržnim centrima + 5 sati u autu mogli da se nazovu odmorom

u utorak sam otišao na lagano trčanje sa idejom da to bude nekih sat vremena ali me ništa nije naročito bolelo pa sam trčkarao po brdašcima nekih sat i 20, total 15km i baš mi je bilo fino
OSIM što sam uzeo da isprobam dres od zg maratona koji je toliko gusto tkan da sam sebi delovao impregniran i preznojio se kao da sam kroz Saharu trčao u bundi...

nakon tog jutarnjeg trčanja sam farbao ogradu nekih 8 sati sa kraćim prekidima, a jutros sam nastavio još 4 sata jer su najavili kišu za popodne
posle farbanja sam popio onu čuvenu kultnu duplu CRNU kafu (mislim da je izvetrila jer to pakovanje stoji otvoreno bar dva meseca!), i snagom placebo efekta se zaleteo na trening
seo na bicikl pony (što ga Milijana gony) i odzujao 4km izvan grada, privezao biciklicu za neku ogradu i krenuo na trening

ideja je bila da trčim 500/500m promene jako/slabije, ali nisam znao tačno koliko bih napravio. priželjkivao sam 10 puta, ali ko će ga znati kakve će mi noge biti kad počnem da trčim, treći dan nakon maratona i nakon što sam u zadnjih 24 proveo 12 sati (!!!) farbajući ograde oko kuće, dakle stojeći na nogama uglavnom u mestu, često povijenih leđa...
to što na bicikli noge deluju "bulletproof" često ume da prevari i da čim započnem trčanje osetim onaj KLJOK fijasko

prvi koraci su delovali obećavajuće, zamah butinom, skočnost, yeah! 
nakon prvih 500m lagano sam pojurio sledećih 500 i kilometar je prošao za 4'04''. e tada sam shvatio da će ovo biti jedan od onih boljih dana. prešao sam 5km za 20'20'', zatim pretrčao jedan km lagano (tu se ne sećam prolaska, otprilike je to moglo biti oko 4'35''-4'40'' jer mi je danas SVE izgledalo lagano) i zatim sam se vratio istih onih prvih 5km s tim da sam prvo trčao jačih 500m pa za njima slabijih 500, iz prostog razloga što je između 1000 i 1500m od početka/kraja bila deonica gde asfaltiraju put pa sam tuda morao da idem onu "lakšu" 500-tku.

došao na "cilj" kod svoje bicikle, pogledao štopericu a ona kaže 44'19'', što otprilike znači da sam onih 10 x 500/500 završio za recimo 39'40''-ak. naravno da one brze 500-tke nisu bile neki ludački sprintevi jer sam još uvek osećao malo zadnje lože od maratona, ali je razlika između brzih i sporih ipak bila poprilična, ako je prosečan kilometar bio 3'58'', možda je odnos bio 2'10'' + 1'48''. bilo je tu i malo "gore-dole", i jakog vetra čas spreda čas u leđa jer se menjalo vreme, a zadnja 3km su bila po kiši. 


dakle ipak nisam toliko spor koliko sam mislio nakon onih 1h27 u Kragujevcu, a otkud da sam se sad iznenada odmorio, e to zaista nemam pojma.
što još uvek ne znači da sam počeo da fantaziram o nekom "rezultatu" u Podgorici, jer ionako nema šanse da istrčim brže od onih 3h06 na Plitvicama, tako da će ovo biti jedna više nego smešna godina sa season's best rezultatom na maratonu koji ima 650m uspona i isto toliko spusta :-D

ponedjeljak, 13. listopada 2014.

zagreb

skica od sinoć

u pet reči, jedan probo pa se usro.
e sad. zašto mi je ovo trebalo. pa eto, mravi u gaćama.
jel mi ide lošije od uobičajenog, i jel sam umorniji od razumnog? naravno.
jel razumno nakon lošeg polumaratona prošlog vikenda, otrčati još nekoliko uoči maratona? naravno. mislim naravno da nije. ali je zanimljivo.
pa i ovo nazovi mučenje danas je imalo nekih svojih draži. jer, lako je kad ti ide, kad ti sve odgovara, kad završavaš trke rutinski, kao i treninge. ali kad ti je maltene sve naopako, tek tada dolaziš na tuđu teritoriju, i moraš da nađeš načine da se umesto da odustaneš, probiješ do cilja kroz taj lavirint problema.
čekaj dok ne zaboravim, spisak kilometara u kojima sam razmišljao o odustajanju:
22, kada su mi se prvi put oduzele noge. odmah sam prepoznao onu Lampicu - preumoran sam za maraton
23, kada sam shvatio da drugi krug trčim 10% sporije nego prvi
25, kad je već bilo prekasno da popijem gel a nigde vode na vidiku
27, rekoh i dva sata je dobar trening a više stvarno ne mogu, uveliko sam počinjao da se saplićem i gubim kontrolu nad nogama
31, tu sam iz neke Druge brzine prešaltao u Prvu-i-po i prešao u neki jadan jogging
32, samo lud čovek može sa ovakvim nogama da nastavi dalje, a neki parkić malopre je izgledao tako privlačno
34, ovo samo naizgled deluje da sam blizu cilja ali pitaj moja stopala koja već trnu, kukove koji bole, leđa i sve ostalo, da ne nabrajam
35, sad će svi da me zajebavaju da sam mogao da odustanem i pet metara pred ciljem, ali ovo je već previše
... i odatle do kraja sam se tešio da ni na treningu ne bih trčao brže, jer nisam ni upola odmoran pa samim tim ni spreman za planiranih 3h10, pa ni ovih 3h20 koji mi se smeše nisu BAŠ katastrofa
nakon što sam "odustao od odustajanja" sam požurio da što pre dođem do cilja da bih se što kraće patio, pa je na kraju ispalo 3h16 uz sasvim pristojan ritam u zadnja dva km, čak štaviše bilo mi je žao što trka ne traje još pet km pa da ulovim još nekog ispred.
ukratko, jedan se usro ali nije loše da je bar probo.
to kao da malo izmenim ono na početku...
e sad. šta mi je sve falilo, osim odmora, nemam pojma. za 12 dana kad krenemo za Podgoricu, još uvek neću moći da spektakularno popravim formu, to je i ludaku jasno. dakle ove godine zaboravi na maraton ispod tri sata, i u međuvremenu trči trči kao lud, i zaboravi zimus na kajmak pivo majonez slaninicu i burek.
pa dogodine bože zdravlja sa tri kila manje, da mi bude svaki korak 5 cm duži i lakši, pa će i brzine i rezultati biti bolji.
i naravno, ako samo hoću da trčkaram i da se švrćkam po brdašcima, takve će mi biti i trke, pa ću stoga kad tad skroz prestati da na njih idem jer više neće imati smisla.
a ako mi se ide na trke i uopšte razmišlja o brzinama, moraću da prestanem sa tim ležernim rekreativnim pristupom. što jes jes, nisam sebe nikada ni zamišljao kao nekog čičicu sa pivskim stomakom kako puhće u zadnjoj grupi. pa bih onda što pre trebao da skrenem sa staze koja vodi u tom pravcu.
eto u inat svim rezolucijama koje počinju od ponedeljka, ja sam krenuo od nedelje. nadam se da nije suviše loš znak :-P

subota, 11. listopada 2014.

putovanje

jedino mi je žao što rebel star sviraju
u subotu uveče,
i što to nikako nije moglo da se uklopi uz maraton
u nedelju ujutru.

a taj odlazak.
tolike priče su o njemu ispričane.
kada ću negde otići,
kako ću tamo stići,
da li ću se i kada vratiti.
i nije uopšte važno da li idemo u taj zagreb,
ili u recimo tamo neki daleki melburn.

jer valjda je glavna osobina čoveka ta da je on čovek.
soko može da odleti u neke druge planine
i da zauvek zaboravi one prve.
čovek ne može.
odlasci su samo privid.
privremeni rastanak od par zidova i par stvari.
a sve ono što te čini čovekom, uvek nosiš sa sobom.

i to šta će mi se dogoditi usput.
opet, čovek je čovek, nije automobilska guma.
nisi samo "prešao" hiljadu kilometara.
nego si prošao kroz njih.
i oni kroz tebe.

eto je dakle.
destilisao sam tu razliku koju donosi putovanje.
dok tvoje telo bude plovilo
kroz tih 48 sati i tih hiljadu kilometara,
tvoja čula će upijati nešto na šta nisi navikao.
i kad se vratiš, bićeš za (još) jednu nijansu drukčiji čovek,
nego što bi bio da si proveo kod kuće još dva slična dana.

lepo je, nadam se,
i onim sokolovima što džedže satima na stubovima,
od one ograde autoputa, tamo iza spačve.
a lepo je i meni, čak i kad ostanem kod kuće.

ali zapitam se, uvek kad prolazimo pored tih sokolova,
da li bi bilo lepše ako im poželim da im je svaki dan isti,
ili da i oni katkad tako naprave neku promenu.
pa se onda setim da oni ne znaju za tu reč "lepše".
oni jednostavno žive.
u njihovom rečniku, dan i život su jedno isto.
eto zašto treba da budemo srećni što smo čoveCi.

petak, 10. listopada 2014.

patike

i odem juče na trening, rekoh nek bude sat vremena
idem 5km onako laganog tempa, 5km srednjeg, 5km jače
pa se predomislim, rekoh idem 5+4+5, da ne pređe 1h

i krenem po 4'30 pa malo ubrzam, vidim da je to brže od plana
pa onda kao malo pojačam, pfffff rekoh nisu mi noge odmorne
dođem na okret negde oko 31', sad, dal ću moći da se vratim za 29' ili ne?
i krenu kilometri po 4'10, rekoh super 6 puta ovako je 25',
i faliće mi jedan km od 4', to ću nekako preživeti

osećaj je bio dvojak, s jedne strane mi nije teško,
ne idem do daske nego sa rezervom ihahaj u disanju i tako to
s druge strane noge su mi nekako trome pa im se i ne ide brže
trebalo je napraviti neki lakši trening
ali rekoh, Ovaj maraton nije bitan, nego Onaj za 16 dana 

na 2km od kraja me stigne Lolin školski drug na mtb-u,
vraća se sa treninga, i tako malo s njim pričao i taman cepio taj zadnji km
iako je bio blago uzbrdo pred kraj, prođem ga ispod 4'
pogledam na štopericu, kaže 59'58'', e baš sam ga ubo!

ALI OSEĆAAAJJJJJJJ!!!!!!
crkoh brate tu na samom kraju.
prvo pomislim, nema šanse da ovako trčim maraton, 
3 puta po 14km za 3 sata, nema ni t od teorije
pa se posle setim da maraton nije 42km blago uzbrdo,
i sve ispod 4 minuta po kilometru! budala!

nego je fora da je pred kraj počelo da mi bridi pola stopala
a kao uzeo one najnovije pegasus 29, u njima sam već trčao maratone
ja sam da izvinete nadrljao
i sav sam se oneraspoložio pred taj maraton

jeste da kao fantaziram da ću do kraja oktobra da popravim formu,
i da će sad u nedelju maraton da mi bude samo trening
 ali jedno je kad trčiš kod kuće, a drugo je trka
kod kuće me baš briga da li ću da pretrčim 38 ili 40km,
i da li će to biti za 3h10 ili 3h40, zavisno od terena

a na trci ipak nije tako, svako gleda svakog
sad da idem da trupćem kao kreten, nije baš normalno
da nešto mažem a da sam nesiguran da ću tako moći do kraja,
e to je tek muka od nespokoja

ali ništa nema gore od toga kad nemaš veru u opremu
bukvalno u svakim patikama mi utrnu stopala kad trčim duže po ravnom
evo čak sam i sad u kragujevcu zadnji krug polumaratona (4x5.6km) pretrčao sa poluutrnutim stopalima

već mi je stepenište pretrpano patikama, ulošcima, isprobavam sve i svašta
ali sve je to mlaka nada, jer sam isto tako već desetinama puta sve menjao, petljao, i uvek na kraju da izvinete, kao što rekoh u prvoj rečenici

tako je sad ispalo da mi se ne ide na trku jer trka obavezuje,
a evo ići ću na trku. trt milojka. bzvz.
jedino što može čarobno da me spase bilo bi da kao nađem neke patike,
kao što sam uglavnom i kupovao dan pred maraton
pa u njima da trčim
kao da mi nije puna kuća patika koje sam tako jednom probao
pa ih ostavio za treninge
biće to jedno zanimljivo iskustvo, nema šta...

četvrtak, 9. listopada 2014.

sveznalica

jesam reko da ću da trčim 1h27 u kragujevcu, reko sam.
dobro, kažu da je staza bila 300-400m duža.
šta ću kad sam pogodio pogrešnu godinu, 
kažu da je 2013-te bila 1.5km kraća!
to je skoro 2km razlike, dakle imao bih 1h19, jeeeeee

i ništa, u ponedeljak odem da trčkaram u prirodi,
lagano 4km uz reku gradac, zatim uspešačio 1.5km na brdo,
onako fino penzionerski, 
i još pustio neku muziku sa telefona, kao cajka.
i odozgo strčim u grad, ispadne mi 10km trčanja i 1.5km pešačenja.

kad sam došao kući pozove me drug da mu odvezem biciklu,
jer hoće da kupi onu moju najstariju,
odem do njega biciklom i dotrčim kući, još 1km. 
ajd što sam trčao, nego u dukserici, mora da sam izgledao smešan.

e u utorak sam se iznervirao što su me u ponedeljak zatezali listovi.
čoveče to je smešno koliko sam ja neutreniran.
sati i sati trčkaranja gore-dole, ali kad treba da se potera po ravnom...
katastrofa.
a na polumaratonu uopšte nisam bio zaduvan.
samo onako umoran, trom, saplitav. taj fazon.

sad gledam kako sam trenirao prošle godine,
kada sam otrčao novi sad a 3h02 i podgoricu za 2h55
ništa brate naročito
trči tamo trči vamo, ama baš ništa
jedino specifično je što sam dan pred podgoricu trčao,
a nisam običavao da trčim dan pred maraton, ovih zadnjih par godina
piše trčao 1h (početak s lolom) skupa 11km i uradio 10x200m
što li sam radio 200-tke da me čovek pita?
niko ne zna šta je njemu u glavi

eh da
i dođe taj utorak, a ja nervozan zbog tih listova što me zatežu
oni "donji listovi", ahilove praktično
i odem opet da trčim po najravnijoj stazi koju imam
onako dosta ravnog i blagi uspončići tu i tamo
otrčim opet 21km, ovaj put za 1h35
auuu da mi je neko rekao kako je teško držati 4'30''/km kad si umoran
ono je bila katastrofa
prvih pola sata sam čak bio živahan, par km i po 4'25
i posle zakovao na 4'30 i kad sam shvatio da bi mi bilo dosta 15km,
e tad je već bilo prekasno jer sam otrčao 10.5 km u daljinu,
pa se trebalo vratiti do mesta gde sam ostavio biciklicu.

i juče odlučim da ništa ne radim, ceo dan sam farbao ogradu,
strugao, i tako to, izneo mini liniju u dvorište i pojačao muziku
kao seljaci kad rade nešto u ambaru pa iznesu tranzistor na prozor
pa zvrči i odjekuje po brdima, kolo do kola

jutros se probudim i bole me pete, od previše čučanja
nije baš stvar koja je poželjna da boli pred maraton ali ajde
sad još da se smislim da li u NS ili u ZG
to je više psihološka odluka
jer ako odem u NS mogu da se zajebavam, da trčkaram,
da lepo napravim trening pred Podgoricu

jer meni to odgovara, maraton kao trening
taj prvi se uvek u vodu baca, i za 2 ili 3 nedelje istrčim puno bolje
tako je oduvek bilo, a zašto je tako bilo, e to nemam pojma
uglavnom sve najbolje maratone sam otrčao 2 ili 3 nedelje
nakon što sam već pretrčao taj neki uvodni, pripremni maraton

i ne mora da znači da sam taj prvi išao lagano
događalo se da sam ga baš onako istrčao, kao trku
okej, maraton se ne trči kao kung fu, 
obrni okreni to se trči opušteno
nema zapinjanja, osim ako ne želiš da pukneš

tako da, čekaj šta je danas, četvrtak
da, danas neko trčanje a skroz je nebitno kakvo,
samo da nije predugačko i prejako,
sutra ću opet da odmaram i da farbuckam nešto,
i da probam sa tim experimentom da u subotu malo otrčim
ili predveče u NS, ili u samoboru ako odemo u ZG
pa baš da vidim šta će da bude od toga
eto nisam džabe listao svesku, bar nešto mi je palo na pamet

nedjelja, 5. listopada 2014.

13 (nezvanično)

dva dana nismo imali vodu jer su menjali glavnu cev u gradu

prve noći su (u) bojlerima krčala creva
i to je toliko klokotalo da uopšte nismo spavali

druge noći mi se uopšte nije spavalo jer nisam bio umoran,
a nisam bio umoran jer nisam ništa trenirao
a sve to zato jer nisam mogao da se okupam


a čim sam zaspao već je bilo 5 ujutru
pa me Lola probudila da me pita jel idemo na trku

onda sam nešto malo jeo, jer je rano, "pa ću kasnije"
kasnije sam zaboravio da jedem,
pa sam nadoknadio pet minuta pred start trke


e onda mi je bilo muka
a ni onaj litar eiskaffee iz supermarketa nije pomogao

pola trke mi je bilo hladno, a drugo pola još hladnije
tako da je to u proseku polu-prehladno


a nisam ni bio naročito odmoran,
jer nisam planirao trku
pa sam zadnje dve nedelje trenirao ko da mi je poslednje


i tako sam se nešto kao saplitao skoro sat i po, nikad kraja
u cilju su mi rekli da sam 13-ti od 301 ukupno
dakle kako sam se spremao, tako sam i završio, 13-ti

subota, 4. listopada 2014.

apetiti

e nakon ona zadnja dva treninga su mi opasno porasli apetiti
"porasli mu apetiti", to se tako kaže
a kod mene doslovno, em sam odjednom hteo da trčim sve brže,
em sam od te sreće opet počeo da uništavam čokoladice

i tako odmah nakon one jurnjave po strmim makadamima,
kad sam spičio 11km za 53 minuta, 
zapucam ja sutradan na trčanje po ravnom, ok, po skoro ravnom,
jer kod nas ravno baš i ne postoji.
plan je bio, za razliku od poslednjeg blago valovitog Tempa,
da se trči brzo pa kud puklo da puklo.
jer sam osećao da nisam previše smlaćen.

idem da probam da napravim 4'/km prosek, na 10km
nekad je to bilo tek nekakvo "tempo-rastrčavanje"
nekad bilo, ključne reči
krenem ja tako, pfffff, ne ide baš
fali mi baš ono malo odmornosti, tek koliko da sam juče išao sporije
da nisam raspalio po brdima, nego da sam to penzionerski,
odmarajuće, da sam pretrčkarao tih 11km za sat vremena

vidim ja da ništa ne ide po planu, sekunde se gomilaju,
dolazim na okret na 5km i vreme 20'30''.
trebalo je da bude 20'10, eventualno 20'15,
e onda bih mogao da se vratim za 19'50-ak verovatno

okrenem nazad, ne vredi, neće pa neće
treba da se raspadnem da bih držao 4'/km, 
a prijalo bi mi da znatno usporim.
šta ću, pomirim se sa realnošću, malo popustim,
vratim se za istih onih 20'30'', i total ispadne 41 minut.
pa dobro, nije smak sveta.
kad bi nam svi planovi propadali za minut, bilo bi odlično.

dan kasnije na godišnjicu braka odemo bajkovima na Divčibare
klimatali 4 sata do gore i nazad, malo oblaka, malo magle,
i pred kraj nas uhvati pljusak i pretvori nas u dve svinje
bilo po asfaltu puno blata, kako iznose traktori sa strane
a to je bio poslednji spust u grad, zvizzzz isprskali seeeeeeee

u petak odem lagano da trčkaram kroz Petnicu, gore-dole,
rekoh danas da odmorim, kratka vožnjica, 
pa sutra na polumaraton u Kragujevac
ali sad što vreme više prolazi, manje mi se ide

znam da sam u formi za 1h27-1h28,
i uopšte nemam potrebu da to sebi dokazujem
radije bih da sačekam da se vratim negde na 1h25, barem,
pa onda da otrčim taj neki Polumaraton, kao...
Apatin nisam nikad voleo, ne kao grad nego kao trku,
puno mi je to daleko, uvek sam umoran na startu
i nijednom tamo nisam dobro istrčao, isto kao i Varaždin

recimo na Stareku nismo nikad bili, mada mi je prekasno,
ja nisam tip koji može lepo da istrči trku na +5 ili po snegu.
tako da, otprilike mi se jedino i još uvek uklapaju NS i PG
e sad šta će od toga ispasti, još manje imam pojma
treba još dosta toga da se dogodi na treninzima,
da bi se u meni nešto prelomilo i da viknem - idem na trku

srijeda, 1. listopada 2014.

oktobar

kako buđavo prođe ova buđava godina, da ne poveruješ
hajde kao za utehu, bar se završava bolje nego što je izgledalo
sve se nešto vuklo pa sam se i ja vukao, 
i evo sad kao malčice dodao gas

ono kad sam rekao da ću da popijem 4-struku kafu, nisam
nego sam se napio kefira, otišli biciklama na kratak tempo
ceo dan sam bio na nogama, rekoh preumoran sam za trčanje
e sad ako napravimo 33 prosek na tih mizernih 42km,
a od toga je prvih i zadnjih 5km kroz grad, semafori, raskrsnice,
to znači da smo otprilike svo vreme tamo na otvorenom putu
držali barem 36 iako je bio baš jak vetar, dakle nije loše
mislim, za jedan "umoran dan"

i juče opet svo slobodno vreme sam farbao po dvorištu,
odem na kratko trčanje i sad kao treba požuriti da se vratim
jbg da sam trčkarao lagano tih brdskih 11km, vratio bih se za 1h,
a ovako sam se raspao od jurnjave da bih se vratio za 53',
i posle toga pola sata sedeo na ogradi i odmarao se
čekao da prestanem da se znojim pa da se presvučem
i da nastavim da radim. svašta.
ali dobro, kad oduzmeš prve i zadnje kilometre kroz grad,
ostane oko 6km u sredini, sa 250m uspona, 
dakle prosečan nagib tog dela treninga je 8%.
treba tuda držati 5'/km, nije mačiji kašalj.
pa iz toga kao vidim da sam se malo vratio u formu.

danas opet neću imati puno vremena pa ću da opalim nešto kraće