petak, 29. studenoga 2013.

magla, povoljno!

studioznost, redovnost, disciplina
savest, uljudnost
~~~~~~~~~~
to će da čeka bolje dane.


dakle ovako, dani teku, blog neće da se piše sam od sebe.
"neko mora da umre da bi drugi više cenili život."
neko mora da trenira i piše blog da bi drugi shvatili koliko su lenji.
jedino što mene boli noga pa ne mogu puno da treniram.
a onda posledično ne mogu ni da se kurčim treninzima.

onog dana, pre tri dana, rekoh da ću krenuti pa dokle stignem...
i tako, opet sam birao patike, neke koje su napred široke.
uzeo sam adidas kanadia, o kojima inače nemam baš neko mišljenje.
međutim ovde su fino poslužile.
nisam morao da prečesto zgrčim prste i da tako ćopam,
nisam morao prenaglašeno da trčim na spoljnjem delu patike
(od malog prsta do spoljnjeg kraja pete), nego eto,
više manje sam normalno trčao.
tojest.
nije to baš normalno, uvek ja tu nešto malo ugađam, ali ajde...
na kraju sam završio u gradskom parku.
otrčao 4 kruga, s tim da sam uspon (nekih 400m)
svaki put zaleteo kao malu deonicu,
a ostatak kruga sam prelazio lagano, uglavnom.
da ne objašnjavam previše.
uglavnom nije mi bilo dosadno.


.,.,.,,.,.,,,. 

(probam da ne zavirujem gde je , a gde . )

dan kasnije, to je drugi od tri neopevana dana na ovom blogu,
kanadia su bile još uvek nedosušene pa sam uzeo jedne JOŠ gore!
model reebok mudslinger,
neću ni da se izvinjavam što ih pišem malim slovima.
govno od patika, ali ajde, poslužiše i one, jer su mi pola broja veće.
malo više sam morao da vrljim nogu u stranu da smanjim pritisak,
ali bol nije bio strašan čim nisam razmišljao da li da se vratim ranije.
od mogućnosti 10, 12, 14, 15km, odabrao sam naravno 15km.
kroz grad par km, pa 5km pretežno uzbrdo, pa 4km spust,
e tu je postalo kritično ali i zadnja 4km kroz grad nekako prođoše.
šta da kažem, umro nisam, ljudožderi će ostati gladni.

juče, poslednje od tri pristojna trčanja je nekako došlo... iznenada.
tj ceo dan sam mislio da ću negde tamo popodne trčati,
no popodne je došlo i prošlo dok si reko "mrak" :-/
to ustvari nije ni bio trening nego neka humanitarna misija,
jer sam nekom kučetu na brdu iznad grada nosio hranu.
6km uzbrdo 6km nizbrdo, do gore mi se zaledile šake
jer mi je lola spremila komad pseće salame iz frižidera,
pa sam taj paketić stalno premeštao iz ruke u ruku.
rukavice su slabo pomagale, ali dobro, nije mi žao.
žao mi je što nisam imao telefon kad sam se popeo iznad grada,
jer je baš u tom času tamno narandžasta lopta zalazila
kroz magličasta brda oko kanjona reke gradac.
došlo mi da stanem i da gledam par minuta, ali...
odmah sam znao da ću iovako da se smrznem u povratku,
tako da sam nastavio da poslušno trupćem uzbrdo...

četvrti od tri neopevana dana (kako sad pa to?) evo teče,
nešto sam kao vežbuckao, posle ću opet,
usput je lola plankovala do besvesti i nazad, i tako to.
plankovao bih i ja ali ne mogu da se oslonim na savijene prste
jer me baš spreda boli onaj do palca, koga neće - neće.
a u poverenju ionako mrzim taj plank do otkaza,
jer me uvek od njega zabole leđa, i to jako.
nisam siguran da mi je to pametno da radim ikad, a kamoli svakog petka.

a sutra nam je u planu trka na Adi.
to će biti peti od ova tri neopevana dana. otprilike.
krug od 7.7km kroz toplu i očaravajuću ledenu maglu.
bljak.
umesto šorca i dresa spakovao sam bundicu sa krznom oko vrata.
onu roze kao što je nosio Prince. i vunene čarape, tirkizne.
ne radi se o modi, sačuvaj bože,
nego da me gorska služba lako pronađe ako se smrznem usput.




i dogovorio sam se da trčim zajedno sa jednom drugaricom.
i ona bi trebala da nosi nož, a ja viljušku.
samo neću da vam kažem zašto, ionako ćete čitati u kuriru.
veći problem mi je onaj kako da uopšte pretrčim celu trku.
jesam trčkarao i po sat i po ovih dana, ali sa pauzama.
jesam prošle nedelje trčao i deonice, ali sa pauzama.
a kad ovako zahladni, meni neka veštica ladno doda negdeeeee...
pa po 15-ak sekundi na svaki kilometar. ali svaki.
i na one lagane, i na one brze.
tako da to što sam ja zaključio da ću oko jezera optrčati lako kao leptir,
to nigde nije uklesano u knjige sudbine.
mož da se desi da krenem da ćopam kao sapeta krava.
a vidi, bol i dosada ne idu zajedno.
mozak će imati neki zanimljiv zadatak, sigurno.
jedina razlika je u tome da li će mu se taj zadatak dopasti ili neće,
da li će biti neki planirani ili neplanirani scenario.
trc. onaj zvuk kad grlica ...

utorak, 26. studenoga 2013.

nap0k0n

pa ne znam ni šta da vam kažem...
nakon onih 7+10+10 su usledila dva dana na bicikli, koje sam u detalje opisao u par mejlova drugovima, pa sam valjda pobrkao kako sam to napisao i na blogu.
kad cvrc, sad vidim da nisam.
posle toga, došla je neka subota, ali ne od onih "subota u maju" (atomsko sklonište) nego od ovih odvratnih novembarskih subota. brate sve su bile, ne znam koja groznija od druge. katastrofa. fala bogu da je prošla i poslednja. 


aaaaaaaaaaaaa pa nijeee!!????
i 30-ti novembar je subota.
ja ću da se ubijem.
tada treba da bude trka na Adi.
znači ili ću tamo da slomim nogu, ili... ili ću da slomim obe.
jer ovo kako je krenulo, biće dobro i ako samo polomim noge.
i dakle posle te subote, ove sad pre 3 dana, došla je nedelja.
ovo zvuči kao kad murinjo piše izveštaj sa trke pa posle trećeg kilometra dođe četvrti kilometar, prosto se iznenadiš tim podatkom.


u tu nedelju smo kao pošli zajedno na trčanje, lola je otišla biciklom par kilometara ispred mene pa je tamo negde trebala da ostavi biciklu i da nastavi da trči.
a ja sam kao trebao da je stignem, pa da se dogovorimo dokle ćemo ići tj ko će gde da okrene, i onda smo trebali da se u povratku sretnemo još jednom.
e ali međutim.


mene je toliko počelo da boli stopalo, odmah s početka trčanja, da nisam znao šta da radim. i rekoh, posle kilometar po asfaltu, da pokušam da skrenem na neku stazicu koja vodi kroz šumu, pa po zemlji i lišću, rekoh, možda će me manje boleti kad je svaki korak pod drugim uglom prema tlu. 


i da vidiš čuda, upalilo je. odoh ja uzbrdo sav srećan što sam nešto uspeo da smislim, baš da se ne vratim kući već nakon kilometar trčanja.
što je najlepše, gore na brdu je bilo proleće :-)
dole je bio neki dim, smog, magla, nešto se natmuštilo, pravi onaj ružan prohladan zimski dan, bljak. 


i tako, gledao ja gde da trčim, pa sam tako presekao jedini asfaltni put i opet produžio dalje makadamima, pa stazama, i tako sam, nećete verovati, stigao skroz do izvora reke Gradac.
kad tamo na samom izvoru društvance sipa vodu u flaše, neko me oslovi, i ja shvatim da je to Sofra poveo tri druga na pešačenje. došli su po kamenju, kroz korito reke Suvaje koja kao što joj ime kaže i nije reka nego kamenjar.


i tako ja, da se pohvalim kako na telefonu imam navigaciju, ladno odvalim "devet i po kilometara od Jadra!" (jadar je mesto gde prestaje sâm grad i odakle se granaju putevi za loznicu i bajinu baštu). kad ova trojica zgranuto povikaše "još 9.5km????? pa rekao nam je da sve ukupno ima desetak km???" haha a oni pešače već tri sata i nisu baš nešto euforični da nastave, jedan je već seo na obližnju klupu, izuo patike i cedi čarape :-)


jbg sad kad sam rekao bilo je kasno, i ostalo mi je samo da se pozdravim sa njima i odskakućem nazad kući. meni je za povratak (na tom pomenutom Jadru me je čekala pony bicikla) trebalo nekih 50-ak minuta, a tipovao sam da će njima trebati bar tri sata, naravno zbog par obaveznih zastajanja.


zanimljivo je da me stopalo nije bolelo ništa naročitije (?) nakon tih 19km gde sam ostao oko dva sata jer sam i ja zastajao, naročito u odlasku, malo zbog slilkanja a više onako podsvesno da odmorim stopalo.


nakon toga sam bio u dilemi da li da jedan dan odmorim noge ili ne, pa sam juče ipak krenuo na trčanje, no neslavno se završilo jer sam odabrao (a birao sam pola sata) neku bzvz kombinaciju patika i uložaka pa me je stopalo bolelo od samog početka.
tako da sam se vratio kući već nakon 25 minuta trčanja, mislivši da ću kasnije da pokušam opet. ali nisam.

zato sam i promenio pozadinu na fb stranici,
jer ona slika govori više od 36 reči :-)
NOVI COVER PHOTO

e danas, šta ću danas?
oćete iskreno da vam kažem?
nemam pojma.
znam da ću negde da krenem trčeći, a dokle ću stići i da li ću se vratiti posle pola sata ili posle dva sata, kad bih imao više vremena napravio bih anketu. sva sreća da neću.

srijeda, 20. studenoga 2013.

7, 10, 10

kako reče moja tašta pre nekoliko dana "naš sale slaže kako zine"
e pa sad, nije baš da ja lažem
samo što se podrazumeva, u ovo vreme manipulacija, da niko ne mora baš sve da kaže, a da ga nisu pitali
tako sam ja, čekaj, evo kako je to išlo...
ko će se sad setiti da li sam nešto već pisao na blogu

uglavnom taj CRNI PETAK sam ceo prećopao :-(
u subotu sam bio sat i po na bicikli, i delovalo mi je da se bol sa "90% od najgoreg koji mogu da zamislim" smanjio na nekih 70%
u nedelju sam bio 2.5 sata na bicikli i bol se smanjio samo na 69%

u ponedeljak sam opet ćopao, skakutao po kući samo na levoj nozi, guglao metatarzalgiju, pio brufene, stavljao led, i predveče mi se učinilo da je bol stigao do 50%
i rekoh, pazi ovako
svaki trening ima neki efekt, ili ga nema, trt-mrt filozofija
ja odavno nisam trčao ono baš brzo
i tako je pala odluka
idem da namažem nešto, ne znam ni sam šta
samo da je brzo, ludo, divlje, samo da deluje da "treniram"

i tako sam uključio MapMyRun na telefonu i izleteo iz dvorišta
imam jedan Lolin kružić koji ona trči u trenucima očaja,
tu po predgrađu, u sredini uz/niz neku kratku strmu ulicu
taj krug je trebao da ima 7km okruglo, dobro, ispalo je 7.1km
uglavnom, svo vreme sam imao u mislima trku na Adi

(za one iz HR, to je maltene isto što i Jarun, krug oko veštačkog jezera, s tim da je ovaj beogradski krug nešto duži od trećine polumaratona, 7650m. tako da kad je polumaraton, trči se nešto manje od 3 kruga, malo je izmaknut start)

i ideja mi je bila da ako ikako mogu, da to veče onako trom i ranjen nekako pretrčim taj trening za 27 minuta, što bi na 10% dužoj trci ispalo tu negde ispod pola sata
i uspeo sam
uleteo sam u dvorište nakon ravno 27-nula-nula
jeeeeeeeeeeeeeee

sutradan (utorak) sam već bio ohrabren tim performance-om...
rekoh, idem da spičim nešto slično
e sad...
bilo je malo toplije, pa sam odabrao varijantu biciklicom do izlaska iz grada, pa da otrčim tamo negde izvan dima/smoga/gužve
imao sam u vidu da ću verovatno biti bar malo umoran od trčanja sinoć, pa sam malo pomerio i očekivanja
rekoh sve oko 4'/km je dobro, biću zadovoljan
uzeo sam malo "brže" patike, koje su se kasnije ispostavile kao previše tanke i ravne, i više me je bolelo stopalo od očekivanja :-(

tako da sam u hodu prepravio taktiku
umesto 8km tempa kako sam planirao, rekoh,
da odem 2x4km, ili već ću videti gde mi odgovara da napravim pauzu
zastao sam na jednom (i jedinom) zgodnom mestu, na jednom sporednom putiću, koji je igrom slučaja bio na 3.5km od starta
zaustavio sam štopericu, malo protrljao stopalo onako kroz patiku, malo se istegao, provrteo dupetom levo-desno, i nakon otprilike minut sam nastavio dalje

ideja je bila da odem još tih 500m do okreta, i da se vratim na start
međutim u trenutku kad sam trebao da okrenem nazad,
učinilo mi se da me je bol u stopalu dosta popustio
i tako sam produžio dalje
usput sam sam sa sobom većao dokle da idem
i nekako sam spontano stigao do tačke 5km od starta, i okrenuo
tada već nisam ni imao drugi izbor, osim da opet stanem na istom mestu
tako je trening ispao 3.5 + 3.0 + 3.5 km, sa dve kratke pauze

kad sam drugi put zastao na istom onom puteljku,
nisam se ništa istezao, nego sam samo skinuo majicu dugih rukava,
skinuo ispod nje majicu kratkih rukava (obe sintetičke), zatim sam onu kratku zgužvao i nagurao u gaće otpozadi, obukao samo dugačku, i odmah potrčao dalje
i pirijalo mi je to "osveženje" što sam se malo raskomotio,
zadnjih 3.5km su bili ubedljivo najbrži

tada sam negde usput pogledao prolazak na 7.7km i očitao okruglih 29', što je bilo za minut brže nego što sam to obračunao sinoć
uraaaaaaaaaaa
a celih 10 km, kad se saberu te tri deonice, ispalo je 37'16''
obzirom da sam na prolasku mislio da ću ići okruglo 38',
ovo je bilo puuuno ispod očekivanja
dobro, dva odmora puno znače, naravno
ali baš da sam planirao da ovako trčim, nisam.
zaista

i tako je došao i današnji dan
bol se sa onih 69% prvo smanjio na 65%, a jutos na 50%
mislim na % od nula do sto, od "nema bola" do "ajooojjjjj!!!"
odmah sam imao plan, ali kad kažem odmah, to i mislim
znao sam da mi nozi nikako ne prija dugotrajno trčanje
pa još naročito po asfaltu
i evo kakav sam plan skovao

otići ćemo biciklama izvan grada, tamo ostaviti jednu biciklu
odatle ćemo naizmenično voziti i trčati, deonice
prvo će Lola krenuti 1km trčanja, a ja ću voziti bajk
zatim ću joj predati biciklu i trčati 2km, a ona će me pratiti
i tako smo obračunali da ako okrenemo na 8km od starta,
do kraja će ona pretrčati 6 x 1km, a ja 5 x 2km
i sve je išlo kao po loju
izmene su protekle perfektno bez zastoja, ma sve!

ja sam krenuo dosta uspavano, ali sam znao da ću se "razraditi"
ona je pak krenula živahno, i znala da će malo iscuriti prema kraju
da skratim priču, vetar je bio pojak ali je toplo vreme više značilo
miris proleća me je prosto nosio, kao da sam dobio brzinu više
povremeno sam se brinuo "da li ću izdržati",
ali sam svaki put završio deonicu bez problema,
i odmah se na bicikli oporavio već posle minut

preračunato u vreme, moj trening je izgledao kao
5 minuta bicikle, 7 (malko više) minuta trčanja, i tako u krug
lolin trening je pak bio 5 minuta trčanja, 7 min bicikle, pa opet
sve skupa smo pretrčali 16km za 1h05'
da sam odatle nastavio da trčim još 5km tempa, bez divljanja,
mogli smo da pređemo štafetni polumaraton za 1h24' :-D
hej pa to uopšte nije lošeeeeeeee :-P

nakon toga se bol vratio na 55% ali ajde, možda sam to i očekivao
e sad, čak i da jesam pametan kao što nisam, ali prorok?
to sigurno ne umem da budem
sledeće nedelje imamo polumaraton u novom sadu,
neki rekreativni gde je start sa veteranskim hendikepom
UOPŠTE nemam pojma da li mogu da trčim 1h25 bez prestanka

vikend kasnije sam pak zamišljao maraton u crikvenici,
koji je naravno otpao iz mojih misli, na veliku žalost
jer vidim kojom brzinom (sporoćom) ova povreda prolazi,
tako da nema šanse ni da razmišljam o 3h trčanja
bio sam siguran da mogu da otrčim brže nego u podgorici,
ali će mi po svoj prilici tih 2h55 ostati season's best...

srećom istog vikenda imamo tu pomenutu trku na Adi,
pa ako ne odem u NS sad u nedelju, eto,
imaću priliku da kakvom-takvom trkom završim godinu
rezultat NARAVNO ne bi bio u prvom planu,
naročito što ne očekujem neko lepo toplo vreme.
eto, prođe još jedna godina
kad sve podvučem, nije bila loša...
ali, to podvlačenje linije će imati poseban blog


nedjelja, 17. studenoga 2013.

australofenixus

postoje tako, stvari. nešto te muči. nešto se pitaš. nešto saznaš, nešto drugo ukapiraš skroz naopačke. nekad otkriješ da je bilo naopačke pa ti bude smešno, nekad i ne otkriješ. postaneš vlasnik naopake istine. ako se to tako može reći. jer istina nije jedna, bar kad se radi o našim stvarima. da ne kažem uverenjima. shvatanjima. osećanjima.

i sva ta saznanja, mogu biti važna i nevažna. tipa ono kad saznaš da svinja ima 12 sisa, i postane ti jasno zašto se za nekog kaže da je suvišan "kao 13-to prase". pa to je epohalno otkriće. i ja mu verujem na reč. mislim, nisam nikada pokušao da se prišunjam nekoj krmači na spavanju, i da joj prebrojim sise. ako se ne računa lola u onoj fazi kad je imala 75 kila.

ili ono, kad si prvi put zaista shvatio kako se zemlja okreće oko sunca, i oko svoje ose, i da se mesec okreće oko zemlje, ali kontra smerom, pa se za 29 dana "okrene" 27 puta. tu negde. ako nisam previše zbrzio. jer ako ćemo da verujemo svojim očima, okrene se svakog dana, a ako zažmurimo da bi malo bolje razmislili, okrene se samo jednom u 29 dana. dakle ako se gleda sa nekog balkona, minimum 4 sprata iznad mlečnog puta, putanja meseca bi bila neka gnjecava sinusoida. a pogled sa sunca bi bio poprilično monoton. s tim da je na suncu ionako pretoplo da bi odatle gledali mesec. a i podaleko.

jedino nemam pojma da li se i sunce okreće, ili bi nam tako zemlja i mesec ponekad zašli iza leđa. no sva sreća da je osmog dana bog stvorio vikipediju, pa ćemo i to ubrzo otkriti. (...) sat vremena kasnije (jbg, začitao sam se) znamo i to da se sunčev stomak obrne za 25.6 dana a teme za 33.5 dana. dakle vrat mu je vrlo fleksibilan čim dozvoljava takve cirkuske akrobacije poput onih "žena od gume". ovo je pak "baja od plazme". kažu da je sunce većinom od vodonika a ostatak je uglavnom helijum. zato stalno lebdi na nebu i nikako ne padne dole, jer se i oni dečiji baloni pune helijumom, bar tako kaže onaj čiča što ih prodaje na vašaru, a on nikada ne laže. jer nema razloga.

kad se jednom već zaljubiš, balon ćeš ionako da kupiš, lagao te čiča ili ne lagao. i da, mesec je zaljubljen u zemlju, jer joj uvek podmeće svoju svetlu stranu. mračne osobine nikad ne pokazuje, jer iznad svega ceni instituciju braka.

a kad bi u suncu zadržali vodonik i onaj helijum zamenili kiseonikom, dobili bi vodeno sunce. iliti vatrenu vodu kako su indijanci zvali viski. samo ovo nemoj nikom da kažete inače će već neki ludak to da patentira i koliko sutra ćemo imati na raspolaganju viskija u zapremini 330 hiljada puta većoj od zapremine zemlje. što bi dalje značilo da bi viski postao jeftiniji od vazduha i glavna namirnica na zemlji. a što bi nam pak savršeno odgovaralo jer kad bi se sunce ugasilo, trebalo bi nam čak i više viskija od toga, da bi se zagrejali. pa jel da? još samo neko da nam objasni otkud se sva ta silna rakija peče u kazanu koji se zove mlečni put, e to bih baš voleo da saznam.

i na kraju, na prvom mestu top liste, naj otkrovenje od onih s početka priče, za one koji su još uvek trezni nakon svih ovih isparenja: dakle glavno saznanje je bilo to da sanjamo zato da bi se pripremili za ono što možda dolazi. dakle ne sanjamo da nam je umrla mama zato što mrzimo mamu, kao što se neka deca uplaše, nego sanjamo da bi se pripremili za taj tužan trenutak. sanjaš jednom, sanjaš dva puta, pa posle toga kad se i desi, nije ti više šok. evo ja sam sanjao, pa barem deset puta da su nam ukrali auto. ma već su mi dosadili. sutra pogledam u garaži, a on još uvek tu. pa više su mi se smučili. jebo vas đavo lopovski, pa ukradite ga jednom da valja, i da više ne sanjam te gluposti. ionako ga vozim jednom u dva meseca. zašto ne sanjam da su mi ukrali biciklu? a bar da imam neki ferari pa ajde, nego sad već i zadnji rekreativci kupuju duplo skuplje bicikle od ovog auta. tako to ide. za dve godine po sistemu "staro za novo" zameniš auto za mobilni, a za još dve godine zameniš mobilni za lilihip. i dobro, samo malo doplatiš.

jaaaao pa ja dok se nisam povredio nisam imao pojma koliko sam pametan. pola dana sam trčao a pola dana kunjao i vukao se ko mrcina. nisam stigao da svu svoju genijalnost izbacim na površinu. kao posle velikih talasa, pa ono što ostane na obali, znate, sve one dragocenosti. tek sad mi je neka tajna sila dodala na tom sjaju u očima, ili je to eventualno odsjaj od sinedola kojim mažem taban. ili od faširanih šnicli, nema četvrto. mada je skoro uvek neka kombinacija, nikad nije skroz jasno ni skroz mutno.

i da započnem ono što mi je stajalo kao samo jedna rečenica, u skicama, a sve ovo ispred, ali SVE je bio samo bespotreban uvod. al nemojte da se ljutite zbog toga, jer nekad npr zagrevanje bude zabavnije od trke, pa jel tako. dakle razmišljam ja, kad ugasiš profil na fejsu, praktično umreš. i onda napraviš novi profil. to je isto kao ono kad si sanjao da su ti ukrali auto, a on sutra opet tu. a ovako nestaneš, pa se opet kloniraš iz pepela, kao ona ptica, emu, dodo, tako nešto. uglavnom bilo je neko ime na esperantu. verovatno je bila odande poreklom, pa zato. ko bi to pamtio, na ovom svetu ima više jezika i više država, nego ljudi. ja bar tako misim. umem da nabrojim bar dvadeset jezika, država minimum trideset, a ljudi, brate, ako nakupim tuce, pa ja sam budući nobelovac. dakle ta ptičurina je tema. sva sreća da postoji gugl, umalo napisah ihtiosaurus, tek sad shvatih da to nije ptica nego riba. sreća da nisam u nekom kvizu, zajebavali bi me do kraja života. kad uđem u mesaru trlić da kupim pečeno pile, spakovali bi mi dve konzerve sardina. evo tvoje pečene ptičice sale, i prijatan ti ručkić.

nego o ovome se radi. ne plašim se ja smrti, nego vi. dakle kad ja na svakih 6 meseci ugasim profil, vi se pripremate za onaj dan kad me više neće biti. i onda kad me jednom stvarno ne bude, biće vam lakše. to jest, dotle ću već toliko puta nestati i opet se pojaviti, da će vam biti svejedno.
- onaj opet nestao.
- ma zabole me. vratiće se čim ogladni.
- ali ovaj put zauvek.
- ma taj je svaki put nestajao zauvek, tako da mu više ništa ne verujem. ne mora ni da se vraća.
eto vidite. i posle kažu da ne postoji onaj svet i zagrobni život. malo morgen. nemaju oni pojma šta pričaju. nego samo ne znaju kako da to izvedu, da se vrate iako ih niko nije zvao. a ja sam vam odao tajnu. rekao mi australopitekus. taj je navodno poslednji put ugasio profil na fejsu pre dva miliona godina, a juče sam video jednog za volanom taksija. original. jedino sise, malčice manje je imao, ali to se danas reši dok si reko keks. a ostalo, ma kopija. pljunuti onaj. čak mislim da će na profil da metne istu sliku, i da okači istu pozadinu. nema taj dovoljno mozga da bi uradio drukčije. eto.

ukratko i za one koji još uvek nisu shvatili, od juče u 15:20 imam jednog prijatelja na fejsu. dakle iduće godine, i svake sledeće, ako budu 16-og novembra u 15:20 svirale sirene, tek da znate da nije zbog tita.

eh da. i sinoć odem ja kod psihoanalitičarke.
dobar dan, dobar dan.
ustvari ovako je išlo
- dobro veče.
- dokle smo ono stigli zadnji put?
- paa, nisam imao nijednog prijatelja na fejsu, a bio sam podesio da zahtev mogu da mi pošalju samo "prijatelji prijatelja"
- pa si tako bio sve zajebao
- daaaa, čak ni čak noris nije mogao da mi pošalje zahtev, mogao je samo da čupa kosu
- ovo "čak ni čak" zvuči malo uvrnuto
- uglavnom doktorka, osećam se čudno...
- zašto dečko?
- pa znate, na onom fejsu, od malopre imam JEDNOG prijatelja...
- ne brini se zbog toga, polako, steći ćeš još prijatelja.
- ma nije to doktorka, bojim se... da je jedan... PREVIŠE!
- a jel' tako? previše, je li? prespavaj sale, pa mi reci sutra šta misliš o tome, hladne glave...

a na večerašnjoj seansi, osetio se veliki napredak. napokon sam povratio samopouzdanje. kažem vam ja da je danas bio neki specijalan dan.
- doktorka, hvala vam! do juče sam se osećao kao niko i ništa! sada opet gospodarim svojim životom! (udarac šakom o sto) napokon imam i ja koga da anfrendujem!
- to sale kućo stara, ali nemoj još
- zašto?
- polako, čekaj, de ćeš pred rudu? koja je poenta da nedostaješ samo jednoj osobi? sačekaj da se povežeš sa svima do kojih ti je stalo, i onda, kad se najmanje nadaju, opet krkkkk nož u leđa!
- jaoo tako je doktorka, tako je. dakle dok ih ne okupim svih pet, da se pritajim?
- tako je mali, brzo učiš. a sad pravac na spavanje, crtani film je odavno prošao!

četvrtak, 14. studenoga 2013.

"svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem"

dakle skinuo sam minut sa jesenjeg rekorda u polumaratonu.
na treningu.
jer na trci imam 1h27 (druga polovina Podgoričkog Maratona).
u utorak sam istrčao 1h31, a danas 1h30.
pre dva dana je bilo +9, i izmaglica,
a danas je bilo +8, i opet izmaglica.
čitaj, nije bilo razlike u vremenskim uslovima.


zadnji dan odmora mi je bio 02. novembar,
pa danas nisam bio bitno odmorniji ni umorniji nego u utorak.
dakle i to mu dođe na isto, valjda.
jedna od bitnih razlika je u patikama.
u utorak sam nosio jedne od novih, ali srednje-teških (330g),
a danas sam nosio stare, ali od srednje-laganih (290g).
još bitnija razlika je u profilu staze.
u utorak sam išao po ravnom i nežnim nagibima,
a danas sam trčao po primetnim kupserima.
mislim na uspončiće od po par stotina metara,
na kojima ne možeš da zadržiš brzinu.
uzbrdo osetno usporiš, a nizbrdo sletiš kao da imaš motor u dupetu.
dakle puno su promenljivije brzine.
i za kraj, poslednja bitna razlika je u treningu.
u utorak sam išao promene 100/100, a danas 300/200m.
što je procentualno skoro jedno isto, a evo zašto.
kad trčiš brzo 100m / lagano 100m, nakon one brze stotke ti treba dobrih desetak dvokoraka da usporiš, pa tako praktično završiš trčeći 120m većom i 80m manjom brzinom, što je odnos 3:2, dakle isti kao i kad trčiš 300/200m.


no ostaje činjenica da sam se iz nekog nepoznatog razloga danas bolje osećao, ali ne ujutru i pred trčanje, nego samo na samom trčanju.

nekako sam odjednom i iznenada shvatio da mi nisu teške noge.

zagrevanje 3km kroz grad, bila je neka gužva pa sam se malo pomučio dok nisam izašao na čistinu okolnih puteva, zatim nakon prvih 14' (prosek 4'40''/km ali kažem, sa puno prepreka i dobar deo po kocki) krećem na taj dirigovani fartlek iliti deonice (malo je pertenciozno reći deonice jer intenzitet nije bio jak, mada, kad kažeš da si radio 30x300m sa odmorom između u vidu trčanja laganih 200m, to zaista moćno zvuči) i negde na tačku 10.5km sam stigao za okruglih 46', što je značilo da mi je za prvih 7.5km promena trebalo 32 minuta. prosek 4'16''/km. povratak je bio preko istih kupserčića ali stalno blago nizvodno pa je prošao malo brže, za 30 minuta što je prosek od okruglo 4'/km za drugih 7.5km. i odatle do kuće opet onih istih laganih 3km rastrčavanja, za istih 14 minuta. 


to jest, bile su mi čak i previše raspoložene noge pa sam mogao da ubrzam to i na 13 minuta, ali sam pre polaska odlučio da na treningu nikako ne treba pretrčati Pocu (polumaraton) ispod sat i po, tako da sam pokušavao da usporim koliko god je u mojoj moći. i nekako se nogu pred nogu dokotrljah kući, još mi se najviše otegao taj povratak. da je bilo leto i vrućina, mislim da bih to spičio za 11 minuta bez razmišljanja, i pravo pod crevo sa ledenom vodom. ali jbg, zima ima druga pravila.

posle zadnjih nekoliko treninga, razmišljam,
možda mi za vikend nisu potrebne bilo kakve trke.
samo rizikujem da pokvarim ovaj lep utisak.

burek sa šlagom

znači, vikend. 
nije još stigao ali ga eto tu iza ćoška. 
ja mu tu dođem kao oni putari koje svake godine prepadne prvi sneg. znate ono čuveno "sneg je i ove godine iznenadio putare". slušajući te vesti, čovek bi rekao kako taj sneg nema nikakva druga posla osim toga da putarima smišlja zvrčke. tako i ovi vikendi, taman zaboravim na muke koje mi je doneo prethodni, a već eto sledećeg, oštri noževe i u zasedi skuplja kamenice na kamaru.

ovo je idealna prilika da se osvrnem na prošlu subotu. bila je na par mesta najava tog famoznog Cerskog Polumaratona. trčao sam to par puta. jednom maraton, i par puta polumaraton. to ti je uvek bilo nešto polu-tajno, nit ima trke nit je nema, kao da je pravi neka verska sekta a ne atletski klub.

(u međuvremenu tražim muzičku podlogu za ovaj blog. imam jedan folder koji se zove "Hey Joe 500", i gde mi se nalazi 500 verzija te pesme. neki tip je na svom blogu to opsesivno skupljao, i taman kad je pomislio da je skupio sve što se ne može skupiti, pojavio sam se ja i zatrpao ga sa još stotinak verzija. i svih sto puta mi se srdačno zahvalio. sve dok mu nisam poslao i verziju od Rambo Amadeusa, nakon čega je valjda izvršio samoubistvo jer više nikad o njemu ni glasa nisam čuo)

i tako dođemo mi na trku, a tamo, ne da nema gužve, nego sve izgleda kao da je upravo objavljena opasnost od hemijskih otrova. sedi jedan dečko na nekim klupama, vezuje patike a u pogledu mu vidiš da se pita zašto. malo dalje iza drveta proviruje organizator i valjda razmišlja da li da se pojavi i tresne na sto svih pet startnih brojeva koje je pripremio, ili da ipak pobegne. reče nešto u stilu kako je fino što smo se okupili (to je već zvučalo kao da se radi o proslavi mature, pa u stilu - gle nakon 50 godina ima nas još preživelih?) i kako ćemo eto da napravio jedan fin trening, od nekoliko kilometara. čuj nekoliko. i trčaćemo desnom stranom, kao na treningu. trčaće pored nas i jedan policajac, da nas niko ne bi dirao. i svi ćemo nositi iste majice. - wtf, svi iste majice? jesam rekla da je ovo neka sekta? - prošaputa Lola.

ja sam se dan ranije poprilično umorio na nekakvom trekingu-pešačenju-hajkingu (moram i ja da se modernizujem u izražavanju) i ova trka mi nije padala na pamet, no kako je dan odmicao Lola je uspela da me nagovori. u 7 nisam hteo ni da razgovaram, u 8 sam je samo strpljivo saslušao ali nisam hteo da komentarišem, u 9 sam rekao nek ide ako hoće ali da ne računa na mene, u 10 sam rekao da ću da razmislim, a u 11 sam se spakovao. srećom je start bio u 13 pa je imala vremena da me nagovori. zbog toga mrzim večernje trke, uvek ima dovoljno vremena da se predomislim i u zadnjih pet godina sam ih sve odreda istrčao.

eh da, stigao sam do majice. ali prvo brojevi. kao brojevi se dele prema kategorijama. koja si ti kategorija? ja kažem, ta i ta. eeee onda ćemo tebi da damoooo... OVAJ broj! (pa mi da prvi broj s reda). pa onda onako značajno pogleda lolu. a koja si ti kategorija? lola kaže ta i ta. eeee, a tebi, tebi ćemo da damo... razmišlja... OVAJ broj! (pa joj da prvi sledeći s reda). jako lepo, personalizovani startni brojevi. a tako mala trka, da ne poveruješ. i tako uzmem ja svoj startni broj, dobijem 4 zihernadle. sve po pe-esu. i onda majice. ali pazi, zapamtio je odnekle to ime zorica a zapamtio je i da sam ja saša, to jest da je neko od nas dvoje saška. e sad kako ja ne mogu da budem saška, lola je postala saška, a ja sam postao zoki. samo da znate.

kavaljerski, uslužuje on prvo lolu. je li saška, pita on nju, kakvu ćeš majicu, veću ili manju? naravno da ću manju, reče lola kao iz topa, a organizator posegnu iza leđa, izvadi jednu kesu, i reče - ahmmm, ovde su manje majice, dakle evo za tebe jedna maaaaala mala majičica, biće ti taman. lola ne veruje nikom ništa dok ne vidi svojim očima i naravno odmah razvija majicu da proveri etiketu, na kojoj piše xl. pogleda me belo i samo odmahnu rukom. ionako sam ja stigao na red. a tebi zoki, tebi ćemo veliku majicu, jel tako... vraća iza leđa kesu sa malim majicama, i iz one prve kese, koja je već bila na stolu daje meni veliku majicu. ja rekoh hvala i odoh u auto, a lola mi ote majicu iz ruke i pogleda etiketu. opet xl, znala sam, aahhhahahahhaa. jebote ono nije tamo neki običan pukovnik ni general, ono je dejvid koperfild. da mu daš 20 kesa sa 20 veličina majica, on će iz svake da izvuče xl primerak, i to odmah prvi s reda, uopšte ne mora da mulja u dubinu kao suzana mančić. razmišljam, lako je loli koja nikom ništa ne veruje, pa mora da proveri svojim očima. a šta ću ja, koji svima sve poverujem, kako da poverujem i svojim očima?

i tako, ideja je bila da će trka biti 21km, skraćeno na 9km jer nema dovoljno policajaca da obezbede stazu, a okret možda, eventualno, i ne bude na 4.5km nego malo bliže da se saška ne bi umorila. htedoh da napišem "ne ja nego ona" pa zamalo prepravih u "ne ona nego ja" jer dotle već uveliko nisam znao kako se zovem. računao sam da će okret da bude negde u podnožju brda dokle ima okruglo 3.5km (na nekom mostiću, sećam se sa prethodnih polumaratona) i dok nismo još ni izašli na taj pravac gde je dno spusta, već smo ugledali pandura kako naoružan do zuba čuva onaj šareni čunj na sred puta. nemoj neko da je zakačio čunj, popiće pendrek, viknuh ja panično, pa smo ga svi zaobišli onako u širokom luku. negde pred cilj sam okrenuo nazad i vratio se kilometar i malko da sačekam lolu, ovaj sašku, ili beše zoki... uglavnom jednog od njih, pa smo zajedno trčkarali do ispred cilja, pa sam opet odustao od ideje da pobedim u kategoriji jer sam ionako bio jedini, pa sam opet okrenuo nazad i otrčao ka svojoj kući. imao sam ispred sebe 70km asfalta pa nisam puno žurio, a saški sam rekao da ne mora da beži sa proglašenja jer će me već negde usput stići. ipak auto ima 100 konja a ja onako bezvoljan, koliko sam mogao imati, frtalj konja?

sad bih rekao da se trka neslavno završila, ali nije. lokanu su u diplomu napisali da je pobedio kao prva seniorka, uz medalju je u kompletu došao i pehar, a stazu su sa 6-7km APGREJDOVALI na 10km. kao šlag na bureku, dodali su i vreme, 32'59''!!!!! ličniiiiiiii, uzviknu saška i procveta od sreće, a ja i zoki je poljubismo u dva obraza kao kad je proglašenje etape na tur d fransu. neprocenjivo.

i sad, planiraj ti sledeći vikend ako si blesav. lola kaže ajmo u nedelju na Starek, ja kažem da me zatežu lože i da mi se više trči gore-dole, lola kaže ajmo u subotu na Kosmaj, ja pogledam propozicije a tamo piše "staza od 10 do 20km", rekoh to je zavisno od toga da li pronađeš najkraću stazu ili zalutaš? nakon par mejlova razmenjenih sa organizatorkom, situacija mi je bila nešto jasnija, pa mi još samo fali kristalna kugla da bih znao da li će se na trci pojaviti 5 ili 55 ljudi, da li će moći da se probaulja kroz šumu ili će da bude blato do kolena, i tako još par sitnica. na stranu što ta trka automatski otpisuje bilo kakav plan za nedelju, osim one proverene varijante da odem na solo pešačenje-trčkaranje od jutra do mraka.

prognoza potvrđuje makar jednu stvar a to je da je za ZG najavljeno +10° i poluoblačno, a za BG +12° i nešto više sunca. a zbog toga što je BG istočnije, ovde sunce izađe pola sata ranije nego u ZG pa i to može da donese jedan stepen više jer je na oba mesta start u 11h. no o tom potom, jer prvo moram da završim današnji trening i da vidim kako mi se osećaju lože. nakon 75 stotki u utorak, juče sam bio poprilično kilav na brdskom rastrčavanju i verovatno mi nije trebalo čitavih 21km no kad sam prekasno shvatio da sam otrčao predaleko od kuće, morao sam i da se vratim.

utorak, 12. studenoga 2013.

polu-brz polu-maraton

rekao sam da će utorak da bude polovičan...
e sad, uspeo sam po dva osnova: pretrčao sam POLUmaraton, a na treningu sam se držao šeme fifti-fifti, dakle opet pola-pola.
ukratko, današnjih 21km je prošlo za 1h31'.
sad oni koje je samo to zanimalo mogu odmah mirno da odu na spavanje.
za one druge koji vole malo više detalja, da ovaj trening raščlanim na zagrevanje, 3km, netto trening, 15km, i rastrčavanje, 3km.
prvih i poslednjih 3km su po gradu, kroz pešačku zonu (zamislite u Bgd-u trčanje knez mihajlovom, ili u Zg-u trčanje ilicom, ali jbg, nemam druge mogućnosti jer je pored reke default-na staza raskopana i u blatu do kolena), a srednjih 15km po asfaltnom putu sa par brdašaca, i sa oznakama na svakih 25m.
dakle ovo sam smislio, to jest nisam ga smislio nego mi se samo nametnulo:
prvo sam zamišljao da ću da radim trening 800/200m.
pa sam pomislio, ček da se zagrejem, obzirom da je bilo samo +9, pa sam krenuo 2km sa ubrzanjima 100/100m.
i kad su prošla ta 2km, iskreno, uopšte mi se nije trčalo 800m u cugu.
jednostavno, svidele su mi se ove kratke promene.
i tako sam nastavio, spontano. dalje sam jedino razmišljao koliko dugo da idem takav trening. nije tu bilo baš previše mogućnosti, uvek sam ga radio kao 10km, eventualno kad sam umoran, onda sam to delio kao 2x5km, ili 2x4km, ono baš kad sam m-r-t-a-v.
e danas se odjednom ispostavilo da nisam ni mrtav ni polumrtav, pa sam počeo da razmišljam u malo megalomanskim okvirima. čak sam razmišljao da li da prvi put u životu opičim POLUMARATON celom dužinom iz 100/100m promena. pa sam pomislio, tj setio se nekih starih knjiga, kad su nas učili kako nikada ne treba trčati duže od 6km intervala, a ovo bi bilo 10.5km kroz ubrzanja i 10.5km odmarajućih delova.
pa rekoh, mnogo je. ne što je mnogo, jer "mnogo" ne postoji, nego je mnogo u trenutnoj situaciji, nakon ovih par dana neuračunljivih trening- kombinacija.
pa sam se smirio negde na međi od 15km. da bude više od uobičajenih 10, da ne bude ni "samo" 12km promena, nego eto, da spičim celih 15km. s tim da bih jednom, nekad, verovatno uspeo da takav trening završim za sat vremena. na odmornim nogama, i u nekom lepom toplom danu. no nema veze, ne mora uvek da bude prvo pa muško. šta fali isto to "probno otrčati" i sporije, pa će svaki sledeći put da bude poboljšanje?
i tako, nisam se uzbuđivao ni opterećivao prolascima. jednostavno sam pravio promene, nisam nešto baš sprintao, a kad je trebalo da se trčkara lagano, pa, trup trup, nisam se nigde žurio.
kad sam shvatio da sam pretrčao tih 15km za 1h03, odmah sam izračunao "još 6km za 24', i eto polumaratona za 1h27, pa to je kao drugi deo maratona u Podgorici"!!!
ali najbolji kilometar je bio poslednji. nakon trčanja kroz grad, po trotoarima, kroz semafore (samo jednom kroz crveno), pred sam kraj sam se tako lepo i skočno osećao, da sam maltene bio ubeđen da bih mogao isti ovaj trening odmah da ponovim. vrlo, ali vrlo retko imam takav osećaj na kraju nekog "pravog" treninga. uglavnom sam svestan da, ma koliko nešto "delovalo" moguće, ipak nije moguće. jer ja sam poprilično realna osoba. svesna. retko kad se zavaravam, ubeđujem u nešto nemoguće. ali ovo kako su mi danas na kraju trčanje bile srećne noge, ovo se stvarno retko doživljava. čudna stvar ovaj život...
mislio sam, i ovo ne lažem, da je prosto nemoguće trčati u ovakvom danu, nakon nedeljne Dužine od 3.5h, a bar da sam se juče odmorio, nego sam trčao neke tempo deonice, iliti što bi jack daniels (ne onaj od viskija, nego trener) rekao "krstareće intervale". a i to je juče bilo mala maca, u odnosu na to koliko me je zamorilo pola dana mešanja betona u dvorištu, po ledenom vetru.
tako da, naravoučenije je kao i uvek isto - koliko god mislili da čovek ima granice, to je jedna toliko žilava životinja, da nikad nemoj da se kladiš da će sutra da bude mrtav. uvek postoji ono sutra nakon sutra. dobro, skoro uvek.

polu-utorak

na današnji dan pre tačno 10 godina je umro (tj obesio se) dečko koji je bio zvezda nekih tinejdžerskih serija u americi. čini mi se da prvi put čujem to ime, videh slučajno na vikipediji. kažu da je u zadnjim godinama života previše pio i stalno ponavljao kako će se ubiti. nije mogao da podnese kraj one najveće popularnosti. bio je '76 godište.

e sad. kako se meri popularnost? to ne meriš sam, određuju ti drugi. a u sportu je drukčije, recimo. (uvek volim da napravim neočekivanu paralelu). dok god možeš da istrčiš maraton ispod 3 sata, mogu da pričaju kako si spor ili prespor, ti možeš da budeš zadovoljan. ili 4 sata, nebitno, već prema mogućnostima i ambicijama. i onda kad jednom ne budeš mogao maraton ispod 3 sata, uvek ćeš moći da nađeš neki drugi cilj. polumaraton ispod sat i po. ihihiii, tako možeš da produžiš dane slave za još 10-ak godina. mislim, nakon onog maratona za 3 sata. hoću da kažem, ne moraš baš odmah da se obesiš. ili bar ne treba žuriti. za bešenje nikad nije kasno. recimo kad ti žena prvi put obori ruku, e tu bi se trebalo ozbiljno zamisliti. mislim, kad smo već kod sporta. a možda ne moraš ni tada. možeš i da promeniš sport.

ali da se vratim na početak, ovde se stalno radi o tome da li si nečim zadovoljan, da li uspevaš da nađeš razlog za zadovoljstvo. "samo tako se nikad ne besi", da se tako izrazim. ako ne zvuči jasno, zamislite dijalog između glumaca i sportista: - mi se besimo, kad nam opadne popularnost. - eeee a mi se nikad ne besimo, mi uvek nađemo nekog novog od koga smo brži i onda se nad njim iživljavamo. pa dakle u tom smislu.

a popularnost, ako si zadrt, možeš da meriš naslovnim stranama. ako si svake godine bio 20 puta na naslovnici tinejdžerskih časopisa, i sad već 3 godine nijednom, sasvim je normalno da se osećaš kao da si potonuo, u toj beskrajno dugačkoj (a bogme i dubokoj) reci nadolazećih mladih idola. osetiš se kao upotrebljena stvarčica, portrošna roba.

zato ja volim što nisam nikad bio na naslovnici Maratonca, samo nekoliko puta oslikan u tekstu. doduše, i Maratonac je prestao da izlazi, što jes jes. eventualno kad opet istrčim Plitvice ispod 3 sata, možda ga opet pokrenu. mislim, napokon će imati valjan razlog. naročito se to dogodi kad napunim 60 godina. tada bi mogao i ceo broj da bude samo meni posvećen. ali o tom potom, prvo treba da se ne obesim dotle, a dalje ćemo lako.

nešto sad razmišljam, kako da sve ovo upotrebim za trening. prvo mi je palo na pamet da otrčim POLUmaraton, jer nisam za vikend. tu bi sve bilo POLU. ovaj dečko je proživeo pola života, a i to što je živeo je samo do pola shvatio. ja sam polu-umoran, a polumaraton je pola od celog doživljaja, u ovom tekstu - života. tako bih ja poluumoran otrčao polutempo, i verovatno bih se i ja ugasio na sredini treninga, oko okreta, tamo negde u pričeviću. na kraju bih bio poluzadovoljan, i uveče bih opet polovično otaljao blog. ovo je dan da se živi na pola.

ili pazi ovo!
POLA od polumaratona!!??
a, šta kažete?
ionako je lako preračunati vreme na 10k u vreme polumaratona. valjda...
pa zašto bih mučio napaćene noge i leđa, nakon trke u subotu, 3h25' hard core trčanja u nedelju, 5km tempa + 4 sata betoniranja u ponedeljak, ipak, bojim se negde će nešto da pukne i samo ću ostati na sred asfalta sa dupetom na zemlji, i zgledaću se naokolo šta li se to dogodilo. e sad idem da vidim kod McMillan-a kako idu te "preračunske tablice". to je ono kad ti na osnovu trke na 3km preračunaju koliko si brz na maratonu, a ti se onda tako "preračunat" (dvosmisleno) već na 25-om kilometru raspadneš kao bivša jugoslavija.

evo šta kaže taj najčuveniji kalkulator:
ako mogu 10km za 38'
(kao što sam istrčao u Sivcu letos),
onda mogu polumaraton za 1:24:43
(u Somboru sam išao 1:24:47),
a maraton mogu za 2:58:17
(u Podgorici sam išao 2.5 minuta brže, ali sam sekao krivine)
dakle poklapa se!

e sad jedino treba videti koliko sam danas odmoran. dakle ako pretrčim 10km u tempu, to neće pokazati koliko mogu da trčim na 10km, nego koliko betoniranje utiče na brzinu trčanja nakon 9 sati "spavanja ko top". eto to je ono što sam razmišljao dok sam čekao da mi se slegne doručak i pitao se zašto planiram trčanje kad su mi noge u takvom stanju da mi se uopšte ni ne stoji, a kamoli hoda, a tek kamoli trči. život je čudo.

što je najzanimljivije, sve ovo gore se VIŠE NEGO UKLAPA jer sam na svim ovim trkama bio slično spreman. pred Sivac sam bio toliko umoran da su mi noge klecale dok sam se zagrevao i do zadnjeg časa sam razmišljao da li da uopšte startujem, u Somboru je bilo +31° i isto kao pred Sivac smo morali da ustanemo u 4 ujutru i da se u autu vozimo 4 sata na trku, a pred Podgoricu sam većinu od dve nedelje nakon NS maratona preležao bolestan.

paralelno tome, verovatno se i svi ostali McMillan-ovi Ritmovi savršeno uklapaju u moje treninge, jer ako kaže da mi je idealno da 1000-rke treba da radim od 3'32'' do 3'41'', pogodilo se da sam juče (dan nakon one dužine po kamenjaru) zadnje dve promene od 2km i 1km otrčao tu negde oko 3'30''/km, dakle upravo u tom opsegu. i piše da Tempo Run treba da mi bude 3'50 do 4'/km, dakle to bi bio cilj za danas. e sad, eventualno zato što nisam "samo umoran" nego premoren, možda to podelim na dva dela, ili čak i na 4 dela po 2.5km, sa pauzama od možda samo minut? tek koliko da malo istegnem leđa i da dopustim stopalima da nakratko predahnu od tog silnog udaranja po asfaltu.

NAROČITO ZATO jer već koliko za 5 dana imam priliku da trčim ravan polumaraton, pa bi bilo bolje danas uraditi nešto "što drukčije moguće" od ravnomernog tempo trčanja. nemam pojma. nešto ću smisliti. do sutra bih morao definitivno da odlučim da li je ipak prekasno da se predomislim za Starek, ili sam ipak bio pametan kad sam digao ruke od planiranja trka tako "na silu".

ponedjeljak, 11. studenoga 2013.

po-NEDELJA-k

juče 32km dužine po mestima kuda nikada niko nije trčao
danas, ne znam šta mi bi, umesto da odmorim lupih
5km brdskog zagrevanja, zatim 2km po 4'09'',
to je bila kao neka prelazna faza u tempo trčanje,
pa onda 2km po 3'40'', pa 1km za 3'23''.
i odatle još 4km lagano do kuće, po kiši.
samo +13° i vetar, a meni prijatno u kratkoj opremi.
posle toga sam užinao muesli,
i nešto po dvorištu betonirao nekih 4 sata.
ujedno sam završio, pao je mrak, i nestalo mi je cementa.
(što me nervira kad umesto backspace stisnem F11!)
e sad, šta li će sutra ujutru leđa imati da mi kažu,
jedva čekam da čujem...



NISAM nosio kompresione čarape dok sam mešao beton!
i sutra bih mogao nešto da nakucam o nedeljnoj Dužini.
nadam se.

subota, 9. studenoga 2013.

sport i rekreacija (eh da, i vrištanje)

Juče je bio neki jako lep dan, i sad, primetio sam da sam promašio periodizaciju jer sam u četvrtak bio super odmoran, a samo sam se lagano provozao biciklom dva puta po nepunih sat vremena. I šta sad raditi ceo petak, nije mi bilo jasno. Nekako spontano sam odlučio da ovaj vikend ipak neću presedeti u autu, nego ću lepo i juče i danas i sutra da provedem što je moguće više vremena u prirodi. Valjda mi je dosadilo ono "treniranje", dva trčanja po sat vremena dnevno, ja kad god pokušam da glumim profija meni se to ubrzo smuči. I vratim se u rekreaciju. Ništa, krenuo ja prvo biciklicom 3.5 km dok izađem iz grada, pa zatim otrčkarao prvih 6km asfaltom. Za pola sata, dakle 5'/km, mrtvački, samo što nisam u trku zaspao. I tu zastanem na jednom mostiću, malo se istegnem, i dalje nastavim peške. Preko jednog brda, pa nizbrdo strčkaram, pa se popnem na drugo brdo, onako penzionerski nogu pred nogu, i tako... Rekoh, što duže ostanem na vazduhu, to bolje. I taman sam tako uknapio taj triatlon da sam došao do bicikle tačno u onaj predvečernji trenutak kada pomisliš kako više nije dan nego je ono "ni tamo ni vamo". Zadnjih 3.5 km sam se malo smrzo jer je na bicikli hladnije nego peške, ali ajde, nisam crko.

Evo kako je teklo to razmišljanje. Dve tačke. Šetam ja tako, i svašta mi pada na pamet. Zašto ljudi vrište dok padaju sa petog sprata. Ja sam jednom davno zaključio da je to zato što se vrištanjem napnu mišići koji drže rebra pa je veća šansa da sačuvaš bar jedan ili dva unutrašnja organa od pucanja, u odnosu na ono kad bi samo mlitavo tresnuo o zemlju. Mislim, ljudi verovatno vrište i dok ispadaju iz aviona sa 9km visine, ali neka ih, nada i treba da umre poslednja. I tako, počeo sam da razmišljam da li sam ja pametniji ili gluplji od nekoga koga boli uvo da sâm dolazi do raznih saznanja, nego lepo to pročita. Njemu treba minut, meni pola sata, a dođemo na isto. E sad, da li taj proces mozganja dodatno opamećuje čoveka, to je pitanje. Npr da ne postoje nauke, jednačine, ja bih i sâm mogao da izmislim da v=d/t jer ako iz Pričevića dotrčim kući za sat vremena, a biciklom stignem za pola sata, normalno da je brzina duplo veća na jednako dugačkom putu. E međutim kad dođemo do E=mc^2 , šta da se lažemo, kako bih ja do toga došao? Razumem ja da su energija i masa međusobno pretočivi pojmovi, ali zašto baš brzina svetlosti, pa još na kvadrat, nemam pojma da me ubiješ. Što ne znači da ne smem da razmišljam o ostalim stvarima, naravno.

Slično tome, ne mora da znači da su ljudi koji izmisle svoj FB status pametniji od ljudi koji samo nešto prekopiraju. Čak štaviše, verovatno je svaka prekopirana mudrost pametnija od mojih doskočica. A i ti koji su prepisali, ako su prepisali nešto pametno, pa valjda znači da su i oni to razumeli, dakle nisu glupi. Zašto bih onda ja mislio da sam najpametniji, ako nigde nema potvrde da sam pametan, nego jedino što možeš sa sigurnošću da zaključiš, to je da se često PRAVIM pametan. Ja KAO sve znam, ja KAO dođem do svakakvih zaključaka. To što nečiji deda voli da vozi biciklu, ne znači da će ikada otići na olimpijadu i tamo usput odsprintati Kevendiša. Tako i mi blogeri imamo poprilično male šanse za Nobelovu nagradu u disciplini: Ulična filozofija. Pod-disciplina: Vrištanje u slobodnom letu sa petog sprata. Kad bi postojao Fakultet za Beskorisna Pametovanja, ja bih mogao uslužno da pišem magistarske radove po deset evra. A doktorate bih sastavljao za sladoled, jer mi je lakše kad mogu sâm da smislim temu. Nažalost takav fakultet ne postoji, pa nikako da se obogatim. Osim ako ga sâm ne osnujem.

A i ta pamet, to je čudna stvar. Kad pogledaš, najveći pljačkaši, serijske ubice, vođe raznih sekti, svi su odreda bili izuzetno inteligentni ljudi. I šta je sad pamet jbt? Da li je inteligencija to, da svoju pamet upotrebiš da bi istrebljivao svet? Ko je tu lud a ko zbunjen? Kako pametan čovek može sebi da dozvoli da bude lud? On koristi svoju inteligenciju na to da zajebe policiju, da ga ne uhvate dok s drveta snajperom gađa penzionere. Razmišljam tako, puno je važnija ona neka emotivna inteligencija. Kažu da ima sedam vrsta inteligencije a da me ubiješ ne mogu da se setim više od 4. Nema veze. Ja kad pišem nikada usput ne guglam, to mi dođe kao varanje. To bi definitivno značilo da se "pravim pametan" što mi nije namera. I kad smo kod pameti, oduvek sam se potajno divio onim tekstovima u Vikipediji. Znaš, kad treba da započnu neki članak. 


Evo sad ću da napravim jedan Test. Uzeću neki pojam, koji mi prvi padne na pamet, pokušati da ga opišem, pa ću da uporedim sa tekstom iz vikipedije. Evo neka bude Sport. Šta je dođavola sport? Sport je... pojam... koji obuhvata sve... oblike? vidove?... ljudske aktivnosti, (a nije ni samo ljudske, imaš npr jahanje kao sport), kojima je (aktivnostima) cilj poboljšanje sopstvenih fizioloških (psihofizičkih, motornih, čega sve, wtf???) parametara, mogućnosti? (sad se već gubim) kao što su snaga, brzina, veština, kako zbog sopstvene psihofizičke dobrobiti, tako i zbog upoređivanja sa drugim sportistima na raznim takmičenjima. Brate ovo ne da zvuči nakaradno, nego me je prosto sramota što sam ga napisao. Ail ajde, nemam vremena da sad pola sata prepravljam jednu rečenicu. Možda bi mi bilo lakše da je napišem skroz ispočetka.

E a hajde sad da pročitamo šta piše na vikipediji.
Hrvatski: Športom (ili sportom) nazivaju se fizičke aktivnosti koje čovjek izvodi iz natjecateljskih razloga.
(zanimljiva definicija, jer odvaja sport od rekreacije. ako se neko sprema za maraton i trči 6'/km, onda je on sportista, a ako ja trčim samo iz sopstvenog zadovoljstva i prođem pored njega 4'/km, to još uvek ne znači da sam sportista. hmm, intrigantno)
Bosanski: Sport je fizička ili mentalna aktivnost koju čovjek izvodi po utvrđenom skupu pravila, u cilju natjecanja sa protivnikom ili protivničkim timom, uz primjenu propisanog sistema bodovanja na osnovu kojeg se utvrđuje pobjednik.
Srpski: Спортом се називају такмичења која су најчешће у сфери физичких активности, али постоје и спортови који нису везани за физичку активност, као на пример шах. Неки од разлога за бављењем спортом могу бити разонода, развијање тела, побољшање способности, такмичарски дух, као и финансијска добит.
Engleski: Sport (ili sportovi) su svi oblici (obično natjecateljske) telesne aktivnosti koji, kroz neobavezno ili organizirano sudjelovanje, koriste održavaju ili poboljšavaju fizičke sposobnosti i vještine, a pružaju zabavu za sudionike, te u nekim slučajevima, navijača.
(jebote ovo kako su englezi napisali, ladno i seks ispadne sport, mislim pročitajte sad još jednom ovu zadnju definiciju :-D )

Ćuti, nisam loše prošao. Doduše u startu sam omašio jer kad sam rekao "sport" ja ustvari nisam pomislio na sport nego na fizičku aktivnost uopšte. Pošao sam od toga da je sve sport, i ono kad trčiš sa psom na Adi, i kad odeš u Pingvin na klizanje, i kad odeš na pešačenje kanjonom reke Gradac. Što naravno nema veze sa sportom. Nego ja doživljavam sebe kao sportistu, jer se povremeno pojavim na nekoj trci, i onda sve što radim u slobodno vreme takođe nazivam sportom. Eto otud zabuna. Ali sad sam pametniji, sad bih drukčije napisao. I tu se vratimo na ono gore razmišljanje, da li je bolje do svega dolaziti svojim tokovima, ili je bolje jednostavno izguglati, pročitati, i doviđenja. Nemam pojma. Ponekad valjda nije loše ni shvatiti gde praviš greške u razmišljanju. Uloviš ih kao leptira u mrežu.

I tako sam se nešto zamislio juče, dok sam kao samouki geometar koracima premeravao neke livade iznad Lelića, sve mi je to proletalo kroz glavu ko je pametan a ko je pametniji, i pogledam jedno drvo, i vidim, znate one crvene bube što ih se nekad skupi sto komada u podnožju drveta? E vidim jednu takvu bubu. Krenula je negde odozgo, i piči prema zemlji. I hodam dalje, i razmišljam, jebote pa i ova buba zna gde je pošla, i zašto, a ja već dva i po sata tumaram po brdima a da ne znam tačno ni gde ću ni dokle ću. Imam manji mozak od najmanje bube. Toliko o pameti. I dalje odatle sam prestao da razmišljam, postalo me sramota. Samo sam trčkarao i pevušio neki pop pesmuljak od Ane Stanić. Eto na kolicno mi se mozak smanjio u samo jednom trenutku. Emotivna inteligencija. Njen um je moj vakuum. Boom.

srijeda, 6. studenoga 2013.

kišne deonice

kako mrzim ovaj osećaj, kad su mi noge odmorne i vesele dok ulazim u kuću s trčanja, a posle sat vremena se ukrute kao da me je neko masirao buzdovanom. to je neko skroz pogrešno smislio, da život tako treba da izgleda.

a ovo u zadnja 4 dana je ispalo načisto sumanuto. praktično je sve posle maratona (Podgorica) bilo blesavo. kao prvo, nakon samo 3 dana sam već zaboravio da sam trčao maraton. pa sam lupio 5 treninga u 3 dana. baš fino. pa sam odmorio u subotu, i u nedelju otišao na brdsku trku, nakon koje sam evo nalepio još 3 dana treninga. to jest, dva i po dana, jer današnji dan još uvek traje. planirao sam da trčim 2x, pod uslovom da jutros protrčkaram sat laganih kilometara, a popodne da raspalim neki trening kad prestane kiša.

međutim, jutros sam se nakon prva 2.5km kroz grad dovoljno zagrejao da bi onaj prvi ukrućeni utisak ustupio mesto nekom skromnom entuzijazmu, i rekoh ma ko ga šljivi, odoh ja dalje u zabavu. bez zastajanja sam protrčao kroz oznaku "3km od kuće" i stisnuo Lap, pa nastavio sa treningom koji mi se od jutros nekako najviše sviđao.

promene 300m brzo, 200m lagano, i tako dok se ne umorim. na putu imam perfektno vidljivo i precizno obeleženo svakih 100m brojem, a čak imam i crtice na svakih 25m. nemam drugo objašnjenje zašto su to putari obeležavali na svim okolnim putevima, osim da bi meni olakšali treninge.

ovan kao ovan, prvo sam pomislio da ću tako da trčim 10km bez prestanka, kroz te promene/deonice. pa sam onda tokom prvog kilometra malo mozgao, pa rekoh, jebote, to je kad se sabere dva puta 300m u svakom kilometru, dakle tako bih napravio 20x300m jako, i 20x200m lagano. pa mi se učinilo nekako previše da trčim u zbiru 6km tim jakim tempom, pa sam smanjio plan i dogovorio se sa svojim nogama da ćemo da idemo 4km u jednom pravcu, i 4km nazad.

odlazak je blago uzvodno, a duvao je i vetar, tako da su brzine bile poprilično depresivne i svo vreme sam se pitao ima li ovakav trening ikakvog smisla, ako mi noge nisu odmorne. kilometri su se vrteli oko 4'06'', po sećanju, mrzi me da zbog sekunde gore ili dole sad sve prepisujem. kad sam okrenuo nazad odmah sam primetio da je lakše trčati sa vetrom u leđa, a i štoperica je potvrdila taj osećaj da se ide brže uz isti napor jer su kilometri prolazili po 3'55'' ili 3'53''. 


 

tako sam na kraju završio planiranih 8km za 2 sekunde ispod 32 minuta, što daje prosek od okruglih 4'/km. nemam pojma kako bi to išlo da sam bio odmoran, niti mi pada na pamet da dam krv na analizu jer bih dobio u rezultatima nivo uree preko 10 milimola, ako se nešto u laboratoriji prvo ne bi pokvarilo. oooo bože, kad jednom umrem, kako će to biti divan osećaj. pa kad prođe prvih deset dana ležanja i spavanja, noge full odmorne, ja mislim da ću da istrčim lični na 100km bez po muke.

evo razvedrava se, neko me zajebava. čak i ako ne bude posla u onom poslednjem satu pred mrak, i ako ne budem gladan, i ako budem mogao da odem na to još jedno lagano trčanje, prosto nemam pojma kako ću uspeti. sad mi deluje da bih se sapleo na prvi ivičnjak dok preskačem prepreke tu po gradu. no hajde, da ne kukam puno unapred, ima dotle još skoro 5 sati...

(ne)PLANirano

plan je bio lep ali kao i svaki plan nije stigao do kraja
zamislio sam da ću nakon trke u nedelju i dva tempo trčanja u ponedeljak da "smislim nešto odmarajuće u utorak", da bih posle toga u sredu (DANAS) raspičio još dva trčanja, i nakon toga bi mi četvrtak i petak bili dovoljni da se u subotu osećam normalno na polumaratonu. verovatno bi u četvrtak bilo nešto lagane bicikle, kažem verovatno.


dakle ostalo je da se osmisli taj utorak. i sinulo mi je, čim sam se ujutru probudio a nisam se osećao kao ponjava nego samo kao krpa. zbog nekih čudnih zatezanja u nogama sam odlučio da pre podne bude odmarajuća (rikaverišuća) bicikla, a rekoh, popodne ću da trčim, isto tako pretežno lagano. kao čuvam se za tu famoznu sredu.


i sine mi, da ovo što me boli u leđima, dupetu, da bi to možda moglo da se dotera za još tu malu nijansu. počelo je sa bolom koji je bio 80% ometajući i zbog kojeg nisam mogao da potrčim preko pešačkog kad prestane da trepće zeleno, zatim sam mogao da trčim brzo ali nikako lagano i dugačko, pa mi je smetalo samo na bicikli, pa sam posle dugačke pauze istrčao i prvi polumarton (Koceljeva 2012 1h30 lagani tempo i druženje-ćaskanje s Marianom) i odatle se nastavilo manje-više normalno, sa povremenim i ne tako jakim bolovima, pa sam ove godine trčao i maratone. 


a bol se za to vreme vrteo oko 60%, 40%, 20%, i nakon što sam sa onih 10% pretrčao celo leto i tri planinska maratona, evo sada je na nekih 5%. dohvatim ja tako juče ujutru pošaljem kiropraktičarki sms - jesi budna? na šta mi ona odmah odgovori - naravno, doleći! eto toliko nama treba kad se čujemo prvi put posle godinu dana. i tako, izgnječila me ona kao restovani krompir, istezala me kao kad kučići rastežu staru čarapu, i na kraju smo se čak malo zajedno provozali biciklama da bi me ispratila prema kući. 


dođem kući i rekoh, pre nego što počnem da planiram to trčanje, da vidim dokle je stigao onaj majstor sa autom. tek čovek mi kaže da je sve završio, ali baš sve, i da samo još treba da mu donesem novi senzor spoljne temperature da ga uglavi na mesto. bože. ja tek sišao sa bicikle, a preko svega počinje i kišica. planirao sam da po auto odem trkačkom biciklom, da ne gonim ovaj MTB traktor od 15kg preko svih onih brda, ali eto, namestilo se. ništa, užinam ja, opet obučem opremu za biciklu, u ranac spakujem nešto odeće i najlakše moguće patike da ne vukljam još u neke cipeletine na leđima, i hop, odoh ja prema Šapcu. što je najgore put je bio suv već od trećeg kilometra tako da sam mogao i trkačkom, samo ko je to mogao da zna. da sam krenuo trkačkom verovatno bih upao u pljusak.


i tako, me zbog jučerašnja 3 sata na bicikli, leđa sada bole još više, a kiša opet pada. tek nakon što je jedan plan pukao, upadam u vremenski škripac da sastavim novi. nema mi druge nego da odluku donesem u hodu, bukvalno. obući se za trčanje, na noge neke što minimalnije patike da upiju što manje vode, i izleteti iz kuće što brže moguće. nakon početna 3km trčanja odrediti koliko su noge odmorne, pa ili nastaviti na neki trening (smisliti neke promene-deonice bez zastajanja), ili ako noge nešto gunđaju nastaviti u tempo-rastrčavanju do nekih sat vremena i vratiti se kući, pa sačekati popodne za taj neki famozni poslednji krucijelni ubitačni trening od kojeg ću u subotu biti 20% brži. 


znam ja da svi kažu kako se prase ne goji pred božić, i kako su ti poslednji treninzi uglavnom kontra-produktivni, ali ja volim kad nešto radim da uradim do kraja. ako ima fore da se trenira do srede, ja ću da trčim do ponoći. koja je poenta da napravim tortu i ostavim je bez preliva. ništa šlag, ništa čokoladni krem, pa to i nije torta. dakle danas je dan za preliv. a tu je i kiša. a duva i vetar. samo da se preliv ne pretvori u proliv, i biće sve u redu. odavno nisam radio onaj trening 100/100. hmmm. a tek 200/100, to kao da sam zadnji put trčao u nekom prethodnom životu. a tek 300/200, ajmeeee, pravo je čudo da mi je uopšte palo na pamet.


utorak, 5. studenoga 2013.

rampa

imam jedan zaostatak u vidu anegdote za koju sam obećao da ću napisati, pa je došlo krajnje vreme da to uradim. 

elem, krenuli smo mi iz Ivanjice na more, onog tamo davnog petka pred Podgoricu. ovo već u startu zvuči obećavajuće, tipa petak pred krstovdan, petak pred bogojavljenje, petak pred maraton...

i sad, Lola i ja zapucali preko Sjenice, jer su gore najlepši predeli, a Ana kaže kako je zadnji put na tu stranu išla jednim drugim putem koji je kraći. gledam ja na karti, kako može biti kraći put od prave linije, ako taj kraći ide okolo u polukrug, i čak štaviše odmah sa starta se vraća desetak km nazad prema Arilju.

i ništa, Lola vozi, ja dok još nismo u romingu skidam neke albume sa Deezer-a, a na zadnjim sedištima Ana skače i peva za troje. ugođaj veseo do granice ludila, kao da sam pošao na letovanje sa čoporom dece. utom se javlja neki njen drug koji nam saopštava spasonosno rešenje. iz Sjenice se nikako ne bi trebalo vraćati na Novu Varoš (to nam nije padalo na pamet), a put preko Aljinovića ništa ne valja (e tuda smo upravo mislili da pokušamo da se probijemo), nego odmah iz Sjenice pitati za prečicu preko Bara, koja izlazi direktno u Bijelo Polje.

pogledam ja na kartu, fakat tamo ima neki put u izgradnji, ali ako je karta od pre 40 godina, do danas je sigurno izgrađen?
(zapamtite dobro ovu zadnju rečenicu,
podvucite je debelim crnim flomasterom!)

i tako, stigli mi u Sjenicu, na glavnoj raskrsnici iznad centra izašao ja i maltene se pobratimio sa nekim čičom koji je tu nešto betonirao ispred kuće, mislim, toliko je čiča bio ljubazan. da, tu negde treba da mi ostane džamija sa desne strane i dalje je nov put, posle ima malo makadama ali nije bitno, puno je kraće i isplati se.

dok sam se ja vratio do auta (još uvek rukavom brišem obraze koliko me je čiča izbalavio) tamo zatičem čitav kružok koji diskutuje o istom putu, dok Ana preko zajedničkog prijatelja pozdravlja olimpijca Kolašinca, baš je mali ovaj svet. par tih kršnih momaka sede u neku limuzinu i ode na jednu, a mi na drugu stranu.

posle nekog vremena, upalio ja na telefonu MapMyRun i otvorio kartu. idmo u pravom pravcu, a za nekoliko kilometara karta pokazuje "kraj puta". ništa, ne damo se pokolebati. mrak neće pasti još dva sata, dakle vremena imamo na pretek, ako treba čak i da se vratimo u Sjenicu pa sve ispočetka. kad da vidiš, sve asfalt, i to nov. i to tako ide, i ide, i ide (ja ko Božo Sušec) i mi oduševljeni, u jednom času lepo vidim da smo na pola puta do Bijelog Polja a prešli smo samo 20-30km, otprilikativno.

i tu negde prestade asfalt, ali je podloga lepa, a i oni momci su rekli kako put nije baš baš, neće moći da se ide preko 40. međutim put ubrzo postaje sve uži i lošiji, ali karta nam je spas, već smo uveliko odmakli od Sjenice i deluje da smo "tik iznad magistrale" negde tamo kod CG granice. ono, desetak km avionskom linijom. e ali, aerodroma ni na vidiku. tu beše jedna raskrsnica, vrlo ali vrlo sumnjiva, i ja pogodih gde treba jer smo nepunih pola sata kasnije (???) napokon stigli do nekog zaselka i ugledali prve žive duše. stoje dvojica na putu i pričaju. jedan pijan kao daska. pokazuje rukom desno a govori "i držite levo, levo..." pa onda pokaže na levo i uzvikne "ali nikako desno ne skrećite!".

ajoj, nama baš nije da je bilo prijatno, ali shvatili smo da ako ne zna šta priča, valjda bar rukama pravilno pokazuje. i zaista, nakon rodea po nekom kamenjaru u narednih pola sata (!!!) stigosmo na raskrsnicu na vr brda, bogu iza nogu, koja kaže Bijelo polje levo. ono, napisano hemijskom olovkom na dasci pa zakucano na banderu. a ime nekog manastira i strelica desno. DESNO povika Ana koja je jedino od svega zapamtila da treba da se prođe pored tog manastira.

srećom videh da iz daljine nailazi čovek koji ispred sebe goni dve krave. otrčim do njega, ubeđen da ipak treba da odemo pravo, tj levo, kad on mi saopšti ladan tuš kako pravo doduše postoji put, ali ne može da se pređe jer nema policije, prelaza, ničega, nego samo graničari koji svakog uredno vrate nazad. jedino propuste tu lokalne meštane koji odu s njive na njivu, da bi im se krave unakrsno napasale u dve države.

dobro, čudna mi čuda sjurićemo se dole do tog manastira, jer su pak oni kršni momci rekli da to što ne može preko 40, da nas to ne brine jer je put prema kraju sve bolji i bolji. ja ipak mislim da su oni išli tamo dalje prema Bijelom Polju jer je taj put delovao puno širi, ali ajde. ne pada mi na pamet da se bijem s graničarima. i tako, sledećih pola sata smo po razrovanom putu, koji je delovao kao da je juče tuda protutnjao ceo đerdap i cela nijagara, odskakali i uživali u prelepom zalasku sunca jer ona dva sata iscuriše dok si reko keks.

evo pronađoh gde se to na MapMyRun skladište fajlovi snimljeni Lolinim telefonom, pa ću da dodam snip kako to smorogavanje izgleda. rekao bi čovek "pih, nekoliko serpentina", ali radi se o još pola sata drndanja po krupnom kamenju, izlokanom putu, krivinama kroz koje ne znaš kako da prođeš a da se auto ne nagne preko 45° i prevrne na krov, i tako to. e kad je pao mrak, tako se pogodilo da smo negde dole dole, duboko ispod sebe, videli farove auta koji odlazi ispred nas, i samo što nas šlog nije strefio kuda taj auto ide. deluje da je dovoljno samo skočiti sa bankine i direktno mu sleteti na krov. 



ajoojjjjj, vidi gde treba da se spustimo. od toga što smo se osećali blizu neba, kao sokoli, nije bilo nikakve vajde ni utehe. trebalo se nekako spustiti dole. i to je trajalo, po mraku, trajalo, totalna kanjončina i nepregledna vukojebina. i da skratim priču, nekako smo naravno došli do dna. ugledali smo prugu Beograd-Bar. jeaaaa! MEĐUTIM!

ispred nas stoji rampa, spuštena. u daljini vidimo manastir, sad vidim da se zove Kumanica, tu negde na 50m sedi u travi neka žena sa torbama i cegerima totalno ravnodušna kao da čeka Godoa i da joj je upravo poslao sms kako je zaglavio na granici i kasni 7 dana. ja kao nešto dovikujem, kakva je ovo rampa, ko ovo otvara, jel ovuda prošao neki auto pre 10-20 minuta (već sam izgubio svaku predstavu o vremenu), a žena samo nešto mrmlja i sleže ramenima. jbt da sam poneo od kuće onaj veći alat, u njemu imam jednu platinu od bonseka, kojoj je preko jednog kraja namotan flaster i koja mi služi za ovakve situacije, kad treba nešto da se pretesteriše. prepipavam ja, vidim katanac, rekoh najebali smo. ili ćemo do jutra da čekamo nekog kaluđera da nam otključa, ili možemo istim putem da se vraćamo nazad u planinu pa za Sjenicu, šta je to po mraku, još samo 3 sata...

tek, primetim ja da katanac samo tako stoji, a da nije zaključan. skinem ga ja, malo je zakrivljen i zaglavljen, otkačim rampu, podignem, i srećno povičem PROLAZI! srećom je ta žena umesto glasa bolje baratala rukama pa nam je pokazala kuda se prolazi na magistralu, a srećom je i taj prolaz ispod pruge širok 2m pa je moglo da se prođe bez sklapanja retrovizora. a ja tih dana nagovarao Lolu da uzmemo ovu noviju Merivu "jer je pedalj šira". baš bi se fino proveli, mislim, ostali bi zauvek zaglavljeni u tom tunelu.

i tako, prešli mi i neki Kasandrin Most, i konačno izašli na magistralu. tek kad su nas osvetlili prvi farovi drugih automobila, shvatili smo da po celom autu imamo sloj prašine prst debeo, pa smo uključili brisače i onako "na suvo" stigli do granice. i pazi fore, konstatujemo smo da smo došli na CRNOGORSKU  granicu, a da uopšte nismo prošli srpsku! ulazimo u drugu državu, a iz svoje nismo ni izašli. eeeeeeeeeee, pa eto čemu je služila rampa, odjednom se udarismo po čelu. Sale Graničar! - uskliknu Ana i ja shvatih da sam lično propustio svoj auto preko granice. digo čovek rampu, spustio, vratio katanče na njegovo mesto, doviđenja i srećan put.

ponedjeljak, 4. studenoga 2013.

dan posle

dan posle.
i o tome sam pisao, sto puta. o danu posle. znate ono kad utrčite u apoteku i pitate da li imaju te neke "pilule za dan posle".
e jedino što se kod mene retko kad radi o Sutra posle Trke, nego se to "posle" uglavnom odnosi na ono Prekosutra. dakle dan posle Dana Posle Trke.

a evo zašto.
moja teorija je da je dan posle trke jedan od najboljih dana za trening.
naravno, pod uslovom da trka nije bila baš iscrpljujuća.
recimo ova trka juče, na Fruškoj, bila je šećer bombona.

par minuta trčiš par minuta pešačiš uz neki blesav nagib, pa opet trčiš, pa se malo lomataš nizbrdo gde je od veće važnosti tehnika nego snaga (mada nije da se baš može bez jačnih amortizera) i tako u krug.

e posle takve trke, na primer, meni su jutros noge bile vrlo uzbuđene i nestrpljive, i nije im na pamet padalo da pitaju kad će dan odmora. nego samo pitaju šta je sledeće.
a obzirom da je važan deo te moje teorije (...  ) usmeren na hormone, praksa kaže da se u danu nakon trke i glava uglavnom lako složi sa svim tim suludim nožnim idejama. jednostavno, ništa ne deluje tako teško. možda je i sećanje na trku tako sveže i jako, da prosečan napor deluje kao jedno umanjeno "ništa". ništance. tako nekako.

uglavnom, rekoh ja da iskoristim taj trenutak. taj bljesak euforina (hormon ludila) i konfuzina (enzim bunila). jutros sam nakon 20-ak minuta laganog (prelaganog!) zagrevanja sa sporijom polovinom jurnuo na neki fartlečić, valovitim asfaltom preko par brdašaca, i nakon jednog kilometra tempića (da malo podsetim noge da 14 i 10 km/h nije isto) u sledećih 6km otrčao 6x800m tempa sa 200m laganog trčanja između. tih 6km je prošlo za 24'36'' što je prosek 4'06''/km. e sad dal je to brzo il sporo, nemam pojma. mogao sam i brže, ali mi se nije trčalo brže. ovo je bila N.U.B., najviša uživajuća brzina.

ništa, došo kući, razmutio mericu praška iz one Ultimejt Nutrišn kofetine koju je Ana dobila kao nagradu u Podgorici, a malo nakon toga iz čistog uzbuđenja napao na činiju muslija veličine korita za tovnu krmaču, i odmah ubedio želudac da bi mu najbolje bilo da je napravljen od lastiša.

i prošlo nekoliko sati, na poslu nisam mogao da se sagnem od tog predivnog osećaja sitosti pa sam svo vreme imao onaj teatralno uspravan položaj zvani "progutao motku". tik pred mrak, rekoh da odem ja na jedno rastrčavanje. e tu sam izgubio svaku računicu. evo kako:


(ukoliko ste samo ljubitelj trčanja a NISTE ljubitelj životinja,
slobodno preskočite sledeći pasus, da ne kažem paragraf)

ima tu iznad grada neka farma pilića, i na njoj dva kučeta koje su vlasnici samo tako navatali na ulici i ubacili ih unutra da to kao bajagi čuvaju. međutim oni se stalno provlače i izlaze na put, pa je jednog udario auto. sad se vuče samo na prednjim nogama, očigledno mu je stradala kičma nege iznad kukova. već je odrao kožu na par mesta, i štrče mu kosti. za nedelju-dve će dobiti gangrenu i umreti, kao i sve lutalice slične sudbine. nema nikakve nade da bi ga neko prihvatio i lečio. što ne znači da treba da umre gladan. svaki drugi-treći dan mi odemo biciklama do gore i nešto mu odnesemo. par puta sam išao i peške, tj trčeći. pa tako i večeras. u jednoj ruci telefon (zbog kamere i gps merenja dužine) a u drugoj paketić hrane. da vidite taj sprint! Musa Drugi (to mu je ime, jer je pre njega jedan Musa isto tako izgledao) se prevuče preko 30 metara za nekoliko sekundi. grabi prednjim šapama, a vuče ostatak tela po travi, i na par mesta nažalost po grubom betonu. čim se pojavim(o) on počne da ciči i sprinta do ograde. naravno, uvek dam nešto malo i ovom drugom Belom, nema smisla da samo gleda kako mu drug večera.

e sad, dok sam trčao uzbrdo, video sam da sam prva 3km prešao po 6 minuta, to je uglavnom uzbrdo a pre uzbrdice imam silu nekih prepreka po gradu, da vam ne pričam. ionako mi ne bi verovali kuda ispreskačem. rodila majka stiplaša. i posle toga sam par puta pogledao na vreme, i sad se ne sećam, ali znam da sam tada izračunao kako NEMA ŠANSE da se vratim za sat vremena. radi se o 12km. jer nisam sad ja tu nešto mazao. nisam ni trčkarao, ali onako, ideja je bila da se ne rastačem. bilo je nešto, u tom računu, kako bih čak i da se spustim sve po 4 minuta, da bih opet promašio sat, za 4-5 minuta. gore sam zastao okruglo 2 minuta da nahranim to kuče i da napravim par slika oblaka koji beže ka planinama i ostavljaju brisani prostor na kome će za pola sata zasijati prve zvezdice. i kad sam došao kući, štoperica mi je pokazala 1h01'. s tim da nisam ja tu imao 6km glatkog spusta, nego je opet zadnjih 1.5km po gradu bilo neko lomatanje. e sad, šta ja tu uradih, da me ubiješ nemam pojma. znam da sam u par navrata niz Užičku ulicu pogledao na telefon i da je pisalo da je trenutna brzina 18 km/h, mada ja u ta očitavanja nisam nikad baš verovao. i negde na pola me je jedan drug prestigao autom i nešto vikao, i dugo sam ga video, nikako da nestane. rekoh, jebote ne može auto da mi ode, ja letim. baš.

e sad, to što ću sutra da se probudim živahan kao ponjava, to nema nikakve veze. odrobijaću nekako i taj utorak odmora. jer kad sabereš trku i ova dva današnja treninga, isplatilo se. a tek ako se ne probudim ko ponjava, nego SAMO mlitav kao krpa, pa to će da bude premija. e sad, otkud sva ta živost? ili je do onog Aninog praška, od kojeg sam se ugojio još kilo, ili je do nutele. nema trećeg. osim majoneza. eto. kompletirano. sveto trojstvo.

znači imam još utorak, sredu, eeeee, i više me neće niko zajebati kao do sad. ovaj put ću ipak dva dana da se malo obuzdam, ako ću u subotu na Cerski. nema kovanja nikakvih velikih planova za četvrtak i petak. ništa one fore Mujo kuje! ZABRANJETO!!!


jer ovo juče je bilo malo debilno, da sam u petak išao ujutru na brdske tempo-deonice, popodne biciklom u planine, i da sam samo u subotu udahnuo malo šećera, i u nedelju PAF odmah trka. nije baš da mi je prijala... tako da, ajde dobro, ne moram da preležim dva dana, niti hoću, ako ne budem bolestan ono kao na samrti, ali ne bih trebao baš tako da preterujem. eto to je bio kao neki dobronameran savet. e sad, dal ću poslušati, videćemo. jer ja njemu retko kad verujem.

kreš test

svaka trka je povezana sa putovanjem, i na kraju mi sećanje na trku često ne bude samo utisak o trci, nego mi se to sve ispreplete. tako, recimo, neke skroz nevažne trke su mi ostale nezaboravne zbog provoda/putovanja do grada održavanja, a neke odlične trke sam zapamtio po glupostima. nekad zapamtim kako sam trčao, a nekad se trke sećam po stazi i izvetri mi onaj osećaj kako sam se osećao dok sam trčao.

kao što sam već pisao na blogovima, najčudnija kombinacija je bila upravo onog dana kada sam istrčao lični (za sada) u maratonu, da bih nakon pola sata shvatio da su nam na parkingu hotela obili auto, a da bi mi sutra ujutru nakon celonoćne vožnje kroz provalu oblaka (sa najlonom na vratima umesto stakla) saopštili da mi je umrla baba, samo nisu hteli da jave unapred da ne bih još i o tome mislio usput.


mislim, jbš takav lični. ali ajde. život ne bira korake, i ne postoje pravila kao u šahu. nekad topovi odu nakoso, a nekad konj preskoči celu tablu pa slomi nogu prilikom doskoka.


tako smo se sinoć vraćali sa jedne jako neuobičajene trke, kad je na pola sata vožnje od kuće nekom sa prikolice spao džak na asfalt na koji smo naleteli. bila je valjda stočna hrana, nemam pojma. tek branik je napukao po dužini i nastavili smo dalje... da bi nakon par km shvatili da se auto pregreva i da je iscurio sav antifriz. da bih nakon speleološkog zahvata zaranjanja pod auto sa čeonom lampom, shvatio da hladnjak ne da je pukao, nego mu je ladno otpalo parče na ćošku.

nakon par sati telefoniranja, većanja, di ćemo šta ćemo, slučajno se tako pogodilo da smo pronašli "druga od kolege od Druga", koji je došao sa sve dijagnostičkim kompjuterom (mada je i pogled bio dovoljan), otšlepao nas kilometar do svoje radionice, a "kolega od Druga" nas je sa sve stvarima prevezao od Koceljeve do Valjeva.

jutros sam već platio novi hladnjak koji će sutra ujutru brzom poštom stići direktno u tu radionicu, i u sredu-četvrtak će auto opet biti u novom starom stanju, a kolateralno sa zakrpljenim branikom i novim hladnjakom će dobiti i novi antifriz, novo ulje i sve filtere. bezmalo ispade generalka. a došlo je vreme i za nove gume, ova jesen će da nas koštaaaaaaa...

najzanimljiviji deo će biti kad budem biciklom trebao da odem po auto. naravno vratiću bajk u gepeku. to jest, ja bih radije otrčao, ali nisam siguran kog dana će to tačno biti, a ako zamišljam polumaraton u subotu (Tekeriš, start u podne) nije baš da bih trebao da budem željan trčanja od 30km po brdima, jer taj deo Šabačkog Puta ima samo par ravnjikavih pravaca a sve ostalo je gore-dole.

to je neverovatno zanimljivo. kad ti se povredi auto, odmah auto-lekaru platiš koliko god je potrebno da ga izleči, a kad te nešto zaboli nećeš da odeš kod lekara ili terapeuta nego pola godine ćopaš i čekaš da prođe.

opet je onaj glupi konj iz početka priče skočio gde ne treba, i pomešao boje i utiske, u klasičnoj jesenjoj koreografiji. pola dana sam bio siguran da ću ovu trku (stazu, organizatore, atmosferu, put, ukratko vikend) da zapamtim po nečem najlepšem, a iznenada mi se sve u glavi zbrkalo pa će trka ostati neopevana, iako je VIŠE NEGO zaslužila. jedino je staza bila nekako preterano obeležena, ali dobro, na svakoj trci mora nešto da fali.

moram nakratko da pomenem i onaj dah avanturizma ujutru, kada smo sa uključenom navigacijom na telefonu naleteli direktno na prijavni sto, kao da nas je neko laserski navodio (ili nas je možda Samanta magnetski privukla), dok se nekoliko ljudi (koji žive tu na puškomet) žalilo kako su jedva našli Glavicu. čuj, "bilo je teško pronaći"! sve slične primedbe su prestale da zvuče ozbiljno onog dana kad se pročulo za google earth. tako bar ja, kad sednem u auto, volim da znam gde sam krenuo.

i tako... iako neki vole suprotno, ja ipak najviše volim trke na kojima ne dobije baš svako medalju ;-)



subota, 2. studenoga 2013.

Dan Tri Ljubljanska Mučenika

auuu koliko me namučiše ova gospoda iz ljubljane!
ono kao, gledaš rezultate,
ali kad probaš da ubodeš mišem u stranicu, ništa se ne događa.
sad, nisam ja neki vajni programer,
tj to mi piše u diplomi srednje, ali je bilo u vreme fortrana i cobola.
i onaj treći, kako se zvaše.

aufff sve me boli :-/
9 sati treninga u zadnja 3 dana.
ja kao da sam zaboravio da je maraton tek prošao.,
pitam se kako bi bilo veselo da je danas trka, a ne sutra :-P
bilo bi ono, dva brufena našte srca, i trčanje frankeštajn stilom.
i jedno 5 energy limenki usput.
i opet bih zevao na startu, katastrofa.
još se posle neko pita zašto sportisti umiru sa četres godina.
ja sam slavio i kada sam doživeo 37.
htedoh reći preživeo.

dakle, ljubljana.
šta će meni rezultati, sad ćete se pitati.
pa evo šta ja volim.
volim da ih imam u Excel-u.
zato što mogu da ih prepravljam, iliti tvikujem (tweak).
npr umetnem kolonu ispred ciljnog vremena.
i ubacim fomulu da je to polje = cilj - polumaraton
tako dobijem vreme druge polovine.
ali ni to nije uvek najpreglednije.
onda umetnem još jednu kolonu.
ona mi bude = druga polovina / prva polovina
i formatiram da mi broj ima 3 decimale.
tako npr neki imaju taj broj 0.999,
što znači da su imali drugu polovinu bržu za 5 sekundi.

e sad, što ideš niže kroz plasman, to je sve šarenije.
iz prostog razloga što raste % ljudi koji prohodaju.
njima bude druga polovina ono baš baš duža.
ali mene zanimaju oni napred, oni "ambiciozni".
i na svakom maratonu tražim najvećeg divljaka.

dakle, tadaaaammmmmmmm!!!!!
Davor Krašovec, rođen 1976-te.
zapamtite to ime.
ustvari ne, odmah ga zaboravite.
a evo zašto.
tip je prošao polovinu za 1:20:43.
prvih 5km za 0:18:10 (!!!!!!!!!!!).
dakle kroz 5km je protrčala grupa Kenijaca negde iza 15 minuta,
zatim par slovenaca ovde onde tu oko 18 minuta,
i naš junak tu negde u toj rastegnutoj grupici,
po vremenima se vidi da su svi trčali na 20m jedan od drugog.
to se zove LETEĆI START.
da je tako išao do kraja, završio bi kao 10. u generalnom,
sa ciljnim vremenom 2:33:19 :-)
eeee, ali, on je stigao nakon 3:08:47.
DRUGU POLOVINU JE TRČAO 1:47:54 !!!!!

o bože, gde će ti duša, zašto si se tako poigravao ovim mučenikom.
ljubljanski maraton je dogodine ladno mogao da se zove
Memorijal Davora Krašovca.
malo je falilo.
jer kao što rekoh, ovih dana sportisti rano umiru.
a ovaj je pre starta popio bar dva kartona red bula.
onih mojih desetak limenki je mala maca.
dobro ajde nije možda baš svih 10, ali dve mi često ostanu.

jer Lola spiči preostalih osam.

nego pazite, neću ja da se rugam.
to je možda jedan sasvim fin dečko.
možda kod kuće ima čivavu. na primer.
to je ono što se dobilo kad su genetičari mešali psa i pacova,
pa onaj laboratorijski tehničar,
ubacio u multipraktik premali deo kučeta a previše pacova.
jer taj laborant, on je bio ovan, podznak škorpija.
nije umeo da se obuzda u eksperimentisanju.
i to je uradio dok ga niko nije gledao.
i nikad nije priznao šta je zasrao.
kreten.
i taj Davor Krašovec, osim što ima čivavu,
možda jede one kolutiće od riže.
možda sluša Nirvanu.
ali hoću da kažem, možda je još uvek normalan dečko,
UPRKOS svemu ovome što sam upravo naveo.
ali brate, ne da ga je odalamio,
ne da je prso, ne da je zaslužio ovaj blog,
nego je zaslužio da ga metnu na bilbord.
da uteruje strah u kosti celoj maratonskoj naciji.

nego, ne rekoh kako sam to uradio.
sačuvao celu tu stranicu sa rezultatima u html formatu,
zatim je otvorio u Word-u,
i zatim odatle copy-paste prvih 300 maratonaca u Excel.
dakle uspeo sam da skinem rezultate,
uprkos onim drkadžijama iz Ljubljane.
oni će meni da ne daju da kliknem desnim mišem.
ni levim da ne mogu da prevučem i selektujem rezultate.

a videh sad da ima još jedan sa istim rezultatskim koeficijentom.
koji je očigledno rođeni brat onog drugog, poznatog pod šifrom IQ.
ovaj ti se zove Marko Perić, stigao 130-ti u generalnom.
naše gore list, čitaj bosanac.
da ne poveruješ, i on 76-to godište.
ta generacija definitivno nije rođena za trčanje!

ovaj je krenuo prvih 5km za 0:18:55,
rekao bih "rezervisano" :-D
pocu je provukao 1:21:38,
a drugi deo je išao samo 7 sekundi ispod 1:50:00.
oooo, sveti prokopije i sveti pantelijoooooo !!!!
pa šta je taj, na rukama hodao drugi deo?????
završio tri-jedanes, da ne poveruješ.
nadam se da je i on još uvek živ, 6 dana nakon maratona.
jedino što još uvek niz stepenice silazi naguzičke, kao pauk.
dok mu čivava liže uvce.
a u džepu mu se mrvi rižin kolutić.
i iz vokmena trešti Metalika.
ali UPRKOS SVEMU TOME, možda je i on fin dečko.
e Periću, Periću, šta ti je to trebalo.
ko te je to tako bezdušno prokleo, i rekao ti
"dabogda upao kod antiše zjeca u glavnu ulogu".
pa to stvarno nema smisla.

i za kraj imamo i jednog iskusnog, 1962, godište!
čovek ima 51 godinu, nije blesav da se zaleće.
osim ako ga nije drknuo klimaks, pa se zaljubio.
e takvi što umeju da naprave sranje, daleko im lepa kuća.

dakle ovaj se zove Franci Teraž,
i krenuo je zajedno sa Perićem :-)
ljubi majka blizance!
zajedno na 5km, na 10km, u korak sve do 21km!
laka konjica, bože kako su lepo izgledali.
kao lipicaneri na paradi. kladim se.
e sledeći prolazak je matori lupio Periću promenu.
ili je Perić dobio proliv pa negde pričučnuo pola minuta.
kad se ide na lični, nema brisanja guzice!
gaće dole, trrrrrccccc, gaće gore, i trčiš dalje.
dok u dnu ekrana ide ono merenje pit-stop vremena.
ozbiljno vam kažem.
i na 31km Perić mu prilazi na samo 7 sekundi.
to je 25 metara, tom brzinom.
ako se to još uvek može nazvati brzina, kako su išli pred kraj.
to je delovalo kao kad deda Miloje trči trku oko Avale.

i tu negde ih u divljem sprintu prestiže Davor Krašovec!!!
sećate se Davora?
prošao je 5km minut ispred njih, prošao je Pocu minut ispred,
i tu negde je malo prošetao, ono, razgledao je grad,
opalio par fotografija, malo se istezao, svratio na pizzu.
i nastavio da trči.
u jednom času je bio 5 minuta iza našeg dvojca.
i negde pred kraj, u tom razuzdanom sprintu,
odeeeee naš pobednik, pardon, zmagovalec, prema cilju!

ovo je kao krimi roman!
jbt ne da ih je ostavio u prašini, šta prašini, u pepelu!
Davor uleće u cilj 3h08, dok Perić i Matori kaskaju, kaskaju.
nećete verovati, na 37km su imali 2h32,
a u cilj su ušli 3h11 i 3h12.
ČETRDESET MINUTAAAAAAAAAAAAAAAAAA !!!
ZA ZADNJIH 5 KILOMETARAAAAAAAAAA !!!!!
AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA !!!!!!!!   

dakle ko god se kladio na Francija, kao na najiskusnijeg,
sve je izgubio.
od trojice gladijatora, opet na kraju ova dva 1976-godišnjaka
stigoše pre iskusnog matorog olinjalog zaljubljenog vuka.
strašno.
mislim, strašno.
šta više reći.




petak, 1. studenoga 2013.

ABeCe-da



Naravno da sve mora da krene naopačke!
Oh bože i marijo terezijo, šta sam vam skriviJo???
Oke, bio sam pet dana offff-lajn, i nisam bio upućen.
Mislio sam da je ta neka trka po fruštuk gori sledećeg vikenda.
I pazi sad.
Trčim sinoć, mrak upravo pao, onaj mrkli.
Ja se sa vrha brda spuštam u grad, asfaltom doduše, ali kroz neku šumu.
Naiđu kola spreda, ja odem desno.
Ko velim da me neko ne ubije.
Naiđu kola otpozadi, ja odem levo, propustim čoveka.
Eee, ali kad naiđu istovremeno i spreda i otpozadi, da izvinete, gde da odem?

I u svemu tome, ugasim ja muziku,
i dok su mi još slušalice na ušima, zovnem jednu drugaricu.
Ono znate, imam 300 nepotrošenih minuta, pa ajde da ubijemo bar mali delić toga.
Jebiga, 31-vi u mesecu. Greota da propadnu impulsi.
Tek ona meni reče kako u nedelju ide na trku, na fruštuk goru!
Auu, kad me šlog nije strefio!
A ja mislio da je ta trka tek za deset dana...

Imao sam neki plan (čuj ovo, ja imao plan!?) da nakon dva trčanja u četvrtak,
odem na dva trčanja u petak, pa da subota bude bici-vožnja,
i da nedelja bude neko trčanje, bog te pita gde i koliko dugačko.
I sad, šta sad?
Ništa!
Jutros (petak ujutru) smo otišli na trčanje, a popodne sam uglavio biciklu od subote.
Subota bi trebala da bude neki odmor (wtf???) i u nedelju trka.
Jel se to zove taper?
Ma koga briga.
Nakon 5 treninga u 2.5 dana, može i zemlja da prestane da se okreće.
Ladno.

A ovo danas, jutrošnje trčanje, bilo je prosvetljujuće.
Kao prvo, shvatio sam koja je količina lišća po šumskim putevima.
Ispod lišća bude neravna zemlja, kamenčić, ili prošlajfuješ.
Dakle shvatio sam kakve mi patike trebaju za brdsku trku.
Dalje.
Shvatio sam da se uzbrdo popneš, išao jako ili lagano,
ali da je nizbrdo bogme solidna razlika između trčkaranja i ginjenja.
Išli smo 6 krugova preko nekog brda, s tim da sam ja išao 1 krug lagano,
pa onda 2 kruga jako.
Pa onda isto to u drugom smeru, da bih imao drukčiji uspon i spust.
Ono, situacioni trening.
Tako sam praktično napravio 2x2km jakog tempa,
i pre i posle toga podosta planinskog trčkaranja.

Nakon toga sam ručao i otišao na onaj bici trening,
računajući da mi je zbog trke u nedelju bolje da ga obavim večeras,
nego sutra (subota) ujutru.
Pa dobro, nisam se smrzao, ali sam bio daleko od odmornog čoveka.
Što naravno nije ni bitno, jer nije danas trka, nego tek u nedelju.
A pazi, nije ovo A trka.
Znate ono, A-B-C ciljevi u sezoni.
Ja ustvari nisam nikada ni imao A ciljeve.
Sačuvaj bože, za to treba plan, treninzi, odmori, taper, beži baci.
Ja volim te B i C ciljeve, one neobavezne.
Pa kako ispadne.