petak, 28. rujna 2018.

dva dana dvadeset treninga

nemam pojma više ni koliko sam pretrčao ni ništa
evo uzeo sam da sabiram i primetio da sam juče sabrao kilometre od neka 4 trčanja a vreme provedeno na 3 trčanja, ili je bilo 5 plus 4, ne znam ni to
ujutru jedan brz trening pa u podne neko tumaranje kroz kukuruze pa predveče prvo do drugog kraja grada pa završim fajl na stravi
pa onda pokupim društvo pa navr brda pa opet završim fajl dok gore pretražujemo kontejnere i osluškujemo odakle se čuje mjaukanje
pa onda strčavanje u taj deo grada, pa kratka pauza pa povratak kući
još je falilo da snimam odlazak na neki rođendan u 21h00 u kratkim rukavima na +5 celzijusa, i povratak sat i po kasnije takođe jelte u kratkim rukavima jer od torte i soka nisu porasli

danas nešto slično, trč dovde trč donde, sve iz nekoliko segmenata i onda kad sednem da sabiram uhvati me muka
neću staviti ovde nikakvu sliku da bi videli nešto nego da bi videli to moje jedno veliko ništa u pokušaju da dođem do nešto(g)

sve sam nešto kao računao kako mi je izgledala prethodna nedelja jer sam bio zadovoljan trkom u baranji, no izgleda da sam se preračunao za jedan dan pa će mi trka u požegi biti znatno drukčija

i šta god poželim da napišem već proveravam da li sam napisao u blogu jer mi je sve nekako poznato
valjda usput na tim trčanjima sastavljam blogove u glavi i onda kad sednem da ih pišem upali mi se dežavu lampica hej pa ja sam ovo već negde objavio (!)
tako i za ove trke, nakon prijave za požegu sam danas saznao za JOŠ JEDNU trku ovde u okruženju što je dovelo broj evenata na pola tuceta, a ja sam osim požege znao još jedino za treking ligu na rajcu
...
što mi nakon onog pada i pucanja glave u paramparčad odjednom više nije dobra ideja
eto to je sve
eh da i slika
hah



srijeda, 26. rujna 2018.

neću

neću jer ne mogu da stignem
da pišem danas blog i za juče
nema šanse
dva dana sa brusilicom i zavarilicom, nešto malo betoniranja, a tek trećina posla gotova
par laganih vožnji i par laganih trčanja, to je sve
nešto po danu nešto po mraku
ustvari više nego par ali dobro, kod mene je sve tako nekako omalovažavajuće, ne smatram sebe dovoljno ozbiljno, to mi je najveća vrlina
nije lajk uvek znak da ti se dopada nešto što je neko napisao, treba ceniti i trud, možda je samo glup ali je dao najbolje od sebe i to treba nagraditi, jel tako
hohoho
znam da neki uporno ponavljaju kako premalo treniram ali otkud znam, kad dodaš sva naprezanja između dva vikenda, ja ponavljam kako mi ovo deluje "taman"
eto juče sam otrčao poslednji kilometar malo jače, rekoh daj da nabijem prosek ispod 6 min/km
čak sam projurio ulicom 100m dalje od kuće pa se vratio šetajući
morao sam da nadoštrukavam do 11km okruglih, da ne ostanem na 10.9 jelte
a tek kad imam 11 okruglih lako mi je da bez računanja pogledam na vreme pa ako je ispod 66 minuta onda sam uspeo
pulsmetar nisam nosio ihaaaaaj, ne pamtim
upalim stravu, ponesem telefon, malo se kući javljam sms-ovima dokle sam stigao, malo šaljem slike na instagram
i što je najgore nikako da definitivno propadnem kao trkač
svaka druga trka 6-ti u generalnom
ono ostalo ili daleko ispod ili u prva tri, obrni okreni ta šestica mi je suđena kao prosek
eto dan ću opet završiti trčanjem u sudijskoj nadoknadi
čak je i blog bio važniji
pa vi vidite

ponedjeljak, 24. rujna 2018.

kolekcija jesen zima

Kad sam već odlučio da trčim po kiši i pozdravim ovo ledeno doba, rekoh da usput isprobam i čvarak popularno nazvan akciona kamera. Trčanje s kacigom mi se učinilo malo retardirano pa sam žrtvovao najstariji kačket koji je ionako odvojen za kantu. Odlično je poslužio, s tim da sam sa unutrašnje strane postolja kamerice morao da nalepim neki dodatak da se previše ne klati. Reciklirao sam sveže bačenu flašicu od šampona i opkrojio je prema idealnoj meri, tojest svojoj glavi



Još da sam na kameru ugradio brisače, sve ovo bi možda i imalo smisla 



Trčanje je prošlo tako kako je prošlo, da li sam kaskao zbog kamere razmišljajući da li će se klatiti, ili zbog nezainteresovanosti da "treniram" već da uživam u izletu-eksperimentu, napravio sam jadan prosek no tim sam više ponosan! Evo objasniću za par redova...

Naime događalo mi se tako i onih godina kada sam trenirao (samo) biciklizam. Odem na neki jak trening, napravim turbo prosek na recimo 25km ili 2x5km, i onda se prezadovoljan vraćam kući onako ležerno rolajući pedalama. Stigne me neki klinac na mtb-u pa mi krene lupati kontre a ja pored njega počnem da pričam i usput se sprijateljimo pri 25 km/h. Što je pri 44 km/h praktično nemoguće, to nisu brzine na kojima se sklapaju prijateljstva, naprotiv ;-)

Slično tome, zadovoljan onom čudnom trkom u subotu kada sam prespavao prvu trećinu, razbuđivao se tokom druge i poludeo tokom treće, ovih dana gotovo sigurno neću imati nikakav nagon za jurišanjem. Trčkaram, odmaram se, uživam. Danas kamerica, sutra ko zna šta. Prekosutra opet kamerica najverovatnije, jer sam više nego nestrpljiv da snimim par filmića na težim trailovima, što uzbrdo što nizbrdo.

Od novosti imam jedino to da sam ceo dan u šoku od ove promene vremena i osećam se kao da je napolju -40 a ne +10. Što je nakon nekoliko dana od +25 skoro isto, barem moja koža tako misli. Svejedno me čeka još jedno trčanje predveče i pozdravljam ovo razvedravanje koje je yr.no najavio, kao najmerodavnija svetska internet prognoziraonica. Bogumi ga otkucah bez greške, izgleda da se onaj potreščić mozgića polako sanira. Ili je trebalo p(rogn)ozornica hmmmm?

nedjelja, 23. rujna 2018.

nedelja posle subote

sinoć sam zaspao pred 23h i probudio se jutros u 5h zbog pišanja pomislivši - znam da više neću zaspati ali u odnosu na uobičajenih 3-5 sati ovo je već premija. i kao što mi se nikada nije dogodilo, opet sam zaspao kao top do 7h15 i ustao bukvalno oduševljen što me je nebo počastilo takvom nadoknadom. čak ni kučići nisu zalajali, ili sam ja bio tolika koma da ih nisam čuo.

tu je palo prvo lagano trčanje posle trke, opet malo uzbrdo jer mi se posle ravnih 21km nije opet trčalo po ravnom. zatim na jedan rođendan sa roštiljem i tortom, pa na grupnu bici vožnju sa Slavljenicom, a kad se sve završilo i pao mrak mene je napao neki napad bulimije jer sam umislio da sam celog dana previše jeo pa sam otišao na još jedno kratko trčanje u školskom dvorištu. par krugova pa istezanje pa par krugova pa vežbice pa par krugova i tako više od pola sata. svi košarkaški rekreativci su negde otišli pa sam svo vreme bio sâm, ako izuzmemo par šetača pasa koji čekaju mrak da izvedu ljubimce da ne bi morali za njima da skupljaju govanca nego ih samo elegantno ostave u travi.

mislim da sam sveukupno pretrčkarao 19km no daleko od toga da sam siguran jer sam i na stadionu (dodatak na jutarnje brdo) i u školi puno puta prekidao pa nastavljao snimanje i ko zna da li sam baš sve uračunao. kao da je važno, pih.

subota, 22. rujna 2018.

subota posle subote

subota je prošla kako je prošla, malo navigacije do starta do kojeg nas je putokaz poveo sporednim umesto glavnim putem, eto jer sam učitao mape samo da bih to mogao da primetim. otkud znam rekoh, valjda putari bolje znaju. mućak.

sve je lakše kad rano dođeš na start. onda izgubiš pola sata na pozdravljanje i priču sa poznanicima pa na zagrevanje kreneš sa istih 10 minuta zakašnjenja kao i celog života. još su mi uvalili one čipove što se šniraju u patike i dok trepneš već je stani-pani.

zbog toga sam malo "zaspao" na startu i posle kilometra bio tek oko 20-te pozicije. svima je prijao vetar u leđa. čak ni srednji deo trka sa vetrom u prsa po makadamskom nasipu nije smanjio ambicije ovima ispred iako sam već počeo da ih nižem kao ražnjiće. negde oko 12-og km sam stigao i drugoplasiranu žensku, a prvoj se nisam ni nadao obzirom da je prva dva kilometra vodila kolonu ispred svih muškaraca (!).

i tako, dvojicu po dvojicu izračunao sam da sam na kraju stigao petog i šestog, pa sam jednog rešio odmah a drugog još malo posmatrao i procenjivao. stigao sam ga tek 4km pre kraja misleći da ću i njega onako lako ribolovački otkačiti "na strpljenje" no čim mi je rekao kako se useća usamljeno i da mu treba neko društvo da bi držao bolji ritam, odlučio sam da odmah pojačam, čak i više nego što je bilo razumno. taktika se isplatila i on je posle 500m digao ruke od ganjanja i usporio. još neko vreme sam držao taj "odlučan" tempo a nakon toga neznatno smanjio napor jer mi desetak sekundi u cilju gore-dole nije značilo ništa.

momak ispred je bio jedva vidljiv na kraju dva najduža pravca i znao sam da je on minutima ispred pa se nisam ni nadao da bih ga mogao stići. zadovoljio sam se petim mestom no na kraju se ispostavilo da sam ipak šesti. nebitno. prvi kilometri su svi nekako bili kraći pa je svakih 5km ustvari bilo 4.9 i bio sam jako srećan zbog toga, rekoh pola minuta ovde pola onde, biće lako istrčati ovo ispod sat i po.

no ne lezi vraže, pred kraj su sve to nekako produžili kao žvaku pa su i kilometri bili sve duži i kada sam prošao oznaku 19 već sam na satu imao 19.4. ajme ajme rekoh, da vidiš sad kad omašim tih sat i po kojima sam se tako lepo radovao. ne znam šta se tačno gde dogodilo no kad sam ulazio u cilj semafor je pokazivao 1:28:58 ... 1:28:59 ... i ja sam sav srećan prekoračio preko tepiha za čipove. nešto kasnije sam na satu vide dvadesetak sekundi veće vreme i nisam znao da li sam zaustavio štopericu u cilju ili tek malo kasnije kad su mi okačili medalju oko vrata.

onda je spiker rekao da ove godine neće biti proglašenja po kategorijama pa sam se prošetao do stola da vidim čemu služe sve one medalje, i video da su po kategorijama, a cure koje ih čuvaju su mi za spikera rekle "pa on nije normalan!" :-)
dobio sam još komadić gvožđenceta i otišao sa trke zadovoljan time što sam poslednjih 5km otrčao najbrže od svih drugih pet-aka u trci.


nakon toga pravac Decathlon koji nije ni 10% od onoga što sam zamišljao nego je najobičnija kineska radnja sa jeftinom robom za jedno- do trokratnu upotrebu. daj bože da barem ovaj kalenji kačket malo posluži, a uzeo sam i crvene bokserice od mikrofibera (srček!). putovanje se naravno opet odužilo a čak smo se na 50km od kuće i vraćali napred-nazad da uhvatimo neko mače koje je šetalo sredinom puta no negde nam je pobeglo.


petak, 21. rujna 2018.

petak pred subotu

(podne)

prvi deo petka je prošao takođe neuobičajeno iz prostog razloga što sam poštovao i nisam poštovao neka pravila. jedno od pravila je bilo da jedan od dva dana pred trku odmorim od trčanja SKROZ, koliko god vremena proveo na biciklama ili pešačenju. to pravilo sam prekršio pa iako sam juče udario dvaput po trčanju, udario sam i danas.

ALI!
obzirom da sam jutros otrčao najlakših mogućih 7km koji su mi se u nogama učinili lakši od bilo koje dvosatne vožnje ili trosatnog pešačenja, opet imam neki osećajčić da nisam ni u čemu preterao. naravno, trka će reći da li sam ispravno predvideo ili nisam.

doduše, treba sad tu ubaciti poludugačko putovanje, pa ko zna kako ću spavati, i sve to može da promeni više od ovog kratkog laganog trčanja. bumo vidli, rekoh.

(uveče)

dan je ipak ispao haotičan. nisam uspeo sve po planu pa smo malo kasnije krenuli, tu se ubacila Mala Gospojina (crkveni praznik) pa smo kroz Šabac putovali tri ulice pola sata jer su saobraćajni policajci delovali kao deca na nekom kursu a ne kao neko ko zna svoj posao. pola grada je bilo zatvoreno zbog vašara a izgleda da je cela Mačva rešila da tuda prođe tačno u trenutku kada sam i ja poželeo. sva sreća da sam dovoljno bezobrazan pa sam u jednom trenutku prošao levom stranom 200m kolone i ubacio se u kružni tok pored policajca koji je sedeo na motoru bez kacige i nešto tipkao po telefonu. živeo fejs!!!

smeštaj je bio pristojan ako zanemarim prvih pet minuta masovnog istrebljenja komaraca i pretvaranja sveže okrečenog belog zida u foto tapet "101 dalmatinac". takođe nismo imali wifi u sobi jer je bio slab domet pa se mora izaći u baštu domaćinima ispred kuće, koji su vešto na booking-u napisali "free wifi" a tu se ne računa da je to 5m ispod njihovog prozora u vrtu na mestu gde komarci večeraju. zbog toga sam izbegao ocenjivanje smeštaja na bookingu i poništio taj email. odmah sam uplatio 5 evra za 1GB podataka u romingu i podelio internet sa lolom pa se i ona "zakačila" a to nam je više značilo sutra ujutru kada je trebalo učitavati karte i pronaći mesto prijava i starta.

usput sam pokušao da osposobim gopro kamericu za upotrebu no podešavanje je isključivo zavisilo od wifi veze i džaba mi je bilo izobilje 4G podataka kad mi nije padalo na pamet da hranim komarce. samo sam izgubio pola sata na čitanje uputstva za upotrebu/podešavanje, koje sam odbio od spavanja. avaj.

četvrtak, 20. rujna 2018.

četvrtak pred subotu

jedan od zaostalih blogova

četvrtak sam iskoristio da preteram u onome u čemu se najmanje treba preterivati, a to je trčanje. ujutru sam što ranije dok je što prijatnije otrčao na jedno brdo sa severne strane grada, malo jače nego što sam navikao odnosno malo jače od "laganog" koje mi se lepo primilo kao seme u saksiju. tu sam imao 12km.

ubrzo zatim sam otišao na drugo brdo ka suprotnoj strani sveta (jugu), takođe u društvu kao i ujutru ali ne u istom društvu. 26km nije malo, rekoh, ali nije ni mnogo, ali svakako mi bar jedan od ta dva izlaska nije bio "normalan" u nekom prethodnom životu kada sam smanjivao kilometražu u par dana pred trku.

no ove godine svo vreme trčim jako lagano na treninzima a trke su jake same po sebi i taj neki balans uspeva da se održi, da se osećam dobro, zdravo, nepovređeno, i hronično neispavano. ne možeš imati sve u životu...

sutra je dan za promene a očekuje me jedno lepo putovanje u nove krajeve.

srijeda, 19. rujna 2018.

konekcija

Jeste internet koristan kada 100km unapred proveriš stanje na graničnom prelazu, ali kada umesto kroz prozor pogledaš u kompjuter kakvo vreme je predviđeno za narednih pola sata trčanja, to je već poremećaj.
Jedna od najbolje prodatih iluzija od strane društvenih mrežâ je ta da se može ostati mlad tako što po ceo dan zaviruješ u živote mlađih, zdravijih, poletnijih.
A da bi neprekidno "bio u toku", moraš sve duže da sediš i sve više da lajkuješ, pa ne stižeš da bar povremeno ustaneš i povedeš hemoroide u šetnju.
Pokušavajući da uspore proces starenja, ljudi stare sve brže.
Konektovani 24/7 njihova duša postaje ovisna o tom prividu akcije, dok im tela propadaju trostrukom brzinom.
Na sve strane pršte komentari "idući put da me vodiš!", "jao pa gde ste to, zašto ja nisam bio tamo?", "mmm, predivno, zabeležila sam za sledeću godinu", "blago vama, ala vi uživate"...
Naposletku valja naći još bolji internet ugovor za sledeća 24 meseca da bi se bilo još bolje konektovano i da bi se još brže usisavala tuđa energija, jer je podmladiti telo kretanjem sve teže, a nahraniti oči tuđom akcijom sve lakše.

utorak, 18. rujna 2018.

svaki pad je bio let








prvo sam pogledao nizbrdo, pa onda uzbrdo,
da bih shvatio gde sam se uopšte zaustavio.
a tok događaja je išao nekako ovako:

utrčiš na koziju stazu
zaboraviš da okreneš kačket unatraške
(pa zbog njega...)
ne primetiš oboreno drvo koje prekjuče nije bilo tu
udariš ga čelom iz sve snage
odbiješ se prvo unazad pa se onda otkotrljaš deset metara okomito ka potoku
zaustavi te brdo zemlje i lišća koje si napravio tako što si se rozao nizbrdo
nakon što se zaustaviš, druga ista tolika lavina te zatrpa odozgo
pet minuta pokušavaš da se vratiš uzbrdo na put
napokon nazad na stazi, shvatiš da nešto nije u redu
ček ček gde su nestale naočari?
srožeš se na dupetu istih deset metara u ambis ne bi li ih pronašao u gomili od tri kubika zemlje i lišća
...
...
...
kreneš nazad kući
onako razgaćen protrčiš posred manastirskog imanja da bi skratio put do česme
zbog pulsirajuće glave jedva dotrčiš nazad u grad jer je svaki korak prodrma kao hiltovka
svratiš kod veterinarke na prvu procenu da li ići u hitnu ili ne
u hitnoj bude tolika gužva da na kraju pobegneš kući
jebeš godinu bez potresa mozga i bez barem tri kopče

ponedjeljak, 17. rujna 2018.

haruki

Haruki je došao na trku u nepoznati grad. Poput svog imenjaka, poznatog pisca koji je o svom trčanju čak i knjigu napisao, i Haruki je voleo da piše. Uglavnom blogove, sportsko-introspektivne. Sa nešto manje fokusa na brojke i suvoparnih prepričavanja sopstvenih trčanja i dana, a više kroz neke tokove svesti koji nas na trčanjima i planinarenjima nose kuda nismo ni sanjali da ćemo ikada stići. Trčao je tako nekih pola sata ulicama koje je policija već zatvorila za saobraćaj, pokušavajući da odagna umor od jučerašnjeg treninga, kada još uvek nije bio siguran da li će na ovu trku uopšte i doći. Sada je to bila već prihvaćena odluka i trebalo se izboriti sa ostacima jučerašnjeg dana u umornim nogama.

U jednom trenutku mu je prišao poznanik, ili je bolje reći polupoznanik. Neko koga redovno viđa na trkama ali čak nije siguran da bi mu iz prvog pokušaja pogodio tačnu kombinaciju imena i prezimena. Imam jednu dobru i jednu lošu vest za tebe - rekao je taj čovek dok mu je prilazio i srdačno pružao ruku za pozdrav. Ne znajući šta mu tog trenutka tačno prolazi kroz glavu, Haruki je prosto bio iznenađen kada je čuo samog sebe kako izgovara - reci mi samo dobru vest. Nakon par izmenjenih rečenica u smislu pa kako pa zašto pa kako pa zašto, polupoznanik je otišao dalje a da nije rekao nijednu od dve ponuđne vesti. Delovao je malo zbunjen, malo uvređen, ponajviše iznenađen odnosno nepripremljen na takav ishod razgovora.

Haruki je nastavio da trči i pokušavao da vrati film, da ga uspori u toj sekundi između pitanja i odgovora. Da pronađe to zrnce peska u kuglageru koje je zaškripalo i poremetilo savršeno okretanje na koje je skoro svačiji Život navikao. Ljudi su uglavnom zatečeni kada im na pitanje odgovoriš pitanjem, a naročito kada im odgovoriš na način koji uopšte nije odgovor i ne poštuje očekivani sled reči nakon tog pitanja.

Prišao mi je čovek kojeg jedva poznajem. Logično je onda, da i on mene jedva poznaje. To što se redovno viđamo na trkama ne znači apsolutno ništa. Otkud on može znati šta je za mene dobra a šta loša vest? Otkud njemu pravo da smatra kako je dovoljno važan u mom životu da bi me obradovao ili rastužio, da bi mi promenio dan u bilo kojem pravcu. A ako je već sebi dao preveliko pravo, onda i ja moram zadržati pravo da njegov uticaj ograničim. Verovatno sam zato tako reagovao. Neznanče ili polupoznaniče, ako imaš nešto lepo da mi kažeš samo izvoli, a ja ću već videti da li mi je to dovoljno lepo i korisno. Ako želiš da mi kažeš nešto loše, onda četvrt sata pred početak trke svakako nije najprikladniji trenutak jer želim da ostanem u što boljem raspoloženju. Ako je to što si imao da mi kažeš sasvim nevažna sitnica, onda je možemo i preskočiti i nema nikakve potrebe da mi zbog nje pritrčavaš preko cele ulice sa ispruženom rukom i pokličem Zdravo!

Počela je trka a Haruki je i dalje razmišljao. Jednom kada je uspeo da otkrije kakav je unutrašnji algoritam doveo do takvog odgovora i reakcije, zamislio je situaciju u kojoj ga isto pita neka draga osoba. Da li želiš prvo dobru ili lošu vest. Dvoumio se između igre, ili sličnog algoritma. Igra bi bila ako bi prihvatio izazov i počeo da razmišlja šta bi mogla biti bolja a šta lošija vest, kao i što bi morao da brzo smisli kojim redosledom želi dve vesti. Loša vest, ako je dovoljno loša a ne samo neka šala, svakako bi donela neku brigu ili pad raspoloženja, pa joj nekako nije mesto ni ispred ni iza dobre vesti. Čudan je i težak taj izbor, a najverovatnije i nepotreban. Ne. Osobi koju dobro znam, kojoj verujem, koju volim, dragoj osobi bih pak rekao obrnuto. Reci mi samo lošu vest. Ne moraš je umotavati u šareni papirić dobre vesti. Eto tako bih rekao. Tako bih i o dragoj osobi nešto naučio, stavio bih je na test kako će prihvatiti taj neočekivani tok razgovora, bolje bih je upoznao, a vratio bih joj taj poklon u vidu igre jer bih se, odričući se sopstvenog igranja i biranja, nju/njega doveo u priliku da se snađe sa nekom novom, neočekivanom situacijom u životu. Tako bi ustvari svima bilo bolje.


nedjelja, 16. rujna 2018.

9.5km

piše da sam prvi krug išao 19'14'' a drugi krug 19'11''
pritom smo uspeli da promašimo stazu, kada sam u zadnjem kilometru prošao šestoplasiranog videli smo policajca u nekom čudnom položaju i iako smo kroz tu pretposlednju raskrsnicu već jednom uspešno prošli, skrenuli smo desno umesto levo.
pa smo zastali, pa sam pitao policajca jel trebalo pravo, on se malo nećkao pa nam pokazao NE, LEVO! pa smo se onda vratili i potrčali na drugu stranu.

ne znam koliko je potrebno da se stane posle desetak metara, razmeni par rečenica, malo sačeka, vrati tih desetak metara plus celu širinu ulice/krivine jer smo bili na kontra strani, i nastavi trčanje.
ali bogme treba dosta.

takođe mi je malo porasla i prosečna kadenca u drugom krugu a pulseve da ni ne pominjem.
to je raketni uspon od kilometra do kilometra, IAKO sam napravio nadprosečno zagrevanje u okvirima mojih zagrevanja, no i to je ispalo prekratko!!!
e to je novi momenat vredan pažnje.

obično kačenje broja i presvlačenje završim pola sata pred polumaraton, krenem da trčkaram, uradim nekoliko ubrzanja i skrasim se na liniji starta da se malo razgibavam.
izgleda da sam i danas omašio taj plan.
piše da sam na zagrevanje definitivno krenuo u 10:21, pretrčao 4.5km, vratio se do auta da ostavim telefon (zagrevao sam se na Stravi i slušao muziku) i uzmem Polara, uradio par ubrzanja i nakratko otrčao do toaleta u domu kulture, i kad sam ušao u raju na startu već je bilo 4 minuta do pucnja i nisam uspeo da se razgibnem kako valja da ne bih nekog klepio laktovima.

ispalo je da sam mogao dobrih 20 minuta ranije da počnem.
prvo zagrevanje da bude 5 minuta duže, ubrzanja još toliko sa šetanjem između, još par minuta laganog trčanja više i još par minuta razgibavanja više.
KOME BI TO PALO NA PAMET?
paaa, meni!
jer sam milion puta čuo od ljudi da se duže zagrevaju.
na jedno uvo ušlo na drugo izašlo.

šta sam radio u tih 10?
mirno sedeo u domu kulture, pijuckao neki mađarski enerdži drink što su nam dali u startnom paketu, i listao prospekte o letovanjima u italiji i grčkoj. ne bih ih listao da nisu tu stajali i bili besplatni pa sam naravno pokupio od svakog po jedan. imam mozak kvaliteta kao balegar verovatno.

a da sam imao mozga barem kao bumbar, setio bih se da posle dve vožnje biciklom i planinskog hard core off road trčanja od 29km jamačno MORAM da se mnogo duže zagrejem. praktično uradiš 20 minuta rastrčavanja pa tek onda na to nalepiš zagrevanje, ako si se već doveo u takvu situaciju. mogao sam se jutros možda malo i promasirati, ali ne, ja sam se probudio i ostao da ležim u krevetu jer sam se setio kako par dana nisam stavio ništa na instagram pa sam onda jurio mačku po sobi i pokušavao da je uslikam, pa se još deset minuta igrao filterima, i na kraju nezadovoljan to sačuvao kao skicu i objavio NIŠTA.

trka beše ko trka i šta da se priča, parada juriša i pokliča, a ovi na 5km su imali plave brojeve pa sam ih razlikovao od nas crvenih. imali smo dugačak deo napred pa nazad i tu sam nakon preticanja prvih petnaestak prebrojao još toliko ispred, od čega je deo išao 5km. tu sam shvatio da ću se probiti u prvih 10 a ostalo je bilo više manje nevažno.

ostatak trke od četvrtog kilometra do cilja sam praktično trčao "na plasman" jer sam osim vodeće dvojice video još trojicu na dobrih 200m ispred, i par momaka relativno blizu pa sam se skoncentrisao isključivo na njih. odatle nadalje sam rasporedio snagu taman tako da ih dobijem od čega je jedan odmah otpao a drugi se držao do pred kraj, pa otpao, pa se niotkud pojavio neki trener ili sparing partner i počeo da trči pored njega uz pokliče ajde ajde stigni ga stigni ga, e jebiga nisam ni ja gusenica da me tako pregaziš otpozadi pa sam iako mi uopšte nije prijalo malo pustio korak, tek koliko da zadržim 10-15 sigurnih metara sve do ulaska u cilj.

nakon nešto malo šopinga zdrave hrane sam se odlučio za povratak kući kroz planine umesto autoputem, pa sam pred kraj prepustio volan i otrčao 13km kroz prirodu i sa pogledom na kanjon reke Gradac, iako mi tek tada noge nisu bile ni za šta. no nešto u meni je tražilo dodatak pa ga je i dobilo.

subota, 15. rujna 2018.

15

godišnjicu preloma sam obeležio ne znajući da mi je godišnjica, to jest otišao sam na izlet - dužinski trening pre podne, vratio se popodne, i tek onda se setio da je danas taj 15-ti septembar iako sam koliko sinoć pisao o njemu. alchajmer je očigledno odmah iza ugla i još je podmetnuo nogu da me što brže saplete.

odlučio sam se za istu kombinaciju bicikla-trčanje-bicikla iz prostog razloga što još uvek mogu sebi da priuštim toliku aerobnu ekonomiju bez kupovine skutera ili odlaska autom na malo udaljenija trčanja. dve vožnje do sela Stave su bile po 24km, a umesto trčanja od 28km kao u nedelju, danas sam šest dana kasnije otrčao sličan krug kontra smerom od 29km.

naizgled mala razlika je ustvari bila velika jer sam, umesto po izohipsi na 1000m koja vodi pored već pomenute česme pod nazivom Kedina Voda, prošao po vrhu Medvednika. tih 250m uspona mi uopšte nisu teško pali, a ni spust iako su šumari navukli neko oštro veliko kamenje što na nagibima od 20% dođe kao nekakav škraping (trčanje po škrapama odnosno onim izrezbarenim stenama uz obalu mora koje izgledaju kao hiljade noževa okrenutih uvis).

razočarali su me srpski planinari. pokupio sam na hiljade paučina uzbrdo, put je urastao i ostala su samo dva jedva vidljiva traga kuda bi trebali da prođu neki štaznam džipovi, a korov je do kolena-kuka-ramena, već od krivine do krivine. više je nego očigledno da se taj severni uspon uopšte ne koristi. obzirom da sam tuda prošao prvi put u životu, zadovoljio sam se time što sam ga iz prve pogodio, nigde zalutao, i stigao do vrha. ovo ostalo ide u rok službe.

gore sam shvatio da nisam izbio BAŠ na vrh nego par stotina metara kozijom stazom niže, no svo to lomatanje do vrha predstavlja jedva nekoliko metara visinske razlike. hoću da kažem da glavni put recimo pređe preko 1240m i onda moraš da se lomataš pet minuta do prâvog Vrha i isto toliko nazad, samo da bi se slikao pored one piramide od kamena na kojoj je obeležena najviša tačka planine.
što bi rekao Tolstoj "mnogo buke ni oko čega"
#šala

i tako, pred trčanje sam zastao biciklom pored nekih malina i najeo se kao stoka da u prodavnici u selu gde ostavljam biciklu uštedim koji dinar za bonžite, pa sam nakon prvih 11km dobio prvi proliv. u međuvremenu sam se na 10-om kilometru najeo neke prašnjave tamjanike pa sam pred kraj trčanja u samom 29-om kilometru dobio i drugi proliv, srećom oba uz potočić a imao sam naravno i vlažne maramice, što moram da napomenem da prvom prilikom ne bi izbegavali rukovanje sa mnom.


za ljubitelje detalja nijedan nije bio baš ono stopostotni proliv nego govno u narodu popularno pod imenom "pljeskavica", koje se zbog kašaste strukture fino razlije u pomenuti oblik, posebno popularan među divljim životinjama jer se kladim u život da više nijedno od dva nije tamo gde sam ga servirao nago je sa dolaskom večeri uveliko potamanjeno u slast.

eh da pojeo sam i neke jabuke ali se ne sećam u kojem kilometru. na kraju trčanja sam rehidratacije radi kupio pepsi bez šećera od dva litra iz prostog razloga što je još uvek na akciji i košta samo sto dinara (šest kuna, 0.8€) pa je dobio prednost nad nekakvim organskim sokovima sa navodnih 100% nečega unutra. ovo moje je bilo 0% svega osim zaslađivača i veštačkih boja i aroma.

iako sam imao 20% više uspona nego pre šest dana a i kilometar više, trčanje sam završio za istih 3h18' i uz sličan osećaj "laganog do srednjeg" naprezanja. jedino što se ne nadam je da će mi sutra biti neki Hiper Dan kao što je bio u ponedeljak kada sam demolirao one deonice, sutra ću na trci verovatno pojesti govance no ne smeta, ionako ne idem zbog rezultata nego da se podsetim kako to beše izgleda Čačak. štaviše možda se prijavim na 5km a ne na 10km, čisto da proverim da li će noge uopšte primetiti da je trka kraća od cenera :-)

petak, 14. rujna 2018.

14

četrnaesti septembar, dan kada ništa nisam slutio.
kao u pesmi bitlsa o "juče", kada su svi problemi izgledali daleko a sad su odjednom tu bez želje da nestanu.
nakon polumaratona u šapcu 2017 sam još nekoliko dana trčao, u taj petak (15.09.) pošao da se lagano provozam biciklom, popodne odem na posao, uveče spakujem deo stvari i u subotu otputujem u varaždin.
tras pao sam i polomio skoro sve što se polomiti moglo, all inclusive.

jutros sam krenuo biciklom pony (što je milijana gony) na pijacu i odmah na ulici me je zaboleo potiljak jer je napolju bilo samo (?) osamnaestak celzijusa a u senkama od zgrada je vetar delovao hladniji.
možda sam napokon shvatio da ovo nije bila samo alergija.
po svoj prilici se poklopio neki najblaži oblik gripa ili čega već.
svi ovi bolovi i malaksalost u mišićima koja uopšte nije tipična za alergiju, glavobolja, povremena mučnina, ukazuje na to da sam paralelno sa najjačim udarom alergije "pazario" još nešto.

sada se sve to polako smiruje ali i danas me glava boli, teška je, noge su čini mi se odmorne, ali bezvoljne, pune glikogena koji ne može da se iskoristi jer mi se ne poteže preko 30% od raspoložive snage.
samo bih ležao i dremao, sedeo po nekim livadama na suncu.
varaždin je dakle u tom vetrovitoj  hladovini definitivno otpao i kao "last minute aranžman", za koji sam ostavljao 5% mogućnosti do sredine današnjeg dana.

koliko sam zatečen situacijom govori i to što nemam pojma da li uopšte postoji još neka trka za vikend.
kratak pogled na trke koje sam iza stranica KM, VREME, ubacio u excel kao KALENDAR, podseća me na tu nekakvu trku u čačku koju sam očigledno uveliko već zaboravio.
negde sam video najavu, prepisao datum i ono osnovno "5 i 10km" i to je sve.
proguglaću popodne, pa ako zbog umora pretrčim malo, i ostane šansa da se sutra dodatno odmorim i prizdravim, možda i odem ako postoje prijave na dan trke.
a možda čak i ako ne postoje, hohoho.

bumo vidli.
ali pre prekosutra prvo dolazi danas.
vidiš ti to, zajeban je ovaj život.

četvrtak, 13. rujna 2018.

uf

ne znam kada sam zadnji put pisao blog a što se tiče sporta nisam ni imao razlog. alergija me je pokosila iznenada i ubitačno. par dana sam eksperimentisao sa nekim lekovima i više nisam znao da li mi u glavi tutnji od lekova ili alergije. ili nečeg trećeg????

svi pokušaji su se završili neuspešno. i oni na bicikli i trčeći. ovde-onde sam nakratko nešto malo stisnuo ali realno ništa. ne sećam se koji mi je bio poslednji pravi trening. ako se i osetim bolje sutra (petak) ili u subotu, to će biti prekasno da se odlučim za varaždin. baš me neće ta trka!

kako god. daj bože da ja opet postanem normalan i da mi duža šetnja ne ostane maksimum što se tiče intenziteta. vidim neki pominju Dužine, ja sam zaboravio šta to zaista znači.

tako mi se čini slatka pomisao da odbacim sve ideje o trkama do kraja godine. onda se opet setim ljubljane pa mi se to baš ne propušta. i naravno neki brži half. no evo jedan je već propao, kao i onaj pre njega, pre 4 dana.

a opet, šta ako nešto krene loše. evo kolicno je trebalo da mi izmakne vž, zašto se petljati prijavljivati plaćati ljubljanu pa cvrc opet nešto da iskrsne? ne znam šta da radim. jednom pokoleban i izbačen iz koloseka, više ne vidim jasan smer.

ponedjeljak, 10. rujna 2018.

intervali kad im vreme nije




evo pulsevi su dokaz da nisam nigde zastao da malo predahnem, nego da je ceo deo od 10x800/400m išao u kontinuitetu i bez pauze.

obzirom da nisam mogao da trčim sa satom ispred nosa, povremeno se događalo da stisnem LAP na 810, 820 metara, pa sam kao najmerodavniju brojku uzimao prosečnu brzinu.

ona je od jedne do druge deonice išla
03:55 min/km
03:56
03:53
03:49 (prve 4 sa nežnim usponom)
04:03 (ova peta podosta uzbrdo)
okret
03:32 (a ova u povratku, logično, primetno nizbrdo)
03:45
03:40
03:41
03:29 (i poslednje 4 nežno nizvodno, povoljno)

kada izvučem prosek on izađe na 3'46''/km, odnosno 3'01" za 800m
doduše i prosečne 400-tke (one lagane, između 800-tki) su mi znatno sporije nego uobičajeno, ranije sam i to žurio po 12 km/h a sada sam se vrteo između pešačkih 9-10 km/h

sve u svemu, nakon tri sata planinarenja u petak, dve trećine trke u subotu, i planinskog trčanja u nedelju uokvirenog između dve bici vožnje, nisam očekivao ovakav trening.
mislio sam da ću u najboljem slučaju podviti rep posle par neuspelih pokušaja da potegnem malo brže i življe.
a u najgorem slučaju sam bio spreman da otrčim zagrevanje od par km do mesta zamišljenog starta prve deonice, i da samo nastavim da kaskam do nekih sat vremena trčkaranja.

nedjelja, 9. rujna 2018.

post race

nekad volim kad je trka u subotu a nekad ne.
ovaj put mi je odgovaralo.
nedelja je bila "slobodan dan" i ja sam ga bogme lepo iskoristio.

nakon par sati jutarnjih poslova, koliko da u domaćinstvu ne kažu kako mislim samo na sebe (*) sam seo na bicikl pony (što ga Miliana gony) i otišao standardno do sela Stave.
odatle sam lenjim kratkim koracima potrčao uzbrdo ka Medvedniku.
volim da tu krenem odmoran ali mi se sve češće događa da neki dugačak dan popunim tim Medvednikom, pa u kakvom god stanju da su mi noge.
naučio sam da trčim čak i kad sam mrtav umoran, a još ako se radi o teškom planinskom terenu neskromno ću konstatovati da je nigde ne prohodati = prava umetnost.

kad sam nakon nepunih 9km stigao do planinarskog doma, na štoperici je već uveliko promakao jedan sat, no pomislih kako bi planinarima dotle trebalo 2.5 - 3h pa se uteših da ima i sporijih od mene.
nakon još kilometar uspona sam stigao na poznatu raskrsnicu i po prvi put otkako ovuda trčim skrenuo levo, dalje uzbrdo.
desni put bi me odveo na Drenajić za ona moja uobičajena 22 kilometra.

ovamo levo gde sam pošao, nisam imao pojma šta da očekujem.
da li ću otići do vrha, ili do pola vrha (?), ili ću napraviti neki tu kružić bilo koji tek da se podsetim svih staza i mogućnosti, to sam ostavio inspiraciji.
nakon nekog vremena sam umesto stazom kojom sam se jedini put popeo na vrh, greškom krenuo drugom kojom sam se jednom pak spuštao, na izletu u povećem društvu.
ubrzo sam povezao gde se nalazim, i kada sam pomislio da dalje nemam previše izbora, došao sam do putokaza.

levo zapadni uspon desno istočni uspon.
ili je pisalo nešto drugo, nema veze.
sama činjenica da postoje dva uspona i da se može napraviti nekakav krug, momentalno me je privukla više od varijante da se do igde popnem i istom stazom vratim.
odmah sam skrenuo desno i nakon samo desetak koraka trijumfalno pomislio "na ovom mestu se sada nalazim prvi put u životu".
volim takve stvari, kad negde krenem prvi put.
baš.

pokušao sam da otvorim aplikaciju Karte no snaga VIP signala je bila očajna.
svejedno sam se snašao i nakon nekoliko kilometara (14 ukupno) došao do izvora zvanog Kedina Voda i nabasao na tipa sa dogledom.
malo smo popričali, on je meni rekao odakle je i pohvalio se kako je pronašao mlin u blizini svoje kuće, a ja sam mu zauzvrat pokazao koje je koje brdo, gde se tačno nalazi jezero, kuda prolazi koji put, i još svašta.

on je meni pak bio koristan iz razloga što mi je ukazao na jednu prečicu kojom mogu da se vratim u Stave, a da to ne bude put kojim sam došao.
kasnije se ispostavilo da je "prečica" dugačka istih onih 14km do polovine treninga, no opet kažem, još nekud sam prošao prvi put i to mi je neprocenjviije od svega ostalog.
posle ovoga ću teška srca opet otići na onaj moj stari krug od "samo" 22km, ako već postoji puno bolji od 28km.

tokom trčanja sam se u dva navrata najeo malina i kad kažem najeo mislim da sam jeo koliko god sam hteo a ne na standardnih pola šake u žurbi.
negde gde počinje poslednji dugačak spust sam u jednoj vikendici ugledao grožđe pa sam nakon što sam malo zviždao i shvatio da nema nikakve zveri-čuvara prošao unutra i takođe se lepo najeo.
4 grozda neka mirišljava.

u Stavama je radila prodavnica no nisam uopšte bio gladan.
uzeo sam samo pepsi bez šećera tek koliko da zamajavam stomak do kuće.
svejedno nisam odoleo da prikočim i naberem dve jabuke usput, dok sam se biciklom vraćao ista 24km nazad.

kad sam kod kuće analizirao kuda sam sve prošao, primetio sam da je na satelitskom snimku google earth-a slučajno uhvaćen mlaznjak kako preleće iznad medvednika.
sličan onom koji se vidi iznad fabrike Krušik.
ko zna koliko ih još ima u okolini, treba na to slučajno naleteti jer nema šanse da ćeš nasumičnim zumiranjem karte nešto slično pronaći.


(*) na kraju dana sam svakako bio optužen kako "mislim samo na sebe" i onih par sati jutarnjeg posla su postali oteta i arhivirana povijest.
ko s đavolom tikve sadi, upišan se budi.

subota, 8. rujna 2018.

naj

najbizarnija trka ever!
prvi krug od 7km je prošao tako-tako.
noge trome, pulsevi oko 145.
drugi krug i odjednom sam skroz sâm.
ni-gde-ni-kog.
brate!
pulsevi oko 148 i onda pad motivacije pa nazad na 142-144.
dobro je da nisam zaspao na stazi.
obzirom da ne vidim nikog 300-400m ispred prestajem da se osećam kao na trci.
treniram ulicama grada, trčim po sredini ulice, sve je sablasno pusto.
sramota me od one silne policije na svakoj raskrsnici.
odlučujem da otrčim 2 kruga i odustanem.
osećam se kao kreten.
kilometar pred ulazak u zadnji krug mi kažu da sam 10-ti.
hmm???
odlučujem da idem do kraja.
top ten je top ten, ipak.
300m pred start/cilj je poslednja okrepa.
dodaju mi praznu čašu.
stajem, zaustavljam štopericu.
klinac od 16 godina i 100kg se umešao na okrepu i zajebavao bi se.
jurim ga dva kruga oko stola da bih ga išamarao.
on u begu zgrabi nožić za sečenje pomorandži i stane naspram mene.
najebem mu se svega živog i mrtvog čega sam se setio, odem do policajca 100m dalje ali vidimo klinca kako beži u sporednu uličicu.
ma, ionako je bilo pametnije da odustanem, zaključujem i odlazim da se prošetam do šabačke tvrđave i plaže.
ipak sam imao mali pad brzine u drugom krugu.
prvih 7km za pola sata a zatim 6840m za istih pola sata.
fajl mi je trajao 1h00m01s.
zanimljivo.
sutra je novi dan, jel tako.
i nakon toga nova nedelja, jel tako.
tako je.

petak, 7. rujna 2018.

sutra

Sutra će biti šta će biti, ali ne očekujem nikakve spektakularne nedoživljene scenarije. Već mi se događalo da trku ne shvatim ozbiljno pa dan ranije odem na neku predugačku šetnju, planinarenje, vožnju ili dve ili tri. I budem sutradan na trci malo usporen, zafali mi delić motivacije, skočnosti, no nikada mi to nije zaista zasmetalo. Kad god hoćeš od života previše, shvatiš da on ipak sve razdeli na nekakve njemu poznate doze, pa koliko god zagrabiš danas toliko manje pretekne za sutra. Što bi rekli osvajači, i sve što je srce htelo koštalo me skupo. Ali ja ne mislim da me je išta u životu skupo koštalo.

Odem na trku 550km udaljenu i budem malo trom i onako bezvoljno umoran a opet kažem sebi da to nije ni tako loše, obzirom da sam potegao na toliki put i uspešno tamo stigao. Onaj je radio treću smenu pa stoji pored mene na startnoj liniji, onaj drugi je imao puno težu povredu od mojih i nije se ni upola oporavio, i tako. Svi ti polumaratoni, nisu to nikakve olimpijade ni čudesa, nema tu kamera i helikoptera, uživog prenosa, nema čak ni rodbine i poznanika da me bodre pored staze kao u američkim filmovima.

I zar onda ipak nije lepše proživeti svaki dan onako kako najviše voliš, umesto se čuvati za onaj svaki sedmi specijalni dan kada je trka, a i onda će nešto poći krivo pa ćeš reći - e bar da sam ostatak nedelje bolje iskoristio. Ovo nije bio nikakav uvod, ovo je bila priča o tim nekim malim stvarima koje čine Nas. Onaj tamo je juče odmarao kao da je teško bolestan, jutros je otrčao zagrevanje i iks puta sto metara ubrzanja jer mu baš nakon takvog treninga sutrašnja trka najbolje "legne", a ja sam juče išao dva puta biciklom da hranim neke napuštene životinjice izvan grada, danas sam išao na trčanje i (ponegde) planinarenje stazom uz Gradac kojom nisam ove godine prošao nijednom i kojom je za jednog planinskog trkača velika sramota ne proći bar jednom godišnje.

Nepravda ispunjena, i zaista se vidi da nisam prolazio jer bi u protivnom bilo zalomljeno 90% onih grančica koje smetaju i ozbiljno prete da za pola (ili dve) godine prolaz učine neprohodnim. Ako mi je bio potreban izgovor, a nije baš, već sam odlučio da mi sutrašnja trka neće biti od onih "važnih". Treba mi sat i po tempo trčanja i to je to. Biće sunčanih +26°, neće moći da se jurca od starta nego će svako pametan (a ima nas 2% otprilike) trčati oprezno prvih sat vremena, i tek u zadnjoj trećini "spustiti ručnu". Ako sve protekne u redu već sam obećao da ću održati obećanje (?) da 8 dana kasnije odem u Varaždin na popravni ispit.

Možda je sutra prilika da se podsetim šta je sve od raspoloživih patika dobro za polumaraton jer sam izgleda na neke već zaboravio. Znam da neki vole i takve priče, ovaj model me ovako poslužio a u onaj sam se razočarao, blabla. Patike ipak nisu ljudi i ne bih im posvećivao toliko pažnje. Ništa lakše nego prekomandovati ih u kišne ili "one za lagana blatnjava trčanja". Neće ti zameriti, neće ti se svetiti, neće naokolo pričati kako si ih izneverio.

Patike su za druženje puno lakše od ljudi. Možeš da ih voliš, možeš i da se zaljubiš u njih kao što sam se ja zaljubio u one Nike Zoom Kyotee za kros/trail trčanje pa kad su počele da me izdaju nakon samo par stotina kilometara ubrzo sam se odljubio a one nisu ostale povređene i ranjene, nisu mi ključem parale auto na parkingu niti su išle kod vračare i vezivale mi crne končiće na kvaku. Ali pazi sad, trke su ipak nešto drugo.

Postoje trke koje su me volele i bile fine prema meni, usponi su mi bili nežni kao na Plitvicama one godine kada sam rekao da je staza blaga i više-manje ravnjikava pa su hteli da me linčuju. Ili recimo polumaraton u onom mestu koje više ne pominjem, gde je asfalt najtvrđi i vetar najhladniji čak i kad je plus 30, i gde su dugački pravci tako, kako da kažem, zlobni, przničavi, i stalno te teraju da trčiš čas levom čas desnom stranom, pomeraju te iz prave linije, guraju te, sapliću iako deluje da je asfalt ravan ali nije, osećaš da nije. I svaki kilometar ti traje deset sekundi duže čak i kad nema vetra, a uvek ga ima rekoh pa niti ne znam kako bi bez njega bilo. Verovatno bi se trčalo još sporije, iz nekog bizarnog razloga. I na toj trci voda bude hladna kad u trku dograbiš čašu sa onog stola za okrepe, no samo u tom gradu je voda na taj način ledeno hladna kada prospeš pola čaše na stomak i odmah te tu nešto žigne iako je plus 30. A ostatak ti bućka po želucu kao da umesto vode tamo besne 4 kockice leda i sudaraju se, tuku se, povređuju te. A znoj postane nekako lepljiv pa ne možeš da obrišeš prste dresom, štoperica ti se zaprlja od nečeg kao da si ekran premazao silikonom i to ne možeš obrisati svih zadnjih 15 kilometara koliko god pokušavao.

Trke su nešto skroz drugo od patika, trke su nekad vile a nekad veštice, kako kad i kako prema kome. Ali Šabac je okej. Šabac je dobroćudan. Ponekad mušičav, nekad mu se ne priča i onako ćuti, napadno ćuti dok to ne primetiš ali nije nametljiv, ne traži da ga pitaš zašto ćuti. Prođeš samo, i u sledećem krugu već možete da razmenite pokoju reč. Kao sa dobrim komšijom kome je došao neki loš dan. Ajd komšo pa se vidimo. Tako nekako. Ne plašim se Šapca, biće fina ta moja trening-trka sutra.

četvrtak, 6. rujna 2018.

preterao

danas sam malo preĆerao, što bi rekli seljani u nekom kraju, ko zna kojem. već ujutru sam žurio da obavim nešto biciklom pa je to ispao mini trening, a znao sam da mi je dva dana pred trku sve iznad rekreacije prosto previše. u povratku je duvao jak vetar i nastavljao sam da u sebi ponavljam ovo je previše ovo je previše... onda sam počeo da računam kako bi taj četvrtak pre podne u odnosu na trku u subotu popodne bio isto što i četvrtak popodne pred trku u nedelju ujutru, valjda? pa sam se donekle smirio. preživeću, rekoh, oporavisaću.

nakon toga sam otišao na zaista lagano odmarajuće trčanje no čak i to mi je delovalo brže nego što je stvarno bilo, za nekih desetak posto. brojke su rekle nešto drugo od onoga što sam osećao. no to je bio najmanji problem. glavno je bilo da sam imao utisak da sam se odmorio i to je sve. i to je TREBALO DA BUDE sve. ali nije.

popustio sam pritiscima i popodne otišao na još jednu vožnju, opet po nekom humanom zadatku, i to je definitivno već bilo previše. pre toga je već par ljudi primetilo da sam ceo dan nekako bled i malaksao, kod veterinara nisam uspeo da otvorim otključana vrata i mislio da me iznutra zajebavaju gledajući kako uzalud pokušavam da uđem.

ta popodnevno-predvečernja vožnja se otegla unedogled i kad sam došao kući nisam imao snage ni za šta više osim za večeru, tuširanje, i ateriranje u krevet. stavio sam slušalice, pustio muziku, i pokušao da napišem ovaj blog pa ga ipak ostavio za petak ujutru. ionako ću datum objave postaviti na četvrtak uveče. volim te sitne male prevare sebe samoga i ovih dana koji mi se potkradaju bez izvinjenja.

kao i često nakon najkilavijih dana, u kojima prosto nisam imao snage da se dodatno umorim, jutros sam se probudio nešto malo življi. sat vremena sam lupao malter koji se odvojio na kući, i iznosio šut. kad sam merdevinama stigao do visine sa koje mi pada na glavu, prekinuo sam i odlučio da gornji sektor prepustim majstorima koji će svakako doneti skelu. sada barem znam koliki je obim posla, tričavih deset puta veći nego što sam se nadao.

u toku dana me čeka još jedno lagano trčanje koje uopšte ne mora da bude kratko što se mene tiče, jer sam dan pred trku navikao i na šetnje sa psima od nekoliko sati, koje su i više umarajuće od trčkaranja. ostatak dana bih ipak trebao da se smirim. možda uhvatim da šmirglam garažu šlajfericom, valja i nju dofarbati pre zime.

srijeda, 5. rujna 2018.

nisam siguran

neko kaže da je trka ili dve tokom vikenda sasvim dovoljno kao trening i da ti onda ništa više nije ni potrebno osim odmarajućih aktivnosti, a neki pak tvrde kako se umesto na trci treba "ubiti" tri puta nedeljno od treniranja i onda je to iz nekog razloga bolje.

ne ulazeći u to šta nas čini zadovoljnim a šta nam oduzima zadovoljstvo iz života i nameće nam nešto što bi se moglo nazvati "obaveza" i što je samim tim manje dobrovoljno, ono što u meni stalno preteže je činjenica da već nekoliko godina trčim bez problema i povreda.

ako ne umem da se kontrolišem i uvek uradim ono malo više nego što je potrebno, pogubno je to raditi svakog drugog dana (osim đurđevdana). a na trke sam se već navikao jer je to uvek jedan sličan intenzitet pa sam se uhodao u taj "sandbagging" režim da nikada nisam ni preko 95% a kamoli da ulazim u zonu "ono malo više" iz koje na treninzima nisam izbivao.

ako je neki drugi vikend možda i mogao da donese drukčije razmišljanje, ovaj prethodni sigurno nije. teška Žumberačka u subotu popodne, u kombinaciji sa 10km tempo trčanja odmah u nedelju ujutru, po makadamu i sa neplaniranim pojačavanjem u zadnjoj trećini, očigledno je morala da ostavi neki trag u nogama i organizmu uopšte, koliko god ja taj trag ne osećam.

dva i po dana i tri trčkaranja kasnije osećam se relativno oporavljen no danas me čeka jedan poslić koji podrazumeva i bici vožnju od dva sata po brdima, tako da će najverovatnije opet izostati dvostruko trčanje. sreda bi mi bila idealna za to no život ima drukčije planove, a sutra (četvrtak) će verovatno biti malo prekasno za preterivanje s trčanjem obzirom da je polumaraton u subotu popodne.

poslednja vest (nisam zaboravio obećani PS samo ga odlažem) je da su druge patike prišle prvima odnosno da drugi šareni par ima već 1484km i primakao se brojci od 1521 koliko je prešao prvi par. za dva-tri trčanja ću imati 4 patike sa isto kilometara i moći ću opet da nosim posebno oranž a posebno modri par. ALI NEĆU HTETI!

utorak, 4. rujna 2018.

trke 2018


  1. Treking liga Šid 18km
  2. Neptun trail Osijek 13km
  3. Japetić zimska liga 11km
  4. Brtonigla trek 11km
  5. Ivančica zimska liga 10km
  6. Holjevka 10km
  7. Kros NS Kamenica 10km
  8. Kruševac 10.5km
  9. Novi sad frtalj 10.5km
  10. Jagodina 21km
  11. Osijek 21km
  12. Bečej 10km
  13. Beograd 21km
  14. Kros gradac 3km
  15. Slavonska požega 15km
  16. Krašić 21km
  17. Boroša 8km
  18. Jaska 21km
  19. Novi grad 42km
  20. Plitvice 42km
  21. Valjevo 10km
  22. Vrbovec 21km
  23. Brčko 10km
  24. Sljemenski 1.5 krug
  25. Struganik 9km
  26. Jahorina 13km
  27. Ugljevik 7.5/10km
  28. Ruma 21km
  29. Žumberačka 15km
  30. Orešje 10km
ako nisam nešto promašio, prepisivao sam iz Excela...

ponedjeljak, 3. rujna 2018.

oporavak

oporavak se završava a da nije pošteno ni počeo.
sati i sati za volanom, previše jurnjave i svega što se moderno zove stres, premalo spavanja, jedva pola od potrebnog.
juče smo opet zaglavili na granici jer su sa hrvatske strane radile samo dve rampe, kasnije tri, no kolona se povećavala puno brže nego što je napredovala.
veoma sam razočaran takvim odnosom hrvatske granične službe prema kompletnoj EU kao i prema komšijama.
što je najgore, uopšte nisu radile dve rampe sa natpisom "EU pasoši" pa su se svi gurali zajedno sa srbima i makedoncima.

dok ovo pišem u nekakvoj nadoknadi zbivanja i dnevnika, istovremeno razmatram mogućnost koja se slučajno pojavila na fejsu a to je da je jedan polumaraton ostao bez zeca na 1h30 pa se kao malo raspitujem.
ako se trči sa onim tregerima i zastavom, onda nisam nešto naročito zainteresovan da se borim protiv vetra i nekog repa koji mi kao dinosaurusu klima na grbači.
ako se trči u majicama na neki način obeleženim, onda bi mi to bio jedan teret manje, da se ne mučim pitanjem mogu li 1h28 ili 1h29, nego bih mogao da odahnem i otrčim nešto za šta verujem da mogu i sa manje od 90% ulaganja.

u nastavku ću ukratko opisati drugu trku, onu u nedelju ujutru.
naziv desetka sa popustom je donekle i trik iz dva razloga
1) kad god nešto dobiješ na popustu moraš imati u vidu da ćeš na neki drugi način platiti kao u onoj staroj narodnoj "što ne platiš na mostu platićeš na ćupriji" pa i kad na akciji nešto platiš 9.99 to ili vredi 20% manje ili će te na neki način koštati doplate kasnije
2) konkretno, trka od tri kruga puta 3.33km je imala 100m do ulaska na krug i 100m izlaska iz kruga do startno-ciljne kapije pa je i meni (kao i na online diplomi) sat pokazao 10,200m i prosečan ritam od 4'03''/km

sa starta je otišlo njih 7 i još 3-4 sam pratio na sigurnoj udaljenosti pa sam u prvom kilometru već u sebi par puta ponovio kako ću biti osmi čim izađem na čelo te grupe.
video sam anteta (?) živkovića kako nonšalantno trči na 5. poziciji i pretpostavio da oni ispred ili idu kraću trku od jednog kruga, ili ih on ne uzima za ozbiljno pa razmišlja kao što bih i ja - ako produže u drugi krug već ću imati vremena da ih stignem i prestignem.

tako je i bilo, s tim da sam po krivinama imao slab pregled i nisam znao koliko ih je tačno skrenulo ka cilju.
volonterke na toj tački su mi na pitanje "koliko ih je prošlo pravo" rekle
Prva - Jedan! Ne! Dvojica!
Druga- Dvojica
to je bilo to, znao sam da sam treći, a iza sebe sam dvojicu najupornijih već oko polovine kruga ostavio za 50 i 100 metara

drugi krug sam proveo svo vreme 100m iza drugoplasiranog, čekao sam da i on uspori ali nikako, a učinilo mi se da i ja malo popuštam čuvajući se za treći krug.
razlika je ostala ista no tu se desilo nešto dosta uzmeniravajuće.
odjednom se ispred njega pojavio neki u plavom i krenuo da maže kao mahnit.
bio sam ubeđen da je neko propustio ceo krug i ladno se uključio na drugo mesto, ostavivši me tako izvan podijuma.
obzirom da nismo prelazili preko čipova u svakom krugu, proveo sam silne minute razmišljajući kako da u cilju objasnim da se radi o prevarantu.
taj se držao čitav kilometar, a onda ga je ovaj Drugi prestigao.
slaba uteha, ja sam još uvek bio četvrti.

bio sam i nervozan i besan i ne znam šta sve, i nemoćan i očajan istovremeno.
psovao sam ga u sebi, jer me dovodi u neugodnu situaciju da moram u nekoga upirati prstom, objašnjavati kako ovaj nije bio ispred i odnekud se stvorio, huh
to je potrajalo čitav sledeći kilometar i onda mi se učinilo da ga možda ipak malo stižem.
i 1.5km pred kraj se odjednom sve rešilo - on je naglo usporio, ja sam mu prišao i shvatio da trči u dukserici, prestigao sam ga duplom brzinom i pogledao ga iz blizine shvativši da uopšte nema broj!
opsovao sam ga u sebi po ko zna koji put i odahnuo.

zahvaljujući njemu sam imao (po krugovima) split-ove 4'04 - 4'03 - 4'02''/km inače sigurno ne bih toliko potegao pred kraj, bio sam već previše umoran od Žumberačkih 15km po oštrim uz/nizbrdicama i svo to lomatanje po makadamu mi je jako teško palo u poslednjih desetak minuta

upravo su mi javili da pejseri trče sa onim zastavetinama tako da sam odustao od ponude i pre nego što sam pošteno razmislio, ipak je jeftinije platiti startninu nego trčati sa onim čudom na leđima, neka hvala.

i tako.
nakon pomenutog čekanja na granici smo kasnili sa povratkom nekoliko sati iza plana, a meni se nešto uzburkalo u duši pa sam izašao iz auta 14km od kuće i dotrčao preko jednog uspona i dva spusta, taman u trenutku kada je pao mrak i počela da me zaslepljuju svetla automobila.

jutros sam se provozao biciklom dobrih 50km lagano, malo nešto radio po dvorištu i opet pred kraj dana po pljusku i grmljavini otišao na još jedno bespotrebno trčanje od brdskih 13km.
šta će insan, kad nema pametnijeg posla.

PS za sutra će se zvati "davanje"

nedjelja, 2. rujna 2018.

savršeno

nisam očekivao da ću ovako lepo otrčati jutarnju trku,
nakon brdske popodnevne dan ranije.
ipak treba pregaziti 10km vijugavog makadama, 
sa povremenim preskakanjem baruština trave i blata.



subota, 1. rujna 2018.

2

- "2 = 2 ili ne"
- "domaći vise zeleo pobedu"
(?)

eto tako izgleda beleška koju sam pronašao u starom tabletu.
obzirom da nemam pojma o čemu sam hteo da pišem, samo ću nastaviti da je uređujem.
upravo sam rekao kako se može nešto malo vremena uložiti sa ciljem da se dobije puno više vremena, sa kamatom.

konkretno, trebalo mi je nekih pet minuta da po torbama i rančevima pronađem produžni, punjače, sve što je potrebno da umesto na telefončiću natipkam ovaj blog (i još koješta) na pravoj tastaturi.
već sada imam utisak da sam na dobitku, koliko kucanje brže ide.

usput sam povezao i bluetooth zvučnik na telefon, pustio Ninu Romić, istovremeno punim tablet i jedino što mi naizgled fali je internet jer treba čučati u određenom uglu sobe, no svu korespo(n)denciju sam prepustio Loli kojoj čučanje zarad povezanosti nekako bolje leži.
jeste da silne duše diljem planete čeznu za mojih par reči ali ipak prvo moram da se ispričam sa samim sobom.
zato me i volite, ako ćemo pošteno.

juče sam uleteo u kupatilo da uzmem puls traku, video neki gel za masažu i sprej slične namene, pokupio to i ubacio u torbu, voila'!
još sinoć sam se u Samoboru udario šakom po čelu.
šta je tu je, ne smem dozvoliti da mi taj propust nešto bitno pokvari raspoloženje pred trku.
za to (ne)raspoloženje su već odavno zaduženi neki drugi faktori koji svoj posao zdušno i besprekorno obavljaju.

mislio sam da će mi biti bogzna kako čudno da trčim ne znajući koliki mi je puls no možda i prvi put u životu nisam ni primetio da ga ne vidim tako "crno na belo".
prosto sam imao osećaj kako treba trčati i to je bilo to.

kad bi me sutra neka magija premotala 24h unazad, celu trku bih istrčao sasvim isto, nijedan mi korak ne bi bio ni 1cm duži ni 1cm kraći.
to je valjda znak da sam imao savršen osećaj za napor.
jedino što bih promenio bi bile druge patike sa malo više amortizacije jer sam očito zaboravio strminu nizbrdica pa su mi ove poluiznošene polustabane bile od slabe pomoći.
prosto nigde nisam sleteo onako naglavačke kao što inače volim, nego sam sve nešto nabadao kao po jajima i opet nijednom nisam imao dojam da trčim dovoljno "mekano".

("a ti, dozivaš, neki hladni pljusak nad grad, dok ja tiho rominjam" - peva Nina)

otprilike sam napisao sve što sam hteo.
ne znam koliki su mi bili pulsevi.
možda niži od očekivanih, a možda i viši mada čisto sumnjam obzirom da sam uvek imao daha, nijednom nisam bio ograničen disanjem i panikom da ću ući u crveno, nego sam stalno imao osećaj kako mi prosto noge nisu dovoljno utrenirane da poteraju srce u galop. naročito na nizbrdicama.
još jedna stvar koja mi je zanimljiva.

dok nas je bus vozio na 15km udaljeno mesto starta, imao sam nešto što liči na "tremu".
ne u doslovnom italijanskom prevodu (tremare = drhtati) nego ona neka nelagoda, ne bih baš rekao strah jer to je prevelika reč, ali onako, hmm.

kako li će ovo ići, prva trka nakon letnje pauze, čudnih kombinacija treninga i polu-treninga, čudan odnos obima i intenziteta, čudne ideje koliko mi je potrebno za oporavak.
no kad je počela trka, momentalno se sve promenilo naopačke.

odjednom sam bio prepun samopouzdanja, sasvim smireno i bez nervoze sam pratio čas ovoga čas onoga, pokušavao da se prisetim ko je od trkača brži od mene za 2% a ko za 5%, odnosno ko izgleda kao da će mi danas biti u blizini do kraja trke.

u jednog sam se ozbiljno preračunao jer je krenuo tu negde kao i ja, usporavao na istim mestima i otpuštao nogama "ručnu" tačno gde treba.
no nažalost potrajao je samo 4-5km pa se ugasio.

odatle nadalje mi je "društvo" pravio momak iz bratskog kluba koji me je nemilosrdno prolazio na nizbrdicama i jako usporavao na usponima pa smo se stalno smenjivali na tom nekom, nemam pojma, recimo 15-om mestu.

svo vreme mi je fokus bio na jednom koji je bio uvek tu negde desetak sekundi ispred i koji oduvek spada u onu grupu "za 3% bržih".
jurio sam ga do pred sâm kraj nadajući se da ću i njega "rešiti" na poslednjem uspončiću.

za razliku od prvih 12km gde mi je uvek odmicao nizbrdo, na poslednjem duuugačkom spustu sam uspeo da mu skinem prednost sa 15-12-10-8-6-5 sekundi.
naime kad on prođe pored neke rupe zakrpe ili znaka na putu ja bez gledanja na štopericu samo prebrojim koliko mi trokoraka treba dok dođem na isto mesto.
obzirom da trčim tu negde frekvencijom od 180 (90) u minutu, trokoraci su gotovo uvek isto što i sekunda.

no zadnji uspončić nije bio dovoljno dugačak a on je primetio da sam mu preblizu pa se ciljni pravac pretvorio u 500m agonije za obojicu, nit on da mi pobegne nit ja da ga stignem :-)
kolateralno smo u tom jurišu opasno prišli i jednom iz kategorije "za 5% bržih od mene" pa će rezultati izgledati krajnje povoljno za moju malenkost.

prosto sam se uglavio tamo gde mi nije mesto, a one moje standardne pulene "0% brži/sporiji" sam bogme solidno ostavio, neki su popili minut-dva a neki mnogo više.
nemam pojma šta da očekujem od sutrašnje trke koja počinje za evo 12.5 sati.
od toga ću nadam se odspavati barem 7-8, a obzirom da smo ostali da spavamo ovamo u brdima pod slovenačkom granicom trebaće nam i skoro sat i po da dođemo do Svete Nedelje.

zbog vožnje na trku navijam za lepo vreme, a zbog same trke navijam za staru prognozu "samo još govna što neće pasti s neba" jer mi je to iskakanje iz zone komfora potrebno da trku shvatim kao izazov a ne kao još jedno tempo trčanje.
mislim da bi mi bilo puno lakše da se fokusiram na to kako proći kroz nehumane uslove na trci u odnosu na druge trkače, umesto na to kako da uz što manje bolove i nelagode trčim što brže, što je večiti i unapred izgubljen sukob interesa.
no kako god i šta god ispadne, već sam toliko zadovoljan vikendom da mi ga teško šta sutra može značajno pokvariti.

anegdota za kraj: tek iz 6-7-og pokušaja sam flašu belog vina, osvojenu za plasman u kategoriji, uspeo da zamenim za teglu meda.
naime treći su dobijali med, drugoplasirani flašu kvalitetnog vina, a pobednici po kategorijama su (kao i ja pretprošle godine) dobijali neka vrh-vrh-vrhunska vina u čudnim visokim flašicama od 250ml poput nekih crnih epruveta.

kao što je spiker unapred rekao, u toj kategoriji se zna samo jedno a to je da niko ne može biti prvi osim Paripovića, legende i rekordera Hrvatske u maratonu.
ko god mi je sa smeškom rekao kako neću biti prvi, odmah sam kao iz topa iskreno odgovarao kako mi je stoput veća čast stajati pored Drageca na drugom mestu, umesto da se šepurim kao pobednik u trci bez neke ozbiljne konkurencije.

sama činjenica da je on došao na neku trku dovoljno govori za sebe, a na rastanku smo se baš fino smejali kada sam mu rekao da ću ga trpeti još do kraja godine i posle toga ga sa užitkom otpratiti u sledeću kategoriju, da bih ja još 4 godine mogao da uživam i ne brinem kad ga vidim na startnoj liniji.