petak, 31. srpnja 2015.

zaboravih da turim naslov

opet će da ide "blog od juče" (četvrtak) 
a današnji tek sledi :-D

taman sam sve skockao i skontao oko one aplikacije Strava, kad se desio ovaj kvar na Polaru. i posle toga sam pomislio, baš me briga, nosiću do daljnjeg telefon na trčanje, eno počev od onog dana kad sam išao biciklom do/od/na planinsko trčanje od 25km. MEĐUTIM! nešto ne radi kako treba. nikako ne uspevam da povežem senzor za puls sa telefonom. to jest... uključim bluetooth, pronađem senzor, pojavi mi se kao "upareni uređaj" ali kad pokrenem bilo koju Android aplikaciju za trčanje (Polar Beat, MapMyRun, Strava) u tim programima ga jednostavno nema, samo za puls piše "searching..." i stoje dve crtice. sto puta sam upalio bluetooth i ugasio, odvezao pa povezao senzor, svaki put je naizgled sve u redu, dok ne treba da taj podatak zaista i vidim na ekranu. znam da mi je puls radio sa MapMyRun u jednom drugom telefonu, pa pretpostavljam da je do konkretno ovog telefona, ili do njegove Android verzije, ili već čega. 
bez veze :-/

mislim, nisam lud, znam ja da sve te stvari savršeno funkcionišu sa iPhone-ima ali ne pada mi na pamet da potrošim hiljadu evra na nešto što može da mi tresne o zemlju ili upadne u potok u toku trčanja. postoji neka granica, a kao i sa drugim stvarima, moja filozofija je otprilike uvek bila "kupi ono što možeš da kupiš opet ako crkne ili ako ti ga ukradu". i to važi za svu potrošnu robu tipa bicikle automobili kompjuteri i slično. a opet, s druge strane, čovek zapada u razmišljanje kako se "samo jednom živi" i zašto celog života kupovati samo polu-kvalitetne stvari. 

da li je veća sreća, čuj sreća, nek bude zadovoljstvo, imati neku polu-jeftinu stvar o kojoj ne moraš puno da brineš, a koja služi svrsi, ili je veće zadovoljstvo imati nešto naj-naj o čemu treba da vodiš računa da ga ne oštetiš izgubiš ili šta već?

štos' tiče treninga, ipak me osećaj nije puno prevario. nakon onog teškog trčanja, i bicikle od 100km, juče sam bez nekih teškoća pretrčao 20.5km. imao sam samo jedno brdašce i tu sam bogme osetio da mi butine nisu najsvežije, no preživeh ga nekako. 3.5km u sredini je bio makadam, a prvih 8 i zadnjih 9km je bio asfalt. u odlasku sam blago uzbrdo držao prosek oko 5'/km a u povratku (već je bilo solidno otoplilo) sam išao negde oko 4'35''/km.

taj neki Kosmajski Maraton je za 9 dana, dakle trebao bih malo više da se držim asfalta ovih dana, a bogme i da ubacim par malo bržih trčanja, izgleda u prâvom trenutku jer mi u zadnjih par nedelja deluje da su mi se noge malo "razvezale" i da im se trči brže od onog uobičajenog tapa-tapa po šumskim stazama...

četvrtak, 30. srpnja 2015.

100

ovo je blog od juče, srede, 
a današnji tek sledi

uzmem bez ikakvog razloga jutros da ucrtam jučerašnju vožnju i polako bockam duž puteva stazu prateći da mi negde ne opali prečicu makadamom (jer MapMyRun ume da bude jako kreativan) i preko Osečine Crniljeva dođem do Koceljeve i pokaže mi 70 km tačno na mestu gde mi je i ciklomaster pokazao 70 km. i nastavim do kuće i ispadne total 99,130m a ciklomaster se zaustavio na 99,830m, e sad zašto je to tako ispalo pojma nemam. ispašće da sam pred kraj vožnje zbog umora uz Blizonjski vis išao u cik-cak preko sve tri trake :-)

kako bilo, još jedna 100-tka čeka na red da je noge upiju i postanu još jače. vetar je nekako duž celog kruga duvao spreda-sleva što se uglavnom događa u danima poput ovog jučerašnjeg, kojem je prethodilo planinsko trčanje od 25km. no više od vetra me je uništio onaj "asfalt" između Osečine i Koceljeve koji je toliko propao da može komotno da se računa kao off-road. kao da je umesto od bitumena i sitne rizle taj put pravljen od cementa i šodera, pa kad se cement ispere ostane neka hrapavo grbava podloga po kojoj odskačeš kao na rodeu. zadnja 3 uspona sam odvezao bez problema a jedino su me na ravnim delovima onako podosta bolela leđa. no sad se to događa nakon 3.5 sata, za razliku od ranijih sat i po, dakle pišemo Napredak.

obično po takvim putevima volim da vozim MTB koji je zbog debljih guma dosta udobniji od trkačke, ali otkako sam na MTB stavio kramponke postao mi je prespor. moram pod hitno da stavim neke slick-uše na drugi par točkova da bih opet mogao da vozim mtb po asfaltu. ove kramponke me naročito muče na dugim krivudavim spustovima gde ne mogu onako lepo da zalegnem "ušima po asfaltu" i onda se pitam koji sam se đavo mučio uzbrdo ako ne mogu na divljem spustu da uberem plodove tog znoja. 

mislim da su mi se noge odmorile za trčanje, to jest nadam se, a dan će pokazati koliko sam bio u pravu, jer verovatno nisam, kao i obično :-D



utorak, 28. srpnja 2015.

eto

koliko god malo nekome značili tako neki lokaliteti tipa selo Sušica i selo Brezovice, meni je bilo fora da napravim krug, pređem preko reke Sušice (koja shodno imenu preko leta i nije reka nego kamenjar) i vratim se nazad na branu. 

izuzetno zahtevno trčanje, nigde nisam hodao, par puta sam malo bauljao levo-desno prisećajući se kuda treba proći tako da je netto krug verovatno nešto kraći. 

gps je izmerio 24.2km, uz sva isecanja i skraćivanja možda je to realno oko 25km, a bez zalutavanja se vratimo na početnih 24km, tako da, džabe sam sve ovo računao :-)

ukupna prosečna brzina iznad 10 km/h, preko 800m uspona 800m spusta i svih onih lomatavih delova, za svaku je pohvalu, dakle bravo ja :-P

PS
zbog crknuća Polara morao sam da nosim telefon, tako da je ovo android-merenje.
aplikacija Strava mi se dopada ali nikako neće da radi sa Polar trakom za puls, tako da ću sledeći put isprobati Polar Beat aplikaciju, koja mi se pak uopšte ne dopada :-/
... ili ću se vratiti na MapMyRun koji je pretrpan reklamama.

sve to dok ne kupim novi gps/hrm sat




ponedjeljak, 27. srpnja 2015.

neplanirano

današnji dan je, što se tiče treniranja, izgledao otprilike kao ovo zadnje tuširanje. a evo kako je izgledalo tuširanje: 

ugledam pored kade neku kesicu koja totalno izgleda kao onaj uzorak šampona koji dobiješ u časopisima. iscedim to na glavu i primetim među prstima neka zrnca. wtf??? uzmem da pogledam to pakovanj(C)e, kad ono piše piling-kupka za telo. a šta ćeš, kad sam već jednom istisnuo pola, istisnem i drugo pola na sunđer i oribam se. kako će kosi i glavi da prija struganje, saznaćemo sutra. čisto sumnjam da postoji nešto od čega moja glava može da se išmirgla. pre će biti da sad onaj piling plače negde nizvodno. ali kao što rekoh, videćemo...

a trening je izgledao ovako. krenuo ja na trčanje, kao, obukao se i počeo da radim neke vežbice ispred kuće. auuuu sav nešto ukočen, trom, usporen, vidim ja da od tog posla neće biti ništa.

nema veze, rekoh, odoh ja na biciklu. pa će prvih sat vremena biti kao neki odmor, a posle ću već da se odmorim pa ću da cepim neki tempo. krenuo ja na biciklu, ajoj, to je bilo još gore od onog što sam zamišljao da bi moglo biti na trčanju. otišao Obilaznicom 100m nadmorske iznad grada, sjurio se nazad, još malo se provozao levo-desno i zaključio da od Treninga neće biti ništa.

vratio se kući, nisu ta dva pokušaja trajala ni sat vremena. uzmem nazad onu opremu za trčanje, sednem na bicikl pony (što ga Milijana gony) i odem nekoliko km izvan grada, pa ću tamo da smislim neko kratko a zanimljivo trčanje. neke deonice, nešto što će biti toliko uzbudljivo da zaboravim da sam umoran.

prvo upadnem u radove/asfaltiranje, ulepim gume u onaj bitumen ko mamlaz, i dalje mljac mljac došle mi gume ko knedle sa šljivama, uvaljane u prezle. a prezle pri svakom okretu pršte i uleću mi u patike. divno.

parkiram bicikl pony (što ga ...) kod Lovačkog Doma, upalim štopericu, pretrčim 200 metara i stanem. brate meni su noge toliko nekako ukočene, ne pamtim da mi se ovo ikada ranije u životu dogodilo. pretrčim istih 200m nazad i opet sednem na biciklu. rekoh, idem još par km dalje, da vidim oćel' mi se nešto otkočiti.

dođem do jednog strmog asfalta, desno u šumici (500m iza "stubovâ"), tu sam par puta radio deonice uzbrdo jer je taj putić sav u senci. taman da tu parkiram biciklu, kad nasred tog puta leži neki pijan čovek, valja se po asfaltu. fala ti Marfi, baš ti fala.

vratim se 50m nazad, parkiram pony pored glavnog puta, i umesto uzbrdo odlučim da (POKUŠAM DA) uradim neka ubrzanjca na ravnom. e, to mi je bilo zadnje na pameti sve do malopre, ali eto. taj deo puta je jedva primetno nagnut, pa sam pretpostavljao da će osećaj biti za nijansu drukčiji kad trčim uzvodno i nizvodno.

prvih 100m (obeleženo je na putu i precizno u metar, kao na atl. stazi) sam pretrčao za 20s, svestan da će to prvo mače da se baci u vodu, dok se noge malo ne razvrte. povratak je bio 19s, i dalje je nekoliko puta sve išlo za 18.2 do 18.4. 

štoperica je radila svo vreme, pa kad završim 100-tku ja prošetam malo napred-nazad dok ne dođe do minut, i onda krenem opet. tako mi minuti ujedno "broje" koliko sam deonica napravio. nakon 6-7 sam one "nežno niz" počeo da trčim za 17s (jbg dok digneš ruku i pogledaš na sat prođu dva koraka, to je već preko pola sekunde, tako da je sve ovo otprilike tj od svakog očitavanja treba nešto oduzeti) a ove "neprimetno uz" tu oko glat 18s. 

otprilike sam istih 100m u jednom pravcu pretrčavao sa 63 ili 64 koraka, a u drugom sa 64 ili 65, dakle razlika u dužini koraka (zbog neprimetnog nagiba) je bila oko 1.5% iliti negde oko 2cm.

i tako je išlo  negde do 16-17 stotke, kada sam počeo da primećujem da mi se prema kraju ubrzanja koraci nekako menjaju, počinjem da gubim zalet, zamaram se. doterah naravno do 20 komada, ukupno 2km trčanja za nešto malo manje od 6 minuta, i to je bilo sve za danas :-)

s jedne strane, teško da se dva kilometra mogu smatrati Treningom, a s druge strane ako sam ovako umoran uspeo da svo vreme trčim 20 km/h i brže, pa nije ni to valjda toliko loše... sada mi deluje da će sutra gotovo stopostotno celo telo ovo smatrati kao dan odmora, i da ću krenuti u nove radne poraze! jeah!

krivudanje

ucrtao sam taj makadamski put koji spaja dva asfalta, i kojim sam u subotu prošao MTB-om. 

google earth je izračunao prosečnu nadmorsku visinu od 960m. obzirom da sam na "onaj drugi" asfalt izašao na 1050m, verovatno bi zajedno sa narednih par kilometara prosek bio još bliži nebu.

ne znam da li mi se tih sat vremena računa kao visinske pripreme :-P






nedjelja, 26. srpnja 2015.

4h

obzirom da sam već godinama željan da se najedem knedli sa šljivama, koje smo btw ionako uvek pravili od griza a ne od krompira, ali hajde, danas sam pokupio krompir sa vrha musake i za užinu ga pojeo sa pekmezom :-) 
srećom nije bilo puno bibera.

ovo sam sad kao malo seo da ta užina "legne", pa piskaram. jučerašnji trening biciklom u trajanju od skoro 4 sata je trebao da bude neka prekretnica. iz više razloga. prvo, dojadio mi je bol u leđima koji mi se stalno javlja na bicikli, i nadam se da ću dužim vožnjama napokon savladati tu "dečiju bolest". kad smo se bavili samo biciklizmom, to mi je bio neki bolni Mart, i kasnije bi sve došlo na svoje mesto. sad kad dosta trčim, ispadne da mi je svaka vožnja prva u zadnjih 3-5-7 dana i nikako da prepečem ta leđa dovoljno.

drugo je izdržljivost. možeš sto dana zaredom trčati ili voziti po sat-dva, ali nikada nećeš dosegnuti onu krajnju životinjsku izdržljivost sve dok povremeno ne provedeš na bicikli dosta sati. pod dosta mislim na... well... dosta :-D

treće je vezano za telesnu težinu iliti masu. ništa (ovde mislim na sebe, ne znam kako je kod drugih i šta kaže nauka) mi ne pomeri formu i kilažu kao krajnje dugački treninzi. dovoljno je jednom mesečno omlatiti 190km po brdima i svakog meseca će težina spasti za kilogram. a da bi se došlo do tih zaista dugačkih treninga, treba postepeno povećati najduži trening, pa sam zato zadovoljan što sam evo stigao do skromna 4 sata sa 1300m uspona i 1300m spusta. nije to ništa, ali za prvi pomak je dovoljno. 

biće zanimljivo ovo trčanje danas, baš me zanima koliko će noge da gunđaju :-P

smrtni slučaj

kako ode ona Šubertova pesma, 
"izdali me prijatelji izdao me brat"? 

juče me je izdao Polar sat. od prvog dana mu je onaj mikro usb kontakt bio slaba tačka. priključiš ga pa se nekako mrda utikač u satu, pa čas je povezan čas nije, pa onda mrduckaš kabl levo-desno a sat stalno nešto cvrkuće, i kad mu pronađeš neki položaj onda sve bude normalno. i sinoć se nešto unutra pokvarilo, da li je neki mali delić otpao i ostao zaglavljen u kablu tj onoj maloj utičnici, nemam pojma. suviše je sitno da bi se videlo, pokušao sam da slikam sa makro opcijom na foto aparatu ali se ni tako ne vidi ništa bolje iako ga praktično uvećam 10x na ekranu. svašta. 

žao mi je jer mi je u satu ostao zarobljen trening od 76km MTB-om. uspon na Mravinjce, pa onda makadamom 12km do Debelog Brda, pa odatle sa 1065m nadmorske nizbrdo kući. sve podatke sam prepisao u svesku, kilometraže svih lap-ova, pulseve i proseke, no žao mi je što nisam uspeo putanju da prebacim u kompjuter. mislim da sam preko sat vremena bio iznad 900m nadmorske, to sve na grafikonu može da se izreže i da se uz pomoć dva klizna odabirača (?) pogleda svaki željeni isečak. 

sad ću morati u Google Earth da pokušam da odgonetnem kuda idu neki sporedni putići koji me MNOGO zanimaju... što se tiče samog sata, ovo mi niko neće priznati pod garancijom jer se 99% radi o fizičkom oštećenju, pa će ga podvesti pod "nepravilno rukovanje" što mi se pak nikada u životu nije dogodilo iako sam promenio tih pipavih stvarčica na desetine i nikada nisam nešto upropastio trapavošću. hoću da kažem, smatram sebe izuzetno spretnim čovekom. 

ne znam ni da li da ga šaljem na popravku, jer su mi prilikom kupovine rekli da zamena baterije u bluetooth senzoru za puls košta 650 dinara (!!!) što sam već jednom uradio sâm i zaista ne znam koliko neko treba da bude kilav da bi na svaka 2 meseca slao puls-dodatak u servis, to izađe na 30€ godišnje samo za menjanje baterija, a jedna košta manje od 1€. hoću da kažem da ovlašćeni diler podosta udara po ušima kad se radi o cenama održavanja, pa em što mislim da bi me popravka koštala pola sata, na kraju bih ostao sa satom po kome je prčkano i brčkano što mi se čini nekako bljak mogućnost. ne umem da posedujem stvari koje ne volim. nekako baš ne umem. 

što se tiče GPS-a, mogu i telefonom da snimam putanje, a mogu čak da priključim i traku za puls preko bluetooth-a, to nije problem. nego eto, taman sam se za ova 3 meseca navikao na tog Polara i bio zadovoljan. kad ono cvrc.

petak, 24. srpnja 2015.

neplanirano

jutros smo prvo otišli u nešto dužu šetnju sa dva muška psa, i pred kraj šetnje svratili na pijacu i nakupovali tonu voća i povrća. nakon toga je Lola ostala kući da spremi ručak tj salatu, a ja sam sa Lovaćušom otišao na kratku šetnju/brčkanje. (vidi sliku)



posao je bio naporan ali ne preterano dugačak, pa sam pokušao da pre završetka etape TdFrance ubacim što dužu avanturu.
biciklom pony (što je Milijana gony) do buduće brane i veštačkog jezera na 15km iznad grada, odatle neko soft/hard/soft core planinsko trčanje, pa nazad biciklom kući.

plan su mi omeli putari, koji nanovo prosecaju put za podplaninsko selo Brezovice. na jednom mestu se nalazila 4m visoka litica ispod koje je kopao bager, pa dalje jednostavno nije bilo prolaska. okrenuo sam nazad i nevoljan da se vraćam istim putem odabrao sumnjivu varijantu trčanja kroz kanjon reke Sušice. (vidi sliku)


naime, od te tačke sam jednom otrčao uzvodno par kilometara, ali nikada nizvodno do crkve Gračanica (koju će potopiti nova akumulacija, i oko koje se digla velika buka, pa sad tamo uz transparente stalno dežura ekipa besposlenjaka i "brani svetinje" uz već za Srbiju uobičajen repertoar pretnji kletvi proročanstava i strasti)

ispostavilo se da upozorenja domorodaca kako je prolazak tuda "nemoguć, zbog kanjona!!!" nisu baš utemeljena, naprotiv, samo mi se u grudima upalila ona ego lampica "šta je bre nemoguće???". ne da sam prošao nego sam bez ijednog zastajanja protrčao tih 2.1 kilometra, okej prosečna brzina od 10 km/h nije baš nešto supersonična ali iskreno rečeno nisam ni žurio, jedini izazov je bio pretrčkarati preko tih par kilometara kamenja, ako možete da zamislite kako izgleda korito presušene planinske rečice...

pred sâm kraj me je mrzelo da bilo kojim putem zaobilazim oko te nove gigantske brane pa sam se ladno popeo, kako da kažem, uz. mislim, nju. po azimutu. nešto tipa stepenice od stenčuga. to mi je drugi put :-) danas sam već bio pripremljen da poteram par zmija u galop, ali ništa od te vrste adrenalina, samo par guštera.

petak

juče sam se u zadnji čas predomislio i umesto na trčanje otišao biciklom, da bi se malo provozali zajedno jer je Lola rekla da bi rado sela na trkačku. što jes jes, ipak je na bicikli prijatnije, puno više struji vazduh i površina kože se manje greje. no onaj isti konstantni zamor koji me drži još od subote (trka na 9.4 km, 6 dana nakon Sljemena) me je pratio i juče. stalno imam osećaj da sam za 10% slabiji, da mi je sve 10% teže, i tako. mislim da se danas osećam nešto bolje, videću nakon posla kako će izgledati to neko trčanje, opet na +36° :-P

četvrtak, 23. srpnja 2015.

razlozi



"trčanje je potrebno iz drugih razloga"


ne znam zašto se brecnem kad primetim da neko, ko nije iz sveta trčanja, više zna o trčanju od mnogih tzv trkača.

izgleda da treba da prestanem da se iznenađujem, i da se iznova podsetim da će inteligentni ljudi sve razumeti bolje od glupih, bez obzira čime se glupi rekreativno bave.

(napomena: 
ne generalizujem! 
da ne bude posle - Sale rekao da su svi trkači glupi... 
ali da kod nas trči pregršt "ćuskija", poznata je stvar)

ova dama nije nikakav sportista, svetski je cenjena u svojoj struci, odlično izgleda, i inteligentna je koliko i talentovana. povremeno otrči po par kilometara. ona zna zašto.

usput zna i koliko kalorija odnosi trčanje. verujem da jedva svaki deseti trkač može kao iz topa da izračuna koliko grama čokolade sagori za sat vremena trčanja.

eto zašto mi je uvek zanimljiviji sagovornik britkog uma koji razume kako svet funkcioniše, šta god mu bila struka, od nekog "kolege" koji ne ume da sabere dva i dva.

učite deco. učite sve.

ponedjeljak, 20. srpnja 2015.

m

juče i danas, na trčanju,
razmišljao sam o našoj razmaženosti.
ne znam da li se radi o emotivnoj,
ili intelektualnoj,
neka me neko stručan nadopuni.
dakle trčim prvih pola sata Treninga po suncu.
okej.
teško je, nemaš pojma zašto ti je to potrebno.
imaš neke svoje ideje, i sâm misliš da su lude.
i onda slučajno uđeš u neku (h)ladovinu.
trčiš u senci drveća, i lepše ti je.
ta Slučajnost je PUNO bolja od tvog Plana!
minut kasnije, izlaziš iz te Hladovine.
više nema senke.
gde si senko, kurvo, gde si hladovino, izdajice???
kuneš, bogoradiš, psuješ,
ali KOGA?
zašto ne proklinješ sebe, IDIOTA,
koji je te je poveo na takav osunčan trening?
nego proklinješ drveće koga nema,
vodu koja ne teče uz put,
senku koja pada na neku drugu stranu?
zašto misliš da je Život koji si sâm odabrao
neki tvoj Neprijatelj,
a da su slučajne senke i hladovine
tako neke slučajno naletele sestrice
kojima je jedini zadatak da te dočekaju i usluže?
ukratko,
kad živiš dan koji si zamislio,
nisi zadovoljan,
nego si jedino srećan
kad nešto ide mimo tvog plana.
idi bre Maratonac u peršun,
leči se...

nedjelja, 19. srpnja 2015.

tanka crna, ovaj, crvena, linija

razlika između trke i treninga se najbolje vidi po pulsu.
(ovde pod "trka" mislim na Trku ili na disciplinovani Trening,
a pod "trening" mislim na rekreativno trčanje!
vidim da su svi već shvatili, ali da ipak naglasim,
pre nego što me neko drugi ispravi...)
a Puls ocrtava fokusiranost, 
da vam odmah objasnim.
dakle uporedite crvene linije, juče i danas.
evo ilustracije: tongue emoticon
danas je bilo 18km neobaveznog trčkaranja po brdašcima 
na +36°, DA, U PODNE 





oćuneću

kad sam negde iza podneva počeo da prebrojavam sate koje treba da provedem na NEtrčanju, počeo sam ozbiljno da se kolebam oko te trke. u pola 3 da se pakujem, u 3 da odemo do Mionice, od pola 4 do 4 da se prijavim presvučem obavim blabla i odaberem pogrešne patike, onda pola sata truckanja u mini busu do mesta starta, gore nit da se zagrevaš nit da se ne zagrevaš na +35, onda 40 minuta trka, pa pola sata čekaš da svi dođu pa još pola sata čekaš proglašenje pa se pola sata voziš kući i pola sata raspakivanje uparkiravanje tuširanje i rehidriranje. ispade pola dana na +35. a umesto svega toga, obučem se, odem otrčim negde sat vremena i eto me pod tušem dok si rekao keks...

no hajde, što reče Lola, sve to ionako radiš svaki dan, pa ako već ima trka na 20km od kuće ipak je glupo da i tog dana radiš isto što i svaki drugi dan. i tako odosmo. 

čim sam video da nema skoro nikog poznatog, nisam ni morao da pitam a već sam znao da ove godine nema novčanih nagrada pa niko od popularnih atletičara nije hteo da se poteže samo zbog treninga, dakle suprotno od mene. ja sam pak u zadnja dva dana odvozao 64 + 52 km na bicikli, ono prvo je bilo više u Tempu a ovo drugo je kao trebalo da bude polu-Tempo polu odmor no do kraja sam se svejedno umorio, jednostavno nisam onom umoru od maratona ni dopustio da iscuri iz organizma nego se sve vreme krije po ćoškovima svih mogućih mišića, kao neka četa bubašvaba diverzanata.

podelili su nas na dve trke, veterani su trčali poslednja ravnjikava 4km, a seniori i juniori celu stazu od Struganika. ja sam izmerio kao 9.4km, na startu su rekli (a i u novinama piše) da je 10.5km, a Polar GPS mi je do cilja izmerio istih onih 9.4km do kojih sam došao crtajući u mapMyRun. naravno da mi nije padalo na pamet da trčim trčicu od 4km sa još samo 4 veterana, pa sam se prijavio kao senior.

start je bio da se šokiraš, a da ne znaš ni od čega. da li su svi krenuli toliko brzo da sam ja maltene ostao da stojim u mestu, ili sam ja bio toliko umoran i krenuo toliko sporo da su mi i najgicastiji rekreativci nestali sa vidika, nisam mogao da odredim. prvi kilometar je sav u oštrom usponu, nakon toga ide jedan kilometar ravnjikavog uništenog ex-asfalta, nakon čega počinje spust od možda 3km kojim se dolazi do glavnog puta.

dakle na tom startu, nakon mojih 100m skoro svi su prešli već 150m.
rastegla se kolona kao preko Igmana, a ja pri začelju.
u narednih 500m sam se mic po mic premestio negde na 10-to mesto, 
a moglo nas je sve skupa biti 30-ak, seniori/ke i juniori/ke.
od toga nekoliko rekreativaca/veterana koji su se takođe prijavili kao seniori, i sve ostalo (dakle većina) klinci iz atletskih klubova, Ub Paraćin Krupanj Beograd Valjevo i ne znam odakle još.

na ravnom delu sam prestigao neke klinke koje su već bile na izdisaju, i u tom času sam ispred sebe video trojicu + jednog, koji mi je već bio na nišanu i videlo se da ću ga lako stići. zato sam računao da mi treba da od one trojice ispred dostignem samo jednog i eto me na podijumu. još jedna "pis of kejk" situacija, kao i na maratonu pre 6 dana. u tom času sam potpuno zaboravio (tačnije nije mi nijednom ni palo na pamet) da će proglašenje biti razdvojeno na seniore i juniore, nego sam brojao sve skupa.

u sledećih nekoliko km spusta sam prošao onog usamljenika, mlad dečko u dresu kluba ali u 3/4 helankama, nije mi to bilo baš najjasnije na +35. ovo nije preterivanje, ljudi su se frljali sa +40 i +50 ali termometar u autu je u hladu na parkingu pokazao 35 pre starta i 35 posle cilja, dakle na asfaltu je uvr glave moglo biti stepen-dva više obzirom da je duvao vetar i nema smisla izbacivati neke blesave brojke. 

tu sam odmah uočio dva problema. ispred te trojke je neko pičio sto na sat i skroz slučajno sam ga primetio bukvalno na kilometar ispred, jer put na jednom mestu pravi veliki polukrug. ko god mi je na 3km odmakao 1km, taj čak i da pukne neće usporiti dovoljno da bih ga stigao, dakle taj će dobiti trku.

drugi problem je bio što od ove trojice nikako da se bar jedan raspadne, a što je najgore sad su mi trebale DVE žrtve. neko u belom je išao ispred, a dvojica u plavom na 10m iza njega i niti da ga stignu niti da se razdvoje, jok, kilometri prolaze a oni su uvek tako na istoj udaljenosti. prvi put sam izmerio 50'' zaostatka (sebi), zatim minut, pa 1'15'' pri izlasku na glavni put. trčim ravnomerno i čekam da me strefi onaj pakao kad se spustimo u ravnicu, ali trče i oni, svaka čast. 

nakon još kilometra krivina sam ih opet ugledao i izmerio im 1'05'', aha, eto napokon se nešto događa. no tada smo već bili na 2.5km od cilja. nešto kasnije je bila još jedna okrepa (uzmeš flašu vode od pola litra, popiješ gutljaj i sve ostalo sručiš na glavu) gde sam izmerio 55'', no to moje dostizanje je išlo jako sporo. brzine su mi se kretale oko 4'05''-4'10''/km što je jako slabo, i očigledno je objašnjenje TU, a ne u tome što su se ovi ispred nešto bogzna "držali". da nisam bio polu-umoran, da nisam trčao maraton pre 6 dana, da sam taj zadnji deo mogao da trčim po 3'40'', tačno bi sve bilo onako kako sam planirao. ali previše je tu "da sam ovo, da sam ono...".

tu negde sam se pomirio s tim da se neću baš proslaviti ali bilo mi je i svejedno. neka se deca trkaju, neka podele medalje, ja sam ovo nekoliko veterana i rekreativaca ostavio par kilometara na ovako kratkoj trci i nemam razloga da budem nešto sad bogzna nezadovoljan. sve će se kad-tad uračunati kao trening.

nakon skretanja ka cilju sam u zadnjih 600m primetio kako nekog stižem, ispostavilo se da je od one dvojice u plavom jedno bila juniorka koja je pobedila sve ostale seniorke i juniorke i eto imala je snage za 9km dok su joj zadnjih 400m prerasli u pravu agoniju. do cilja sam je dostigao (bez ikakve želje da je jurim, nego je jednostavno toliko usporila) na samo desetak metara, no u samom cilju je nastala zbrka jer joj je usput spao kartonski broj pa nisu znali kako da je zapišu. 

tako sam smejući se stajao na 5 metara od linije cilja i čekao da me neko uopšte primeti jer bukvalno niko nije gledao u mene, svi su se sjatili oko nje. nakon nekog vremena sam počeo diskretno da mašuckam rukama "alooooo" dok me trener Hari nije primetio i klepio po glavi klinku sa spiskom u ruci "zapiši njega, gde zevaš!" pa sam napokon mogao da prekoračim preko linije cilja i uđem u svu onu gužvu. moje vreme nešto malo preko 38 minuta, prosek isto tako "nešto malo" preko 4'/km odnosno "nešto malo" ispod 15 km/h. 

no za razliku od ostalih, ja sam samo prošao kroz cilj kao da je kontrolna tačka, nisam se srušio, a kasnije je bogme i ambulanta imala posla. eh da, pre nego što se neko zapita, Lolu je nešto zezuckalo koleno pa nije htela ništa da rizikuje lomatajući se nizbrdo nego je sedela u hladovini ciljnog pravca, u društvu sladoleda :-)

tek tada mi je Lola rekla da sam ukupno četvrti ali da nema pojma ko je ispred senior a ko junior, pa mi je sinulo da će možda i da mi se posreći da sa ovakvim umornim nogama (i naročito leđima) opet naskočim na postolje. nedugo zatim spiker je pobrojao prvu trojicu u obe kategorije i shvatio sam da su dvojica neposredno ispred mene bili seniori, a ukupni pobednik je bio junior kojeg trenira naš prijatelj Sreten Ninković iz Uba. ako je Nine umeo sebe da utrenira za maraton 2h12 u Hjustonu, umeće i od ovog malog da napravi nešto, u to sam siguran.

da sve ispadne bezveze kao što i svaka druga trka mora da ima bar jedan propust, na kraju su nakon dodela medalja po svim kategorijama, PEHAR (jedan jedini) dodelili prvom senioru, koji je u cilj ušao 3 minuta iza ovog pomahnitalog klinca. jedini sam se pobunio i pitao čemu služi pehar ZA NAJBOLJEG SENIORA ako je već dobio zlatnu medalju u kategoriji, zašto pehar ne ide APSOLUTNOM POBEDNIKU TRKE bez obzira što je junior, no niko nije umeo da mi objasni. 

verovatno je neko pretpostavljao da će eto baš neki Senior da pobedi trku pa će on dobiti i pehar za prvo mesto u trci, no nažalost to se nije dogodilo pa je ovaj izuzetni junior otišao kući gunđajući, a mi mu osim verbalne podrške nismo mogli drukčije pomoći. da je Ninković došao sa svojim pulenima možda smo mogli da odemo do organizatora da se bunimo, no on je, kažu, bio na nekoj svadbi :-)

možda je startnina od 200 dinara mogla da se izbegne, mislim to je smešno malo ali ako trčimo nekome u čast na manifestaciji neke proslave, ako je neko mogao da plati 20 dnevnica policiji da obezbeđuje put (kojim u gornjem delu ionako niko ne prolazi, ali ajde), mogla je ta opština preko silnih miliona da odnekle izvadi još par hiljada dinara, jer je sramota da ti dođu u goste ljudi iz recimo Paraćina ili Krupnja, a da im tražiš startninu od 200 dinara. ponavljam, nisu neke pare, ali upravo zato je i moglo da bude i za džabe, i iz razgovora sa trkačima mi je bilo jasno da su mnogi to shvatili kao neku mrlju u organizaciji.

što se mene tiče, zadovoljan sam, nisam se premorio a napravio sam lep trening, doneo medaljicu za uspomenu, malo se slikao, malo promenio uobičajene staze za trčanje nekom novom. kad smo bili poslednji put, odmah nakon trke je počeo rok koncert pa smo ostali par sati, no juče se na bini i blizu nje nije događalo ama baš ništa, a nije nam se sedelo dva sata na vrućini samo da bi dočekali komarce, pa smo se kao i svi ostali pokupili i otišli kući.

u dodatku ide slika na kojoj se ništa ne vidi pa mi morate verovati na reč, ovo je 200m pred ciljem, blaga uzbrdičica od mosta na Ribnici prema centru, ono što trči sam ja a pored je trener iz Krupnja sa par pulenki koje su završile neke kratke trke za decu.

subota, 18. srpnja 2015.

sljeme staza dužina

sada ću malo razglabnuti o stazi. navodno je svaki krug dugačak 14km no zbog profila i terena i puno krivina trt-mrt svi GPS merači pokažu manje. OKEJ. to se podrazumeva. stazu od 21 km koju trčim relativno često, i koja nema toliko krivina iako ima šumske off road staze, moj GPS sat izmeri kao 20.7 km. na sljemenu sam stiskao prolaske 1) nakon prvog spusta, zatim 2) nakon oštrog spusta stazicom + penjanja uz Horvatove stube, i 3) u cilju. 

5.8 km
0.9 km
5.4 km

koliko se može dodati na ovo? na prvih 5.8 km u kojima ima samo par oštrijih krivina, i ako se napnem da budem maksimalno darežljiv, mogu da dodam recimo 200m. da je neko drugi ovo napisao rekao bih mu da lupeta, ali želim da rastegnem tu teoriju pogrešnog merenja do granice pucanja. napominjem da meni greške na sličnom terenu i profilu idu najviše do 100m, na 5km. 

srednji deo je najkrivudaviji, ali je kratak. 
ne možeš na kilometar da dodaš još jedan!!! 
evo ga ovde:




obzirom koliko serpentina ima na Horvatovim stubama, mogu da prihvatim da je u svakoj ošišano po desetak metara, no tih dodataka ne može biti previše jer je u celom tom srednjem LAP-u brzina kretanja najmanja pa je veća šansa da GPS sat NE preskoči beleženje kretanja. neka nizbrdo ima 20 naglih skretanja i neka u svakom fali 10 metara, dođemo na 200m, i neka uzbrdo ima 10-20 naglih skretanja, no tamo je 5m večnost, tako da opet ne mogu da dodam više od 100m, ukupno 300m.

poslednji deo ima krivina, ali ne previše, takođe se "putuje" sporo, no ne mogu da mu poklonim više od 200-ak metara grešaka jer je kratak. e sad, ako imamo 3 kruga po (200+300+200 =) 700m grešaka, to je 2100m grešaka po ovom modelu, što na izmerenih 36.4 km dođe na 38.5 km. 

ona racionalnija pretpostavka od 100+200+100m greške po krugu daje ukupnu dužinu od NAJVEROVATNIJIH 36.4 + 1.2 = 37.6 km i uklapa se sa ovim što zovem "moja forma" jer rezultat od 3h42 daje prosečnu brzinu kretanja od ~10 km/h to jest ~6'/km, a to mi deluje krajnje realno imajući u vidu brzine na treningu, sa istim pulsevima i na stazama sa istim prosečnim nagibom. i kad gledam prosečne brzine od jednog do drugog LAP-a (međuvreme) deluju mi na trci sasvim zadovoljavajuće. 

ukratko, i za sve koje nervira previše matematike, hajde da se nađemo na sredini između Darežljivog i Optimalnog modela: Sljemenski Maraton ima 38 kilometara. tačka.

evo i sljemena



sad je ovo maltene zastarela tema, a bogme mi i deluje da je bilo pre sto godina. pomešala su mi se poslednja 3 Sljemenska maratona u glavi. ranije smo tamo odlazili na svakih 4-5 godina, a sad smo odjednom zaređali svake godine 2013 2014 2015. nije ni to ranije bilo jer smo tako hteli nego se uvek nešto namesti, neka povreda ili slično, pa sam tako puno više tih maratona ispropuštao nego što sam otrčao. a šteta, jer je ispalo kako mi je to "specijalnost". šta ćeš.
O DUŽINI MARATONA ĆU U ZASEBNOM BLOGU.


ove godine sam bio raznoliko raspoložen. 
da nisam mislio da sam spreman, ne bih ni otišao na trku. 
da sam mislio da sam utreniran, ne bih toliko brinuo. 
a imao sam taj sukob u glavi, s jedne strane želju da ga otrčim, s druge strane gotovo potpunu ubeđenost da nisam sposoban ni da prehodam tih (koliko već)*** kilometara.

na startu sam pitao Veroniku i Stjepka koliko je boljih trkača došlo, postavljajući kriterijum na neko vreme od 4h, i pretpostavljajući da bi tih 4h trebalo da bude dovoljno za plasman u prvih 10. sad iz nekog razloga ne mogu da otvorim stranicu maratona no mislim da je upravo tako i bilo, da je ta granica od 4h profiltrirala upravo 10-ak maratonaca. 

sa starta je jurnuo stampedo i delovalo mi je da više ljudi trči ispred nego iza mene, što mi je bilo logično jer je uporedo s maratonom krenula i kratka trka od samo jednog kruga. nisam imao pojma ko bi sve od maratonaca mogao biti ispred, a nije me puno ni zanimalo. trka je dugačka, vreme je toplo, i tek na ulasku u zadnji krug će zaista postati bitno ko je ispred tebe, i na koliko minuta je ispred.

ipak nisam odoleo pa sam pitao Pavera koji je fotografisao, da li zna koliko je maratonaca prošlo ispred mene negde na 10-om kilometru. naravno rekao je da nema pojma. ušao sam u drugi krug i video Stjepka na minut iza, na mestu gde se susrećemo gore-pa-dole, i to mi je bilo čudno jer sam imao neočekivano brz prolazak od 1h12 a on mi je rekao da će odvrteti tri kruga po 1h15. 

svejedno sam usporio kad sam započeo drugi krug i totalno u nekom režimu trčkaranja prošao onaj početni dugačak spust. verovatno iz nekog respekta prema stazi, prema vrućini, a donekle i iz ravnodušnosti prema tom minutu više ili manje. sve će se IONAKO odlučiti u trećem krugu, pa je uvek bolje da sam ja taj koji stiže druge, nego da se vučem kao mrcina i da drugi prolaze mene. taj mini odmor na trećini trke je pomogao da srednji najteži deo otrčim slično kao u prvom krugu, a tako ću ga otrčati i u trećem. nakon Stuba sam primetio da uspevam da trčim na istim deonicama i da nigde ne hodam gde sam ranije trčao, no imao sam osećaj da su mi se koraci smanjili za po centimetar. 

tu na vrhu Stuba me je momak na okrepi pitao "koji si u maratonu, prvi, drugi...?" na šta sam mu odmah pokazao odrečno prstom i dodao "nema šanse, uopšte ne idem onako jako kao pre par godina" što je doduše i bila činjenica jer sam eto i prvi krug otrčao 5' sporije i znao sam da ću i II i III otrčati "slično sporije", a to mora biti i nekoliko mestâ dalje u plasmanu, u odnosu na 2013. kada sam završio treći. 

tokom tog 2. kruga sam prestigao par maratonaca od kojih mi nijedan nije izgledao "opasan" po konačni plasman. to kažem bez potcenjivanja, jer kad vidiš 185cm visokog čoveka koji ima 80 kg i diše kao da je na polumaratonu, iskusno oko jednostavno prepoznaje taj trenutak "neće ovaj moći još dugo ovim tempom koji je sebi zadao". 

e međutim, prilikom završavanja 2. kruga je spiker Kristijan rekao da ulazim u zadnji krug kao ČETVRTI, i da tako na prve 4 pozicije imamo dva, e sad kako li je tačno rekao, nešto u smislu dva mlada i dva iskusna, a ja sam naravno onaj "iskusan". to mi je malo pročačkalo maštu jer je na ovom maratonu uobičajeno da ljudi "pucaju" i da zadnji krug trče i po 10-15 minuta sporije od prvog i drugog, no naravno, nisam imao pojma ni ko su prva trojica ni koliko daleko su ispred mene.

treći dugačak spust sam malo dodao gas u odnosu na drugi krug, znajući da me ionako čeka puzanje uz Stube pa nema smisla previše se štedeti na nizbrdici. tu me je odmah prošao jedan iz Štafete, rekao mi je da je njegova štafeta 4-ta. hmm, čekaj malo. ako ispred mene ima samo 3 maratonca i 4 štafete, hej pa ja uopšte nisam tako loš? kilometar kasnije taj mi je odmakao nekih 100-200m i u jednoj serpentini sam primetio da trči zajedno s još nekim, a ranije ispred nije bilo nikoga. 

postojale su tri mogućnosti:
1) stigao je nekoga za krug, kao što sam i ja prošao par najsporijih maratonaca koji su bili u drugom krugu dok sam ja već trčao treći. NEMOGUĆE. taj kojeg stižeš za krug ide duplo sporije, nema šanse da ćete ići rame uz rame.
2) stigao je neku drugu štafetu. NEMOGUĆE. ta štafeta bi morala takođe prestići i mene, što se nije dogodilo tako skoro, niti ima šanse da će neko ko trči štafetu i krenuo je pre 10 minuta odjednom toliko usporiti. 
3) stigao je tog trenutno trećeplasiranog maratonca? daj bože, krajičak usana počinje da mi se smeška, opopopopop, neće valjda sve biti TAKO LAKO???

nisam morao puno da čekam na rasplet te nedoumice, nakon kilometar sam dostigao dečka i taman kad sam se izvirio da pogledam šta mu piše na startnom broju, štafeta ili maraton, on je pogledao šta piše na mom broju i rekao mi "treći si sada". poželeh mu da se drži, jer je iza nas povelika gužva, obzirom da idemo raj ritam za 3h40-3h45, to znači da nam je bar 4-5 ljudi tu na par kilometara iza. 

povremeno sam se okretao da proverim ima li nekoga iza no nisam video nikoga, a kada se osvrneš sa vrha nekog strmog uspona koji je na pravcu, taj pogled znači više od 2 minuta razmaka. tačno sam znao na kojim mestima na stazi se pruža takav "pogled" i još par puta sam proverio ima li koga iza, no nije bilo nikoga. pred sâm kraj sam na jednoj ogromnoj livadi prestigao dvojicu koji su malo hodali malo trčali. svo vreme su se okretali i gledali iza sebe, no bili su topless kao i pola maratonaca, pa nisam mogao da znam da li su u trci ili su neki rekreativci koji tako trčkaraju i nekog čekaju, ili su završili svoju štafetu pa sad čekaju treću izmenu, ili je jedan koji trči maraton/štafetu a drugi podrška, nisam imao ideju koja su kombinacija.

projurio sam pored njih jer sam zaista ostavio dosta snage za kraj, pokušao da vidim da nemaju zakačene brojeve za šorc ali nisam video ništa. tako kasno na samo kilometar od cilja sasvim je moguće i da je neko "pukao" trčeći samo jedan krug, pa se drug iz štafete vratio stazom da ga malo bodri. pet minuta kasnije se ispostavilo da je to bio drugi od dvojice "mladih", jer me je spiker u cilju najavio kao drugoplasiranog. 

na proglašenju me je taj dečko podosta sumnjičavo ispitivao koje mi je bilo ciljno vreme, da li to znači da sam ga prestigao pred sâm kraj, a kad sam povezao sve delove mozaika rekao sam mu tačno gde sam ga prestigao, da su bili dvojica, a da sam ja imao crnu majicu i šorc. bez obzira na to nastavio je sumnjičavo da vrti glavom, ne znam zašto. delovalo je kao da mu je PREVIŠE krivo što nije završio kao drugi, što je pak suprotno od mog razmišljanja da su drugi i treći jedno te isto. ili si prvi ili nisi, i ne daj bože da si četvrti, a ovo između, manje više :-)

čudan dan

ovo će biti jedan onako netipičan dan, jer zbog ove trčice popodne treba kao nešto da se odmaram prepodne. mada, nije da sam baš tu trčicu shvatio ozbiljno. možda je bilo pametnije da sam trčnuo malo jutros i malo popodne, nemam pojma. no imam taj neki osećaj da ću se ucrvljati do 15h kada ćemo sesti u auto i provozati se tih 20km do starta.

eto čak ni jedan čuveni Ja nema pojma kako se trči trka od 8km nizbrdice na temperaturi od +37. biće zanimljivo, bar tu nema sumnje. pretpostavljam da će iz nekog razloga biti isplativije ipak se malo zaleteti, jer ... 

prekidam pisanje da bih u mapMyRun pogledao tačnu dužinu staze i procenio koliko je ono zaravnjenje na kraju. naime nakon što se spustimo s brda postoji taj dugačak pravac na ulasku u gradić, pa ako je to samo kilometar onda tu ne može puno da se izgubi čak ni ako se od prebrzog spusta iskomiram. ako je taj pravac pak duži od 2km, onda se isplati sačuvati za njega jer od nepucanja do pucanja može tu da se nakupi i skoro minut razlike.

aaaaaaaaaaaa pa ova trka ima 9.4 kilometara, a ne 8! svašta. a zadnji pravac je 2.4 km. dakle to putešestvije će potrajati, jer u prvih par km ima malo goredoliranja, tu je bitno ne izleteti kao iz topa. nekim trening ritmom bi to bilo pola sata spusta plus desetak minuta finiširanja, a na trci, ko zna, zavisi i od situacije. jer na ovakvim trkama često ne razmišljaš o vremenu ili proseku nego se nameračiš da stigneš pre par određenih konkurenata i na tome baziraš celo trkanje. jer "na štopericu" možeš da trčiš i kod kuće. 

petak, 17. srpnja 2015.

škot

hteo sam da mi sledeći blog bude o maratonu, no juče me je zeznuo jedan škot iliti škotlanđanin. obzirom da je u podne opako pripeklo, nisam bio raspoložen da trčim. jeste da volim te ekstremne situacije i čak i trčanje na +40 mi je više neki slastan izazov nego problem, no bio sam polu-umoran i znao sam da bih se samo džabe mučio. pa sam tako seo na biciklu. fantazirao sam čak i da bih mogao da odem na Divčibare no razum je prevladao i otišao sam na blago valovit krug od 64km. 

u odlasku sam na jednom delu tog trougla video tipa sa bisagama na bicikli i sa nekim čudnim šeširčićem, mahnuo mu i on nešto reče i prođe dalje. dok je on stigao do prve sledeće raskrsnice, ja sam napravio krug i stigao na isto mesto maltene istovremeno, s tim da je on prešao nekih 5km + verovatno zastao u prodavnici, a ja sam prešao nekih 20-ak km.

čim sam ga ugledao odmah sam ga prepoznao onako sa 200m razdaljine, stigao ga očas posla jer on onako natovaren mili nekih 18 km/h, i usporio pored njega. nastavili smo zajedno, pričajući sledećih 8 km pa sam onda morao da ga napustim i ubrzam jer nisam imao toliko vremena na raspolaganju. 

njegova priča je dovoljno zanimljiva da bih je ovekovečio. krenuo je na turneju biciklom, prodao svoju trkačku biciklu i kupio neki krš za treking, misleći da neće ići dalje od Francuske. u međuvremenu se predomislio i nastavio da vozi, za zadnjih 6 nedelja je prešao 6000 km što kad podelimo na 42 dana ispadne skoro 150km dnevno. a obzirom koliko je spor, otprilike svaki dan vozi od jutra do mraka.

kad sam mu rekao da mora da ima neki dobar posao čim je uspeo da uštedi za toliko odsustvo od kuće plus može sebi da priušti mesece godišnjeg, objasnio je da je prodao ženin auto i da će se voziti dok ne potroši sve pare, a kad ostane bez novca sešće na avion i vratiti se kući, pa se opet zaposliti. na moju opasku da je žena sad ostala i bez muža i bez auta, kao iz topa je odgovorio da za autom sigurno žali ali za njim ne, tačnije čim se vrati kući obaviće sve formalnosti pa će mu ona postati eks žena.

svo vreme smo pričali i silno se radovao što ga razumem, jer govori neki toliko čudan engleski da ga skoro niko ne razume. zalkjučio je da je moj engleski bolji od njegovog, jer on ionako ne govori engleski nego škotski, pa smo se smejali zbog toga.

planira da stigne do turske, što je više manje određeno time dokle će imati novca a on bi mogao da vozi do kraja života, da tandrlja ovako lagano od jutra do mraka. svaka čast na izdržljivosti jer ja mislim da bi mi najveći problem na takvom poduhvatu bili ojedi i silne bubuljice koje bi postale čirevi, od desetosatnog sedenja na bicikli iz dana u dan. 

od zanimljivosti mi je još rekao da mu se kuća nalazi na kilometar od destilerije džoni voker, i da je osim po viskiju Škotska najpoznatija po tome što svaki dan pada kiša. uopšte nije naviknut na sunce, no rekao je da ovo više voli nego kišu, nije mu puno trebalo da se prilagodi na nešto bolje. dobio je solidnu boju po rukama, obzirom da je krenuo početkom juna nekako je uspeo da izbegne opekotine na tom prvom delu u Francuskoj, a kasnije se već "prepekao".

ima šator i vreću mada više voli da odspava u hotelu i dopuni telefon da bi se javio mejlovima svima s kojima je u kontaktu, pa sam ga uputio u jedan hostelčić ovde, a uveče sam se provozao do tamo da proverim da li je uspeo da ga pronađe i recepcioner mi je rekao da je odseo kod njih ali da je trenutno u gradu, što mi je bilo svejedno.

dobro je što sam se setio da ga naučim da kad traži "pansion Bubica" ne može da izgovara Bubiiiccccccccca jer ga niko ne bi shvatio, pa smo malo vežbali pre nego što smo se rastali, na tom 12-om kilometru od kraja mog treninga. ne pitah ga kako se zove.

četvrtak, 16. srpnja 2015.

zao statak

evo ovako ćemo, da se dogovorimo, ja i ja. do kraja jula ću svakog dana da napišem nešto, BILO ŠTA, na blogu. računajući da kad već sednem da napišem nešto, da to neće biti samo reč "nešto" nego ću se zadržati barem par rečenica. jer to obično tako biva.

e sad kad sam obećao, daj da pokušam da zbrzim ove prethodne dane u jednu pričicu. jutros sam bio umoran, što nije problem, štaviše uobičajeno je, donekle, no nisam imao ni preterano vremena. nakon šetnje s kučićima (koja je ispala super zabavna jer smo išli popreko kroz Gradac i Kolubaru i šljapkali po plićacima jer se nivo obe reke smanjio) imao sam opet "prozorčić" od sat i po za trening, kao i juče, no jutros nisam hteo ništa da zbrzavam. 

prvo jer bih se osećao kao da sam bio na "pola treninga", a drugo jer bih se na poslu znojio kao zver, ako se zveri uopšte znoje. zeznuto je kad nakon trčanja ne možeš da provedeš par sati na nekom rashlađenom mestu nego uđeš negde gde je toplo, sparno, i pride nešto moraš da radiš. tako da će trening ostati za najlepši deo dana, ako se trčanje na +30 može nazvati "lepo".

dakle nakon maratona smo u ponedeljak malo špartali po Zagrebu i čak sam pomalo bio i zbunjen jer su mi noge delovale onako obično, kao posle svakog treninga. posle Sljemenskog noge uglavnom par dana nekako "štucaju" prilikom svakog koraka, ne toliko zbog onih uspona nego zbog nekoliko oštrih nizbrdica niz koje se uvek sjurim kao ludak. 

u utorak sam odzujao biciklom 65km po neviđenom vetru, i osećao sam se poprilično jadno kad sam stigao u Osečinu (mesto okreta) sa prosekom 29.1 km/h, dobro, to je sa sve polaskom kroz grad, semaforima, zastajanjima, obično netto prosek bude 2 km/h veći kad izbaciš deo kroz grad. povratak je naravno bio puno brži i kući sam stigao sa 31 km/h prosekom na ciklomasteru i puno bolje raspoložen jer sam se vraćao 5 km/h brže nego u odlasku, a osećaj mi je bio da ulažem bar 10% manje napora. 

sreda je trebala da bude duže lagano trčanje, nešto tipa pola izlet pola planinarenje pola planinsko trčanje no promena plana je dovela do toga da sam otišao na "najbrže i najzanimljivije što možeš da smisliš, za sat vremena" pa sam odjurio uz Gradac i popeo se na Ćelijsko Brdo (iznad manastira istog imena) pa se vratio nekim drugim putem. 12km za sat vremena, a evo kako je izgledao sâm uspon:




noge su mi bile više umorne od onog bici treninga u utorak nego od maratona još 2 dana ranije, ako je verovati mom osećaju koji mi to govori. prosto neke stvari mislim da "znam", e sad kako ih znam i zašto mislim da je tako kako mislim, nemam pojma. ali uglavnom "znam" kada me nešto boli, ili je umorno, od kojeg je konkretnog napora (to nešto) posledica.

popodne sam otišao da isprobam nove sprinterice, prozujao biciklom 35km. e tu sam već bio definitivno umoran, u valovitom odlasku sam jedva vrteo pedale ali sam bio rešen da ostanem na bicikli barem sat vremena da bih stekao predstavu o sprintericama, i isplatilo se, zaključio sam da moram da promenim uložak jer je ovaj previše mesnat i nekako mi "gore" tabani od prevelikog trenja. kao da noga svaki put malo utone pa ispliva nazad na površinu, a to gnjeckanje povećava temperaturu kože.

na istu temu, sve više postajem ubeđen da udobnost patika više zavisi od uložaka nego od samih patika. a obzirom da prosečni ulošci mogu da potraju 3x duže od patika, nemojte ih nikada bacati nego ih isprobajte u nekim drugim patikama koje vam nisu toliko udobne, možda se preporode.

o samom maratonu bih pisao poseban blog ali jutros neću stići, a možda i stignem. sad ću da vidim.

utorak, 14. srpnja 2015.

nema

nema od mene leba

bolje odite po pivo
ako vam se umire

ili po sladoled
ako vam se umire
ali vam se ne čeka dugo

petak, 10. srpnja 2015.

sljeme

sinoć sam legao ranije od najranijeg mogućeg. jutros se probudio u 4h mrtav umoran i ustao da bih pisao o maratonu, ne bi li mi ta činjenica (da ću ga trčati) nekako ušla u glavu. sedeo pred kompjuterom pola sata i nisam ništa napisao, tako da mi pomenuta činjenica još uvek nije ušla u glavu. zanimljivo. jučerašnje trčanje sam skratio na samo 10 km, pokušao da trčim neki malo onako Tempić da ne bude skroz lagano, na kraju je ispao prosek 4'34''/km. mislio sam da taj krug po periferiji ima malo više uspona, a Polar kaže 45 metara uspona i 35m spusta (?) što bi značilo da sam se vratio kući na nivou trećeg sprata, kao ptica :-) ako je najniža tačka na treningu bila 175m a najviša 218, samo to je 43m, plus nekoliko kako-ih-nazvati-? "rupa" gde se ulica spusti u neki potok/jarak šta god pa se s druge strane popne nazad, tako da mislim da mora imati barem 50-ak metara uspona. malo matematike, za one koji vole da se igraju brojkama i da nauče stvari na zanimljiv način. ako 50m uspona rasporedimo na prvih 5km, i 50m spusta na drugih 5km, to bi predstavljalo najravniju tj najravnomerniju moguću stazu u koju je uključena tolika visinska razlika. a recimo, može da bude prvih 9km skroz ravno, i u zadnjem kilometru da se put popne 50m i spusti 50m, to bi značilo da u zadnjem kilometru imate 500m uspona od 10%, i isti takav spust. a eto obe te staze imaju istu visinsku razliku. dakle dosta zavisi od profila. a u oba slučaja, staza koja na 10km ima 50m uspona i 50m spusta ima PROSEČAN NAGIB OD 1%. eto to je ono što sam hteo da kažem. koliko god delovala neka teška računica, u stvari je prosto ako zamislimo takav profil gde se staza prvih 5km penje po 1% i dođeš na 50m iznad starta, a u drugih 5km se lagano spustiš nazad. "matematika u stripu" :-)

nakon toga smo propisno zalegli i završili raspremanje cele kuće, tur d frans nije bio baš zanimljiv što nam je praktično pomoglo u radu. danas se treba spakovati, da ne ostane sve za sutra. 

još uvek mi nije jasno zašto sam se predomislio. valjda da bih udovoljio Loli, a pod pretpostavkom da ću sve preživeti, što i nije neka novost, mislim, završiće taj maraton i sporiji i manje spremni od mene, nije to neka nemoguća misija. tu se radi o onome da li ćeš ga trčati ONAKO KAKO SI ZAMISLIO. a toga biti neće. ranijih godina sam nekako drukčije trenirao, bio sam malo lakši i granica nagiba uz koji trčim mi je bila oko 20%, dok je sada za petinu slabija. kad si sporiji, moraš da trčiš manjim intenzitetom jer nije isto kad dođeš na trku od 3.5 i od 4 sata. sve što traje duže, ne može da se pređe istim naporom, nije baš razlika kao između polu- i maratona, ali je razlika. prepešačiti one najstrmije delove znači 3 kruga po recimo kilometar i po šetnje, i već to ispadne preko sat vremena. još ostanu tri sata za 37-38 kilometara, i to neko vreme od 4 sata može da bude (a i ne mora) dovoljno za plasman u kategoriji. kako li sam pre samo dve godine to istrčao za 3h25, POJMA NEMAM. 

utorak, 7. srpnja 2015.

(u)biti ili ne biti

a nisam ni blog pisao evo ima pola dana. imam des' minuta vremena dok mi još malo potone doručak u stomačiću. stomačić se tako zove jer u njega može da stane sto mačića. ja nisam probao, ali terijer bi se složio s tom teorijom. 

nakon jučerašnjeg trčanja koje je ispalo trčanje samo u prvih pola sata a nastavilo se kao planinarenje i orijentacija i alpinizam u blatu ako postoji takva disciplina. samo me ne pitajte gde nađoh blato na +32°, ionako mi ne bi verovali. 

u stvari sam uzeo da pišem blog da bih se predstavio u malo boljem svetlu, rešio sam jutros da budem fino dete. pa ako se šlogiram na treningu, da me zapamtite kao takvog a ne kao nekog drkadžiju. samo sam nekako nedovoljno ozbiljan za svoje godine, ili je to već neka staračka demencija, u tom slučaju sam baš u skladu s godinama. tako me nešto ponese pa poželim da prokomentarišem pa to počne da liči na ruganje i na kraju napunim šarca (onog što ga je bata živojinović nosio na ramenima) rečima umesto mecima i tako rafalno raspalim kao neki pomahnitali džihadista. 

to je baš onako oslobađajuće iskustvo, kao onaj u onom filmu što je držao punu kutiju grafitnih olovaka na stolu, pa kad se nešto iznervira on slomi jednu. nego da ne bude da meni smeta neko određen, sačuvaj bože. i ono što sam napisao juče (kliknete na "post je uređivan" pa "pogledaj istoriju uređivanja" i pojavi se ceo tekst) se ne odnosi na određenu osobu nego na taj nesporazum modernog sveta sa samim sobom, gde bi svaki seljak da bude menadžer i svaka starleta da bude trkačica i svaka "trkačica" da bude starleta, dobro ne baš svaka, a sad što je kao ilustracija poslužila stvarna osoba, šta ćeš, kolateralna šteta. sažaljevam slučaj, bez imalo cinizma, ali bez ilustracije bi svako komentarisanje tih cirkuskih zvezdâ bilo nepotpuno. 

danas će biti prelomni dan što se tiče sljemenskog maratona. za par sati ću se vratiti s treninga i definitivno odlučiti da li da se upuštam u taj mazohizam, jer sam uveren da uopšte nisam sposoban da normalno savladam tu stazu, štaviše nisam siguran da li mogu da se prekotrljam preko ta 42 kilometra BILO KOJOM brzinom. 

ali kažem, eto, slučajno ako me danas neka euforija ponese, pa zaključim da ipak nisam tako spor i jadan, popodne ćemo da rezervišemo smeštaj i onda više neću moći da se predomislim. tačno znam na koji krug ću da krenem, i tačno znam da mi je limit da tih brdskih 15km pretrčim za 1h10', iako je evo već +27°. i tačno znam da će ovo biti poslednji trening pred trku jer bi sve ostalo do nedelje bilo lagano i kratko. sve ja znam, još mi je samo ostalo da "ispunim normu", a ne mogu da gunđam jer sam je sâm odredio. bitno je uvek biti svestan svojih (ne)mogućnosti, i bitno je ostati dostojanstven. trke nisu korzo, bar za mene, i maraton nije mesto gde možeš da se pojaviš nespreman pa da padaš i plačeš po stazi, i da te skupljaju bagerima. 


nedjelja, 5. srpnja 2015.

Mini Val

danas bi slavili rođendan Lolinom tati, koji se pride zvao Nedeljko, pa bi mu ovo bio jedan od nekoliko onih najspecijalnijih rođendana. kao kad nekom čiča Sredoju padne rođus u sredu. ili onom Petku od Robinzona Krusoa, kad bi pao u petak. ustvari ne. Petko je dobio ime po tome što ga je Robinzon sreo u petak, a ne jer se rodio u petak, mada je 1/7 verovatnoća da je i tako moglo biti. 

sad sam dohvatio da guglam Danijela Defoa da bih video kako se u originalu zove taj lik iz priče, i na engleskoj vikipediji piše Friday a na slovačkoj Piatok, dakle čovek se ladno zove Petak a ne Petko, kao u srpskom prepevu. hmm. nevermind, reče Kobejn.

pa smo tako jutros završili na groblju, ne bukvalno ali smo se OBRELI. e baš imamo bogat jezik, i dugačak, to nam je u genetici. tamo se ubismo od neke torte jer je Tata voleo reformu a to smo dodatno zalili kokakolom, e jedino smo zaboravili insulinske špriceve da ponesemo pa smo posle toga sedeli kod kuće dva sata kao biljke i čekali da prođu, jel tako, pomenuta dva sata.

onda smo skočili na bicikle i vozali se dva sata po brdašcima da još malo sredimo glikemije, i nakon toga zadnji sat opičili jedan od mojih omiljenih treninga, a to je da nabaciš lanac na najkrupniji prenos i da tako u slou moušnu odrolaš dvajestak kilometara. u početku kao malo boli, posle se navikneš. tipa kad slomiš neku koščicu.

e sad štos' tiče trke, ne znam da li da pišem o sebi ili o drugima, ne mogu da se odlučim šta je zanimljivije. aj da počnem o drugima, da probijem led, što neće biti teško na ovih +31°. pazite ljudi, ja uopšte neću da se šalim, ovo ću najozbiljnije da vam kažem. nije bre trkanje za svakoga. nema veze da li imamo noge i ruke, mislim 99% ljudi ima noge i glavu i oči i tako to, ali to još uvek ne znači da je trkanje za svakoga. 

nekako osećam da treba i u glavi imati nešto. sećam se priče o jednom čiči o kojem su pisali svi trkački portali, negde u americi, a gde drugde, koji je svakog dana i sa 80 godina bio sposoban da pretrči 3 milje (nešto manje od 5km) ali je imao drugi problem, nije mu radilo pola mozga. ono pola za trčanje mu je radilo, a ono drugo pola se ispralo kao farmerke iz kineske radnje. ode da trči i izgubi se, i svakog dana ga pronađu na drugom kraju grada. ALI UVEK NA ISTIH 5KM OD KUĆE! ja se nešto mislim, trebali su da mu stave onaj GPS čip za praćenje kao lovačkim kerovima što se meće, i da znaju gde je. a ne da nosi ogrlicu oko vrata na kojoj piše "ako vas belo gledam i ne znam gde sam, pozovite moga sina na broj 039485756574834"?

slično tome, ja bih voleo da svim ljudima mozak dovoljno dobro radi da bi znali zašto su došli na trku. ako budem ikada izgledao kao ovi naši heroji od po 80 godina koji ovako izgledaju kako izgledaju, ja vas molim za jednu ciglu i malo preciznosti. ili da ne budem ekstremista, okrenite me za 180 stepeni i pogurajte me nežno nazad ka startu, kao one igračke na navijanje, a volonterima doviknite "uguraj ga u onu grupu što kreće za 10 minuta, nije ovo za njega, 5km mu je više nego dovoljno". jebote gledam čoveka, savijen i slomljen kao kad s kurca otkineš dlaku, mi prešli kilometar on pegla 200-ti metar, opušteno, reko bi čovek da će biti zatvoren saobraćaj do ponedeljka ujutru kad narod kreće na poso. ako mi neko objasni u čemu je poenta da on MORA da od dve trke na 5km i 21km, na +28° u hladu, odabere onu dužu, e baš mu hvala na prosvetljenju. nego iskreno, baš me briga za druge, nego daj bože da meni potraje glava koliko i noge, to vam kažem.

doduše ni onaj leontijević nije ništa bolje izgledao, mada još nema 80 godina. što nije nikakva novost, ne moraš da napuniš 99 godina da bi prolupao, neki se tako rode, talentovani. ide čovek i šeta se prugom, u stilu "brzo hodanje". ajd brzo hodanje, poštujem svaku disciplinu, ali po onom kamenju, što je mnogo mnogo je. rodila majka tramvaj. trebao je neko u startnom paketu da mu dâ zvonce pa da se čovek oseća kao PRAVI tramvaj.

od onih drugih pacijenata je većina izostala. tu mislim na one što im je svaki polumaraton kao radna akcija, idu u što većim grupama ne bi li bržima skroz zakrčili stazu, pevaju partizanske pesme, međusobno se bodre ko da su na igmanskom maršu, i u cilj ulaze spektakularno držeći se za ruke visoko u zraku, kao da svakog vikenda pobeđuju po jednu olimpijadu. samo sam dve pevaljke primetio, ostatak se nije ni pojavio. 

za šta je objašnjenje logično, trka je u najavi bila preteška. trebalo je da se preživi sunce i vrućina i 21km po asfaltu. takvi se radije prijave za TRKE PREŽIVLJAVANJA koje pretvore u najobičnija šetuckanja i vatanje po žbunju sa par slikica koje zaviruju ispod suknje. kad treba zaista da se preživljava, oni se sakriju jer ovo je ispala trka za prave trkače, a ne za klovnove. okej, i dve pevaljke su bile dosta, kao neki izaslanici Klovnovske Sekte. pazi, uopšte nije bitno da li si otišao na baletsku predstavu, na polumaraton, na odbojkaški ili šahovski turnir, na pijacu, ili na roditeljski sastanak. KO GOD NEGDE KRENE S NAMEROM DA OD SEBE PRAVI IDIOTA, JA NAVIJAM DA MU TO I USPE. a realno, i bez mog navijanja, njima uvek uspe.

ja kao ja, nakon onih planinskih 21km sa 750m uspona u četvrtak i 2 sata po brdima na bicikli u petak, računao sam da će mi se subota pre podne važiti kao DAN ODMORA, jer je polumaraton skroz uveče. onda sam od ranog jutra navalio da radim nešto po kući i doslovno nisam seo sve do 13h, onda smo počeli da se pakujemo i spremamo za trku, došli prijavili se, tu sam na brzaka uzeo nešto da ručam sat pred trku jer ranije nisam stigao, a zagrevanje mi nije ni padalo na pamet. 20 minuta pre starta sam krenuo malo da trčkaram i da se istežem no srećom naleteh na par ljudi pa malo blabla s jednim malo s drugim pa tako nisam sve skupa pretrčao ni 500m. 

uz onaj most sam krenuo skroz peške, u jednom času rekoh ja ću ovde biti zadnji! do vrha mosta sam shvatio da većina ljudi trči kao da je trka "uz most i nazad" i da je to sve. no trebalo je posle toga trčati još 20km, hehhh. što se tiče pulseva bili su niski, ali što se tiče nogu i leđa, svaka brzina mi je delovala za trunku brža nego što mi se ide. ali bukvalno svaka. usporim, i opet mi brzo. i tako sve do kraja. pored mene prolazili ljudi u raznim smerovima, neki prolazili napred pa se vraćali u rikverc kao da im je neko povukao ručnu, ma cirkus čitav.

brojke kažu da kad oduzmem most na početku, sledećih 6km sam išao prosek 4'29'', pa sam sledećih 6km išao prosek 4'28'', a trećih 6km prosek 4'30''/km, tu sam zadnji ravan km išao baš sporo jer smo čekali da ovu malu prođe kriza pa je to bilo neko maltene rastrčavanje pred poslednji kilometar. 

sad kad mi Lola priča ko je sve bio na trci, ja više od pola ljudi nisam primetio, niti pamtim da mi se neko od njih javio onako usput. svašta. a masa ljudi mi je dovikivala sve i svašta, mislim pozitivno, čuo sam i da sam legenda i majstor i onaj čuveni i bog te pita šta sve ne, ja sam svima mahnuo i otpozdravio a neke sam stigao i da poprskam vodom, kao vid podrške.

ukratko, današnji oporavak je trajao 2h32' na MTB-ima, sutra je novi dan što znači novi treninzi i avanture, život teče dalje i treba se u narednih 5 dana što dublje sahraniti jer dolazi čuveni Sljemenski Maraton. eto tako.

ПОСТ СКРИПТУМ

anegdotica o majicama. 
majicâ sa trkâ imamo par metara viška, mislim ono kad ih naređaš jednu na drugu. svake ili skoro svake godine smo voleli da odemo na trku na Avalu (koja je održana jutros) i da nakon trke lolinom Tati damo majice jer na toj trci uvek dobijemo one XXL. ove godine smo odustali od Avale jer smo obećali Mami da ćemo ići zajedno na groblje, pa je tako uopšte i došlo do kombinacije da odemo sinoć na taj polumaraton. 

u cilju su mi dali majicu, naravno XL. 
jutros smo je odneli na groblje i ostavili je tamo, "kod Tate". neko će je uzeti, to se podrazumeva, a obzirom da niko drugi iz Valjeva nije bio na trci, ako u gradu budemo videli nekog ko nosi belu majicu na kojoj na grudima preterano uočljivim slovima piše RAKOVICA TRČI, znaćemo i gde ju je "nabavio" ;-)