petak, 31. svibnja 2019.

kupujem poklanjam

prvo pomisliš da je dobro što je ovolika kiša pa će imati više prilika za trening kod kuće i aukurac više sa tim putovanjima i mrcvarenjem dupeta i leđa satima i satima.
onda pomisliš da ako je već tolika kiša zar nije lakše na nekoj trci razbiti rutinu kuća trening kuća trening, jer u nekim novim predelima sigurno nećeš misliti na kišu.

istovremeno (ili je bolje reći in the meantime) razmišljaš o tome kako je bolje trenirati efektno a ne trčkarati bez cilja pa shvatiš da ako preteraš sa tim "učinkovitim" pristupom ostaneš na 8km dnevno što na kraju ispadne golo govno od treninga ako razmišljaš o maratonima.
usput ti svaki drugi taj "efektni" trening propadne pa dobiješ 40% planiranog kvaliteta i 20% potrebnog obima, dakle nešto nije u redu s tim planom.

sve to pričam jer sam juče krenuo na neki kao "prâvi" trening pa shvatio da nisam dovoljno odmoran za takav pa nastavio da plivam kroz baruštine okolnih sporednih puteljaka ali sam barem pretrčao 15km, a ne planiranih (samo) 8 odnosno 11 sa zagrevanjem.

i na kraju sam našao plan dva-u-jedan.
podići ću kilometražu tako da pokušam da trčim 2x dnevno, a kad god mi se ukaže pogodna prilika odnosno kad osetim da mi noge nisu teške, onda ću zavrteti neki živahan trening pa tako barem neću ići unazad sa formom.

iiiii, već sam se radovao vikendu i dogovaranju treninga u viber grupi lokalnih polumaratonaca i polumaratonki, kad naravno, šta se događa?
stiže mi od Veronike poruka sa linkom na objavu gde jedan klupski deli objavu od druge klupske kako poklanja broj za maraton.
e do mojega!

odmah se javim, pa joj poruka ode u request jer nismo fb prijatelji, pa čekam i čekam, pa dignem ruke od čekanja pa izokola iskopam njen broj (baba za dedu, deda za repu) pa se javim preko vibera i tik-tak za dva minuta broj je bio moj.
sad mi samo valja pretrčati 42km po onim planinama i prašumama, divno.
pa taman sam kukao kako mi je malo treninga, jel tako?

opet je plan ispao ono suprotno od plana, oj živote bez spokoja, ispo mi bubreg iz loja, oj đevojko điđo moja điđala te majka tvoja.
uz kišnu prognozu jedino mi ostaje da odlučim u kojim patikama trčati maraton, leva zelena + desna crvena, ili obrnuto?

četvrtak, 30. svibnja 2019.

šareno


kad sam se vratio izBosne sračunao sam da crveni par ima desetak kilometara više, iako su pre vikenda bile "mlađe"
ondak sam levu crvenu, koja je manje izlizana od leve zelene iako je pregazila više ceste, upario sa desnom zelenom (slika iznad) i tako sam desnu zelenu osvežio mlađim mužem
pa kad budem gazio ovom još uvek nedovoljno rehabilitovanom levom nogom, da mi bude lakši korak
kad budem ovaj par iznosao i prebacio za šetnje sa kučićima, onom drugom sigurno neću gledati u zube i premeravati dubinu šare kao na letnjim gumama nego ću ih obuti i neću ih skidati dva meseca dok i one ne vrisnu od kilometraže

to je barem plan, a kako će biti, videćemo
očigledno nekako drukčije
no juče je pljuštalo pa sam uzeo stare li-ningice koje sam planirao da bacim nakon Reciklažnog Maratona (42km po hladnom vetru i kiši) no sažalio sam se pa sam ih ostavio za još pokoji sličan vremenski hir


za razliku od svih ostalih, normalnijih ljudi, meni izgleda sve najgore ide ako se odvija po planu
plan je bio da odem biciklom do podnožja uspona, da izbegnem preskakanje baruština po gradu i taj prazan hod od 4km, plus isto toliko u povratku
sve dotle zvuči ok, manje ću kisnuti a 15 min. biciklom nazad nije dovoljno da se smrznem na kiši
ostatak tojest centralni deo plana je bio kreativan na malo bizaran način
hteo sam da se tih 260m visinske razlike (u 4.2km) popnem lagano i tako zagrejem, a lagano je ujedno i jedini način da se ne pregreješ na 6% nagibu
a zatim, da odozgo strčim nazad kroz promene 100/100m ili već neke druge slične

i sve je išlo po planu do pola, kada sam shvatio da mi za jurnjavu nizbrdo noge nisu ni četvrt zagrejane na način na koji su trebale da budu
sav ukrućen, stisnutih pokreta, delovalo mi je toliko strmo kao da trčim niz stepenice nekog solitera
pretrčao sam 10 dvokoraka pa usporio da brzo razmislim šta ću, 10 laganih dvokoraka je prošlo dok trepneš a u glavi su mi se točkići okretali stoput brže od nogu, smisli nešto smisli nešto

da li da idem nekoliko puta po 10/10 dvokoraka (to je na jakom spustu puno više u metrima nego na ravnom jer su koraci sačuvaj bože dugački) pa da drugi kilometar trčim 15/15 ili 20/20 a treći...
i tako u sekundama koje život znače a prolaze brzo kao stotinke, otrčao sam 11 dvokoraka nizbrdo
HAH!
pa 11 laganih, pa 12 brzih, 12 laganih...
i svidela mi se igra
do podnožja spusta sam doterao do 37/37 s tim da sam se negde možda zabrojao
(?)

pokušaj da izračunam prosečnu dužinu koraka time gubi na značaju jer ako sam od 4 kilometra ukrao 35+35=70 dvokoraka, to je 140 koraka dakle više od 200 metara
svejedno ću izračunati
10+11+12+...37=(excel kaže...) 658
puta dva je 1316 koraka
kad oduzmem gornji ravan deo dok još nisam krenuo sa ubrzanjima, i donju ulicu kojom sam samo rastrčao zadnjih 450m, ostane mi oko 3.3km što daje prosečnu dužinu koraka od monstruoznih dva i po metra (prosek brzih i sporih delova) iz čega je očigledno da sam se zajebao u brojanju i to više puta a ne samo jednom

život teče dalje

srijeda, 29. svibnja 2019.

motivacija

stoji mi u podešavanjima bloga da nije vidljiv u pretraživačima blogger-a i da ne dolazi u sugestijama nikome, setih se toga jer sam stavio ovakav naslov pa se uplašio da će mi google poslati na blog neke nedužne padobrance

posle se ljudi načitaju svega i svačega pa se navuku na blog pa pitaju kad će sledeći pa upadnu u anksiozni poremećaj i završe na psihoterapijama a mene jure advokati i tribunali da plaćam odštete za pretrpljenu patnju

a štos tiče motivacije, evo kakva je stvar
pokazalo se da me boli dupe za sebe, ako se radi samo o meni
zvuči i tužno i jadno ali očigledno je tako
jer kad god sam samo ja zavisio od sebe, nisam se previše trudio
eeee ali sada se sve promenilo
naglavačke --->>>
ekčavalgan <<<--- p="">
nemam pojma ni otkud mi ta ideja da se u Kuli trči štafeta
trka je više nego masovna, biće gužve doslovno od starta do cilja
pretpostavljam da je puno bolje trčati drugu izmenu, jer tako izbegneš guranje međ 1000 ljudi na startu, plus imaš za sopstveni gušt onaj trenutak utrčavanja u cilj
PLUS na vreme pogledaš ko je sve prošao/izmenio ispred tebe, znaš koga treba da juriš, a-ha onog krakatog u roze dresu i zelenim gaćama, dooo-broooo...

gledam prognozu, dakle maj je rešio da bude nikakav do poslednjeg daha, sata i minuta, neka jede govna

i tako sam sada počeo da razmišljam o svim tim sitnicama, kako sekunda ovde ili onde može da bude od velikog značaja, i to ne samo na toj trci 5+5km nego uopšte
koliko pre 7 dana sam nakon Jaske trčao zadnji km onog treninga 4+4+4 za 3'56'' i to mi je bilo, onak, zanimljivo, ali mu nisam pridavao nikakvog posebnog značaja
juče sam pak, 6 dana kasnije, isti trening završio sa 3'53'' i bogzna kako se oduševio

pa mi Strava pokazala najbržih 5km za 21' a uopšte nisam cepao 5km nego je to samo završetak progresivnog tempa treći dan nakon maratona

opopopopop, već planiram neke druge treninge
razmišljam kako li ću ići promene 100/100m
maštam o onom treningu 6 x 1km/1km lagano/brzo, prisećam se kako sam nekada tih brzih 6 išao prosekom 3'25'', pitam se kako li bi sada ispalo...
setio sam se i treninga 100/100/100 gde ideš 100m lagano pa 100m tempo trčanja pa 100m ubrzanje, i tako u krug, nije ni to loše mada je sporije od 100/100 pa me nervira haha

kome je do brzine treba da ide 300/200m jer te 300-tke budu dosta brze a 200m je dovoljno da se odmoriš
doduše najbrže ikada sam promene otrčao kada sam ih išao još kraće, brojeći 20/20 dvokoraka, što je nekih 60m brzo / 45m lagano recimo (?) s tim da u onih 20 laganih dvokoraka uđe bar 4-5 brzih obzirom da ne možeš da staneš u trenu nego polako usporavaš, a kad dođeš do 18 već počneš da hvataš zalet i eto recepta za ubitačan prosek

i svo to blabla nije toliko bitno koliko je važna eto činjenica da se zbog te štafete osećam na neki način naložen na treninge i više mi nije samo do trčkaranja levo-desno
kad se radi za tim, nema zabušavanja

utorak, 28. svibnja 2019.

četričetričetri

jao što sam zavoleo ovaj trening 4+4+4 km
zaljubio se maltene u dotičnog
trčim danas i razmišljam (bio je negde treći kilometar) kako bi sve to moglo da se izmajmuniše
recimo kad nemam vremena, a hoću nešto blic da otrčim, svakakve kombinacije su moguće
5 = 2+2+1
6 = 2+2+2
7 = 3+2+2
8 = 3+3+2
9 = 3+3+3 = 4+3+2
10 = 4+3+3
11 = 4+4+3
fora je da se to ne pretvori u mazačinu pa da gledaš da što više bude onih "brzih" na kraju
naprotiv, fora je da sve bude natenane, da vežbaš strpljenje, da kalibriraš taj osećaj šta je mlako a šta jako
da imaš u vidu da to kako ideš prva 4km mora da bude toliko (ne)jako da posle toga možeš da otrčiš 4 brža kilometra a posle toga 4 još brža
i nekad stvarno progutaš knedlicu i pomisliš "uf, da se nisam zajebo?"

s tim da sam prošli put bio umorniji pa sam išao lagano + srednje + jako
a danas sam išao polusrednje + srednje jako + jako
otud mi je ukupno vreme sišlo sa 59 na 57 minuta
i sad kontam gde u okolini imam neke krugove i koliko su dugački i kako može da se na nepravilnom profilu izbaždari osećaj da se to otrči u sličnim okvirima pulseva recimo

imam baš sladak kružić od 7km koji ima uspon i spust u prva 2km, zatim blago valovit 3ći km, pa 2km nepravilnog uspona i na kraju nepuna 2km spusta i to bi dakle trebalo otrčati najjače (?)
hmmmm
i naravno, sve to je poželjno ne trčati po gradu, zbog poslednjih jakih kilometara, nego se izvući negde iznad naselja

pa već prema odmornosti, kako forma bude išla ka gore i noge sve sposobnije da izdrže jake ritmove, verovatno će i pulsevi biti manje stidljivi na početku
sada sam išao prvo oko 130 pa oko 140 pa fino preko 150
a kadenca na početku jedva 87 pa sam to primetio pa se naterao da brže okrećem nogama i nekako došao do 89 ali kada sam pojačao prešla je na 92 da bi u zadnjem kilometru išla i do 98, no taj sam išao 3'53'' pa je visoka kadenca logična obzirom da mi je to (trenutni) krajnji domet

ponedjeljak, 27. svibnja 2019.

still, falling

još uvek sam zadivljen tom čarolijom zvanom život, i kako ume da nam hirovito promeni dan iz nečeg što si uzimao zdravo za gotovo, u nešto što nije zdravo ali je poprilično gotovo

koliko vidim sledeći vikend bi mogao da protekne bez trke.
da se malo bolje trenira, kao?
za 12 dana je polumaraton ovde u gradu i popunio sam prijavu za 1/2 od 1/2, dakle na 10590m stazom koju sam nekoliko puta lično premerio.
niko i ništa sam u organizaciji, to sam onako volonterski priskočio, kao Mali Na Palubi.
sutra ću verovatno proći stazom i sa Garminom, nakon Suunta i nekoliko telefona.
čisto da vidim kako će najbolja od svih mašina to premeriti.

trudio sam se da narihtam okrete tako sa krug iznosi negde između 5570 i 5590m, da bi dva kruga izašla između 21140 i 21180m, što uz par sitnih gps skraćivanja ne bi smelo da siđe ispod 21100m i da posle niko ne bi pričao kako je staza bila kraća, odnosno da nakon trke ljudi ne nastavljaju da trče dalje kao mahniti jer im Strava neće priznati polumaraton ako je kraći od 21.0975 km

taj hajd da kažem cener bi mi bio poslednji tempo trening pred trku u Kuli za koju sam takođe smislio pakleni plan (a prekjuče smo videli kako se završe moji pakleni planovi) a to je da trčim štafetu i da pokušamo da pobedimo, kad već ne možemo pojedinačno ništa da uradimo ni Marijana ni ja.
onomad u Bečeju smo lepo otrčali 5km (pa ja nastavio u drugi krug) na malo kraćoj stazi ali 5km bismo oboje prošli negde oko 21'30'' recimo.
ja sam u Križu na onom "vertical km" ludilu od 5km trke uspeo da otrčim ispod 4'10''/km što bi trebalo da znači da sam za ravnih 5km trenutno u formi za otprilike 20'30'', recimo, jer sam srednje ravne kilometre išao po 4'02''-4'03''.
ne bi bilo loše doterati sve to na okruglih 20 minuta ali ne moram odmah ni da postavljam neke ciljeve, neka cilj ostane da se ne pojavi nijedna brža štafeta od 41' i to je to

dve nedelje nakon Kule je IAAF trka u Brčkom gde će mi važiti startnina iz Kule pa eto prilike za još jedan debakl na 10km
prošle godine sam tamo omašio cilj od 40 minuta delimično i što je staza podosta duža od 10km, to je valjda to neko pravilo da road race ne sme biti kraći od deklarisanog kojeg sam se držao i kad sam merio ovde stazu za polumaraton.

dakle, jun će proteći u znaku kratkih trka i odgovarajućih treninga.
jedva čekam da opet otrčim onih mojih 8x1km na asfaltu a pokušaću da popravim i onih 8 (ili 10km) promena 100/100m koje su poslednji put ispale dosta žalosne.
jednom kad ne budem imao vremena, ili bolju ideju, na pomoćnom stadionu ću da lupam dijagonale po travi, još jednom ću da otrčim 4+4+4km progresivnog tempa i svako preostalo trčanje ću pokušati da završim sa ubrzanjima u zadnjim kilometrima
ne nužno 100/100 metara, volim da razmišljam i u dvokoracima pa u trku prebrojim 20/20 ili 30/30 ili 30/20 ili bilo koji drugi odnos.
dužine mi definitivno ne trebaju, a ako mi se trči duže odnosno više trčaću dva puta

maraton koji nije uspio u životu

naravno da sam sâm kriv, nema ništa od bacanja krivice i čini na druge.
mislio sam da sam spojio lepo i korisno.
sedam dana nakon popunjene prijave za 21km, što je ujedno najduži učinkoviti Trening, popunio sam i prijavu na 42km.
1)
maratonci startuju iz neke najudaljenije tačke bogu iza nogu.
bila mi je muka od pomisli da ću dva sata u onoj livadi pod brdom čekati start polumaratona zajedno sa cimerkom, ako je svrha svakog putovanja da s njom provedem što manje vremena a na trci što više
daklem neka nje u livadi a ja odoh na brdo, a i zašto bih trčao 1h35 ako mogu 3h30, to je puno više slobode
2)
kontam da će na maratonu biti manja konkurencija pa zašto bih se ložio na polumaraton i bio 5-6-ti ako možda u nekom scenariju vrućine (+24°C) većina maratonaca popuca pa uspem da se probijem do podijuma na 42km, to je puno veća fora od svega što uradiš na 21km

polumaraton (kratak spust srednje dug oštar uspon još par spustova i par sitnih gore-doliranja) sam prošao za 1h43 i već bio za nijansu ispred sebi predviđene satnice od 5'/km

međutim od starta su mi bile krute noge, drvene, kao da sam mrtav umoran a u nedelji pred trku sam skoro sve isto uradio kao i pred Beogradski od kojeg je prošlo više od mesec dana i logično bi bilo da mi na sledećem maratonu bude lakše, a ne teže

hmm?

odatle nadalje sam samo otaljavao kilometre i čekao okret, da vidim kako izgledaju ovi ispred mene i da im izmerim prednost
trećeplasiranog sam sreo na mestu gde meni piše 31km a preko puta na asfaltu njemu piše 32km i tada sam shvatio da je tačno na kilometar ispred
čak i ako počne da puca, ne bih ga dugo video, i to je ono što je presudilo
već sat vremena sam trčao skroz sâm kao na treningu a ne na trci, to nije baš ono što zamišljam kada kažem Trka
ovde te atmosfere trke nažalost nije bilo ni u nagoveštaju

dakle sad mi treba pet minuta da dođem do okreta i nazad na isto ovo mesto, i da nastavim beskonačno čekanje da mi se neko ukaže na vidiku
ispravno sam procenio da je to besmisleno, jer po rezultatu vidim da ga ne bih stigao
eventualno bih mu skinuo minut, jedan od tih pet, i to je sve
i čim sam stao, znao sam da sam ispravno uradio
neka klecavost u nogama, neki neurološki problem stvoren umorom ili nespavanjem ili već čime, poput onoga kada trčim noćne maratone pa se od starta saplićem na sopstvene noge

da stvar postane tragikomedija pobrinuli su se rezultati u polumaratonu
da ništa nisam menjao, da se nisam premišljao i hteo previše, dobio bih puno više jer je treći polumaratonac išao 1h42, dakle tamo je neočekivano bila puno manja konkurencija i slabija trka
sudeći po ostalim rezultatima iz prethodnih nekoliko vikenda, otprilike sam mogao da istrčim taj polumaraton (druga polovina Maratona, i puno lakši deo staze) negde oko 1h33, recimo, što je minut iza drugoplasiranog a milenijum ispred tog koji se na kraju okitio bronzom, ni kriv ni dužan sa tako jadnim rezultatom
koga oće, oće
a koga neće, i poželi veće pa izgubi iz vreće, njega neće
pošteno

a takozvani finišeri mi i dalje idu na onu stvar,
samo da napomenem, ako ste se ponadali da ću se predomisliti

nedjelja, 26. svibnja 2019.

Sint sint dve hiljade jedan

Evo je pored puta pet spratova visoka pravoslavna džamija pred Beljinom.
Nisam lud lepo vidim onaj okrugli Apolo 13 i na vrhu krst.
I sad kontam nešto da više nema trke u Bleljini nego je ta trka ošla u Ugljevik.
Kao kad nekom odu pčele u susedno selo i nađu bolje cveće.
A u Banja Luci video ja pljeskavdžinicu pred nekim tržnim centrom od dvesta duluma volumena, pet maraka je procenili kao da i uznju ide neka piletina brucoška i reko ajd da uđem u tržni centar taj da vidim imal bezalkoholnog Sarajevskog.
Uzeo korpu a oko mene farbe uljane i nitro, baštenske garniture, vrtne svjetiljke, shvatim da sam ušo u nekakav Novi Dom.
Još je falilo da nisam skonto na vreme gde sam pa da sam pitao nekog gde je raf sa pivom, reko bi mi tebi dečko pivo nije potrebno dovoljno si lud i beznjega.
Al sreća u nesreći, preko puta je bio neki tehnički pregled, dobro da tamo nisam pito drže li pivo.
Izađem u neki marketić tri sela kasnije i kupim tri piva sva tri Sarajevska u tri različite limenke.
Rekoh cimerci evo tri piva, ovo sa tri vrste hmelja je za vozača tojes mene, ovo žuto limunada pivo je za suvozača, a ovo bezalkoholno je da pokažemo miliciji ako pitaju šta smo pili.
A uBrčkom seo ja na klupu da prepertlavam desnu crvenu na iste pertle sa levom zelenom. Prolazi mama sa dvoje dece ja gledam u mamu deca gledaju šta se radi a usred svega i Lola uzela da menja pertle na svojim patikama shvatila da su moje kombinacije bolje otvorile joj se oči pod stare dane, što deblja stakla to pametnija gospođa.
Pita jedno dete mamu, šta ovi rade?
Treniramo pertlanje rekoh ja, mami naravno da izmamim osmeh a deci ionako ništa nije bilo jasno.
E rekoh za ovaj smešak bih pertlo domraka, isplatilo se.
I taman kadsam reko da se gospođa opametila dogodilo se ŠTA.
Ušla je u pekaru i tražila burek sa sirom.
Eeeejjj usred Modriče, ona mislila valjda da je na tabli na ulasku u grad pisalo Mionica.
Jes ti luda kakav burek sa sirom burek je sa mesom i sa piletinom.
Ahaha očitala joj modričanka mlada lekciju.
Ja pošo da pitam koje je godište bila ta piletina s burekom al rekoh dovoljno je kažnjena već.
A o trčanju ću u nekom drugom texstu.

subota, 25. svibnja 2019.

Manjak

Falilo mi je 44km da crvene patike izjednačim sa zelenim i da konačno mogu da ih raspareno uparim. Zato sam na zagrevanju otrčao 2km i kontam još na to maraton i eto. Ali neke stvari suprotne od sporta i rekreacije i svega lepog u životu, opet su mi oduzele snagu i volju za istim tim svim lepim u životu. Kad sam na 31km odlučio da mi se smučilo i trčanje i ovakav život zasrani (koji izgleda jedino služi da bi drugim dokonim psihopatama ispunjavao bolesnu ideju da nepostojanje sopstvenog života popunjavaju sranjem po mojem) našao sam lepu klupu pod trešnjom i na njoj odremao dobrih sat vremena. Trešnja je naravno puno bolje društvo od ljudi. Nakon toga sam shvatio da sam se uprkos trosatnoj upornoj gladi na neki način ipak odmorio, u odmorenoj duši odmoreno telo jel tako beše. Opet upalio sat i krenuo da preračunavam koliko mi je ostalo od tačke Sr do tačke Drugo Sr Malo Bliže Hotelu. I tako sam otrčao još 7km usput prestignuvši tuce hodača u časnom pohodu na svoju dvestotu ili tristotu medalju. Finišersku. Jedan je čak imao i dres sa iscrtanom nekom stazom od milion kilometara na leđima, i natpisom Ponosni Finišer. Buraz, maraton je disciplina TRČANJA na 42km, a to što si prehodao svoju mamu slaži da je umesto popare rodila baget. Onaj najduži kao konjski kurac. Al ti si popara, ona gnjecava, rodila majka curicu, uz svu čast curicama. Da si skinuo broj i bacio u jendek kao i ja, sve bi bilo pošteno i po peesu. Ovako si isto govno kao i ja, samo što za to tražiš medalju u kolekciji, a mene je sramota da je uzmem. Elem nakon 2 + 31 + 7km sam došao do 40 umesto do 44 pa će raspareno uparivanje patika sačekati da vidim koliko ću sutra pretrčati po Kozari. Lov na divlju ovcu po Kozari, dobra zabava u nagoveštaju.

petak, 24. svibnja 2019.

deset posto


brojevi koji ničemu ne služe osim da te zbunjuju
evo na primer ovo:
nizbrdo sam oscilirao trupom 6.3% od dužine koraka,
a uzbrdo 7%.
ALI
nizbrdo su mi koraci bili 20% duži
tako je onaj 10% manji broj (6.3cm naspram 7.0cm) postao 10% veći jer mi je uzbrdo telo klatilo 6.7cm levo desno a nizbrdo 7.4cm

i da opet ponovim, čemu sve to služi?
služi tome da čačkaš glavu i nemaš pojma kako te podatke da iskoristiš.

kontam da se treba uhvatiti nekog parametra i dobro ga proučiti u sportskoj literaturi, i to iskoristiti kao motivaciju za trening.
jer svi volimo kada je nešto opipljivo.
kad na papiru napišeš da ćeš biti 5 minuta brži na maratonu ako ujutru staneš na vagu sa standardnih 66.6kg a ne sa 68, i da ćeš biti još 2 minuta brži ako treniraš tako kako je poželjno u cilju poboljšanja bla bla

ono što kupuješ ovakvim satovima i parametrima koje ti nude, tačnije ono NAJVAŽNIJE što kupuješ i dobiješ za te novce, nije uopšte merljivo rezultatima na trci, nego se meri onim unutrašnjim doživljajem da si ti sada nešto posebno upućen i da ćeš od magarca postati konj

eto to je naučno objašnjenje svih ovih brojeva, i čemu služe

četvrtak, 23. svibnja 2019.

skupo

krenem na tehnički i da produžim registraciju auta
to me izađe kao svetog petra kajgana
posle toga odem na nešto što oduvek planiram ali nikako da ostvarim
jednom kad sam već isterao auto kroz ovaj privatni šinteraj koji gajimo godinama i kad se probijem do ulice kroz 44 kapije i ograde, to je 99% posla odrađeno, modernim rečnikom

i odvezem se tako kroz sipulju rosulju 22km od grada, preobujem se i presvučem, odem da trčim 7.5km uzbrdo ka Divčibarama i nakon toga 7.5km nizbrdo, i usput računam
koliko je otišlo na registraciju, i na benzin za tih simboličnih 44km, tri litra možda, to je 4 evra
što je ništa u odnosu na registraciju ali eto
i izašao mi kilometar trčanja 15 evra brate
i posle kažu trčanje jeftin sport
i u povratku svratim u supermarket na brdu iznad grada i nakupujem piva u svim mogućim ambalažama i zapreminama, na ćirilici i na latinici
eto i to treba uračunati u troškove jeftinog sporta


a iako su ove godine minimalne šanse da odem u Vrbovec, jer sam se prijavio za Kulu koja je veče ranije pa je to više nego nategnuto, ipak sam uzeo crvene patike
tačnije, tražio sam bilo koje no imali su samo crvene
a sada vidim na sajtu da postoje i žute
već sam pisao o ovim noosa ff i kako ću stare crvene upariti sa starim zelenim
kao vlasnik članske kartice dobio sam 10% (opet nekih 10%) na 60% popusta pa su me izašle 55€
što me je podsetilo na to da sam veče pred lični u maratonu kupio u Podgorici asics gel speedstar žute rupičaste i platio ih takođe 55€
prošlo je od tada 13 godina i ništa se nije promenilo osim što sam 10% sporiji (opet nekih 10%)

i najvažnije na kraju
predomislio sam se za Bosanski Novi pa sam nakon prijave za 21km upravo popunio i prijavu za maraton
nema veze što sam u frtalj-formi, što nema šanse da razmišljam o odbrani pobede od prošle godine, ništa nema veze
nego kontam, ako sam istrčao dosadni Beogradski, nekako ću se prekotrljati i preko ovog brdskog i puno zanimljivijeg
prošle godine mi je otišla grupa od ni manje ni više nego njih desetak, ove godine računam da mi sa starta odu SVI
ne poznajem nikog sa startne liste a vidim da će doći dosta stranaca, tim bolje

srijeda, 22. svibnja 2019.

ground contact time bla bla


Vidla žaba da se konji kuju pa i ona digla nogu.
Iskreno, mislim da je merenje trajanja kontakta stopala sa podlogom jednako važno kao i merenje aerodinamičnosti u vazdušnom tunelu, i da se mene nevažnog to toliko tiče koliko i fiću kad mu na krov staviš spojler koji si skinuo sa formule 1.
Neće fićo poleteti ni sa spojlerom a neće ni bez.
Isto tako, možda je onom crncu koji u patikama na federe pokušava skinuti pola po pola minuta do maratona ispod 2h važno da li gazi levom nogom 2% jače nego desnom i možda u popravljanju tog balansa pronađe tih pola sekunde po kilometru koji mu fale.
Meni će tih pola sekunde po kilometru doneti jednako beskrajno geganje kao kad sam u Beogradu pod tuđim imenom i brojem ćopao 42km za tri i po sata, pazi sad mogao sam uštedeti pola sekunde po kilometru, pa evo jednog velikog WOW!
Ili što bi neki drugi englezi rekli PHEW!

Kako bilo, već na prvom treningu sa ovim svemeračem sam shvatio dve stvari.
PRVO
Što jače zapinješ koraci su sve duži!
Dakle kad kreneš lagano trčkarati koraci su tu negde oko metar i 10, trić trić trićkanje, u nekom Tempiću su tu negde 120 pa i 125cm ako je blago nizvodno, a kad namažeš onaj zadnji kilometar pojavljuju se i brojke oko 140cm.
Za ne poverovati!
DRUGO
Ovo je puno veće otkriće, u rangu senzacionalnog, ovaj put bez zajebancije.
Kad trićkam lagano trić trić trić kao ptić, odnos snage desne i leve noge je između 53:47 i 52:48, a kada ubrzam sa 5'30''/km na 5'/km i 4'40''/km tako što ne zapinjem jače nego samo povećam frekvenciju u nameri da popravim taj odnos, MUĆAK!
OPET OSTANE 52:48 (!)
TREĆE
Šta zaista utiče na simetriju koraka, ne dakle povećenje kadence kao što svi udžbenici i treneri kažu, nego pojačanje napora.
Skroz logično je da će onaj koji ćopa još više ćopati kada korake sa 110 produži na 140cm i da će se sve nepravilnosti još više pokazati, jer slabija noga mora još više pokazati svoju slabost kada je iz laganog tempa isteraš na čistinu jurišanje.
ALI MUĆAK.
Kod mene sve naopačke, pa sam tako u zadnjem kilometru uglavnom bio između 51:49 i 50:50% odnosa D/L, koraci su se na nepravilnom profilu menjali između 125 i 144cm, kadenca ne baš tako dramatično (182-195), a ceo kilometar dole pa gore pa dole je izašao 3'56'' što mi je ovogodišnji najbrži ravnjikavi kilometar na treningu.
ČETVRTO
Zapamtiću (ili je pametnije zapisati?) podatke koji kažu
omjer vertikalne oscilacije = 6.1% dužine koraka, dakle ~7cm na ovom trčanju
prosečna okomita oscilacija = 6.9cm dakle toliko odskačem u vis sa svakim korakom haha
manje od Blanke Vlašić, očekivano

... zaboravih
PETO
A ovo je trebalo da ide na početku jer svo vreme samo ja znam o čemu pričam, današnji trening je bio varijanta onog Višticinog 20+20+20 treninga popularno nazvanog mod-med-mad što znači da se 20' trči umereno, 20' srednje do jakog i 20' jako.
S tim da ja to uvek promenim na 4+4+4km jer mi je tako lakše pratiti dokle sam stigao, pa mi je i danas odnos između ta tri dela bio 22' + 20' + 17' što je još jedno malo zabušavanje jer najteži deo najkraće traje.
Plus nisam išao srednje polujako i jako, nego sam išao 4km lagano 4km srednje i 3km polujako pa spičio zadnji kilometar kako sam mogao na ovim još uvek umornim nogama.

... a ima i
ŠESTO
Nadam se da je ovo samo početak "pravih" treninga i da ću u naredna 24 dana uspeti da se dovoljno popravim da bi mi trka u Kuli 15.06. bila najbolja ovosezonska, naročito zbog toga što sam se prijavio kao štafeta i imamo ambicije da pobedimo.

utorak, 21. svibnja 2019.

opsesija

331-260=71km, eto toliko mi crvene patike zaostaju na zelenim i toliko mi fali da mogu onako po peesu da ih rasparim pa uparim na različit način.
i sad mi je to kao najvećem klincu bukvalno jedina misao, kako što brže u crvenim pretrčati još 71km.
mada!
postoji i mogućnost da ih ranije rasparim pa uparim i crveno-zelenom paru upišem 331 a zeleno-crvenom 260 i bajbaj.
ali mislim da neću biti baš toliki klinac, strpeću se eto do kraja maja, šta fali.
čak sam i sinoć otišao da otrčim 3km tu oko bloka pod izgovorom da isprobam novi sat koji nisam ni isprobao jer me je mrzelo da stavljam onu traku oko grudi koja meri vertikalnu oscilaciju i čuda.

popunio sam prijavu za maraton branka ćopića tj za trku na 21km jer mi se ne trči maraton a u ovoj formi svakako ne bih ni pomišljao na mogućnost da odbranim pobedu od prošle godine, tako da...
neka bude 1% šanse da se predomislim ali teško, jako teško da sam nešto motivisan za to.

štaviše jedini motiv bi mi bio što će mi se uskoro smučiti ovolika putovanja i trke i uželeću se mirnog života sa pešačenjima trčkaranjima i naročito vožnje biciklom tu po okolini, a obzirom da plitvice 101% neću trčati, onda bi taj ćopić mogao biti nešto u fazonu ajd ako već treba da mi dosadi onda bar nek mi se smuči.

ponedjeljak, 20. svibnja 2019.

Granica

Uhvati trenutak, i uhvati ritam. Prvo je valjda naslov nekog filma, ali sam zaboravio radnju. Možda se radi o tome da treba uhvatiti prâvi trenutak za nešto, a možda treba svaki trenutak života pametno iskoristiti, nemam pojma. Ja sam radije majstor za propuštanje obe vrste prilika pa sam očito taj naslov neopravdano pozajmio. Uhvati ritam je pak hit od Parnog Valjka mada bez ikakve poruke i smislenog teksta, najobičnije šalala i popunjavanje ta 3 minuta do kraja pesme.

Kaj god išta od toga značilo, mene često trese ta groznica da nešto ISKORISTIM. Kad nisam kod kuće, i polumrtav bih otišao na trčanje ili u šetnju ako imam samo par sati slobodnog vremena do polaska. Zašto spavati do 7 kao normalan čovek pa u 8 sesti u auto i krenuti kući, ako mogu da ustanem u 5, doručkujem, i odem na trčanje između istih onih 6 i 8.

Zašto dan nakon trke otići iz Samobora na krug od 18km skroz do Bregane (reke, ne sela)? Zato što sam na karti video da kroz zaselke povr brda postoji puteljak koji spaja Onaj put i Onaj drugi put. Što je dovoljan razlog jelte. Nije mi bilo ni naročito teško niti me je išta bolelo, a zbog profila terena mi se jučerašnja trka stalno vraćala pred oči pa sam je povremeno "premotavao".

Držao sam uključenu kartu dok nisam bio siguran da sam svuda pravilno skrenuo i shvatio kako u prostoru izgleda ta dvodimenzionalna slika, odatle je bilo lako. Zastao sam nebrojeno puta da nešto slikam i odmah od polaska odbacio ideju da stalno zaustavljam i nastavljam Stravu, nek se sve uliva u vreme trčanja i nek prosek bude kesa, ma koga briga?

Gugl Maps mi je predvidela 18km sa sve završnim ševrdanjem samoborskim jednosmernim uličicama koje sam naravno zanemario, no od stana do stana je svejedno izašlo 18 koma nula km, eto baš jedna fina brojka, izgovoriti glasom Olivera Mlakara. Završavam ovaj blog evo kod Spačve pa me još uvek drži hrvatsko-srpsko raspoloženje, za deset minuta ću se resetovati na (završite sami rečenicu).

nedjelja, 19. svibnja 2019.

al dvaput je dvaput

Opet sam uglavio dve trke za vikend, očigledno samo da bih opet zbunio sebe i ne znao da li sam otrčao "kako treba" ili bolje ili gore. Kao što sam se razvalio u Krašiću po brdima pa sutradan otišao da kmečim po banjalučkim ulicama, e isto tako NISAM hteo da uradim i ovog vikenda ali...

Trka u Križu je trebala da bude milion stupnjeva suprotna od Krašića. Sad nek neko podeli milion sa 360 pa nek vidi u kojem pravcu gleda ostatak ugla, baš bi bilo zanimljivo saznati. Svo vreme sam imao na umu samo jedno: prijaviti se na Last Mile čelindž na Stravi i otrčati zadnjih par km u pojačanju. Sandbagging-ovati naravno prva 3km trke. MEĐUTIM!

Dolazim od autoputa onih par km ka selu i vidim da je Križ full atletski građen, kao ono brdo (?) uz koje je pokojni Sizif gurao kamen. Kurac ćeš ti ovde otrčati najbržu zadnju milju trke, kad je cilj čisti ordodoksni nepatvoreni (?) stervej tu hevn.

Momentalno sam pretumbao ambicije. Zalegnut' do panja na prvoj trci, pa otumarati drugu. Kontam da među 3 u kategoriji na hard kor brdskom polumaratonu mogu i jednom nogom, makar i ovako usred rekonvalescencije i nakon mrtve zime umesto dobre Baze.

Naravno da sam pojeo govno jer nit sam jurišao dovoljno odlučno da bih se tukao za podijum, koji mi je izmakao za ni pola minuta, a nisam se ni dovoljno štedeo da bih danas bio svež skočan i lepršav. Pih. Na kraju 5. mesto u Križu, neverovatan napredak u samo 15-ak dana jer ovog proleća nisam imao bržih ni ravnih 5km a ovde smo imali jednog brdića i jednog brdašina za nezaborav, i strmina da ti se muda otegnu do zemlje. Srećom smo imali pljusak u zadnjem km pa iza muda nije ostajao trag, voda je sve nosila pod noge onima iza.

Jutros pak nakon ko zna koji put buđenja kad je najslađe spavati, čak sve nije ni delovalo tako strašno. Ko zna kako bih išao odmoran, ali ni ovo nije ispalo strašno. Patike sam uspeo da osušim tako što sam ih napunio zgužvanim listovima časopisa Preduzetnik koji sam dobio u startnom paketu veče ranije. Fakat preduzetnik. Imao sam naravno i druge ali ove su prioritetne za nabijanje kilometraže, crvene jure zelene i dahću im za vratom na samo 80km zaostatka.

Trka u trci zaslužuje poseban roman no obzirom da se radi o poznatim ličnostima otići će sa mnom u grob i ostaće nezapisana i neopevana. Uglavnom razvalio sam kategoriju, malo taktički a malo bokserski, zasluženo. Osetio sam jučerašnju trku u nogama kada mi je zatrebalo da našpricam malo šlaga na puding ali ne možeš imati sve u životu. Na koncu krajeva, da sam bio svež do celog ovog trilera ne bi ni došlo pa je tako ispalo da je moja glupost i brzopletost osim mene samog počastila i konkurenciju memorabilnim doživljajem. ALA SMO SE GANJALI, pričaće pokolenjima.

Sutra je novi dan i kao i uvek jedina opsesija mi je da nađem neki cool krug za otrčati pre polaska na put nazad, ono doslovno u svitanje. Kontam da će biti magle "prs pred nosom" pa ću morati da pripremim kartu.

subota, 18. svibnja 2019.

muke po Blogoju

ne znam više ni šta da radim sa svim tim stranicama i blogovima, kad je lakše sve natrpati na jedno mesto. ne znam ni zašto se toliko opterećujem brigama da frendove sportiste ne zatrpavam ispovednom prozom (samoironija je valjda očigledna) ni da frendove muzičare ne davim sportskim pričama, pa pravim posebnu stranicu i blog i fejsbuk pejdž za svakog poznanika ponaosob.

juče sam otišao na zasluženo odmor-izlet-šatnju-pešačenje sa začinom orijentiringa pa sam ispitao par stazica iznad Strelišta kuda povremeno protrčim. no i tada kada prolazim, makar bilo samo jednom godišnje, ne volim da omašim skretanje jer po tom brdu (strelište je logično u rupčagi) i nema pravog puta nego je sve prošarano puteljcima kojima se urođenici šunjaju da bi sekli šumu i krali drva za ogrev. tako da svaki drugi puteljak vodi na mali proplanak zatrpan granjem odakle nemaš kud nego nazad.

naravno da sam se za tu varijantu odlučio na brzaka jer sam krenuo "bilo gde uzbrdo" da prolunjam sat-dva no obzirom da se nije čula pucnjava skrenuo sam upravo tamo. zanimljivo je da mi je nakon nekoliko "bogzna" kakvih treninga na Stravi ovaj privukao duplo više lajkova od proseka, jer sam stavio nekoliko zanimljivih sličica. jesmo sportisti ali smo u duši svi društvenomrežaši pa šta god bila tema i koje god bilo mesto, slika na koricama uvek pobedi sadržaj knjige i radnju.

šta imam da prijavim pred polazak na put i trku a možda i dve?
kao prvo, neko čudno sevanje u dupetu s leve strane koje se pojavilo noćas, izgleda da mi ne prija predugačko ležanje i da mi je organizam navikao na neispavanost. nadam se da se neće bitno odraziti na trčanje, inače ću džabe presedeti dva dana u autu.

kao drugo, neki novi svrab iza levog kolena na koji sam uporno odugovlačio sa češanjem i kad sam napokon pogledao - ček brate da vidim šta me to ujelo, ili sam se ogrebao, kad ono prc milojka, mali krpelj. to što nikad manjeg nisam video nema nikakve veze, naravno da se zabio preduboko i naravno da sam ga otkinuo na pola a unutra je ostala mala crna tačkica i naravno da sam pincetom to raskopao sve dok nisam i to izvadio jer bi u protivnom nabubrilo kao trešnja, taman do nedelje u 10h kad je start polumaratona. naime ovako je mnogo bolje, nabubrilo je odmah.

naručio sam još jedne noosa ff, a razlika između zelenih i crvenih je 331:204km pa ću za  ovih par vikenda da nalupam još stotku u crvenim i da ih izjednačim i onda ću opet kao i prošle godine moći da nosim levu 'vaku desnu 'naku i obrnuto, heh.

četvrtak, 16. svibnja 2019.

petsto petsto

neke stvari neću znati nikada ili jednostavno nikada neću ni pokušati da se dovoljno zamislim da bih shvatio da su dva i dva kada ih sabereš tu negde između tri i pet, uglavnom. i tako se stalno iznenadim.

na primer, nakon onog "lošeg" trčanja kada sam zbog vlage i nakupljenog zamora jedva pretrčao 10.5km pristojnom brzinom, koju btw (u.b.r. = uzgred budi rečeno) do juče ne bih nazivao pristojnom ni pod pretnjom streljanjem, bilo je valjda logično da ću danas biti u boljem stanju. poznati scenario kada si umoran pa na treningu ne uspeš da se dodatno umoriš nego malodušno otaljaš nešto i do sutra si kao nov jer ti je pokušaj tempo trčanja praktično ispao neko malo jače rastrčavanje.

e isto tako, po hiljaditi put me je iznenadilo to što sam napravio i predugu pauzu između dva treninga pa sam iskoristio taj širom otvoreni prozor od 8 ujutru do 16 popodne sledećeg dana, dakle puno više od uobičajena 22 sata koliko prođe između dva treninga. i naravno, neočekivano (!) sam otrčao puno brže. tačnije...

umesto običnog tempa odabrao sam ono što više volim a to je stani-kreni, kao i u životu. prvih 500m lagano pa onda juriš dok se na satu ne okrene 1km. pa opet 500m odmora lakšim trčanjem pa opet 500m juriš da lenjo započet kilometar na kraju bude što brži. nanizao sam ih deset sve tu negde oko 4'40''/km i dotrčao poslednjih 590m do starta/cilja ulaska na krug Polumaratona.

još jednom sam izmerio stazu, da bih bio siguran da "nema greške". s tim da, obzirom da mi staza trke prolazi na 50m od kuće, samo sam prošao preko parkinga i krug započeo/završio kod Muzičke Škole umesto na gradskom trgu, što je svejedno jer isti krug je uvek iste dužine odakle god ga merio. tako sada imam merenje satom na bicikli, telefonima na bicikli, telefonom na trčanju, i satom na trčanju. u ponedeljak će biti još nešto novo ali o tom potom.

srijeda, 15. svibnja 2019.

trka staza džipies i ostalo

Valjda je zato jutros počelo da me žicka levo koleno, kao da mi je utrnuo famozni i omraženi ACL no ne deluje nešto baš strašno, a nemam pojma ni zašto me je zabolelo. Valjda zato, kao što rekoh na početku. Jer sam bio prepametan. Mada, uglavnom me zaboli posle bicikle, pa makar i ovako malo kao što je do posla i nazad. Za vreme trčanja nikad.

A na bicikli sam menjao delove i mislio da sam sve završio međutim shvatio sam da prednji točak previše šeta a ne može da se centrira jer su žice zapekle u niplovima pa ću morati da ih potopim u we-de. A na zadnjem točku mi je pukla žica sa one strane do zupčanika, svi koji znaju kolika je to yebada sve skidati i vraćati shvataju koliko sam u raspoloženju "bolje je kupiti novu biciklu nego se s ovom hrpom hrđe hrvati. Ovo dobro zvuči, sve na H.

Jutros sam otišao na trčanje u najsmešnije moguće vreme a to je poslednji sat kiše. Ostatak dana je koliko vidim pristojno oblačan ali bez onih nepristojnih oblaka. Ovi mi pristoje jer sam nosio sivu duksericu. Otrčao sam definitivnu varijantu staze Valjevskog Polumaratona s tim da sam je već dva puta premerio sa po dva uređaja (gps sat plus smartfon) vozeći biciklu jer tako 1) manje krivudam nego na trčanju i 2) mogu da idem ulicama kuda će ići i trka. Ponegde sam i išao ulicama gde je to moglo, polu-pešačkom zonom po kockicama, kao i uz reku gde je ulica jedna za sve, pešake bicikliste i aute. Ostatak sam išao trotoarom pa sam malo previše presekao krivine. A ponegde sam morao i da malo zaobiđem. Ali zaista malo.

Čačkalo me je koliku dužinu će pokazati tzv. budžetni telefon jer pretpostavljam da prosečan učesnik polumaratona u Srbiji ne trči sa mašinom od sedamsto evra. Da je ošišao stazu, jeste, ali je nije iskasapio. Na mapi se tačno vidi putanja i sva mesta gde je krivinu presekao i skratio pravom linijom, ili gde je na okretu "uštedeo" po desetak metara u oba pravca jer nije ni zabeležio najdalju tačku. Zbog toga je u odnosu na prethodna dva merenja (oba po 10600m) pokazao 10500 što znači da bi mi polumaraton izašao na 21km a ne na 21.1, i da bih mogao posle trke da kažem da je "kraća staza".

ALI!
Ne možeš zbog toga što ljudi trče sa jeftinim telefonima, koji ošišaju stazu kao ovcu, namestiti da polumaraton bude 22km pa da njima izađe taman, jer šta će ti onda reći oni koji nose novije Garmine i Polare, pominjaće ti sve po spisku. Tako da mislim da smo "uboli" najpribližnije idealnom što je moguće. Imamo tri okreta, jedan je ispred same železničke stanice i ne zatvara se ulaz na parking, drugi je na vrhu uspona uz reku i na mestu gde počinje zaista prestrm spust kojim je nehumano poslati rekreativce kako uzbrdo tako i nizbrdo, a treći je na vrhu pešačke zone. Zbog približavanja prvog okreta je taj treći morao da bude odmaknut skroz do kraja pa ćemo tako fasovati neravne kockice u celoj celcijatoj dužini što i jeste zaštitni znak trke, kao i trčanje uz (nekada?) najčistiju reku na Balkanu. Srećom kad smo ispratili turke nismo iz sentimentalnosti zadržali kaldrmu nego smo postavili te kocke koje zadovoljavaju nekakav minimalni civilizacijski kriterijum, a po kaldrmi bi možda osvojili i koji ITRA poenčić.

utorak, 14. svibnja 2019.

dan "odmora"


Stotinu puta sam stavljao slike planina i klisura pa evo za promenu neki detalj iz jednog sela na brdu. Čovek je zabijao motorku u drvo i izdubio kockaste rupe, e sad šta će dalje s ovim da radi nemam pojma. U ovoj fazi obrade i na ovom mestu deluje kao sklonište za mačku ako je pojure psi po dvorištu, da može da se uvuče sa svake strane. Što mi je dalo ideju da napravim nešto slično, hmm...

Kao i posle svake trke, tako me je i posle DVE trke jednako hajd da kažem "držao" adrenalin pa mi se trčalo i u ponedeljak. Brdski krug od 13km je zvučao lepo u mašti, malo tromo pri polasku, pa su mi se razvezale nogice sledećih pola sata pa su počele da se okamenjuju nakon sat vremena. Srećom spust u grad je podugačak i "podvozan" (ni preblago ni prestrmo) pa su mi kilometri između 10 i 12 nekako prošli a tada me je udario novi šleper odrvenjavanja pa sam pomislio E SADA MI JE ZAOZBILJNO ZAISTA STVARNO VAISTINU VIŠE NEGO PREDOSTA, ali šta ćeš, moraš i taj kilometar do kuće.

Utorak je bio pravi trenutak da me stigne umor, dakle u ovoj priči je utorak peti kilometar trke "u Banjoj Luci" (kako bi rekla Tončica Čeljuska u svojim davno prošlim najboljim godinama) kada sam užasnut u sebi zavapio - ajme ko će trčati još peeeetttt kilometaraaaaa???

Stoga (reč koja izlazi iz upotrebe) sam se umesto za ćopanje nekih Harukijevskih 10km čisto udaranja recke radi, odlučio za pešačenje sa nežnim primesama planinarenja. Može mi se, gde piše da se svaki dan treba mučiti. 18.5 kilometara kasnije shvatio sam koliko sam bio pametan što sam se od kuće odvezao 1km biciklom pony (što je Milijana gony) jer bih u protivnom morao da šetam 20.5km, pu, pu. Duže od toga nije ni bilo za biciklu, zbog vetra i kiše, jer su čak i na pešačenju uspele da mi se smrznu šake. Čisto sumnjam da sam se kroz svega ovo išta odmorio ali ajd da vidimo i to čudo.

ponedjeljak, 13. svibnja 2019.

šta sad

pokvarena ploča
našao sam rezultate iz kraja marta, gde sam novosadskih 10.5 km trčao brzinom 4'33''/km, a koja je izvučena iz aplikacije za trčanje, dakle "na terenu", a ne iz zvaničnih rezultata jer na stazi kraćoj par stotina metara ne možeš deliti ciljno vreme sa deklarisanom dužinom nego samo sa stvarno izmerenom

nakon toga sam otrčao par polumaratona sličnim tempom, pa sam istrčao maraton po 5'04''/km što mi uopšte nije zvučalo loše U ODNOSU NA OKOLNOSTI (bolest, prelom, pauza...)

zatim sam 6 dana nakon maratona 20-og aprila opet trčao cenera kao i na početku Povratka (na mala vrata) koji je ovaj put bio 9860m no to i nije bitno nego prosečna brzina od 4'23''/km

posle toga sam pokušao istom brzinom istrčati 15.6km nizvodno u Požegi što sam opet za malkice premašio jer smo pride imali i vetar u leđa, pa sam se probio do proseka od 4'19''/km

nakon Požege je došao vikend bez trke, a pre par dana vikend sa DVE trke s tim da sam težak brdski cener+ (10.3km) u Krašiću trčao 4'32''/km i to je bilo negde između 15h i 16h popodne, pa sam nakon proglašenja + ručka + 3h vožnje + preuzimanja startnog paketa + nektar piva + spavanja od 23-05 sutradan u 08:30 (upravo tako, NIJE GREŠKA!) trčao banjalučki cener prosekom 4'19''/km

start 16 sati nakon cilja i gotovo nikakav odmor najbolje se očitavaju kada uporedim pulseve, jer sam u Krašiću uprkos sandbaggingu od 4. do 9. km (gledao kako da rešim konkurenciju u kategoriji i zanemario rezultat) imao prosečan HR od 161, a u Banja Luci 151

brojke govore više od hiljadu reči, a šta bi bilo da je bilo, ko će ga znati
napominjem da NISAM došao u banja luku po rezultat nego sam sebi osmislio vikend sa dva kvalitetna treninga tempo trčanja i puno zabave, u čemu sam očigledno uspeo

ako na jesen uopšte dođu rezultati kao tema razmišljanja, drukčije ću planirati trke naravno

nedjelja, 12. svibnja 2019.

deset plus deset, šmrc

vikend se završio a da ništa nisam obavio kako sam hteo jer mi je sat pokazao dve trke kao 10.3 i 9.9km pa sam tako pofalio do polumaratona.
a ne bih se ni proslavio jer sam previše izgubio u krašiću zbog ona dva jaka uspona posle kojih na strmom spustu ništa ne nadoknadiš, naprotiv. 46'15'' i 42'50'' mu dođe na 1h29!
što znači da bih nakon još 900m koliko mi nedostaje do Halfa prešišao sanjano vreme zbira dve trke i izleteo na nekih 1h33, patetiko ljubavi moja.

petak, 10. svibnja 2019.

dan nakon dana pobede

nisam planirao neko silno treniranje danas pred putovanje krašić - banja lučica, ali sam sinoć u viber grupi lokalnih polumaratonaca saznao da je potrebno što preciznije izmeriti novu stazu trke

znajući koliko sam brz na obaraču, već od 6 ujutru sam pocupkavao i počeo da ih budim jednog po jednog dok se prvi nije javio i objasnio mi kuda tačno ide nova staza

obzirom da sam žurio zbog drugih obaveza, biciklom sam oborio rekord staze koji nijedan kenijac nikada neće popraviti, izmerio sve suunto satom i aplikacijom u smartphone-u i došao do brojki 10.590m i 10.610m što je odlično, očekivao sam manje usaglašavanje između ta dva merenja

pritom sam jedan mali kružni tok morao obići u krug a pretpostavljam da će se trčati pravo, levom stranom a ne okolo, što je taman tih nekih 20-ak metara viška

jedino što fali da bi cela priča bila bajka, to je da odbranim pobedu od prošle godine ali taj film nećemo gledati, forma mi je još uvek 6-7% ispod prošlogodišnje ako sam dobro izračunao (16-ak sekundi po kilometru na nekih 240-ak sekundi tojest 4'00'' na tempo treningu)



četvrtak, 9. svibnja 2019.

dan pobede

na Dan Pobede baš i nisam pobedio, a možda i jesam
evo kako je to bilo
PLAN je glasio da ću otrčati ubrzanja 100/100, to je ono kada 100m zaletiš pa 100m popustiš i odmoriš se i tako pokušaš da pronađeš pravi ritam koji možeš držati
ALI
otprilike uspem to u 50% slučajeva, a u preostalih 60% ne uspem nego skratim trening ili ga presečem na pola, ubacim pauzu da se malo udaram maljem u čelo jer nisam dobro odredio ritam pa nakon predaha i malo razgibavanja otrčim i drugu polovinu

elem, pred polazak sam sebi rekao ovako
ideš 10km iz tih 100/100m, ali onako kako bi trčao taj trening da si zamislio da ćeš ići 15 ili čak i 21km kao što sam išao prošle godine
i sve je to bilo okej negde prva 2km, i onda sam pomislio da će mi 10km biti mnogo 48 sati pred trku
pa sam odlučio da idem 8km
i onda sam malo pojačao
i na kraju sam naravno shvatio da to "malo" uopšte nije malo i da bi mi bilo pametnije da na okretu napravim pauzu i udaram se maljem po čelu

tako je planiranih 10km stotki "u ritmu kako možeš 21km" ispalo dva puta 4km stotki "u ritmu u kojem mogu 8km ali da crknem pred kraj"
nevermind, reče kurt kobejn
ispalo je dobro što sam trčao 8 a ne 10km, ispalo je dobro što sam napravio pauzu, ispalo je dobro što nisam pravio neka mlaka ubrzanjca koja mogu vrteti satima nego što sam napravio lepa ubrzanja za poboljšanje tehnike i brzine

utorak, 7. svibnja 2019.

osamputahiljadu

Opet sam otrčao onaj isti trening od pre 14 dana s tim što uslovi nisu bili isti pa je teško to iz-statisti-cirati (?)
Naime tada sam dan ranije trčao 11km po teškom profilu + 6km po ravnom, pa sam očito morao biti bar malo umoran, a danas sam trčao nakon dana odmora (aktivnog doduše).
Ali, tada je bilo puno lepše vreme za trčanje, u kratkoj opremi, za razliku od ovog zimskog Maja danas koji mi se uopšte ne sviđa.
Onda je bio zaista prejak vetar a danas onako, umeren.
S tim da je onda duvao povoljan vetar tj. odgurao me je uzbrdo a smetao mi nizbrdo.
Danas je bio jači kada sam išao hajde da kažem uzvodno jer ta staza blago penje, a "zduvao" me je nizbrdo pa sam imao puno brži povratak.
Ukupna razlika u prosečnoj brzini mi je bila 4'10''/km naspram 4'03''/km koliko je Suunto pokazao na kraju, a kada sam fajl prebacio na Stravu prvo mi je pokazalo 7.98km i prosek 4'02''/km pa sam stisnuo ono "correct distance" jer znam da sam (za svaki slučaj) prošao tačku 4.00 u odlasku i takođe protrčao 20-ak metara dalje iza "cilja" te mi je na kraju i Strava pokazala 8040m i častila me prosekom od 4'01''/km.
Što je sve više-manje kozmetika, znaću ja odlično kada mi štoperica bude pokazala ispod 40 minuta, neće mi trebati nikakve aplikacije.
Opet sam zastajao da se pomalo razgibam istegnem i predahnem na onim mestima gde mi je zgodno, raskrsnica sporednog puta, skretanje za neki mostić i slično, pa su mi zbog toga "hiljadarke" bile otprilike 1100 + 800 + 900 + 1200, a u povratku obrnutim redosledom.
Mislim da ni to nije loše, ustvari svejedno je.
Kada na stadionu radiš 8x1000 tačno možeš da osetiš kako ti se menja raspoloženje u nogama pri istoj brzini na istoj dužini, kako deonice promiču, a ovde radiš neke fartlekić-deonice jer opet, ne trčiš istim ritmom 1200 uzvodno i 800 nizvodno, ima tu malo korekcije gore-dole od ritma hiljadarke.
Zanimljivo, u svakom slučaju.
A obzirom na zatezanje u listovima, nečemu će i koristiti kada se odmorim. Funny thing kako se osećam u danima kada se podsetim toga kako izgleda "prâvo treniranje" u odnosu na tapa-tapa jednolično neobavezno kaskanje iz dana u dan.
Problem je što mi se za nekoliko godina kaskanja toliko srozala forma da će joj sada svaki povratak biti duplo teži nego što bi joj inače bio nakon dvomesečne prisilne pauze zimus.

ponedjeljak, 6. svibnja 2019.

obojci

Guglao sam jednom šta su to obojci a šta opanci iz one izreke ali sam zaboravio. Čak se više ne sećam ni da li su obojci nešto bolje ili gore od opanaka. Mada zvuče kao nešto lošije. Isto tako sam guglao zašto se umre kada se ostane na pučini bez vode pa se pije morska voda, i do detalja shvatio taj mehanizam, ali sad da me pitaš da to objasnim deci na času, ne bih znao. Ono nešto se veže za ono nešto u organizmu i povećaju se vrednosti onoga i dođe do otkazivanja onoga i onda se od svega toga umre. Kao u Audiciji kada nakon par minuta objašnjavanja šta je to "ono za ono" žena izvadi papirić da pogleda šta su joj tačno napisali da treba da kupi, kad na papiriću takođe piše "ono za ono".

Tako sam hiljadu puta čitao o treninzima i planovima i tim nekim drugim mehanizmima od kojih se postaje jači i brži a ne umire se, no kao da sam i to sve zaboravio. Tojest nisam zaboravio ali bih sve objasnio kao "ono za ono". Uz obavezno izgovaranje bosanskim naglaskom pa je dakle bolje napisati "ono zaono". Rekoh to jer nemam pojma šta mi je najpametnije da otrčim popodne, kakav "trening".

Plan da u subotu trčim polumaraton u Krašiću a u nedelju isto kao i prošle godine prvu asfaltnu polovinu Boroše, počeo je da se menja kada mi se više dopala ideja trčanja 10km u Banja Luci. Rekoh, bolje dve trke nego jedna i po. Onda sam shvatio da banjalučka trka počinje u 8:30 (????????) pa sam nakon pola sata neverice i iščitavanja svih propozicija najava i plakata nekako uspeo da se pomirim i sa takvim rasporedom.

Dolazak na dan trke je samim tim postao nemoguć bilo gde iz Rvacke, a zbog noćenja u Banja Luci i satnice podizanja brojeva (do 22h) sam shvatio da ako hoću da se pristojno odmorim moram da stignem u BL do 20h recimo. Što znači da moram iz Krašića da pođem pre 17h, što znači da ne mogu čekati proglašenje jer do 17h nije stiglo ni pola polumaratonaca a zna se koliko tamo traje ručak u onom roštiljima zadimljenom šatoru veličine sportske hale. Što pak sve znači da mi je najpametnije da prvi put umesto polumaratona otrčim trku od 11km, koja bolje paše uz onih 10km sutra ujutru. Ionako će skupa ispasti polumaraton! I naravno, neću čekati proglašenja po kategorijama nego ću u slučaju da nešto osvojim zamoliti nekoga da mi uzme medalju i tradicionalnu flašu lokalnog vina. A ko zna, možda se za taj detalj i predomislim, jer u BL postoji i mogućnost prodizanja brojeva u ranu zoru, za trkače koji nisu izBosne.

nedjelja, 5. svibnja 2019.

a sada nešto sasvim...

Nakon tri dana Godišnjeg Odmora u brdima i planinama, došlo je do promene. Kakve? Nikakve. Godišnji odmor se nastavio ali u gradskom parku. Nedelja. Kiša je pljuštala celu noć i stala negde oko 9, a u grupi na Viberu smo dogovorili grupni trening u 11. U par trenutaka je čak i sunce provirilo, koliko da sâm dan dobije na nekom raspoloženju, da mu oči i obrazi zasijaju. Vlaga je bila na svom maksimumu, već dok sam lagano kroz grad dotrčao do parka koji je na suprotnom kraju, bio sam sav mokar, kačket mi se cedio kao da sam u sauni iako je bilo samo +15°.

Na slici nas je valjda 11 + Nikola koji je slikao = 12. Opet sam naravno dobio ulogu animatora, jer nam za ovakav vid trčanja/druženja ne treba ni Trener ni Vođa. Svejedno sam uspeo u grupu da "ubacim buvu" i da malo podložim raspoloženje za neke radikalnije promene pa možda već sledeći put odemo nekim dužim usponom. TO JEST, možda oni odu nekim drugim stazama jer ću ja 90% biti na nekoj trci, hmm.

Dve grupe su imale plan da pretrče 5 odnosno 13km, već prema tome da li se spremaju za trku od 10 ili 21km na domaćoj trci koja će biti održana za mesec i malko. Obzirom da je krug u gradskom parku 1260~1275m, lako smo obračunali da su 4 kruga 5km a 8 krugova 10km, pa je samo trebalo dodati jedan uspon stazom do vrha parka i nazad, i voila' već smo namirili zadatak. Ništa lepše nego kada nakon trčanja gledaš zadovoljne i radosne ljude oko sebe, razmenite po nekoliko osmeha i raziđete se svako svojim putem.




Trenutno sam u nekom informacijskom vakuumu jer nemam nikakav povratni signal od nogu i ostatka tela. Nakon poslednje trke (Požega 15.5km) sam prvo imao par dana post-race euforije, pa sam u sredu upao u akutni overtraining koji se srećon rešio narednih dana pa sam se brže vratio u ritam nego što sam stigao da se ozbiljno zabrinem. Uostalom, samo poslednja 3 planinska trčanja su zbog transfera (do mesta polaska/povratka sa trčanja) donela 150km bicikle što je samo po sebi nekome dovoljno aktivnosti, na stranu 5 sati lomatanja po brdima.

Ovo danas mi je bio nekakav polu-odmor i ostaju mi još 3 dana da pokušam iz nogu da iščačkam nešto, neku potvrdu, neki polu-test, neki nagoveštaj do koje mere sam se vratio u formu. Razmišljam naravno kao i svakog maja o Krašiću, no ona staza od 21.7km ako se ne varam, uopšte nije naivna i bolno je gledati sat kako otkucava 5 minuta preko rezultata koji sam istrčao prethodne godine, recimo. 

Opet, kako prolaze nedelje forma bi trebala polako da se vraća ka gore iz onog bunara u koji je upala zimus, no taj napredak u samo 7 ili 14 dana neće biti dramatičan, daj bože da bude uopšte i primetan. Biće šta bude.

subota, 4. svibnja 2019.

Stanina Reka

tako se zove selo koje sam dva puta pohodio ovih prazničnih dana
zato me ni na blogu nije bilo, dok odem biciklom i vratim se tih 24+24km, dok odem na ta istraživačka trčanja i uspešno ili manje uspešno završim ekspedicije, prođe doslovno pola dana
moram priznati da sam bio jako uzbuđen
čitav novi svet mi se otvorio, na samo sat vožnje od kuće
kako samo volim takve dane, to je ono zbog čega se napokon isplati ovoliko godina treniranja, jer ipak, ne može svako da priušti sebi par sati strmih trail-ova, ne mogu svake noge da pretrče 20-ak kilometara po terenima koji uključuju i blato i baruštine, kamenjare i nemoguće strmine

opremljen kartom bio sam očajan jer u podnožju (odakle krećem u planinu) uopšte nema signala pa kada sam na Stravi ukucao početak trčanja, nisam imao mogućnost "follow route" jer ništa nije moglo da mi se učita
onda sam morao da krenem napamet, bez karte koja je ostala negde duboko skrivena u tajnim odajama telefona odnosno interneta, fuj

tako sam čekao i čekao i trčao na slepo i tek negde na pola brda kada mi se javi kakav-takav signal, mogao sam da okončam trenutni fajl, da stisnem New Run i Prati Kartu i oba puta sam imao sreću da se obrem tamo gde sam i mislio da se nalazim
ti klanci prošarani slepim puteljcima koji vode u šumu, u njivu, u Nigde, neverovatno su strmi i često je nemoguće preći "do tamo" iako je susedno brdo udaljeno samo 500m pravolinijski
svo to uzbuđenje dok se pitaš da li će ovaj put zaista izaći tamo ili onamo, možda je i preterano, možda sam ja previše uzbuđen tim otkrivanjem jer naposletku, uvek možeš da se vratiš odakle si došao i ne postoji ni najmanja mogućnost da se zaista izgubiš, nisam bio u prašumi ni u pustinji bez kompasa

pre neki dan sam sreo čoveka koji povremeno trči pa smo malo išli zajedno, tu po gradu
rekao mi je da je iz sela susednog ovom gde sam proveo praznike
kada sam mu ispričao kuda sam sve prošao, nije mogao da sakrije oduševljenje
ispalo je da poznajem to podplaninsko selo kao meštanin, kao neko ko odande vuče drva i zna svaki potok, svaku prečicu
ima takvih budžaka ovde naokolo koliko hoćeš, problem je što izgubim previše vremena dok se dokopam tih sela, a nikako da nabavim neki skuterčić nego me svaki izlet košta dva-tri sata bicikle koja mi u danu sa toliko trčanja baš i nije neophodna

sada sam otvorio Google Earth pa na kompjuteru pregledam celu stazu, pamtim detalje, i tražim nešto što mi je promaklo i što mi je neki seljak rekao


srijeda, 1. svibnja 2019.

april bajbaj


evo ovako, 
u januaru sam zabeležio nula kilometara,
u zadnjim danima februara nakamčio 92km trčanja,
u martu 298 i u aprilu 356.
nije to tako ni loše obzirom da sam skroz odustao od "nalupavanja kilometara" i skoro sva trčanja maksimalno skratio pokušavajući da ih ubrzam.
koliko će takav pristup išta promeniti u odnosu na poslednjih nekoliko godina "laganog a što dužeg" koje je više bilo anti-trening nego trening obzirom na to da je imalo nula posto race-specifičnosti.

pre mesec i po sam rekao kako me ovog proleća "trke neće videti" ali sam poklekao pred čarima činjenice da na trci napraviš najbolji trening i eto, nisam nijedan vikend propustio a da negde ne odem.

zbog neke čudne okolnosti (koja baš i nije za blog) sam prigušio želju da trčim po Gradu pa sam uglavnom sva trčanja organizovao kojekud naokolo, nakon što se biciklom odvezem nekih 5-15km od grada.
juče sam pak otišao "samo" do gradskog parka sa željom da otrčim 8 krugova po 1250m (zvanično, jer to znači 4 kruga = 5km a 8 krugova = 10km) koji su ustvari 1270m jer sam ih premerio biciklom, a svako GPS merenje nije baš toliko precizno zbog šume i zavučenosti staze.

odmah sam shvatio da su mi noge sveže kao kuvani kupus i bogme sam bio dosta nesiguran u to da li će mi se plan ostvariti ili će ostati maštarija.
nakon tri lagana kruga i nakon tri očaja u duši koliko me noge bole na početnom oštrom usponu, prelomio sam u sebi i nastavio sa jednim treningom koji sam voleo pre desetak godina.
nagazim prvih 390m stepenaste uzbrdice do najviše tačke kruga, pa strčim ostatak kruga lagano da bih se odmorio, i tako sam sve do kraja osmog kruga praktično uradio 5x400m s tim da bi prema trajanju (nešto preko dva minuta) ekvivalent bio nekih 600m na stazi recimo.

zato su mi danas noge vesele kao kuvani kupus koji se odavno pokvario, pa te je strah čak i da priđeš šerpi a kamoli da je uhvatiš i da sve to prospeš.
otopliće tek u petak pa će to možda biti zgodan dan za biciklu, sutra je četvrtak pa možda bude idealna prilika za pešačenje, recimo, dakle treba preživeti još samo danas.
za subotu nemam plan jer je Fruškogorski Maraton na dan trke nenormalno skup za sve RACE trke (5 od dvadesetak) a ostatak trka mi je samo poluzanimljiv jer su sve neformalnog pešačkog karaktera pa samo "pobeđivanje" na masovnoj šetnji neće ni imati ikakvog smisla.

nakon bečeja (10km) i požege (15.6km) sam se dovoljno udaljio od beogradskog maratona pa je ta fruška gora možda bila idealna prilika da se napravi sledeća Dužina, no eto, nisam mislio na vreme a sada je prekasno, osim ako normalne startnine (20€) ne nameravam da iskeširam startninu na dan trke (47€ !!!???) što me malo i plaši kao ideja...