petak, 30. listopada 2009.

šanpon

ma ništa, nađemo juče na pešačenju izgubljen spisak za kupovinu, od neke devojke iz lokalnog sela.
osim "brus i gaće" pažnju privlači spektar mesnih prerađevina (pašteta, salama, viršle, meso, pile !!!), kao i šaNpon :-)

danas smo prevezli neplanirano preko 100km, mauntin bajkovima!

ima taj neki puteljak, na toj nekoj (...) topografskoj karti, iznad Ljiga, koji ode negde ko zna gde, među veštice, i vrati se nazad na Ibarsku Magistralu, negde prema Rudniku. trt mrt... no čim pokušam da spojim dve karte u jednu na ovom kompu koji ima 1GB memorije, sve mi se zakoči. karte su vrlo pedantno skenirane i teške po desetak MB, nema šanse.

posle ručka, koji je trebao da me pripremi za malo sedenja i odmaranja, da bih nakon toga u sumrak malo protrčao, nekako se sve razvedrilo (NAVLAČENJE*!) i ja rekoh da bih
se malo... provozao... jer kao deluje... da je otoplilo? 9° na suncu, kad se navuku oblačine uz severni vetar ko zna koliko je bilo... tek odosmo vamte tamte i u krug i do Ljiga i aj' da vidim gde ide taj čuveni puteljak... gomila nekih vikendica, nije loše mesto da se uzme neki plac od 30-ak ari, ako je povoljno, no ne videh nikog od meštana da pitam, hmmmm. spust je bio po makadamu, nešto lišća nešto blata, ugledasmo asfalt i sjurismo se do dna nakon nekih 60km. na najjužnijoj tački je zayebano okrenuti jer te čeka povratak kući koji je ka SEVERU odakle briše vetrina i sravnjuje te sa zemljom. navukle se oblačine, crno-crne, delovalo je da će da padne sneg! ja muški napred, parazitska polovina hronično u zavetrini, i tako još dva sata nazad do kuće. a šta ćeš, čovek je ipak žilava živuljka, sve izdrži, ako nema pihtije u glavi.

*memoare možeš samo napisati kroz fragmente:
na bici pripremama, 'iljadu devetsto devedeset i neke, sretosmo jednog frenda koji se vraćao u Budvu dok smo mi cepali ka Kotoru. on išao ka nama 40 i nešto, mi ka njemu 40 i nešto, računaj mimoišli smo se sa 90 na sat. i on sav napaljen euforičan i presrećan izvuče iz džepa neku kutijicu i pokaza nam, tako u prolazu. on je bio u žargonu "narkoman", mada ništa teško, samo neke Twinlab stvari i tako to, no uglavnom neka skuplja egzotika. nakon što smo se i mi vratili u apartman i skuvali špagete, pitam ga ja sa vrlo ozbiljnom facom: "je li S****, šta si nam ono pokazivao u kutijici od Brufena?" ... na šta on napaljeno poče da se breca: "kao prvo, nije bila kutijica od Brufene!" ... a nakon čega ga LJ**** brže-bolje prekinu: "ćuti bre budalo zar ne vidiš da je NAVLAČENJE?!" :-)

a jesam juče isfušerio... ja sam u stvari ZAISTA imao nameru da sve potanko objasnim, i dovedem u vezu ponašanje sportista u trci (ili grupnom treningu) sa naučnim objašnjenjem fight or flight odgovora, i ZAISTA sam došao do svih potrebnih podataka, ali kako ne pišem diplomski rad ni doktorat odustao sam nakon same naznake ideje i kratkog objašnjenja, i ostavio svojim prijateljima da sami dođu do istog zaključka.

a ni Ničea nisam baš skoro čitao, samo par knjižica pre jedno 10-15 godina. (ovde ide smajli koji prikazuje kuče sa šapama preko očiju u tzv "STIDI SE!" pozi). Volju za moć sam čitao još kao tinejdžer i naravno da se više ničega ne sećam, a trebalo bi i bibliotekarku pitati zašto mi je to uopšte davala kad je morala videti da ništa neću razumeti (naime sa sedamanest sam izgledao kao da imam trinaest). no verujem da je on sve to skužio... naročito ako sam ja sFatio sa 46, pa morao je i on sa 44, eto toliko mu dajem fore :-)

bež' Ivane, moja ružo,
ćale mi se naoruž'o.
u vazduh će sve da digne,
ne daj bože da te stigne!

četvrtak, 29. listopada 2009.

fajt or flajt

setio sam se makar jedne zaboravljene teme!
(zašto sve mora da se analizira i objasni?????)
to grupno jurcanje, bilo da je trka, trening, trčanje, bicikla, skijanje, vožnja autocestom...
gde je tu nauka da mi pomogne sad kad mi je potrebna?!
evo opisa, lakše je čitati strip nego knjigu :-)
dakle sa jedne strane me pretiče kolona vozila, sa druge strane me prolazi voz (vlak).
nesvesno ubrzavam na bicikli, iz nekog vozikanja dospevam u polu-tempo, brzina mi poraste za 5 km/h.
niko mene ne juri, niko me ne tera da idem brže.
jednostavno me situacija "nosi".
svuda oko mene nešto juri, svi me prolaze.
sve ode, ja ostado' zadnji?
poješće me neka divlja zver, ili će me udariti grom?
zašto kad stado ovaca potrči preko puteljka, zašto odmah baš sve potrče?
i to ne kao kad krenu ljudi na šetnju, nego je kod ovaca to uvek full mazačina, jedna drugu preskače.
nijedna ne voli da je zadnja.
sad se dalje sve svodi na to da li ću ja googlati do besvesti, čitati textove, prevoditi, povezivati...
slobodno nastavite čitanje na http://en.wikipedia.org/wiki/Fight-or-flight_response
tu sve lepo piše... zašto ja (i svako od nas) ubrzam kad je okolo gužva...
maratoni, ulične trke, treninzi, sve naučno objašnjeno.

srijeda, 28. listopada 2009.

bol

i tako je prošla trka...
prekjuče sam mislio da ću je možda i odjoggirati, no juče sam se predomislio.

znate ono kad vam se dogodi nešto full nepredviđeno?
kada vlak izleti iz tračnica?
gledaš ispred sebe i sve ide kontra od onog šta si zamislio,
i glupo ti je da vičeš JAOOOOOO jer u tome više nema nikakvog smisla niti spašenja.

odakle da počnem, kako da nastavim?

događalo se da padnem sa bicikle baš kada sam prvi put (ili tu negde) na trening poneo novi dres.
kotrljam se po asfaltu,
onda prestane kotrljanje i samo se nastavlja ono pakleno rozanje,

deranje.
surfujem na ramenu i noge su mi negde u zraku,
bicikla odlazi popreko kroz krivinu,
i jedina stvar koja mi pada u tom času na pamet je
"OH NE, CEPAM NOVI DRES"?????
glupavo, ha?

kako bi rekla Katie Melua u jednoj p(j)esmi
"DIRKE KLAVIRA SU CRNE I BIJELE,
ALI ZVUČE KAO MILIJUN BOJA U TVOJOJ GLAVI".

za sve postoji crno i belo, i za svaki događaj postoji milion doživljaja.
prođe maraton i dvesta ljudi ima dvesta priča o tom maratonu.
prođe trka u Valjevu i nekoliko (čitavih) učesnika ima nekoliko verzija trke.

ah da, baš sam planirao da napravim blog u obliku stranice Atl Kluba Metalac,
ma zaista sam mislio... ovih dana... ove zime...
a sad me je jedan kolega pokolebao, jer me je citirao kao najgoreg lutalicu kroz blogove...
to me ne sme pokolebati! :^I

dakle dani su tekli kao u sonati, tri stava:
ono šta sam planirao,
ono šta je promenilo tok,
i ono šta se desilo.

plan je bio: juče popodne sat vremena odmora, pisanja bloga i tako to,
zatim da odgledam na RaiSport jednu uličnu trku (Baldini, Lebid, i sto kenijaca),
zatim da malo vežbam i istežem se, to jest ne malo nego sat vremena,
i zatim da malo odjoggiram i napravim par ubrzanja.
i danas na trku, pa makar je trčao penzionerski, da ne kažem "Hemoroid Tempo" (TM* Bojan Marić).

no prvo sam umetnuo neke "obaveze",
neki pressing koji sam morao da otrpim prema onom što sam potpisao "u dobru i u zlu".

zatim se taj pressing nekontrolisano odužio na sat i po,
tako da mi je promakla ta trka na RaiSport,
i nakon svega sam imao dva i po sata fore do mraka
pa sam otišao na pešačenje da malo prov(j)etrim glavu.

stigao sam tako na 300m (preko sto spratova/katova) iznad kuće,
i odatle odlučio da sjoggiram nazad.
to se nakon palatalizacije kaže: zdžogiram???
tako sam z-dž-o-gi-ravao kući po nekih 11 km/h (čitavih) i bio srećan da je to brže od šetnje,
a koliko je sporije od trčanja, e o tome nisam ni razmišljao.
ionako sam bio u nekim patikama/cipelama/ne-d'o-bog-nikome-da-u-tome-trči-nizbrdo...

no sve prođe bez problema.
(a kakvih ćeš problema imati pri zdžogiravanju od 11km/h nizbrdo???).
i ja stigoh kući na mrtvim nogama svestan da je ovo poništilo sutrašnju (današnju) trku.
šta ću ionako na trci? sa idejom da joggiram kao idiot?

korak napred:
od trke ionako ne bi ništa,
jedan čiča je startovao sa srednjoškolcima, istrčao 800m za 3.5' i pobedio u kategoriji veterana!
od seniora na 10.5km su bila čitava trojica, išli su čini mi se 32'48'', 33'09'', 33'58''.
ja pratio ovog trećeg (FREND!) na bicikli, i malo mu kao moralno pomagao...
posle toga je došlo par juniora oko mog rekorda staze 36' i nešto,
i posle toga pustoš, pa prvi policajci i vojnici, jer ovo je ionako "njiihova" trka)

korak unazad:
i tako se jutros probudim svestan da mi zadnja loža nije baš za trke.
u'fatim kučiće i odvedem ih na kej sat vremena, malo se jurili u krug (svi) i vratili kući.
posle toga sednem na mauntin bajk i odem jedan krug prema brdima i nazad,
napravio 54km za dva sata ali sa puuuuno visinske razlike.

(ciklomaster mi nakon 14.8km pokazao tek 14.5km,
zar je moguće da full naduvane gume toliko promene obim kotača??)
no bar sam znao da kad vidim brzinu 29.0, da je to u stvari 29.6!! hehe...
od kuće sam izletijo na 10°, kroz Mionicu je bilo 8° i magla, a u Brežđu je bilo 14° i gnjilo.
odatle sam se sjurio u dolinu, moleći nj.v. Boga da se ne prospem ni u jednoj vlažnoj krivini,
i izgleda da me je danas častio parčetom te torte zvane Sreća.

sve što sam opisao se završilo u 9h10, pa sad računajte kada sam ustao!
da ne pominjem doručak, brijanje, istezanje, i tri presvlačenja pre treninga,
kao ni tuširanje i marendu posle treninga...

i nakon svega toga odem(o) na atl. trku da bi malo pomagali i sudili.
start prvih kategorija je bio u 10h.
pomaganje se svelo na: "deco, samo pratite ovu tetu-učiteljicu do cilja"
(šta, ja postala Učiteljica? - uskliknu zbunjeno Lola)
a do cilja je bilo 200m za predškolce... (?)

ja sam pak predvodio prve treće i pete razrede kroz 800 metara,
a do sedmih-osmih razreda sam se umorio i odustao:
"ko ne zna da se spusti 800m cestom bez raskrsnica i skretanja, taj slobodno nek zaluta!"

posle toga smo pratili seniorsku trku,
ali kako nije bilo novčanih nagrada tek par njih je došlo "zbog treninga".
poredak u cilju je bio Cerovac - Vukajlović - Bogićević.
no našli smo par trenera da malo popričamo, srećom nisu bili samo domaći klinci na trci.

- "nema vam Prijateljice, da dođe na trku?
dete joj je u Valjevu, mogla je i da iskoristi priliku da svrati?" - reče Trener...

- "ma, ako nema para, nema ni Prijateljice, a koga još boli dupe za dete?" - odgovorih melanholično.

"DIRKE KLAVIRA SU CRNE I BIJELE,
ALI ZVUČE KAO MILIJUN BOJA U TVOJOJ GLAVI".

evo nadoknadio sam tako tih jučerašnjih sat vremena pisanja bloga,
mada sam danas naravno pisao o drugim stvarima od onoga što bih pisao juče.
imao sam u glavi nešto o treningu, nešto VAŽNO, nešto SPEKTAKULARNO!
i da me ubiješ ne mogu se danas setiti šta je to bilo! :-( 
f*ck
!!!

ponedjeljak, 26. listopada 2009.

okreni stranicu

Here I am On the road again,
There I am Up on the stage

Here I go Playin' star again,
There I go Turn the page


ovo je ono, praviti se pametan nakon što se nešto već dogodilo:
"prâvih se stvari, uvek kasno setim" - Vlatko Stefanovski,
iliti "lako je biti general posle bitke"...

u stvari sam hteo samoironično nešto da se proseravam na temu "dan kada je džoger postao trkač" (xexexe) kad je posle večere sa kompjutera grunuo pomenuti hit od Metalike (a u stvari obrada balade Boba Sigera) meni dođe smešna sva ta priča "evo me opet na drumu, na pozornici, opet glumim zvezdu, okrećem stranicu..." jer se radi o tome da sam par dana nakon što sam otrčao 11km za sat vremena danas otrčao 12km za sat vremena i smejao se kako ću napisati u dnevniku da ako ovako nastavim za mesec dana ću trčati 20km za sat vremena...

(na drugu temu) "jer umoran starac sam sad, mada izgledam mlad".
jbg prijatelju (u padežu to zvuči "Željko Bebeče"!) dok izgledaš mlad nemoj kukati, jednom kad budeš umoran starac a izgledao kao krpa onda najbolje legni na tračnice i uključi vokmen na max, i zažmuri, i nećeš ni znati kako i kada se završilo taj poslednji song...

(na treću temu) napravio sam u iTunes nekoliko Playlist-a, i nazvao ih "radnja", "trening", "blue"... pitki tonovi za posao i tihi bekgraund, rokačina za pred trening i lagana depresivno-melankolična smesa za trenutke nezadovoljstva (ničim izazvanog btw).

"pitaju me za tebe, a ja ćutim..."

(na četvrtu temu) pokušao sam danas da se suprotstavim samome sebi i da uradim šta treba a ne šta volim, dakle fakin' ručak u vreme ručka. nakon toga sam blejao par sati i uglavnom se odmarao jer smo se pre toga vratili sa bicikle gde sam crkao od gladi i raspao se od bola u ramenu, zbog vetra.

"u ovo malo života već sam svašta probala,
i nemir i suze, i kakvog je okusa izdaja..."

i nakon toga sam srljao u taj drugi trening (ovo zvuči tako neopisivo profi!) no nikako da se pripremim za taj trenutak, bole me leđa, noge, sve. puštam taj "trening" Playlist i nakon nekoliko živahnih ritmova ("Djelem, djelem, lungone dromensa" - http://www.romani.org/local/romani_anthem.html) i par desetina minuta ležanja na podu i pokušavanja da uradim neki set vežbi za leđa... nikao da prođe to potrebno vreme i da mi organizam da signal "ok" da mogu opet nešto sitno da se uskoprcam. polako dolazim u raspoloženje pod opisom "minimum potreban da bi se uopšte razmišljalo o izlasku u opremi za trčanje".

"kako si glup, u svoj nezrelosti, dragi moj"

još uzeh i štopericu i mizuno neke sa brojem 12 što sam ih kupio još proletos a nosio tek par puta. više mi se smučilo trčanje u starim isprangijanim krševima koji svi imaju po 1500km! more mrš! (bre)...


trka (10.460km) je prekosutra, a najavljena su dva lepa i topla dana. dakle sutra na biciklu, pa šta ostane od nogu za sredu - ostalo je. i posle trke opet na biciklu, jer nikad ne znaš kada će nas zatrpati neka lavina i zapečatiti nam sezonu.

"čuj me ti, nađi snage mijenjaj svijet,
budi isti kao more što valovima mijenja svih obala lik"

pobeže ovca! zovite lovca!

vegetarijanci neka preskoče ovaj paragraf, zbog mogućih duševnih bolova:

pre par dana na pešačenju ugledam na padini čopor ovaca (xaxa) i padne mi na pamet da je ovčije i jagnjeće meso u stvari još uvek "prirodno". uglavnom! jer baš taj dan smo kupili u radnji koja ima veliku pećnicu i vrši uslužno pečenje, dakle kupili smo jedno pile. to "pile" je ispečeno imalo 1.6kg i evidentno je bilo sa neke farme za tov iliti uzgoj, ali sigurno ne odgoj (xexe). mast okolo a i meso nekako masno. kao prase. isti je slučaj sa teladi, govedima, svinjama, ribama, šarane u ribnjacima kljukaju raznim brašnima i koncentratima i prošle godine nam je jedan lekar pričao kako u tim šaranima ima više onih "loših" masnoća kakve nalaziš u svinjama, nego što imaš masnoća kakve očekuješ u ribi. praktično jedino zdravo meso ostaje tzv divlja riba, divljač, i jagnjetina :-) dobro, i morski plodovi, i ako se još nečeg nisam setio... jedino treba to jagnje dobro ispeći da iscuri iz njega gro masti, dati punici masnije delove, a onu izdinstanu krtinu pojesti.
takođe sam se naslušao mnogih kako trube da su ribe zagađene jer su vode zagađene blać truć no u to baš i ne verujem, neće niko ribariti u Hamburškoj Luci nego će da svitla mrežu negde 50km daleko gde je voda čistija i od ove koju pijemo. tako da je van pameti pričati da je "voda zagađena a riba puna olova i otrova", to je full paranoidno.
mlečni proizvodi se svi dobijaju od mleka koje se muze po štalama iz kojih krave ne vide ni sunca ni trave godinama, tako da je pitanje šta sve završi u tim sirevima i jogurtima... takođe kad dobiješ jaje sa farme ne znam da li je jaje uvek isto jaje ili je novo jaje drukčije od starog jajeta jer nove koke jedu govna dok su stare koke iskopavale (iš-če-pr-ka-va-le!) crviće? mislim, jaje je jaje, ćelija, deoba ćelija, trt mrt, valjda bi jaje uvek tebalo biti isto? moram pitati frendicu molekularnu biologisticu! :-) tako da možda ima neke nade u jajima, da se tako izrazim. što bi rekli klinci, sve otišlo u genetski inženjering, do jaja. e ako ipak nije otišlo full "do jaja" onda ćemo malo više jesti jaja, valjda.

uglavnom, da je trava dobra i lavovi bi je pasli, no oni znaju da je antilopa slađa.

nedjelja, 25. listopada 2009.

novac nije faktor :-)

čitam sa patrčević-evog sajta:

"Slijedila je projekcija fotofrafija sa najtecanja na Hawaiima, od samih početaka do danas. Podosta crno-bijelih fotografija i pomalo tužna muzika u početku meni je davala dojam kao da se radi o počecima nekoga sporta sa početka prošloga stoljeća a ne o natjecanju starom tek 31 godinu."

ovo mi se sviđa, jer inače bi uz techno muziku i color postere sve delovalo "kao juče", što bi bilo obrnuto od zamisli. do pre 21 godinu ja sam još uvek sâm razvijao filmove i pravio fotografije duboko u noć (kad je najcrnji mrak) tako da ako je neko u sloveniji još uvek pravio crno-bele fotke pre 31 godinu nisam uopšte iznenađen, a kao umetnički efekt je neko možda namerno napravio crno-bele fotke od starih kolor fotki.

"Napravljena je i mala statistička analiza rezultata kao i neki zaključci dobivani na osnovu anketa koju su, u tjednima prije događanja, ispunili SLO ironmani ali i oni koji to jos nisu, a željeli bi postati. Iako su radi malog broja uzorka dobivani rezultati upitne vjerodostojnosti ipak je bilo zanmljivih detalja. Jedan od njih je npr onaj koji govori o tome što za sebe misle Ironmani naprema onome što o njima misle oni koji to nisu…"

u sledećoj rečenici saznajemo deo odgovora...

"Što je potrebno za završiti Ironman? Najviše njih je sa obje strane reklo da je to upornost i izdržljivost, a svi su se složili da je novac najmanji faktor."

to bih ipak objasnio tako da je za one kojima novac nije faktor najvažnija upornost (a izdržljivost se dobije godinama treninga), dok oni kojima je novac najveći faktor mogu svoju upornost i izdržljivost okačiti mačku o rep i nastaviti sa treninzima trčanja od preko 40km i bicikle od preko 200km. dakle kao i uvek, i ovaj odgovor zavisi od toga koga si pitao. novosadski maraton neće propasti samo zato jer ima puno ljudi kojima je zagreb predaleko i preskup.

"Bilo je i neobičnih podataka poput onoga da bi najviše SLO Ironmana na večeru najrađe otišli sa Brad Pittom :)"

pa ako je u anketi bio ponuđen izbor između pitta, busha, i onog pevača što đuska latino-cajke, koga ćeš izabrati? sigurno nije u konkurenciji bio neki pro ironman, armstrong, ili nedajbože kara gučer.

subota, 24. listopada 2009.

Polumaraton

Deset minuta sam tumarao i prebirao po html kôdu kako da odmaknem
tekst od naslova posta, i jedva nađoh gde da ubacim tu liniju
{padding-top:5px; ... }

Ako saberem ranojutarnja 3km lagane šetnje sa kučićima uz reku, pa na
to dododam 7km laganog trčkaranja sa Lolom posle doručka, i ako na to
još dodododam 11km laganog trčanja sa intervalima
lagano-do-srednje-laganog-do-srednje-nelaganog trčanja, tako dođem do
zbira od 21km na nogama u periodu između buđenja i evo još malo pa
ručka. Heh.

A juče sam opet fulao ručak. Ma jednom u par meseci se pređem, i onda
to kao bajagi «zapamtim», no ta memorija traje (očigledno) negde oko 3
meseca i otprilike onda mi opet sine ista ideja. To je ona pomisao da
udarim po normalnom ručku ali prerano, u vreme prepodnevne marende.
Tako sam jurišao na piletinu i pečene paprike, samo da bih se nakon
toga ipak «nešto malo zasladio», a dan je kulminirao time da sam se
uveče nakon «nešto voća» muški nakrkao mueslija! Mrak pada a ja krkam
muesli kao da ću da idem na neki noćni maraton. Možda sam zato danas i
bio ovako over-raspoložen tokom prepodneva, ispalo mi je to sinoć kao
pasta party? Čak me ni noge nisu naročito bolele, kao da se virus
definitivno povlači u defanzivu.

A to sa obrocima, to je interesantno. Naime retko kada sam aktivan
uveče, meni je grafikon raspoloženja za aktivnosti jedna prava linija
koja sa maksimuma koji je ujutru dolazi na minimum koji je uveče.
Uopšte nisam nikada bio tip za večernje treninge, od toga se samo
razbudim i provedem pola noći u prevrtanju i zurenju u plafon (to jest
u mrak, no vrlo dobro znam da je gore plafon!). I shodno tom
individualnom akcionom planu, i obroci mi se samo «traže» tako da mi
podmire energetske potrebe pretežno u prvom delu dana. Ujutru moram
dobro da se nakrkam, u podne takođe, a posle toga ne moram ništa ni
jesti, moš mi dati i samo flašu piva. Dobro, ako je leto i vrućine,
onda onu flašu od 2l. I sad gde je tu poenta da se bacim u 11h na
ručak, samo zato jer mi je fino zamirisala piletina? Šta bih sad
trebao, još uz to da popijem čašu vina i da se bacim u fotelju i da
gledam te-ve još par sati, i onda da legnem da spavam... hej pa to bi
bilo oko 15h popodne!!!??? I tako mi je lakše da pratim šemu
doručak-užina do podne, jer mi ta užina ili daje oporavak ako sam
trenirao pre podne, ili mi daje energiju ako ću na trening posle toga.

(isuse ova anja person ima 200 kila, rodila majka krmačicu)

E a sad ide druga priča koja je totalno suprotna od ove: na primer na
pripremama, zadnji put sam negde bio duže kada smo išli pre 3 zime sa
atl. Klubom na planinu. Tada smo išli pre doručka na lagano trčanje,
mada smo pre toga uglavnom svi već pokrckali po par keksića, i zatim
pravo na doručak. Doručak je bio po modernim shvatanjima «junk-food»
jer je to bio običan beli hleb i čaj bogato zašećeren, uz šta je bilo
ili industrijskog jeftinog pekmeza (puno šećera sa nešto malo voća i
dosta sredstava za želiranje) ili viršli ili nekih sumnjivih bureka.
Nakon toga predremaš pola prepodneva i vrlo rano odemo na ručak, koji
je bio pravi ručak, dakle kuvana jela. I nakon tog ručka u podne, išli
smo na trening u 15h da bi stigli da se vratimo pre mraka, i uglavnom
sam na tim popodnevnim treninzima točio kao mašina.

No tu je i veliki psihološko-emotivni faktor. 1) znajući da je trening
u 15h, nisam ni razmišljao o tome «kada ću na trening». Kod kuće bih
radije otišao na trčanje odmah nakon obroka, iz nestrpljenja, da se
što pre istuširam i da sam što ranije obavio sve što imam za taj dan.
Naravno, ko će na trčanje sa stomakom punim mesa i kuvanih krompira?
Bolje je pojesti par medenjaka i jednu bananu, i popiti ness-kafu... i
to poželjno onu Strong verziju. 2) nakon tih PREranih ručaka nisu ni
treninzi bili PREkasno, tako da nisam imao problema sa (ne)spavanjem.

Tako dođem do TP (tačke pomirenja) između te dve priče: ako postoji
neki jak, uglavnom spoljni, faktor koji će mi razrediti aktivnosti
tokom dana, onda mi nije problem ni da razredim obroke kao i da im
variram sadržaj. Ako pak shvatim DAN kao maraton ili jednu dugačku
beskrajnu aktivnost, onda su mi kod kuće obroci samo «okrepe» i
logično je da u kratkim prekidima između raznih aerobnih ekspedicija
neću nigde zasesti da pravim roštilj ili zaleći da srčem pasulj. Dođem
do pitanja samokontrole i poštovanja plana (ako bih ga pravio), i onda
odjednom sve paše, sve je moguće, nema problema sa sastavom obroka ako
posle njega mogu da izdržim miran 3 sata da se to svari i «prođe»
odnosno treba isplanirati popodnevni trening u nešto ranijem terminu
da bi bio dovoljno odmaknut od odlaska na počinak. Sve to su stvari
verovatno normalne za većinu, a ja izgleda moram da se izborim da ih
shvatim.

Na sve to dolazi ova zimska promena vremena, sadašnjih 18h kada je već
pada mrak će se ubuduće zvati 17h, a 7h kada počinje dan će se ubuduće
zvati 6h. Bar sa jedne strane taj pomak donosi nešto dobro, neću
doručkovati u mraku! Gledano sa stanovišta zimskih maratonskih
priprema (lagano ujutru + trening popodne) i taj rani mrak mi
teoretski odgovara jer ako ću da se vratim kući do 16h30, onda mi nije
problem da ručam u 17h i da legnem u do 22h. Ostanu još dva problema:
radije volim da jurim ujutru nego popodne, i radije ću otići ujutru
20km nego 10 ujutru 10 uveče, iz sličnog razloga. Ja sam tip koji voli
da «obavi stvari» a ne da nešto razvlači preko celog dana. A ionako
nigde ne piše da ću se ja zaista «spremati» za nekakve maratone: zimi
jednostavno ne mogu drukčije da provodim vreme napolju osim peške. Za
maratone je pak potrebno i par drugih okolnosti kao npr da zima dugo
potraje (da ne bih skočio na biciklu i prerano zaboravio trčanje), da
mi se ne pojavi nijedna povreda, i da se ne zasitim trčanja i zaželim
bicikle baš kada počnu prolećne atletske trke.

petak, 23. listopada 2009.

vajrus? i napolitanke

možda me je dokačio neki viruščić... nevezano sam zeznuo stomak onaj dan kada sam sedeo na ledenom betonu i menjao menjač (ovo zvuči kao greška, šta ćeš drugo menjati nego menjač?) i od tada me povremeno zaboli sredina onog donjeg trbuha, gde se nalazi bešika to jest mjehur :-) kako mi je nazebo mehur a nije prostata koja je ispod njega i direktnije na betonu, ne znam. no nikakvih drugih problema nisam imao, tek taj blagi bol, čak ni bol, tek neugodnost. čak nisam ni učestalo pišao. par dana kasnije počne mi neko grebanje u grlu, i ništa dalje. nikakve vrućice, kašalj, slinavljenje, ništa, tek samo tako sve mi gorko i ceo dan gladan. kao ono kad ćeš dobit visoku temperaturu, ona prva faza. no i tu sve izostane nakon, nego sve ostane na tom grlu. ja išao na pešačenja (češće), jogginge (retko) i biciklu (retko) i tako mi se to povlačilo nekoliko dana. onda shvatim, da kad malko vratim film, da sam u stvari malaksao, i to iz dana u dan sve više. setim se (!) da sam bio kilav na joggingu u nekom preterano kilavom smislu a ne ono obično umoran. na bicikli takođe, sve se nešto mučim kad vozim malu šajbnu kao da vozim veliku. kada šetam kao da trčim. i sad računam, fakat je bio neki virus, samo ja to nisam odmah shvatio. nezavisno od sedenja na betonu. pa dalje računam, mogao bi i da me prođe, taj virus, jer kažu da grip traje sedam dana pa ležao ili ne ležao, isto ti se hvata. a meni je danas šesti dan. u takvom stanju me je nekako posebno umorilo ovo u zadnja dva dana, gde sam imao 7 sati na bicikli i 2 sata na nogama, umorili bi se i mnogi zdravi ljudi a kamoli ja koji sumnjam da sam bolestan. jutros sam imao tako jednostavan zadatak da zakačim jednu zavesu na plafon, i dva puta sam silazio sa merdevina da se odmorim. zaboleše me leđa, ramena, počeh sav da drhtim kao da mi je celo telo u nekom grču, kao da držim iznad glave teretni vagon a ne zavesu i dve štipaljke. sačuvaj bože. jedino što znam je da neću moći sutra u bgd da bih trčao na adi krug od 7.7km.

u međuvremenu sam sledio savet jednog profija da ako želiš obilno da jedeš, onda jedi povrće. tako ja za doručak jeo normalno dvopek i kikiriki-puter i tunjevinu ili mladi sir ili već..., posle toga kao užinu uglavnom jeo muesli sa puno jogurta i puno voća a vrlo malo ili nimalo nekih instant energetskih zavrzlama jer ovi "novi muesli" sa čoko i kakao i tralala ukusima, to su ti više mleveni keksi nego pravi muesli. sastav je brašno pšenično pirinčano kukuruzno trt-mrt, šećer, biljne masnoće, glukozno-fruktozni sirupi i razni poboljšivači ukusa. čitaj: glikemijski indeks cirka 357. otkud su to muesli? ja kupim na kilo ovsenih ražanih i ječmenih pahuljica, izađe me kilo manje od evra! dodam u jogurt toga + seckanog sušenog voća, poneku kukuruznu pahuljicu (korn flejks) i poneku ekspandiranu žitaricu, a na žalost pšenične klice već godinama nemam gde da nađem. i malo pekmeza domaćeg, ili meda, ili malteksa, ili od svega po malo :-) uglavnom to pojedem pre bicikle, kad idem na biciklu. popodne spojim ručak i večeru pa se uz neke proteine nakrkam tog pomenutog povrća. uglavnom nikakve "teške" hidrate nisam jeo uveče, od hidrata samo povrće. i tako sam zadnjih 11 dana od prestanka leta forsirao to povrće, i eto gde sam stigao, izgubio okruglo kilo iako nisam trenirao ni pola od uobičajenog, i sav ukilavio, dakle usput mi je i zdravlje propalo :-) hitno se vraćam na praline žele sladolede fantu i napolitanke, a svako veče ću do kioska na ljutu pljeskavicu i posle toga u poslastičarnicu na tulumbe i kolu, dok ne izjurim taj virus iz organizma. pobeći će glavom bez obzira :-)

četvrtak, 22. listopada 2009.

hister i ja

Akutni popizditis sa tendencijama prelaska u hronični. Hajde što ovi naši nemaju pojma nego su se počeli frljati i ovi u koje smo imali poverenja :-) Kao je trebalo to naoblačenje stići u Istru početkom dana i na jug jadrana krajem dana. Ok. I tako mi idemo hoću reći vozimo ka zapadu, pogled ka jugozapadu, računajući da je ta naoblaka (?) u Rijeci, Zadru, Splitu... no kad ne lezi vraže, eto je u Osečini!!! Fakat sad ima nova i brza autocesta od Rijeke skroz do iza Splita (maltene do Dubrovnika?) i sad to čudo putuje puno brže nego ranije, valjda ima ENC karticu i samo piči kroz naplatne rampe? Nešto kasnije eto ti 'rpe oblaka na Medvedniku, prve kapi već sipulje a tek je rano popodne, o kasnoj večeri ni govora. Ko tu koga zeza, ne znaš. Da ne kažem tko tkoga. Kod nas je pak već sve izmaklo kontroli, bar na državnoj televiziji. Kad treba da bude lepo vreme za pet dana, onda stave neku klimakteričnu nafrakanu ženetinu koja se non stop smeje kao lud na brašno i usklikuje kako nas za 4 dana očekuju letnje temperature. To što će u međuvremenu da padaju govna i što će uz tu letnju temperaturu da toči kiša kao iz kofe, to niko ne spominje. Čak je jednom rekla kako će eto oni kojima je dosadilo lepo vreme, doći na svoje, jer eto biće par dana kiše za promenu. To nije bilo ni kod Čaušeskua, ni kod Staljina, ni u najgorim Orvelovskim knjigama. Bilo je svakakvih gluposti i strahota, ali tako intenzivno ludilo još nisam sreo. Samo je bitno histerično se smejati, širiti dobro raspoloženje, jer prognoza ide na kraju Dnevnika i kako ćeš sad oneraspoloživati narod? Moraju ostati na istom kanalu da bi gledali 19-tu reprizu 19-te epizode jedne te iste serije za srednje maloumne i polu-lake alchajmerovce. Sve se pretvorilo u propagandu i reklamu, u masovno zamajavanje i zatupljivanje. Bolje je onda da nam daju besplatno rakiju, nego da nas drogiraju kroz Dnevnik. Kako bilo, juče je bar u najavi bio lep dan, a danas kasno naoblačenje. Hajde što je naoblačenje poranilo, nismo se istopili od rosulje-sipulje. Ali juče je bio taj prvi dan od preko 20 stepeni (prema histeričnim najavama koje su počele još tokom vikenda) pa smo jel' tako (pošto će otopljavati) krenuli na trening na 16 stepeni i po suncu lako obučeni jer kad se budemo vraćali valja nam preživeti taj toplotni udar. Povratak sa treninga je bio u polu magli, polu naoblačenju, na 14 stepeni i uz pojačan vetar, kao da se sprema smak sveta. Gde je ovde život kroz šareno staklo, gde je cveće kojim nas zasipaju dok stupamo asfaltom, gde je euforija, gde su špaliri građana da nam kliču dok prolazimo? Naime prema prognozi smo u najmanju ruku tako nešto mogli da očekujemo... Rame mi opet otpalo od hladnoće, sav se smrzo i smanjio kao ona stvar u hladnoj vodi. "Znaš šta bih radio, da vidim onu ludaču na nekom pešačkom prelazu sad dok ulazimo u grad? Pljunuo bih je u lice. U stvari, to ću i uraditi kad je prvi sledeći put vidim, na bilo kojem mestu u bilo kom trenutku i u bilo kojem gradu." Nekako umiren i utešen nastavljam dalje u taj vetar i zimu, srećan što će kad tad ta histerična klimakterična tetka dobiti ono što je zaslužila. Ma najradije bih joj se popišo na glavu no to mi već tehnički deluje teško izvodljivo. Eto večeras će vikati kako nas očekuje tek kratkotrajno kišno razdoblje (od 4 dana!) a VEĆ (!) sledeće nedelje će opet biti sunčano. No ni slučajno neće reći da će uz to "sunčano", jutarnje temperature da se srozaju u minus i da će nas zatrpati magle i smogovi sve do popodne. O tom potom. Kada to dođe, vikaće da će "temperature na jugu zemlje dostizati nadprosečne vrednosti za ovo doba godine" a na Paliću će padati sneg, no psssttt, ne kvari raspoloženje. Sutra ćemo reći da je na Paliću osvanulo belo idilično jutro, i eto sreće za ljubitelje zimskih čarolija! Ma sve treba gledati pozitivno, to nam je državna politika. Obećavaj i pravi se lud. Narod živi od nadanja, i voli te jer mu daješ motiv da se nada. Čovek koji se nada je duplo srećniji od čoveka koji sagledava realnost, dakle NE DOZVOLI ljudima da vide šta ih čeka. Obećaj nešto, pa makar od tih "PREKO 20 STEPENI" sledeće nedelje ostalo prvo 15 pa onda 11, jer narod se već tri dana NEPOVRATNO radovao otopljenju, i to mu više niko ne može oduzeti. Kao što se već 5-6 godina raduju ukidanju viza "od nove godine", i tako od Nove do Stare do Nove godine, prođe nam čitava decenija u zatvoru. Kad prvi put odem u Italiju da vozim Granfondo ili da trčim maraton, biću kategorija M50. Zato sam već poodavno skoncentrisan na dane koji mi teku, a ne na dane koje mi obećavaju. Juče tri sata trkačkim biciklama, danas 4 sata mtn bajkovima. Histeričnoj tetki u inat. P**** joj se osušila!

utorak, 20. listopada 2009.

kruna, 3 story u jednoj storiji

baš pre nekoliko dana preuzimamo pasoše, nove biometrijski crvene. na naslovnici kruna, lebdi iznad grba kao neki duh. - šta će ova kruna? ne'm pojma? da nije u planu ili opciji neko kraljevstvo, carstvo, zemaljsko-nebesko? ili je to ono kolokvijalno - gde si care, e baš si car... zemlja careva i kraljeva. a imamo i jednu kraljicu. tek par dana kasnije sam shvatio čija je to kruna na pasošu. bila neka trka, to jest bilo više trka: u požarevcu bila ulična trka, u subotu bio kros u inđiji iz serije kroseva (ako ne odeš na sve onda nisi u generalnom, dakle svi moraju na sve, čak i na 4 stepena i po kiši...) a jedino sam video nakon toga naslov u smislu "kenijci dominirali u inđiji", mora da je poneki tamnoputi ostao u beogradu nakon "trke kroz istoriju" pa iskoristio priliku da malo rastrči. i u nedelju bila trka "trofej beograda", trčao sam to valjda tri puta, dva puta dok je bilo u samom centru na terazijama, i jednom kada je izmešteno u park na kalemegdanu. tada sam išao 17''01'', toga se jedino sećam. nisam baš bio neki bogzna "varilac" za kratke trke (kratke u smislu ispod sat vremena). kad, ne lezi vraže, u nedelju uveče ide kratak izveštaj na rts, verovatno što je trka jel' tako beogradska, pa onda na državnoj televiziji koja je jel' tako beogradska, mora da se nečim popuni vreme jer u nedelju nema spoljne politike i tako se dnevnik uvek pretvara u dokumentarnu emisiju tipa - o čemu ćemo danas da pričamo? kod muškaraca pobeđuje mirko petrović, ulazi nekako ležerno u cilj jer je ubrzanje obavio malo unapred, dečko je profi. kod žena pobeđuje neka uplakana, koja deluje kao da je zalutala sa ultramaratona beč-budimpešta i stigla greškom u sred beograda! iza nje nikoga na 50 metara, dakle ne znaš zašto je tako uplakana, valjda joj je hladno. i na svoj onoj hladnoći istrčava iz magle u - gaćama! svi drugi u helankama, a ona nepokolebljiva da pokaže sve svoje kvalitete. sva onako vlažna i uzbuđena, vrišteći (opet??) kao da pobeđuje svetsko prvenstvo, utrčava ... u zagrljaj treneru koji je čeka na cilju! pred svim onim kamerama! i to ide u dnevniku u osam uveče. a na istu temu, ovaj lokalni radio što ga pustim u vreme doručka, stvarno je preterao. jutros ide neka cajka koja peva kako su joj dijamanti najbolji drugovi, peva nekim seljačko nazalnim glasom i vidiš da uopšte ne zna šta su to dijamanti ("nešto skupo što se sija?") no eto takav tekst su joj napisali i pna šta će, peva sve u šesnaest. mada ide tu paralela između dve priče, sport i muzika... kao i kruna. jer sutradan u politici čitam izjavu pobednice, koja kaže da je nakon pobede u zagrebu bila jako umorna (umorna si glupačo što si išla vozom, kao paor, a ne što si trčala 1h18!) i da je ipak u požarevcu dokazala da je ona kraljica uličnih trka. isuse, čitam i ne verujem. na postolju stoje njih tri, i to je sve što je umelo da istrči 5km u ovoj državi, negde oko 17 minuta... c-c-c... jedna kraljica u sredini, i ostatak kraljevstva na podijumu 2 i 3. kako je to veliko kraljevstvo, nemam reči. i u sred te cajke i dijamanata poklič "sekkkssss!!!", šta li je ovo, tek nastavlja se reklama za seksi-priču, ono da zoveš telefonom a tamo te čekaju pohotne vlažne željne zagrljaja (a ja se setim utrčavanja u cilj, ne onog od malopre treneru u zagrljaj nego sam uvek pravio paralelu između velikog svetskog maratona i utrčavanja u cilj kao prvoh spermatozoida koji dostiže svoj san za to mu oko vrata kače medalju). i sve to, sav taj sekkkssss, ide u pola sedam ujutru, prosto u paketu sa onom pornografijom od preksinoć u osam uveče. posle toga smo naklapali o tome kako u zemlji i svetu (poretku?) bezličnih i pritisnutih bezličnošću, bolesni ljudi prodaju svoju privatnost i po ceo dan kopaju nos ispred kamera velikog brata, dok pola države gleda to kopanje nosa i jako im je to zanimljivo i onda navijaju. i tako ovi prvi postaju zvezde i kraljevi (i zvezdice i kraljice) a ovi drugi dobijaju uzore. gledaju kako se iz bezličnosti i duševne sirotinje može pobeći, a da se ništa teško ne radi nego eto da se samo zajebava. gledaju mame i tate, pored njih gledaju deca već od 4-te godine (tako piše u intervjuu sa psihologom) i uče kako se to ponašaju odrasli. kopaš nos pred kamerama i postaneš slavan. jednostavno. i svi budu kraljevi, kao što je na kraju kruna i dospela na pasoš, dakle zemlja kraljeva, to je objašnjenje. i šta da zaključim: u poređenju sa svim tim opet je bolje biti kraljica uličnih trka u carstvu od dve-tri, nego kraljica "farme" u carstvu od osam miliona. - za kralja i ovakvu otadžbinu! - pali! - buuummm! - tri plotuna molim, za kraljicu i za obe pratilje po jedan :-)

i nek mi niko ne kaže - opet si se okomio na ovog ili onog. samo sam pisao o onome šta se zbiva na radiju, televiziji, i u štampi. kao da ja ne bih voleo da vidim nešto normalno? ...

(poslati na frends blog, javni blog, back-up blog)

nedjelja, 18. listopada 2009.

prvi pravi jog

1823-1833-2311 = 488
6678-6683-6823 = 145

prosto je neverovatno koliku promenu donese jedno jedino ćebe. par
noći sam se budio, prevrtao, grčio i skupljao, i ujutru se budio
neispavan i polu-umoran. kao i na početku svake zime, opet (!) sam se
setio da se budim jer mi je hladno, i kako sam izvadio iz ormana
jorgančić i zatrpao se ispod njega, spavao sam ušuškan kao jagnje sve
do 7h što je uveliko prebačena norma. nekako sam na kraju godine
"prazan" što se energije tiče, i potrebno mi je više spoljne pomoći,
više odeće, više zaštite nego u istim uslovima na proleće.

kada je na proleće 6 stepeni, mogu i u tankim helankama da jurnem sat
vremena sav srećan (jer je do juče bilo 2 stepena) ali sada mi (nakon
perioda od 25 stepeni!) treba dupla trenerka dole i debeli sintetički
duks gore plus plastični full nepromočivi puma šuškavac, eto tek da
bih otkaskao sat vremena. kaskanje = trčkaranje = lagano trčanje =
džoging.

u stvari počelo je tako da me je lola pitala hoću li danas trčati. a
što li bih trčao, pitao sam se, i rekao da mi ne pada na pamet.
eventualno možda nešto sitno omlatim tempo-pešačenja, sa par
potrčkavanja nizbrdo. tako sam mislio jutros. popodne je pičila kiša i
shvatio sam da je bolje da mi je što toplije, i da sam napolju što
kraće. što više tog čuvenog "potrčkavanja" a što manje tog pešačenja,
pa makar bilo i "tempo"-pešačenje. i tako pola dana razmišljajući o
trčanju, na kraju odem na jogging. baš na to što sam rekao da neću.

tajna je u tome da je pitanje bilo pogrešno! tako sad ona ima to
zadovoljstvo da mi nabija na nos da sam rekao da neću na trčanje, a
glupo je da me je TAKO i pitala. bolje bi bilo pitati "da li PLANIRAM
trčanje", pa ako sam i rekao jutros da ga ne planiram, to još uvek ne
znači da mi se ne može desiti popodne da se odlučim, zbog
vremena/raspoloženja/okolnosti/wotevr.

nisam ja baš čovek od zacrtanih šema i uradi-il-umri planova. kod mene
je nekako sve manje-više. koprcanje. dok se koprcam ja sam srećan.
nije meni bitno da ja moram nešto da radim BRZO. baš sam to razmišljao
pre neki dan, šta bi bilo kada bih bio postavljen pred izbor - ili da
mogu da se koprcam svaki dan po par sati ČEGA BILO, ili da mogu da
odaberem da budem polu-aktivan, polu-živ, ali da jednom ili dvaput
godišnje (uf) kada već jurnem, e da mogu skandalozno BRZO! ma nije
meni do slave i brzine, meni je da mi svaki dan donese "nešto". meni
svaki dan čini život, ja se nikad ne bih menjao sa svetskim šampionom
i olimpijskim pobednikom, kojem je život sranje i dani monotoni. meni
je to, da izvinete, "bljak".

i tako je počela sve jača i jača kiša, i ja odem sa idejom da otrčim
(?) sve to što sam napolju, a nisam znao koliko ću ostati. "i dok
kišni doboš bije", što bi reko miladin šobić... "videćete vi mladića,
na magistrali s kišobranom" :-) moderna verzija glasi "u šuškavcu"!
crvenom puma! dole trenerka, malo šira, jer sam već odavno shvatio da
su helanke (što bi rekli po forumima) pušaona. helanke ti se zalepe za
batake i kad se nakvase od kiše ili se napiju znoja, onda dalje deluju
kao hladne obloge na zadnjim ložama, naročito gore ispod dupeta gde se
vrlo brzo oznojim i gde imam ispod kože čitav fašizam od povreda
bivših i tinjajućih, ožiljaka i ružnih uspomena. trenerka pak zadržava
sloj vazduha između sebe i kože, i taj sloj te štiti bolje od sve
odeće, tehno i turbo, klima-kul i klima-pruf.

računam da ću se do keja nekako dovući, pa ću posle videti. šljap
šljap po baricama i blatu, ako uhvatim nešto koraka po travi biće i
trava mokra pa mi se svodi na isto, i tako sve dok mi se nešto (mišić,
tetiva) ne požali na sebe (?) pa mu se ja smilujem i vratim se kući.
no ništa NAROČITO mi nije falilo, pa sam produžio do (nećete verovati)
Zlatnog Čekića, i dalje se preko brda vratio nazad na kej. taj krug
ima 11km, što sam sve u laganom tempu prešao za okruglih sat vremena,
to jest da budem precizan štopka je pokazala 59'55''.

tako je to kod mene, ja uvek upadnem ispod, nikad preko. čak ni kad mi
nije važno. čak ni kad ne nosim štopericu, ja sve završavam u 59.59
ili 59.99, zavisno radi li se o minutima ili sekundama. a šta ćeš,
rođen sam pod brzom zvezdom.

btw kad već pominjem zvezde, sutra mi je polu-rođendan, jer sam rođen
19.04. i uvek se setim toga kada je 19.10. da sam stigao do pola! eh
samo da znam čega...

šta da kažem, nisam ni očekivao da ću se vratiti kući totalno bez
problema. veliki je to opseg obaveza, priprema, da sve radi ok, kao
podmazano. sinoć sam se dosta istezao, jutros sam radio dva seta od
svih mogućih i nemogućih vežbi, opet se istezao, i valjda i to ima
veze. moraju noge uvek biti milovane mažene i pažene ako misiš da te
donesu do kraja svih trčanja koja zamisliš. bicikla je zakon za te
stvari, samo sedneš i voziš i ni o čemu ne razmišljaš. trčanje te
zaduži sa još sat vremena "održavanja" dnevno, svo vreme moraš da
živiš prema tome da si jutros trčao sat vremena ili da ćeš večeras
trčati sat vremena.

to je greška koju sam napravio letos kada sam krajem maja otrčao lični
na (treningu) stazi od 14km sa 300m uspona (čitaj JAKO TEŠKO) i
nepunih mesec dana posle toga uspeo da zapečatim sezonu 2009 sa novom
polu-povredom/istegnućem/napuknućem. ne možeš samo tako doći na trku,
iskočiti iz auta, i nakon par minuta jogginga (a nakon samo nekoliko
trčanja i nula istezanja/vežbanja u zadnjih mesec dana) jurnuti na
trku od 5km u tempu od 3'15'' po kilometru! nije čudo da sam stao
nakon 4 km, to jest bolje da kažem - "sreća je da sam stao posle 4
km", jer sada opet mogu da trčim sat vremena lagano bez problema, a da
sam istrčao i taj peti kilometar možda bih još uvek bio
polu-pokretan...

i šta sad da zaključim, nemam pojma. možda još i presudim da sam u
stanju da lagano otrčim poneku trkicu i uspem da udovoljim Loli da pre
zime odemo negde, na primer u sledeću subotu je na Adi (bgd) trka na
7.7 km, a u sredu nakon toga (28.10.) je trka u Valjevu na 10.4 km.
nema šanse da razmišljam o tempo trčanju, na toj stazi imam rekord
ispod 38' iako je dosta brdovita, a bio bih zadovoljan tek da imam u
toku "trke" dobro društvo i da se ne dosađujem, i naravno da me posle
trke ništa ne boli. ako sam danas mogao 11 km (nakon jučerašnjeg
pešačenja od 22km i trčkaranja od 3km!) pa možda bih mogao i toliko da
se napregnem da se kontrolišem da ne napadnem prebrzo ni jedan metar i
da se bezbedno vratim do cilja? kada sam prošle godine odlučio da
istrčim u novom sadu polumaraton za 1h40, istrčao sam ga za 1h40. kada
sam planirao na ušću za 1h30, bilo je 1h30. nisam ja AT (adrenalin
tip), ja sam ET (endorfin tip) :-) ne povuče mene Trka. to mi je kao i
grupni terning, ništa to mene naročito ne "pali" samo po sebi. tako da
tu nema rizika. povredim se samo kad "odlučim" da mažem, a sada sam
debelo odlučen da NE mažem sve do proleća, a ako treba i do onog tamo
proleća 2011. ma nebitno. samo da ne sedim kući u zavojima. sve drugo
mi odgovara. pa valjda ću bar lolu odsprintati, na primer u subotu, u
cilju trke od 7.7km? hehe... wotevr. da sam ja živ i zdrav. istezanje,
gimnastika, vežbe za leđa, zadnju ložu, rame (ajme) i lagano aerobno
zavitlavanje. loše vreme teče, hladni dani prolaze, a ja ne sedim
zarobljen u kući. šta ćeš više od života?!

subota, 17. listopada 2009.

gasss, gasss

nakon dva dana pešačenja sa elementima jogginga sam/smo jedan dan
polu-odmarao/li tako da smo se provozali sat i po bajkovima i nakon
toga se prošetali 5km. to je počelo tako da smo raspravljali šta je
bilo bolje dan ranije, Njena vožnja gde je provela sat vremena napolju
i smrzla se, ili Moja šetnja/džog gde sam proveo sat i po napolju i
preznojio se. zaključivši da je duplo bolje bilo Meni nego Njoj i tako
smo sutradan otišli na laganu vožnju od sat i po gde smo se oboje
smrzli. ponekad treba pljunuti u facu zdravom razumu (*), no o tome
kasnije...

danas sam krenuo odlučno na pešačenje, sit smrzavanja i produvavanja,
no i Ona se odlučila sa Mnom. drž' se pametnijeg... i na kraju je
ispalo super, napravili smo neki krug kuda smo pešačili pre...
brat-bratu... petnaestak godina. fino se podsetili stazica, zalutali
samo jednom, imali sreće da nabasamo na prave staze tri ili već...
puta, i sve ukupno obišli nekih po slobodnoj proceni 22km. malo
fotkanja i tako to. po imenima Va - Popare - Strmna Gora - Sandalj -
Lelić - Ćelije - Gradac - Va. (sve sam rekao, naročito onima izvan Va,
heh heh).

(*) da li treba iskoristiti sve što je besplatno? šta sad da mi neko
pokloni kamion pun cigareta, znači li to da bih počeo da pušim???
slično tome sam otkrio još jedan zaobilazni put da se dokopam jednog
dela interneta. naime preko wireless veze imam besplatan pristup
Google servisima. gMail, ok. Google, pa dobro, moš guglati do mile
volje no nema tu toliko baš... svega. i nakon google docs i google
kalendara i google groups, otkrijem READER! to je mogućnost da dodajem
svoje omiljene FEED-ove i da uvek imam pri ruci sve što je novo (i
staro, though)
http://www.google.com/reader

i tako sam u (besplatni) Google ukucao jednostavno "bog.hr" i tako na
prve tri stranice od po 100 pogodaka pronađem nekih 250-ak različitih
blogova. odlučim da vidim "šta tamo ima" (jer je, jel tako,
besplatno?) i dodam u reader masu linkova, manje i još manje
zanimljivih. sve besplatno, jel tako?! sortiram to sve po folderima (i
dalje sve besplatno), nađem u svom tom obilju i stari murinjov blog, i
blog damira meseca, blog gelenderovaca (nisam ni znao da postoji, neki
rezultati i plasmani, trista čuda) i tako to. usput dodam u taj Reader
sve linkove koje sam imao u favoritima, sve svetske triatlonce
maratonce i joggere, i za par sati (!) premašim cifru od 500
nepročitanih postova. ko će sad sve to čitati? jer je besplatno? ili
ipak da batalim sve to (to jest UGLAVNOM SVE jer sigurno ima tu par
zanimljivih stvarčica) i da pišem svoje tlapnje?

nakon tog pešačenja i večere, vezao sam malog terijera i odjurili smo
u kratku šetnjicu. to je ispalo na 3km jogginga iliti boljerečeno
fartleka, sa skokovima kontrama i anti-kontrama, slepljenim ušima (on,
a ne ja) i sveopštom jurnjavom, sa samo par zastajanja zbog sranja
(on, a ne ja) i pišanja (on, a ne ja). mislim da smo na mestima
premašivali i 18 km/h ali ne mogu biti siguran - nisam imao ni radar
ni ciklomaster, a polara sa foot-pod ili garmina sa gps neću nikada ni
imati, iz etičkih razloga (pola sveta gladuje i ajd sad budi toliko
besan da kupim nešto od 300 evra što je još uvek debelo u beta
verziji).

tako sam pokupio sve linkove, ali ništa nisam čitao, a nisam se
pretrgao ni od pisanja bloga jer smo zadnjih nekoliko dana leteli na
100 strana...

na fotkama
- kiša i horror nad Valjevom pre par dana,
- daždevnjak koji mi je ladno pregazio preko noge, i
- slika sa "festivala čvaraka" na keju među pacovima i u jako čistom
gotovo deponijskom okruženju (dok piju pivo nije im bitno ništa
ostalo)

petak, 16. listopada 2009.

s: u suton


eto ja sam sve ovo što sledi nasrao zbog sebe i Lole koja voli da čita ove stvari, što ne znači da će to nužno biti svima zanimljivo, tek ne radi se o poeziji i prozi nego o svakodnevnom životu i o par "sportskih" razmišljanja...

ne znam treba li da se obazirem na to koliko sam naporan bliskim ljudima i da se trudim da budem manje komplikovan, ili ipak treba da uživam u tome kakav sam, i da ostavim drugima da se bore sa mojim mušicama i da oni sami odlučuju šta im se kod mene sviđa a šta ih zamara. ne, neću večeras menjati ime bloga, niti ću sutra menjati blog za mailing listu, nego onako kažem, uopšte... ionako trenutno postoji bar desetak blogova na kojima sam ostavljao za sobom sve i svašta, priče i romane, memoare i polusmislene prevode. trebao bih zimus da dovršim neke skice koje stoje nedorađene a ipak objavljene, neke priče koje sam započeo, neke tzv "memoare" koje imam u glavi i koji se pojavljuju kroz kosu kao rogovi i počinju već da mi smetaju.

uglavnom u subotu smo odvezli "oproštajnu vožnju od 2009-te", i u nedelju kroz laganu kišicu otišli na pešačenje pozdravljajući se sa letom i sada već bivšom sezonom. ponedeljak smo dobili slobodno sa posla da bi završili farbanje po kući, imalo je tu još nekoliko sati dobranog posla. nakon par sati i predaha za užinu smo shvatili da na nebu polako preovladava plavo-bela kombinacija, a da su oblaci nekako u defanzivi. hmm. termometar je pokazivao prvo 16 pa 18, i ja razmišljam da ako bi se sad spremili za vožnju već bi bilo 19-20, dovoljno za kratku opremu... rečeno-učinjeno, namontirali smo se za mtn bajkove na koje sam malo kasnije stavio blatobrane, taman da dobijemo još desetak minuta u tom trendu popodnevnog otopljenja. ako sve ne ofarbamo danas sutra ćemo opet dobiti slobodan dan, pa ćemo farbati sve od poda do plafona do mile volje :-)

vetar je odavde?, vetar je odande?, tek nekako noge su išle kao podmazane. valjda je ono pešačenje ipak učinilo da se odmore kvadricepsi, jedno je 2 sata šetnje a drugo je 2-3 sata mazanja na bicikli. u stvari je bio slab vetar, no nakon navikavanja na jak vetar sve je postalo milina. na mestima smo išli 46-47 km/h, eh da nisam stavio blatobrane bilo bi to još brže... no dobro, uglavnom smo se vrteli između 35 i 40, ali je sve delovalo neopisivo lagano. zatim smo zašli u brežuljke, odlučili da vidimo da li još postoji ribnjak u Paljuvima na putu koji izbegavamo zbog upropašćenog asfalta. drnde drnde kroz predivne predele ali odskačući po užasnoj podlozi, nekako smo se izborili do Uba, a onda nam se učinilo da više oblaka ima levo nego desno. to je već treći put zaredom da smo videli oblake na pogrešnom mestu, i kako smo odmicali par km dalje oni su se premeštali tačno ispred nas ili su već dolazili ko zna odakle. ne mo'š im pobeći...

- ih, da smo znali da će celo prepodne da bude suvo, mogli smo da krenemo odmah jutros i da napravimo neku avanturu od 6-7 sati, a jednom kad imaš još samo 2 sata do kuće, u zadnjem danu sezone, mogu i govna da padaju sa neba, do kuće moraš doći a ionako ti sve postaje svejedno.

no ko je mogao znati da kad merodavni meteo-seratori najave susnežicu i nebesku šizofreniju, da može biti pristojan dan od jutra pa sve do popodne? tako smo se izjedali od muke i ipak bili zadovoljni da se još uvek vozimo, da je još uvek 2009-ta, i da smo još uvek suvi i nepromrzli. (btw google pretraga za reč "NEPROMRZLI" vraća samo 50-ak pominjanja od čega skoro sve na poljskom a samo jednom na yu jezicima, u tekstu o Igmanskom maršu!) i taj neki sivi oblak, ta ogromna masa koja nam je pretila čas sleva čas zdesna, odjednom nam se našla ispred nosa (noseva!). i krenulo je da sipa, tap tap tap...

- samo da nam se ne nakvasi previše asfalt do spusta sa Blizonjskog Visa, da ne moramo da kočimo po masnoj nizbrdici... posle ćemo lako. no do vrha je to već bio pljusak, na samom prevoju nas prolazi neki šleper i dok sam ga prvo psovao jer nas je zatim zakočio nizbrdo na 40-ak km/h, kasnije sam mu se izvinio i srećno mu se zaglavio u zavetrinu. pod jedan je bilo toplije nego na jakom vetru, pod dva je manje udarala kiša u obraze u zavetrini, a pod tri smo mogli da pratimo njegove tragove po mokrom asfaltu jer je širokim gumama relativno "prosušivao" asfalt i ostavljao nam trake kuda smo mogli da idemo a da se manje prskamo nego da idemo tek tako sami po pljusku. stigao nas je komšija koji radi 30km od valjeva u koceljevi u fabrici sokova rauch, i kroz prozor nas pitao može li nam nekako pomoći? - daj kišobran - doviknula je lola kroz smeh, a u stvari su nam još uvek bili šuškavci u džepovima i čekali smo da nam ZAISTA zatrebaju pa da stanemo da ih oblačimo... ZAISTA su nam zatrebali odmah zatim kada smo izgubili taj kamion koji je po ravnom otišao 70 km/h i podigao za sobom pravu kišnu zavesu, ali smo računali da nam do kuće treba još nekih 25 minuta, prvo imamo uzbrdo pa nizbrdo i tako ćemo biti zaokupljeni drugim stvarima a ne osećajem hladnoće i vlažnoće. (prema google-u "vlažnoća" se na internetu pominje čitavih 9 puta, i evo ja deseti, jubilaran...)

do kuće smo bili hladni, prokisli, smrznuti, sa facama ko dve glavice kiselog kupusa. odmah sam uzeo crevo i istuširao obe bicikle, i ostavio ih da se cede, a čistiću i podmazivaću ih za nekoliko dana, baš me briga, ionako je stigla zima i više mi se nigde ne žuri...

sledio je dan od 13km pešačenja u gojzericama i dan od 20km pešačenja od čega između 4 i 5 km trčanja.

danas sam krenuo na malo duže pešačenje no na pola sam se predomislio. išlo mi je fino, uzbrdo sam grabio velikim dugačkim koracima, naglašeno predugačkim srećan jer me ne zateže zadnja loža. to je bio kao neki specifični trening, kao neka vežba jačanja zadnjih loža.

(TEMA - ZADNJE LOŽE)
ne mogu sada da zaspim na 15 dana i da onda krenem da trčkaram jer bi to značilo da nisam trčao pola godine. ajd više manje. a ako sada uvedem jedan makrociklus pešačenja, sa povremenim trčkaranjima, e onda kada napravim pauzu i krenem opet u zimske aktivnosti, tada ću imati pauzu od tek 15-ak dana od poslednjih potrčkavanja, i tako ću biti u prednosti. plus druga vrlo važna stavr, ANTI-PERIODIZACIJA. a to je da ako sada napravim pauzu, počeću kao i prošle godine u najgore moguće vreme, u najvećoj hladnoći, sa najvećim problemima sa mišićima. bolje je da iskoristim dane od 10-ak stepeni kada mi mišići nisu onako beznadežno i tragično skupljeni i zgrčeni, da započnem sa istezanjem i laganim vežbuckanjem, da bih istezanje i gimnastiku nastavio u periodu pauze (zimske) i da bih kasnije započeo aktovnosti sa mišićima puno spremnijim za taj zimski užas, koji će kasnije puno kraće trajati (mesec-dva) umesto po šemi tvrdokornih maratonaca koji prerano naprave pauzu i zatim nakupe 100 dana u magli i snegu. jednostavno ne mogu sebi da priuštim takav tajming, moram da produžim (bez ikakve trening- i takmičarske- logike) sezonu maksimalno u zimu do početka onog NAJGOREG vremena, TADA da napravim pauzu i automatski poštedim sebe 15 najgorih dana u godini, i započnem što kasnije da se borim sa hladnoćom.

zatim sam došao na kotu od 440m nadmorske kada me je Lola pozvala telefonom i rekla da ide na trening biciklom. zbog toga sam se predomislio i umesto da nastavim dalje uzbrdo sa pešačenjem, odlučio sam da strčim nazad u grad. imao sam 65' na štoperici, dakle nekih 7km pešačenja pretežno uzbrdo, i odatle sam imao 7km (provereno) do kuće. "idem da strčim do dole, ionako sam se već podosta oznojio", a uzeo sam duks bez rajsferšlusa i ne mogu da se raskopčam... koliko god se budem znojio, za maskimalno 40 minuta ću biti kući. sve prođe.

(TEMA - SVE PROĐE)
to je ono što nam daje izdržljivost. nije bitno da li ti je ostalo 3 dana farbanja vrata i prozora, ili 40km trčanja, ili 180km bicikle, sat vremena pešačenja kroz blato sa promrzlim nogama i rukama, SVE PROĐE. strpljenje je ono što nam daje izdržljivost. koliko puta sam krenuo od kuće u neverovatnu bljuzgavicu, blato, led, hladnoću. eto, mrzi me da vozim trenažer. i više ne ostavljam sebi odstupnicu, ne idem "možda 3km možda 5km možda 7km". krenem na krug od 12km, i to je to, kao da sam startovao trku na 12km koja ide tačno određenom trasom. ta nemogućnost izbora nam daje neku čudnu pomirljivost sa životom i svime što nam dan može doneti. sada se sve svodi na ostatak emocija, na razmišljanje i snalaženje o tome šta je sve potrebno da se dovrši posao. glavnih dilema si se već rešio na samom startu. nema više pitanja "kuda ću proći?", "šta ako bude led i blato?", "da li ću se smrznuti i umoriti?". sve postaje tako lakše, ostaje nam samo da nađemo u sebi upornosti i strpljenja, što bi rekao Fajter, "odbacili smo sve dileme, preostaje nam čeličenje." za sat do sat i po (koga je briga?) ću biti kući, sva oprema će biti u veš mašini, ja ću se tuširati vrelom vodom, i sve će biti gotovo, iza mene. pa još niko nije umro od sat trčanja po blatu i ledu i kroz bljuzgu do članaka?

malo me je ipak zategla loža kada sam prešao sa nizbrdice na prvu zaravninu, pa sam malo skratio korak. ionako sam bio u zoni 5'/km a mislio sam da ću kaskati 6'/km kao kad idem zajedno sa Lolom. kasnije sam još par puta kao nešto usporavao ali nikako ispod 5'20''/km a delovalo mi je da sam već skratio korak na pola. tako sam stigao na 1km od kuće za 28' (dakle prešao 6km) i odlučio da prepešačim poslednji kilometar, prezadovoljan postignutim. ionako sam stigao do železnice, trebalo je preskakati 6-7 puta po par šina, prelaziti neke nasipe i tako dalje, baš mi nije više ni prijalo da sad iz trčkaranja pređem u kros i stipl.

sav mokar i željan tuša sam ugledao wd-40 koji je Lola ostavila na sred dvorišta, setio se odjednom da mi bajk nije očišćen, bacio se na "brzo" (ajme) ćiščenje, podmazivanje, promenio zadnji menjač pa mi nije delovalo ništa bolje pa sam onda extra-očistio stari i opet ga vratio, sve podmazao i to je već bilo sat vremena čučanja i sedenja na ledenom betonu sa full mokrim dupetom i u znojem natopljenim majicama. sreća da mi je verni terijer pravio društvo, kad ga vidim kako drhti kao prut (eto samo zato da bi sedeo pored mene) bude nekako i meni lakše i duplo toplije...