subota, 31. siječnja 2015.

15 puta 200

sportski blog

ne znam ni kako ni zašto ali nekako sam prosto "pao", ispao iz nekog ranije podrazumevanog ritma, propao kroz neki pod na kojem sam čvrsto stajao. cele prošle godine se znalo, svakog dana se ide na trčanje, nekad malo brže nekad malo sporije, nekad kilavo i tromo ali ipak dva sata bez obzira na sve, nekad neočekivano živahno sa onim juhuuu oduševljenjem. a sad, nemam pojma, recimo juče nisam trčao i nije mi se ni trčalo, nekako sam se osećao umoran. dobro, ceo dan sam proveo u gradu, trči ovamo trči onamo, stoj ovde pola sata čekaj tamo još pola sata, i nekako kad je došlo popodne nije mi se ništa radilo. duvao je onaj olujni vetar, lomio drveće, mi smo se hrabro provozali city bajkovima nekih sat i po više onako turistički, da vidimo šta sve može taj vetar. bili su zanimljivi trenuci kad smo vozili bukvalno 4-5 km/h sa jedinim ciljem da se ne zaustavimo.

danas sam krenuo na trčanje zajedno s lolom pa sam joj pravio društvo prva 3 kilometra i dotle mi je izgledalo da ću nakon razdvajanja trčati puno brže. međutim šipak. opet sam sebi delovao usporen i kilav. znajući da u takvim situacijama svako produžavanje trčanja progresivno postaje sve veća agonija, opet sam primenio onaj recept od pre dve nedelje. skratio sam ga maksimalno, i iscepkao da me ta neprekidnost ne bi mentalno preopteretila. MOGU ja da tračim i tri sata ako se zainatim ali nema smisla inatiti se svakog dana, to je poenta koju ne treba promašiti u ovom trenutku. otkaskao sam do Obilaznice i opet na onom istom usponu trčao kratka ubrzanja, 200m uzbrdo, pa malo hodom malo laganim trčanjem siđem 100m nizbrdo, pa opet otrčim 200m uzbrdo jako, i tako do vrha.

ovaj put se nisam zabrojao pa sam uradio planiranih 15 puta 200m što je ukupno 3km, a svaki je bio sporiji za par sekundi nego prethodni put. tačnije
4'04''
8'07'' (4'03'')
11'54'' (3'47'')
što dođe negde 3-4 sekunde sporije od tog prvog pokušaja, iako sam sada imao jak vetar u leđa na usponu. a TREBAO SAM da budem za nijansu odmorniji. eto, ali nisam bio. dobro, i taj vetar, bio je podosta jak i hladan kad sam silazio nizbrdo, ni to nije baš povoljna okolnost. nego pazi ovako, 4 sekunde na 4 minuta uopšte nije tako malo, to je 1/60 deo, dakle svaki korak mi je bio za 2cm kraći (najprostiji način da predstavim tu razliku). ali nema veze. mnogo mi se dopao ovaj trening i mislim da ću ga ubuduće trčati redovno. naročito zato što je lako zapamtiti prolaske, tih 48 sekundi za svakih 200m sve do pred sâm vrh gde malo zaravni pa zadnjih par deonica budu osetno brže.

za noćas je najavljeno zahlađenje i zakišenje (ako tako sme da se kaže) što baš i nije neka optimistična najava pred sutrašnje planirano (čuj planirano, bolje je reći zamišljeno, pretpostavljeno) dugačko trčanje. smisliću nešto...

petak, 30. siječnja 2015.

britney

krenem tako ja na trčanje juče u novim skečers patikama, nadajući se da ću da budem bar malo brži od britni spirs, ali mućak. jeste da su glavni adut tih patika one drečavo zelene pertle, bar dok ih ne zamenim. i dobro, udobne su kad ih nosiš po kući kao patofne. što jes jes. međutim kad sam krenuo da trčim baš mi nešto i nije išlo. pa sam počeo da se igram praveći neke promene, pa mi se ni to nije svidelo. kao da sam još uvek bio umoran od nekog prethodnog treninga ili već ko zna čega. negde nakon 3km je počelo puno da mi bridi stopalo odozdo pa sam se uplašio da ću dobiti neki plih. tu sam zaustavio štopericu i pomislio - ako ništa drugo, otići ću biciklom na trening kasnije, a ovo trčanje maksimalno da skratim, da se ne mučim džabe. tu sam nakratko seo na branik pored puta, malo popustio pertle, minut-dva uradio nešto gimnastike da bih se još malo odmorio, i okrenuo nazad. kad sam došao na isto ono mesto 3km od starta počeo sam da radim promene 100m/100m i po kilometrima je to ukupno izašlo 4'10'' + 4'01'' + 3'52''. kad sam stao pomislio sam da bih možda mogao opet da napravim pauzu od par minuta pa da uradim tako još recimo 2 kilometra od istih tih 100/100, ali sam odustao od ideje. nisam odavno trčao te malo brže stotke, pa ne moram odmah prvog dana da toliko naprežem noge. ovo je treningić koji možeš da uradiš svakog jutra kao futing, uopšte i nije pravi trening. pa eto, čim se osetim dovoljno svež obući ću neke manje eksperimentalne patike i zaleteti se na dva puta 3, 4, 5km ovakvih promena, to je jedan od treninga koje najviše volim, možda baš zato što se sušta suprotnost od svih onih laganih dužina. a u drugom, bržem delu treninga, patike su se pokazale odlično. to jest, uopšte nisam na njih mislio, a to je najveći kompliment za obuću, to kad uopšte nisi svestan da na sebi imaš opremu.

http://minimalistrunningshoes.org/skechers-gorun-3-review

četvrtak, 29. siječnja 2015.

4 sata pre 4 dana

kao što je pevao balašević - obećo sam al jebeš ga.
jesam zaista planirao da napišem blog o tom trčanju u prošlu Nedelju i o tih par jesam-pogodio-nisam-pogodio-pravac lutanja, no osim toga i neke magle u kojoj se nije videlo dalje od kilometar levo i desno, baš i nema toliko šta da se piše.
nekad odeš do grada, usput vidiš koješta zanimljivo, proleti ti svašta kroz glavu, vratiš se kući i napišeš blog na 47 kucanih stranica.
a nekad eto tako, prođe skoro 4 sata na trčanju i ne bude ništa bogzna važno. prvih sat vremena sam razmišljao koliko da idem, u drugom satu sam prelomio da ću da odem što dalje moguće u okviru tih 4 sata, treći sat je bio najzanimljiviji a četvrti najteži i to ne zbog nogu ili leđa ili gladi, čega god, nego jednostavno što sam tuda prošao već milion puta i nakon tog velikog uzbuđenja je preostalo samo vratiti se kući istim utabanim putem.
pa se taj pad motivisanosti za trčanje najjače osetio, a recimo to što nisam 4 sata ništa pio, to nisam ni primetio. možda jer sam išao jako lagano pa nisam nešto naročito ni izgubio tečnosti.
možda je zanimljivo da sam uzeo neke puma patike u kojima nikada nisam trčao duže od sat vremena, to nije bila hrabra odluka nego je nisam bio ni svestan, i tek na sredini trčanja sam pomislio kako u stvari imam dosta sreće jer me nigde ne žuljaju.
eto to je bio blog o tome zašto nisam napisao blog o najdužem trčanju ove godine, a bogme i prethodne. u stvari kad se oduzme tara čelindž koji je trajao skoro 6 sati, ne znam da li sam ikada trčao 4 sata i više. AKO NE računam trčanja s lolom, jer smo zajedno nekoliko puta trčali tu negde 38-40km po planinama, no to je ipak bio njen ritam a meni napor negde na pola između trčanja i šetanja pa ne znam da li ti treninzi mogu da se uporede sa ovim mojim, makar i najsporijim, solo trčanjima.

srijeda, 28. siječnja 2015.

lola

nisam pisao o onoj Dužini od 40km, a mogao bih to i kao nadoknadu da nažvrljam kasnije. nego, ovo je sad aktuelno.

juče sam uspeo da se samo-nokautiram kad sam se četvoronoške peo kroz šumu iznad Degurićke Pećine, jer sam se uhvatio za jedno drvo koje je bilo suvo i celo mi je ostalo u ruci. onda sam poželeo da ga bacim sa te kao-staze da ne bi zasmetalo srnama ili nekom drugom ludaku koji bi tuda možda prolazio, i kad sam ga hitnuo nizbrdo opalilo me je po potiljku. naime zbog kačketa nisam video da je to drvo u S obliku, a ne kao koplje, pa sam se tako "ubio s leđa". pita Lola od čega ti je prljav kačket, rekoh ne pitaj me ništa, napalo me trulo drvo u sred šume. kasnije sam gore na Obilaznici uradio ubrzanja 5x200 metara čisto da bih bio siguran da mi noge nisu ni za šta, pa sam još samo strčao zadnja 3km nizbrdo kući.

to je kao bio neki blog na brzaka.
a kad već pomenuh Lolu, moram da je pohvalim. krenuli smo zajedno preksinoć od kuće, ja sam vodio jednog od 4 kera u šetnju a ona je trčala, pa smo tako prvi kilometar svo troje trčkarali ko u crtanom filmu. onda smo nas dvojica skrenuli kući a ona je produžila na svoje prvo trčanje u 2015-oj, prešavši neverovatnih 4330 metara, to je otprilike isto toliko koraka, a nakupilo se tu i čitavih 10 metara visinske razlike. nemoj da se neko smejao, to je preko tri sprata kuće, i s te visine kad padneš možeš nešto i da uganeš. eto tako. a meni fali 14km da bih zaokružio u Excel-u na 35,000 kilometara trčanja, to se odnosi samo na ovih zadnjih 10-ak godina otkako vodim evidenciju, što uz one zime dok smo zvanično bili biciklisti i trčanje se nije ni računao kao trening, otprilike dođe na 40-ak hiljada km, to jest obim Zemlje. eto, ne znam tačno, ali tu sam je negde upravo optrčao, ovi' dana. dobro i na bicikli sam je obišao 5-6 puta ali bicikla je ipak pomoćno sredstvo, to se ne računa u ovom smislu. evo i tog Lolinog prvenca, da ne bude da se samo ja ovde hvalim. čak je rekla da će danas da ide opet. dva puta u jednom mesecu, što je mnogo - mnogo je bre. to već zvuči zabrinjavajuće, tipa kao da je ono drvo juče opaučilo nju a ne mene.

četvrtak, 22. siječnja 2015.

lavirint

pita Lola gde sam bio, rekoh u Beloševcu. šta si tamo radio, rekoh brale bio sam u turističkom obilasku, ono je metropola! znao sam ja oduvek za par nekih prečica, s jednog važnijeg asfalta na drugi, tako te neke bitnije makadame kuda sam i sa Anom trčao jer je to njena teritorija. i pamtim da sam jednom na mtb-u nekuda probao i da nisam uspeo da prođem jer sam shvatio da se puteljak završava praktično ulaskom u nečije dvorište. posle sam to gledao na kartama i u google earth, i svaki put mi se učinilo da tuda ipak postoji neki prolaz... i tako juče krenem opet tamo, pa rekoh, ako opet pretrčim tih par stotina metara napred-nazad, neću crći. dođem opet do kraja tog sokaka, do te neke kuće i stvarno uz kuću postoji mali puteljak koji dalje prolazi pored voćnjaka, livade, šta li već beše nemam pojma. tu stajali neki momci ispred garaže, rekoh zdravo momci jel ovo negde izlazi, kažu samo teraj pravo. terao ja pravo kroz blato a putić ide u cik cak kroz imanja, sve je samo ne prav no kapiram gde ću izaći. e kad sam ugledao asfalt na 200m niže, shvatim da sam na maloj kao raskrsnici. obzirom da sam krenuo u ekspediciju sa idejom da se malo vraćam i da pokušavam da prođem kuda nema puta, očigledno sam bio nezadovoljan što nisam nijednom nigde zalutao odnosno upao u slepu ulicu/sokak. produžim ja dalje tim drugim krakom, drž levo drž desno upadnem u neki centar sela za koji nisam imao pojma da postoji. čak i nešto uzanog asfalta iz vremena Miloševića. svaka vlast je pravila drukčije puteve, to iskusno oko odmah raspozna. e tu kod škole udarim u neko igralište i shvatim da odatle "nema dalje" osim ako ću baš da idem ljudima kroz dvorišta, no taj slepi krak je bio jedva 20 metara. vratim se malo i ugledam jedan nit put nit stazu, ali vidim da ima dovoljno širine da bi mogao negde da vodi a ne samo do prve kuće. odem i tuda i izbijem na jedan od onih poznatih većih makadama, kod fudbalskog igrališta. tu je Anin mali trenirao pa smo ga jednom čak i gledali, onako porodično sa sve babom. obiđem tim makadamom do asfalta za Petnicu, pa skrenem na taj neki Miloševićev asfalt da vidim koliko ga ima, opet stignem u centar sela sa druge strane, i odatle nazad na onu prvu raskrsnicu na koju su me poslali momci. šokiran količinom putića kojima sam prošao prvi put u životu, za čas posla sam stigao kući vrteći ih po glavi da ne bih zaboravio sve da ih ucrtam u kartu. teško da ću tuda baš često prolaziti, ali eto, jednom sam morao. razmišljam, da živim u nekom velegradu, morao bih da prođem svakom ulicom pošto-poto. nema šanse da bih se zadovoljio da uvek prolazim istim putanjama, da ne protrčim kroz svaki blok, da ga presečam pa obiđem, okružim. a znam pak ljude koji onako kao mravi uvek idu istim putem. što nije ništa loše, nego samo kažem. ima nas raznih. a ja sam od one sorte pod šifrom crv u dupetu. volim sve da vidim, da upoređujem, da o svemu tome razmislim. nisu iste kuće uz veliki i manji put, nisu iste ograde, ne živi se isto. i nema delića nekog sokaka u kojem nema nešto zanimljivo, naletiš zaista na svašta. ali o tome ću detaljno kad budem pisao roman, ovo je ipak samo blog. eto.


utorak, 20. siječnja 2015.

izlet



prvo sam slikao ovaj kamen, pa se tek onda setio da mu napravim i frizuru. iz čega se lepo vidi na šta mi je ličilo trčanje, na najobičniji izlet. prvih 20 minuta su noge delovale skoro-pa-normalno mada sam očekivao puno više. nakon toga totalni mišićni kljok, pa sam shvatio da od nekog treninga neće biti ništa. kad sam se popeo na 400m nadmorske (valjevo je na 180m) magla se istanjila i pojavilo se nebo, pa sam odlučio da vremenski ne skraćujem planirani boravak u prirodi od dva sata, nego sam jedan deo prepešačio po vrhu brda uživajući u pogledu na planine, u nekoj vrsti slavlja što sam se popeo iznad guste magle. nakon tako malo slikanja i glupiranja po brdu, strčao sam nazad u grad. sve skupa mi je ispalo možda 12-ak km trčanja, oko 3km šetnje, i par desetina minuta zastajanja i slikanja. mogu ovo komotno da računam i kao dan odmora, nakon nekoliko dana jakih treninga, što na bicikli što na trčanju. sutra će naravno biti puno bolje jer se nakon ovako laganog dana po pravilu znatno odmorim, tako da ništa nisam izgubio. život će nastaviti svojim ritmom, ubrzaj uspori ubrzaj i tako u krug.

subota, 17. siječnja 2015.

bike

krenem ja jutros na trčanje
vratim se da popijem malo limunade
predomislim se i odlučim da odem biciklom
to je ono kad si glup i sebi dopuštaš izbor
umesto svakog jutra na trčanje a u podne na biciklu
i mirna bačka
krenem malo da radim vežbe
pfff kao zagrejem se nešto, rekoh, ipak trčanje
sednem da ugasim kompjuter, naletim na par poruka
ostanem pet minuta, naiđe Lola i kaže
- nisi još otišo
- nisam
- e kad si toliko čekao, čekaj još 10 minuta da zajedno prostremo veš
vratim se u kuću a u međuvremenu mi se noge opet ukočile
vidim da sam umoran
- e odoh ja ipak na biciklu
srećom se nisam ni oblačio za trčanje
obučem se, iznesem bajk, kačket naočari rukavice mini-alat pffff kako je ovo komplikovanije od trčanja
pa mi se razlabavio blatobran pa ga malo dotegnem...
pogledam u nebo a ono s jedne strane crno ko da će govna da padaju
- a da odem ipak na trčanje, nešto mi se ne kisne
- opet ćeš da se predomisliš?
- ajd u stvari neću, ali ako ubrzo počne kiša eto mene nazad
srećom oblaci su imali neke druge ideje, odoše ka obrenovcu a ja na suprotnu stranu ka planinama
dva sata "Jačeg Tempa" kasnije sam se vratio, zadovoljan
nema šanse da sam danas mogao da trčim ni približnim intenzitetom
a od nekog kilavog vucaranja teško da bih imao ikakve satisfakcije

na slici, pogled ka Divčibarama, pre nego sam zavrnuo desno, nazad u dolinu




petak, 16. siječnja 2015.

3200m

odem na Obilaznicu
(magistrala koja se izvan grada penje u brda)
i u magnovenju umesto 15 x 200m (3km intervala)
otrčim te dvestotke 16 puta (!!!)
trčao sam 200m uzbrdo JAKO, 100m nizbrdo lagano, pa u krug

ladno ne primetim da je na štoperici prošlo 12 minuta
(naime plan je bio da držim brzinu 15 km/h)
a konkretno, po kilometrima je išlo 4'01'', 3'59'', 3'44''
(prosek nagiba je negde oko 6%, ništa krvoločno)
i tako, idu dani...

Monkeysphere

Skroz slučajno, vezano za ovog "Šarli ebdoa" ili kako god se već čitalo, naleteo sam opet na onaj kultni tekst o Monkeysphere. Znate, ona teorija da prosečnom mozgu primata može biti ZAISTA STALO do nekog kruga od recimo 150 ljudi, dok sve izvan toga baš i ne doživljavamo kao bića koja imaju dušu već samo glavu i noge kao neke bubašvabe.

U smislu da se digla halabuka oko Šarli ebdoa i 12 ljudi, dok je istog dana poplava mulja u Kolumbiji mogla odneti 3000 ljudi za koje te baš zabole dupe, e ali ako ti je istog dana strina rekla kako ima rak kostiju onda će te u sekundi zaboleti dupe i za onih 3000 i za ovih 12, jer niko od njih nije u toj tvojoj sferi bliskosti ograničenoj na 150 ljudi, nego ćeš da se zaletiš kod strine u bolnicu sa pomorandžama.

No pak u svemu tome, zapazio sam nešto što mi je nekad davno u prvom čitanju promaklo a o čemu sam i sâm često pisao u svojim blogovima. 7.5 godina nakon ovog genijalnog članka, i par godina nakon što su se Lajf Koučevi zapatili i u zemljici Srbijici, prosto zvuči smešan ovaj jedan od zaključaka na kraju, zato što je svih ovih 7 godina toliko očigledan (nama kojima mozak ne služi samo za održavanje ravnoteže) a istovremeno se povećava broj ovčica koje svoje vijuge predaju drugima na ispravljanje a svoje bogato runo na šišanje.

"Pod dva, SHVATITE da ne postoje SuperMajmuni, već samo Majmuni, kao i mi. Oni tipovi na TV-u koji drže inspiracione seminare, učeći vas kako da dostignete svoj potencijal i postanete uspešni i bogati kao oni? Znate li kako su zaradili svoj novac? DRŽEĆI SEMINARE. Sposobnost da ubede druge kako oni sve odlično znaju, uglavnom je jedina stvar koju umeju da urade dobro."

http://www.cracked.com/monkeysphere.html

četvrtak, 15. siječnja 2015.

15 km

ukratko, nisam zadovoljan 2014-om.
previše kilometara trčanja, to jest, čak ne previše kilometara ali previše sati na trčanju.
i onda, posledično, vrlo malo bicikle, gotovo ništa.
jednostavno, u 2014-oj ja nisam bio Ja, tj ono što pamtim kao Sebe.
nekako mi je i forma opala, cele godine sam bio polu-kilav.
pokvario sam tehniku trčanja, tačnije prilagodio sam je tim silnim dan-za-danom Dužinama.
ali sam cele godine osećao kako imam "manje snage", i naročito "manje brzine" (ono što italijani zovu agilita').
dobro, mogao bih da tražim izgovore, tipa bilo je neverovatno kišno leto, bilo je lakše otići na trčanje nego na biciklu, blać srać.
pa ovi problemi sa leđima od kojih je dolazio bol na vrhu gluteusa, bilo mi je lošije nakon bicikle a trčanje mu nije smetalo, tom nekom poremećaju. pa i to dođe kao neko opravdanje, recimo.
ali bez obzira na sve, treba dodati i premalo vežbanja, istezanja, premalo voća i povrća a previše junk food-a, itd itd.
kad se sve sabere, ne valja, nikako ne valja.

juče sam pak potrčao malo brže nego prekjuče.
nezadovoljan onim tempo-trčanjem koje je ispalo mlitavo, da li zbog nekog nakupljenog zamora ili ko zna čega već, promenio sam patike i otišao na popravni.
imam tu jedan blago-valovit putić, gde smo stalno trčali tempo kad sam trenirao sa ekipom iz Kluba.
ova varijanta ima puno manje trčanja kroz grad, skretanja levo-desno po raskrsnicama, ali je malo manje ravna od one dan ranije.
pretrčao sam istih onih 14km za 1h02 umesto za 1h06, i onda sam lagano protrčao još jedan kilometar za 5 minuta i došao kući.
4'25''/km prosek zvuči već malo bolje, najveći problem su mi bile neke debele helanke u kojima sam se skuvao u zadnjih pola sata jer je odjednom znatno otoplilo.
jeste da ja volim vrućinu ali ovo nije isto što i leto kada ti je koža na vetru i vazduhu, ovaj osećaj "spakovanosti" zaista ume da smeta.

danas mi pak noge deluju još svežije, ali je i dan još topliji pa ćemo iskoristiti priliku da opet odemo negde biciklama.
zbog toga što sam cele prošle godine trčao, sve skupa na treninzima sam proveo vrlo malo sati zajedno s Lolom, a nekada se pod "trening" podrazumevao zajednički izlazak, pa su te prilike da se sedne na biciklu postale jako retke, i stoga ih nije loše iskoristiti kad se već ovako same nameste - nakon dva kratka treninga lepo bi bilo provesti napolju 2.5 sata, a da to nije uvek (i isključivo) trčanje.

sve u svemu, osećaj je da stvari polako kreću nabolje, a videćemo dokle će to trajati. kupili smo i novu vagu i poprilično mi je neobičan osećaj kad se izmerim, navikao sam da sam na to "zaboravio" :-)
a ovako osećaš veću odgovornost prema sebi, kad svako jutro i veče (ili pre i posle treninga) staneš pred tu digitalnu porotu.
znam ja da se oduvek preko zime vrtim oko 12% telesne masti ali sam prošle godine i leto proveo na dnu dvocifrenih vrednosti, dok sam ranijih godina silazio i na 7%.
a jebiga, tada nisam morao uz svaki obrok da iznesem majonez. malo smo se razmazili a malo probahatili.
čovek koji bi da se aktivno bavi sportom, češće bi trebao da razmišlja šta NE MORA pojesti ili popiti, nego šta bi sve u sebe mogao da utrpa...

utorak, 13. siječnja 2015.

14km

auuuu kako je ovo sporo!
danas sam pretrčao 14km za skoro 1h06',
što daje prosek 4'42''/km.
dobro, prvih i zadnjih 3+3km kroz grad, to je sporo.
ali ni ono izvan grada nije bilo puno brže,
nekoliko kilometara po 4'30'' i nekoliko po 4'15''.
ne znam da li je tragičniji podatak onaj da mi ne radi vaga,
to jest pokvarila se pa smo je bacili,
ili ovaj, da kad ovo danas pomnožiš puta tri,
dobiješ maraton za 3h18'.

ne, nemoguće da sam toliko bolestan, jer nisam,
nemoguće da sam toliko neutreniran, jer nisam,
dakle jedino je moguće da sam pretežak.
ne znam sad, nemam neki program za računanje toga,
ali ako bi neko bio 10% lakši,
koliko bi mu bio duži svaki korak?
ha??????????

ali zato se ovoga sećam.
pre desetak godina, na zimskim pripremama.
bili smo sa klincima iz kluba na Divčibarama.
i sad, u tom nekom domu je bila u česmama ŽUTA voda.
a mi svi gadljivi...
i tako, svakog drugog jutra, otrčim ja do izvora.
na leđima ranac sa tri prazne flaše od 1.5l.
e ali sad, taj izvor je 4km nizbrdo, prosek 8% nagiba.
ono čega se najživlje sećam, to je taj osećaj pri povratku.
sa 4.5kg vode na leđima, bilo mi je neopisivo teško da
trčim uzbrdo, i koraci su mi bili smešno kratki.
hahahahaha, smejao sam se debelim ljudima!
pa ovako je njima, svaki dan, kao meni kad nosim vodu.
jer oni UVEK imaju tih 5kg viška.

i tako, kao u onoj dečijoj pesmici,
"ko se ruga, poseru ga",
tako sad i ja trčim sa tih par kilograma viška,
koraci su mi kraći, puhćem i dahćem,
zamahujem rukama ali bez ikakvog uticaja na brzinu.
možeš brale da pritiskaš koliko god hoćeš papučicu gasa
na Trabantu, ali ako na njega nakačiš kamp prikolicu,
teško da će po autoputu da zviždi 120 km/h.
brektaće 65 km/h i trošiće 15 litara na 100 km.
i još će usput da gunđa.
e to je poenta.
u tom gunđanju je sve.
prošlost (greške) i budućnost (planovi, želje).
i sadašnjost.
ta još i najviše peče.


ajd polako, da kopamo izlazak iz bunara...

ponedjeljak, 12. siječnja 2015.

pauzica

ponekad, tako, planirano postane neplanirano, 
i obrnuto
u nedelju sam imao neku ideju 
da bih morao da odmorim noge od trčanja
iz prostog razloga što sam ih iscedio do poslednje kapi
(nečega?)

to jest! 
kako se to dogodi, ko će ga dešifrovati?
trčiš tako, svakog dana po par sati,
jednom slabije, jednom jače, svet se menja,
jednog jutra se probudiš umoran iako si očekivao
da ćeš biti znatno svežiji nego juče,
a drugog jutra, pak, probudiš se svež 
iako si bio ubeđen
da ćeš biti sav polomljen i mrtvih nogu.
čoveče to su čitave drame!
e upravo tako, u nedelju, hmmmm
vidim ja, nema od ovih nogu ništa.
ni tračka nade da bi mogle da potrče.
a dan svanuo lep da lepši u januaru ne može biti.
i rekoh, aj da se malo provozamo, šta fali.
napumpali mtb-ove, jer januar u ovim krajevima 
nije road bike friendly, previše blata i rizle na putevima,
a rupe veličine odojka bolje da ni ne pominjem.
i tako, vozili mi tri sata, 
usput besplatno isprobali autoput u izgradnji.
pazi, dvostruka korist!
em ne plaćamo autoput,

em ne plaćamo kaznu što autoputem vozimo bicikle.
no da život ne bi bio bajka:
uveče počeše da me bole ona donja leđa.
u srpskom "krsta", u hrvatskom "križi".

pa sve više :-/
popijem pre spavanja diklofenak, 

jer u protivnom bi mi umesto Lole
u krevetu dobro-došla neka Crnkinja od 200 kila, 
koja bi me prevrtala s boka na bok.
jutros, stanje nije bilo ništa bolje,
noge su mi bile skroz okej, ali, 
čim nisam otišao na trčanje, sve vam je jasno.
zašto bi antiša zjec iliti blogoje proveo ceo dan kod kuće?
pa sigurno ne zato što nema šta drugo da radi.

dakle hajde večeras da se svi kolektivno pomolimo,
pa da od sutra ovi blogovi nastave da budu sportski,
a ne kukačko-plakački,
da ne kažem nešto sočnije sa sličnim suglasnicima.

nedjelja, 11. siječnja 2015.

slike

sad ja ne znam ko sve čita blog i da li svi imaju fejsbuk,
a ne znam ni kad nemaš FB da li možeš tamo nešto da pogledaš,

uglavnom ovde je album sa današnje bici vožnje autoputem

dakle album (na fb pejdžu bloga)

petak, 9. siječnja 2015.

7, 8, 9.

već sam se pre par godina isto ovako "žalio" da ako svakog dana trčiš po dva sata, puno teže ti je odnekle iznedriti tricu ili četvorku (u smislu broj sati trčanja) nego kad trčiš kratke treninge pa još bezobrazno uzimaš i dane odmora. tako sam i sada, evo sedam dana nakon prvih trčanja posle one prehlade, upao u tu neku kolotečinu "srednje-dugačkih" treninga, ili je to bolje nazvati "izleti" umesto treninzi, ne znam. a nije mi trenutno ni važno. iz dva razloga:

1) već odavno sam shvatio da ako redovno trčiš po 2h i 2.5h, da ti veće "Dužine" od toga nisu ni potrebne i da nakon par dana odmora možeš da otrčiš planinsku trku od 42 ili 58km. 

2) umesto da svakog dana trčim po sat vremena da bih se čuvao za povremene duže ekspedicije, puno mi je lepše da svakog dana izađem iz smoga na brda i udahnem malo čistog vazduha. kako da kažem, to mi puno više znači od neke sistematičnosti i organizacije treninga. okej, kad dođe februar biću u 5% slabijoj formi ali to u junu neće značiti ništa, ako do Plitvica ne budem imao nekih dozbiljnijih hardverskih problema

tako je ispalo da sam na "lokalni božić" trčao 31km stigavši do najviše raspoložive nadmorske visine u tom krugu, negde oko 650m, juče sam pretrčao 19km takođe planinskog profila, a danas 24.5km. bitno je znati s koje strane duva vetar jer on "oblikuje" smog pa ako kao danas duva sa jugo-zapada, onda je na jugozapadnim brdima smog 100m niži nego na brdima prema severu tj Šapcu. vetar ga prosto natera, navuče na onu drugu stranu kotline i ceo grad izgleda kao jedna velika šerpa u kojoj se zaljuljalo mleko, pa zamrznuta u trenutku kad taj sadržaj zapljuskuje jedan od zidova. zvuči malo blesavo ali je istinito, smog zaista gore na vrhu nije ravna površina, kad duva vetar. 

takođe i dole u dolinama duž rekâ, uz ove dve reke ka zapadu prestaje da smrdi dim već nakon 5km, a naprotiv prema Beogradu tj istoku taj dim prati dolinu Kolubare dobrih 15-ak kilometara a nakon toga se samo razredi i prelaziš iz valjevskog dima u neki drugi, treći, no nikada ne izađeš iz/iznad njega.

danas sam imao sreće da iz smoga (GUSTOG) izađem već nakon 15 minuta, a da kroz gust dim (neki smog je 80% fog a 20% smoke, a ovaj danas je bio 90% smoke i 10% fog) trčim poslednjih 20 minuta i to je sve, dok sam između ta dva gušenja proveo više od dva sata gore na brdima. 

sad će se neko pitati šta sam toliko dugo radio na treningu od samo 24km, ali gore na brdima je bilo +8° (u gradu plus pet), pa se sav sneg ubrzano topio i pretvarao u bljuzgu ili u neku čvrstu vodu pa je svaki korak bio jedno novo šljiiissss tako da sam u jednom trenutku seo na neki kamen, izuo se, detaljno iscedio uloške od patika i čarape i opet sve obuo nazad. mogu reći da je puno značilo. par puta sam zastajao da slikam predele (rekoh da je bio polu-izlet) a na par mesta sam i prehodao nemajući trećeg izbora između da bockam na prstićima između dubokih baruština ili da se opet skroz pokvasim.

najavljeno je dodatno otopljenje u narednim danima što bi moglo da znači da bih mogao da otrčim i neki malo brži, ravniji trening po asfaltu, ako budem za to bio dovoljno odmoran. uspeo ili ne, čuće se ;-)

srijeda, 7. siječnja 2015.

25. decembar

htedoh da započnem blog sa "ne znam kako je do toga došlo..." ali naravno da znam, do svega dođe tako što se neka ideja s kolena na koleno izmenja već prema sklonostima generacija koje dolaze i na kraju od početne ideje ne ostane ništa osim imena. pa tako i za Božić. ajd sad da preskočim ono moje uobičajeno popovanje početkom svake godine kako mi nije jasno zašto bih ja slavio nešto u pogrešan datum, samo zato što crkva koja me bez pitanja i bez dozvole "uzima pod svoje" ne zna koji je danas datum. no dalje od toga, ta ideja da na Božić treba nešto započeti, da nije crkvenim propisima neradan dan. pretpostavljam da pod "započeti" treba da se podrazumeva upravo to. uzmeš igle i vunu i napraviš dva reda a za koji dan nastaviš da pleteš džemper. taj fazon. započeti. e kako se odatle ta ideja "valja nešto započeti" otišla do nebesa, nemam pojma, ali se sećam da smo pre nekoliko godina razgovarali Bojan Marić i ja, tako par dana nakon Božića, i kad sam rekao kako sam na Božić otrčao Dužinu (ekvivalent maratonu) od 42km po valovitom terenu za 3h17', on je uskliknuo "neverovatno!" i rekao kako je i on na Božić trčao krugove na Adi ciganliji, isto u dužini od 42km i za 3h16'. od tada sam najmanje deset puta zamišljao KAKO BI BILA DOBRA FORA da smo unapred znali međusobne planove, i da smo se dogovorili da on skokne do Valjeva i da napravimo zajednički trening, to bi bio jedan od onih dana koje nikada ne zaboraviš. ovako sam po ko zna koji put, deseti možda, otrčao tu istu dužinu prema Kamenici (Loznici) i nazad, i evo priznajem da konkretno baš taj Božićni trening ne pamtim ama baš ni po čemu. šteta. neke propuštene prilike imaju tako veliku vrednost, značaj, da je to neverovatno. kao da si prošao pored ćupa sa zlatom i rekao "šta će mi ovo, imam sve što mi treba u životu", a posle par godina se setiš da si ipak mogao da ga uzmeš, pa ako tebi i ne treba mogao si jednom drugu da kupiš stan, drugom biciklu, trećem gitaru, i tako dalje. jednostavno ti ostane zauvek žao. eto tako. danas je opet Božić, to jest nije nego je bio pre dve nedelje ali je tek danas doputovao do Srpske crkve, kanda u ovoj zemlji baš sve mora da bude "na odloženo". no šta je tu je, neradan je dan, napolju je suvomrazica tj juče je nešto letuckao sneg a jutros je jači minus tako da je sve suvo, nigde vode ni bljuzge, samo zaleđeni putevi ili zaleđena suvkasta zemlja. krc-krc. idealan dan za duže trčanje po snegu, jer ne postoji opasnost da se stopala bitno pokvase, možeš da trčiš pola dana bez brige i jedino čega se danas recimo treba setiti po ovom jakom suncu i vetru je da namažem usne labellom inače će mi sutra ispucati uzduž i popreko. eto tako, doviđenja.

utorak, 6. siječnja 2015.

nula

sad, kome je dosadno i nema druga posla, može da piše blogove od jutra do mraka. što valjda i ja upravo potvrđujem. ali bez zezanja. u brojkama mi ova godina ovako izgleda, na trčanju. 0+10+21+21+22+0. juče sam prvi put nakon špica prehlade trčao nekim intenzitetom koji nije full mrtvački. dosta brda, dosta snega leda a i vode/blata, dosta svega :-)
ovo danas je bila neplanirana nula, ali okej, bolje danas nego sutra. jer sutra srbi slave božić i neradan je dan, dakle puno bolja prilika za neko duže trčanje, nego danas. danas je pak bilo previše nekog drugog, trećeg posla, a i jutros sam se probudio u stanju "nisam se probudio". zanimljivi su ti dani, jedni u kojima se normalno naspavaš, i drugi u kojima se probudiš kao da nisi ni oka sklopio, i ceo dan jedino razmišljaš o krevetu. ali dobro. ne treba se zadržavati na izgubljenim danima. treba se skoncentrisati na ono što dolazi, osmisliti Sutra na takav način da ga zauvek zapamtiš. ne moraš da odeš u boston na maraton da bi sebi namestio "nezaboravan dan". svaki dan ima takav potencijal. svaki dan se preda nama u ruke i noge, i samo je na nama kako ćemo da ga upotrebimo. ja sam današnji skoro celog prespavao, pa šta ću, zapamtio sam tu opomenu za ubuduće. 



nedjelja, 4. siječnja 2015.

4.

auf bre, ja mislio malo sam prehladio grlo, jedan dan će da mi curi nos, drugi dan ću da kašljem i da se preznojim uveče, još dva dana da iskašljavam zelene loptice i gotovo. kad ono dva i po dana postadoše deset dana. e doduše loptice se smanjuju, trenutno smo stigli do veličine koštice (od?) višnje.
a danas mi je na trčanju bilo lakše nego juče. sad tu ima puno faktora pa je teško na klackalici izmeriti takvu (ne)jednačinu.
kao prvo, danas mi se činilo da sam trčao još lakše nego juče. mada, ako sam napravio nekih 400m uspona, i imao više bljuzge, a uz to je duvao neki divlji vetar, e pa stvarno nemam pojma kako to obračunati.
biće da su oba trčanja "tu negde" po naporu. a da je taj osećaj da je danas bilo lakše ipak znak da sam za taj jedan dan bliži potpunom ozdravljenju. ne znam šta mi je večeras, nešto previše zvanično sastavljam ove rečenice, kao da pišem domaći.
uglavnom 21km juče, onako, "ravnjikavih", i 21km danas, brdskih, što sa onih 10 u petak daje 52km za ova prva 4 dana u godini, nije loše. brzine su smešne ali ko te pita, danas bar nisam osećao onu groznu malaksalost u butinama.
za sutra je najavljeno zahlađenje što je u stvari dobra vest za trčanje (i naravno ni za šta drugo što može da ti padne na pamet) jer na ovih +4 ima previše bljuzgavice a oko nule će većina snega ostati čvrsta i praktično će biti puno "suvlji" putevi, neće biti ni približno ovoliko vode. a voda na ovako niskim temperaturama je katastrofa za stopala, zato su zimi najlepši dani za trčanje upravo oni u blagom minusu, jer je osim dubokog snega sve ostalo "suvo" dok gaziš.
u najavi je poprilično histerično vreme sa čas jačim minusom čas jačim plusom čas nešto pahulja, tako da će svaki od narednih 5-6 dana doneti neko novo iskustvo i neko (nadam se ne previše neprijatno) iznenađenje.
trebaće dosta kefala da se odredi najbolji put za trčanje, brdo ili ravno, širi asfalti ili manji puteljci, trčati prema vetru u odlasku ili u povratku, i još koješta. a imam i nekoliko novih patika koje čekaju da ih isprobam upravo tako u raznim uslovima, tako da se uz očekivano (potpuno) ozdravljenje kristališe podosta interesantna nedelja.
što i vama želim ;-)

sasvim običan dan

- oćemo letos da kupimo magare? kažu da u Rumi ima izbora koliko hoćeš i da su jeftini
- hajde, ionako sada ne mogu da sečem daske i pravim štalicu jer me nešto muče leđa, može na proleće
- oni jedu kore od banana, taman ih više nećemo bacati
- znam bre, pa samo zbog toga svaki put kad pođemo u zoološki vrt kupimo dva kila banana i pravac tamo gde su magarci, nama banane a njima kore
- vidiš, juče sam kupila banane a ove dve stoje bogme poodavno, treba da se pojedu
- evo sad ću jednu da zavijem u palačinku
- e super, gde li si ostavio nutelu, ne vidim je nigde?
- eno je na radijatoru, pa zna se gde se drži nutela preko zime
- sad će da curiiiiiiii
- jeeeeeeeeee
- e dobra ti je ta palačinka, kao ona šnicla
- karađorđeva, s tim da ovo nije šnicla, ovo je KARAĐORĐEVA BANANA
- ahahahaha, tačno, hoćeš da te slikam
- ne pada mi na pamet, nisam majmun ni u podznaku a kamoli...
- eto i sad ćemo da bacimo koru od banane
- trebali bi da je stavimo u zamrzivač
- da čuvamo za magare, jeeeeee. ali nemamo mesta u zamrzivaču
- pa ajde da kupimo još jedan to bar nije skupo. pa da ga metnemo negde u podrum, i samo da skladištimo kore od banana
- i posle samo vadimo, hehe, dobra ideja
- kad pitaju gosti šta držite u podrumu, a mi kažemo zaleđenu hranu za magarence. a gde vam je magarence, pa eno ga u Rumi, još se nije rodilo.
- sad kad si se najeo te karađorđeve, da ne kažem čega, oćeš na trčanje
- pa jutros sam mislio da sam umoran ali sad kad sam se najeo...
- dakle ko i svakog dana. oćeš poneti telefon?
- verovatno, taman da preslušam par sati neke nove muzike od juče što sam prebacio
- a oćeš trčati negde gde mogu da te dobijem ili to što nosiš telefon da okačim mačku o rep jer ti praktično nosiš vokmen i fotoaparat
- pa šta ću ja kad u kanjonu nema signala
- dole nema, ali ga ima okolo po brdima, to jest imalo ga je dok si nosio mts karticu a sad kad si ubacio telenor po ceo dan si nedostupan
- mts je za oženjene da ih žene uvek lociraju, a telenor i vip je za nas u klimaksu, kako izađemo iz centra grada op cvrc nedostupan
- jes baš ćeš u u manastiru da nađeš švalerku
- nemoj ni u šta da si toliko sigurna, marfijevi zakoni važe i tamo gde ih najmanje očekuješ, štaviše naročito tamo
- nemoj da me plašiš, jel nemaš neku u manastiru, priznaj
- pa i da imam, rekao bih da nemam, ali nemam
- e što si ga sročio, svaka bi ti poverovala
- ne reče šta ima za ručak, pored pasulja, gde je ona ćurka
- ćurka čeka božić dal si normalan kakva sad pa ćurka
- e taman bi mogli nešto da kupimo da nekako premostimo preko gladi do te ćurke
- a šta bi ti, oćeš opet lososa
- ma ne mora opet losos, nešto onako, veće, da ga ima
- pa šta ćeš veće, oćeš kita, ajkulu, to nema u Rodi
- znaš šta bih ja voleo jednom da spremimo
- baš da čujem
- LABUDA!
- labuda????????? ahahahahahahahahaahaha
- pa šta, taman bi nam trajao do srede
- ali u utorak se posti, na badnji dan, kad ćeš da pojedeš labuda?
- pa vidi, danas, sutra, sutra pred ponoć se nakrkamo ko da nam je poslednje i onda u taj utorak uopšte ne budemo gladni
- a kučićima onako solidno neoglodane kosti, da se i oni omrse
- da, a Mačku pošto je najveći seronja, njemu skuvamo ta čuvena "m... od labuda", da mu dignemo testosteron
- uuuu šta bi radio Mačak kad bi se najeo kuvanih m... od labuda, postao bi krvoločna puma
- jašta
- okej, dogovoreno. ali ako u Rodi SLUČAJNO ne nađem svežeg labuda, šta da kupim?
- pa kupi morske plodove, šta ćeš drugo
- važi. ček kad si pomenuo Mačka, da vidim koliko je dobio lajkova
- pričaj kolko je dobio on a kolko Ringo?
- album je dobio 17, a Ringo posebno 12!!
- ahahaha prešišaće ti kučići drugaricu
- pa nije bilo takmičenje, samo je sinoć otišla da broji svoje lajkove i više se nije vratila
- kad se istrćiš u teretani i obučeš se sva u roze i uvučeš stomak i opališ selfi roze telefonom kao da si 29 godina mlađa, u svlačionici pre časa fizičkog, mislim očekivala je par lajkova više od raščupanog matorog gluvog kera, ahahahahahaha
- nemoj da si zloban, baš joj fino stoji roze
- ma da, zato i treba da smo zahvalni poslednjem od njenih bivših što nam je otvorio oči, godinama nas je farbala da je hipsterka a on je u njoj otkrio brižno skrivanu cajku i izvukao je na svetlost dana
- e ajde bolje idi na trčanje nego da lupaš
- evo samo da sve ovo od jutros zapišem na blog
- piši sve ali nemoj ovo zadnje, jel važi?
- važi

petak, 2. siječnja 2015.

na prstima

nešto baš nisam hteo
da "krećem od Prvog (u mesecu)".
shodno svojoj poznatoj teoriji da je glupo
"živeti svaki dan kao da ti je poslednji",
nego da svaki dan treba proživeti
kao da ti je PRETPOSLEDNJI,
juče sam samo otišao u dve kratke šetnje.
dakle još uvek čvrsto stojim iza te teorije.
a danas je došao dan za prvo lagano stidljivo trčanje.

to jest, VALJDA je došao, nisam čak ni siguran.
već prema disanju, problemima u grlu, nogama,
leđima, glavi, već prema ledu ili vetru, svemu.
može biti 2km, može biti 12km, eto koliko mi je svejedno.
nisam se prežderavao, opijao,
nemam nikakve silne grehe da okajavam trčanjem.
idem da pokušam da mi bude lepo.
ma šta lepo,
idem da pokušam da mi ne bude loše.
unapred hvala (baš bih se zahvalio ali ne znam kome)

za svaki "neloš" minut,
a valjda neću biti takve kurate sreće da ih
ne sakupim bar 10-20 danas? :-)
u 2015-u ne ulećem ni u velikom stilu,
ni na velika vrata, 

ne obijam brave i nigde ne provaljujem.
ljubomorno ostajem jedan od jako retkih
koji nikada nisu napisali onaj poklič "idemoooooo!!!"
(osim kada sam citirao jurišnike, naravno).
izuo sam čizme sa mamuzama,
i ušunjavam se u novu godinu 

u vunenim čarapama,
hodajući na prstima.

četvrtak, 1. siječnja 2015.

po danima

heh
evo statistike trčanja u 2014-oj, po danima
objašnjenje (ako je potrebno):
trčao sam 27 puta ponedeljkom,
38 puta utorkom, 41 put u sredu...
a desna kolona je prosečna dužina,
dakle nedelja je pobedila sa 21.7 km



vrelina

- šta ćeš da mi poželiš u novoj godini?
- da bude toplo?
- jeeee, znaš da volim toplo!
- daklem da bude dugo toplo leto
- jeeeeeeee
- ma šta leto, i proleće, i jesen
- jeeeeeeee
- sve da bude toplo, vruće
- jeeeeeeee
- vreloooooo
- jeeeeeeee
- da ne pada kiša, nijedne pahulje da ne bude
- jeeeeeeee
- da bude najtoplije leto koje se pamti
- jeeeeeeee
- da nas svaki drugi dan opali sunčanica
- to već ne mora
- da bude suša, ona najsuvlja
- e pa sad već...
- paradajz da bude hiljadu dinara kilo!
- ćuti baksuze znaš da obožavam paradajz
- trešnje na komad da se prodaju!
- sad već pre-preteruješ
- reke da presuše, kučići lutalice da nemaju vode
- ućuti tamo, i ne seri više
- e pa eto ti, jesi videla, kad voliš vrućinu, šta ja tu mogu?