četvrtak, 29. lipnja 2017.

oseka

pa ništa
duša traži odmora, dupe traži klupe, stopala se raspala
nakon što mi je lekar rekao da je kost srasla,
deset vikenda zaredom sam jurišao na trke
i čas napredovao čas se raspadao
onda je nešto puklo
sad naizgled sve kreće reverzibilno, kao oseka nakon plime
volja opada, forma tone sa njom uporedo
kako dalje
za dva dana je onaj besplatan polumaraton
pa šta, otići ću da ga prekaskam
što bi rekao uglješa, kao trening
onaj luzerski
jer da ti se trenira, trčao bi kod kuće, zašto bi putovao na trku
sledećeg vikenda je sljemenski,
koji sam pola godine najavljivao,
a sad bih ga najradije prećutao
al ne može
ej bre bože, zašto ništa ne može?

povratak

Ugasio sam stari google profil pa se uplašio da sam tako ostao bez autorskih prava na svoje blogove no srećom sam u nekom trenutku dodao kao ko-direktora jedan drugi rezervni email, pa sam sada sa tog rezervnog profila pozvao Trenutnog Sebe i tako možemo da nastavimo saradnju, taj Rezervni i Ja, a onog Dojučerašnjeg smo odjebaus.

Daklem nije sve otišlo uPropas'. Osim mejla sam promenio i instagram i fejzbuk, s tim da na fejsu imam profil bez prijatelja kome zahtev mogu poslati samo "prijatelji prijatelja" koje fala bogu nemam jer nemam ni prijatelja. A imam i novu stranicu na fejsu na kojoj pišem samom sebi i udaram lajkove.

Ne može u blogger-u da se otkuca onaj srček jer mi se odmah žali da je to nekakav nedovršeni html kôd. Zbog toga što sam obrisao stari google račun nestale su slike iz blogova no ko je video - video je a ko je kasno stigao ne mora ni da zna sve što su videli oni stari saučesnici. Tako im zauvek zadržavam privilegiju na nešto. Ako se prošlost može računati kao "nešto", that is.

Juče je bio jedan od onih bezvoljnih dana, a da sam to prekasno primetio. Nekako sam otišao "biciklom na trčanje" međutim od tog trčanja i nije bilo nešto. Video sam po frekvenciji koraka da neće dugo trajati, sve je izgledalo kao kad autom kreneš uzbrdo u petoj brzini i samo je pitanje trenutka kada će izgubiti obrtaje i ugasiti se. Nakon 3 kilometra sam se sa 300-tinak metara nadmorske popeo na 600-tinak i odatle nastavio pešačenjem.

Ionako, tuda kuda sam naumio nije baš moglo da se "trči". Radi se o uraslom zapuštenom putu koji spaja dva veća puta gore po brdu, i to što smo tuda pre nekoliko godina prolazili danas ne znači ništa. Ljudi umiru, odlaze iz sela u gradove, naslednici ne mogu da prodaju te livade po vrhu brda, sve urasta u korov. Niko ne dolazi da nešto seje ore i bere, pa tako sve više sporednih puteva prestaje da postoji, priroda ih jednostavno "guta".

Onda kreneš sa namerom da trčiš pa se malo pocepaš na trnje, malo napuniš patike zemljom i kamenjem, šutiraš neke gomile trave i korova rizikujući da nagaziš neku zmiju sklupčanu ispod, a u svemu tome ništa ne uživaš jer ti je umesto po nekom lepom horizontu pogled okovan granjem i žbunjem.

No dobro, prošao sam kuda sam naumio, došao na drugi kraj "brda pod brdom" (manjeg pod srednjim, koje je pod najvećim) i odatle nekako strčao nazad u selo. Tek je to trčanje na kraju bilo pišijada jer su mi se noge dodatno udrvenile od pešačenja, volja mi se sa početnih 20% smanjila na 15% pa je jedini zadatak bio da se ne sapletem po džombastom zemljanom putu. Utom mi je volja iscurila na 5% pa sam tako "na rezervi" morao biciklom nazad kući ona ista 24 kilometra. 

utorak, 27. lipnja 2017.

strava govance


naivčina od mene je pretpostavila da će na mrtvo-mrtvim nogama moći da istrči rekord staze, samo ako ponese štapove za planinarenje.
ajd što nisam mogao ni da dotrčim kao čovek do tamo nego sam uspešačio 3 kilometra, malo se kao istegnuo i krenuo u pokušaj okršaj promašaj.
kopao sam rukama kao da se borim za goli život, da bih sačuvao noge kojima se uopšte nije ni hodalo a kamoli trčalo.
na kraju, naravno, ćorak :-D

stari rekord držim na 5'16'', a danas sam išao 5'20''
verujem da pet minuta nije nikakav težak zadatak
ako ga ikada neko bude istrčao, onda ću pronaći moj stari fajl kada sam tuda ustrčao za 4'22'' pa ću ga staviti na Stravu ;-)

izdajniče

povratak bi mogao da bude i lakši i teži
to zavisi 1) od toga da li ću mu ja olakšati ili otežati
2) koliko ću od njega očekivati

ako želim da se za par meseci vratim u svoje najbolje dane, to je već u startu nemoguća misija jer se u najbolje dane sigurno nikada neću vratiti
koliko ću biti zadovoljan nivoom na koji se uopšte mogu vratiti, pa ni to nije veliko pitanje
neću biti zadovoljan

i sad je tu jedna velika pat pozicija
ja bih da trčim brže, noge ne mogu
da ih silim sa 3x treninga, neće biti bolje
da ih milkim sa 30% treninga, opet isto
da im nađem pravu meru i izvučem iz njih maksimum, bojim se da tim maksimumom neću biti zadovoljan, ali to sam već rekao

maratoni od 3h i polumaratoni od 1h30, svi ti treninzi na raznim profilima gde sam prelazio 14km za sat vremena kao od šale, da li je moguće da je to postalo potpuna prošlost
ne ona Prošlost koja je tu i nije tu, u koju možeš nakratko da uskočiš i iskočiš
nego više neki prethodni život

zašto se skoncentrisati samo na trke
to je kao da pokušavam golom rukom da zakucam ekser u drvo
prvo treba napraviti alat, čekić
prvo treba trčati i trčati i pratiti eventualne napretke
jednom kad na treningu opet možeš da pretrčiš 14km za sat vremena, onda ćeš verovatno i na trci moći polumaraton za 1h30.

prošle godine sam imao jako loš osećaj i loš dan u Ljubljani, pa sam izvukao 3h09, godinu ranije u Crikvenici 3h08, isto u jednom jako lošem i umornom izdanju
da li je tu bilo rezerve i koliko, za koliko bolji rezultat, nikada neću ni saznati

traćimo prilike i život kao da ćemo imati novi na raspolaganju
a kad pređeš određenu tačku, novi dani donose sve manje i manje
nema više onog "biće bolje"
biće onoliko dobro koliko se boriš, pa malo manje
jer je trend da budeš sve stariji, sporiji, ružniji
fuj živote izdajniče

ponedjeljak, 26. lipnja 2017.

plan

plan je bio megalomanski
ne zato što ja previše verujem u sebe
nego jer previše verujem u prošlost
kao što joj ime kaže,
prošlost je ono što je prošlo
prošlo bre!
nestalo
isparilo
nema nazad
(natrag)
jednom kad se naspavam, napisaću blog
obećavam!!!

četvrtak, 22. lipnja 2017.

mogućnosti

Pročitao sam i priču planinarke koju je ujeo poskok, i tekst koji je napisala GSS. Ta dva teksta zajedno čine jednu celinu, a samo kad sagledaš celinu možeš da proceniš gde se jedan deo priče nalazi u odnosu na drugi. Neki su to znali i ranije, a ostali su tek tada shvatili, da između onoga koliko se ne čuvaš i onoga koliko si se sačuvao značajan faktor igra sreća, koja te uglavnom uljuljka u umišljanju da se ne moraš baš preterano čuvati, a onda joj dune da te opomene. 

Svako od nas je nešto izvrnuo, odrao, slomio, čak i oni koji su pomno pazili na svaki svoj korak. Niko nije pošao u avanturu sa namerom da pogine. Ipak, kristalno je jasno odakle je sve počelo. Treba znati gde si pošao. Na trening ili u avanturu. Ako pođeš na trčanje pa završiš viseći na litici, prekasno je da se pitaš zašto nisi poneo užad i klinove. 

Išao sam ihaj puta tako na lutanje, okomito kroz šumu, krčio prolazak pa shvatio da moram nazad, uzduž kroz reku jer su strme obale, puzio po grebenima postrance, visilo mi je dupe 250m vertikalno iznad železničke pruge a stene su mi se krunile pod prstima. Nikad nisam rekao da mi je tog dana bio Važan Trening u planu. 

Važan trening nema smisla upropastiti ludorijama, ako ti je zaista važan. Kad želiš da proluftiraš guzicu, svejedno da li na planinarenju raftingu ili paraglajdingu, nemoj to kombinovati sa treningom trčanja, iz prostog razloga što oprema nije kompatibilna. Planinarenje i trčanje, može. Razlika je samo u štapovima eventualno. Sve gde nema staze, sve zapušteno i divlje, kanjoni prašume i korov do ušiju, strmi sipari, ponori, spilje, nisam baš siguran da iko razuman misli da je to teren za trčanje. 

Čak i na običnom pešačenju sa psima, kad upadnemo na stazu koja je "prošle godine tu bila" i upletemo se u trnje i korov, okrenemo nazad. Nema tu ponosa inata drčnosti i kurčenja. Naći ćemo neku drugu stazu. Jer moja priča nije ni prva ni druga od ove dve, skroz je treća. Evo zašto. Možda sam ja nedovoljno razmažen, jer tuda gde uglavnom tumaram (klisura reke Gradac) uopšte nemam domet mobilnih mreža. Ne mogu samo tako da se sa otvorenim prelomom izvalim u nekoj rupčagi, pozovem Hitnu i nastavim da opaljujem selfije. Nikada nisam imao tu kako-ćemo-lako-ćemo sigurnost neodgovornog avanturiste. Danas ljudi nose telefon umesto prve pomoći. Brigo moja pređi na drugoga. A većina tih briga može da se izbegne pravilnim planiranjem svojih aktivnosti. 

Pre desetak dana sam krenuo iz Brzeća na vrh Kopaonika potpuno nepoznatim stazama. Imao sam ukucanu rutu ali nisam znao da li je i koliko sve to prohodno. Imam dobar osećaj za snalaženje u prostoru ali ipak... Rekao sam Loli - ako mi se učini da nešto previše lutam, da mi nešto nije jasno, da negde ne može da se prođe a kao bi trebalo, vratiću se u Brzeće, i okolo asfaltom, jbg ima 17km do vrha, neću crći. A ti se sunčaj gore i čekaj. Sve je bolje nego da ostanem u nekoj šumi i motkom sebi krčim prolazak kao Tarzan. 

Srećom sve je bilo prohodno, više nego jasno i očigledno. Nikada nisam bio na tom delu planine, ski staze su bile puste, nisam sreo živu dušu ni na 2 ni na 4 noge. U svakom trenutku sam video po metar levo i desno tla po kojem gazim, i 20 metara ispred. Nikakve zmije lisice bakrači. Ne trči se svakog dana vertikalni kilometar, to su dani koje ne smeš da usereš. 

Na par mesta nizbrdo po džombama i 25% nagibu, strčkao sam primetno opreznije nego što sam navikao. Nije strašna razlika u brzini između 12 i 10 km/h, ali je ogromna razlika u osećaju kad je sve (i kad nije) pod stoprocentnom kontrolom. Odradio, završio, umoran i zadovoljan. Ponosan čak. Jer sam sve savršeno pripremio, organizovao, imao sam i rezervni plan, krenuo sam sâm sa željom da sâm i dođem do kraja, bez rizika koji bi u moje strasti upleli druge ljude i pokvarili im dan. 

Najbolje je kad si sportista i avanturista i gss, tri-u-jedan. A za to je potrebno da imaš dovoljno jasne planove, u kojima sreća neće biti odlučujući faktor. Ta gđa Sreća je sa mnom bila i na Ti i na Vi, kako kad. Nisam ni ja baš cvećka kad se radi o čuvanju svog tela od budućih ožiljaka. Ali imam neki osećaj dokle treba ići. Umem da prođem kud se ne može proći, ali umem i da okrenem nazad. Svako iskustvo nas nečemu nauči, i oni tvrdoglavi i oni popustljivi momenti. Lepo je u kritičnim trenucima umeti sagledati više varijanti za izlaz, jer samo tada imaš mogućnost izbora.

srijeda, 21. lipnja 2017.

neDužina

Nakon iks meseci ili možda godina, nemam pojma koliko mi (ne) traje sećanje, opet sam otišao na dobrovoljnu dužinu. Sa dva plana, pa je ispalo po pola od nijednog (nadam se da ovo ne čita profesorka srpskog). Prvo sam mislio na trail dužinu, pa sam pomislio šta fali asfaltnoj dužini ali po brdima. Onda sam uzeo patike koje su dobre za sve, misleći da ću ipak na asfalt. Pa sam nakon 8km skrenuo na makadame uzbrdo, ali ne što mi se išlo po kamenju nego jer gore u selu imam česmu pored jedne crkve. I tako sam se odozgo vratio po asfaltu nizbrdo. Pa je ispao nit ravno-valovit nit brdski trening, nit asfaltni nit trailerski. A dužina i nije bila toliko dugačka koliko je bila teška zbog vrućine. Džabe sam se krio ispod drveća, senka je senka, ali +31 je +31, a Fata je bila u drugom planu :-)

U glavi sam se frljao sa tri sata trčanja a vratio se kući nakon 2h10. Naime od bilo čega što bih uradio danas, odmorio bih se do trke u subotu uveče. Tojest ne trke nego tempo trčanja na 10km. Teško da ću to uspeti da shvatim kao trku. Nikad nisam voleo 10km. Onaj sudar u glavi, kao to bi trebalo da bude brže od polumaratona, okej. Ali ja bih voleo da bude PUNO brže, da mažem, da letim, ali prc milojka, ono je samo za nijansicu brže. A ako je vrelo letnje popodne, niko ne kaže da će UOPŠTE biti brže. I to je taj nesklad između želja i stvarnosti. Očekivanja uglavnom budu na strani želja, i zanemare realnost. Nažalost.

Iskreno, iz nekog razloga sam skroz izgubio veru u svoje noge. Nemam pojma šta mogu i kada će klecnuti. U zadnjih nekoliko godina su me toliko puta razočarale da više ništa značajno od njih ne smem ni da očekujem. Pretrčale maraton preko Plitvica bez metra hodanja, fino. Par brdskih polumaratona za par minuta iznad sat i po, ma šta mi reče.

Toliko sam izgubio veru u brojeve da vrtim neke skroz jadne računice. Ako sam na prvoj trci nakon preloma u Novom Sadu trčao 1/4 maratona po 4'24''/km, pa valjda bih sada trebao brže? Barem za minut? Dva? Neee, ne dva. Ali nema veze. I ako sam prekjuče trčao 10x800/400 (12km) prosekom 4'26''/km, pa trebao bih na trci da trčim 10km bar malo brže? Ili ne? Možda sam brži kad pravim promene nego kad trčim Tempo? Šta sad, koliko mogu ispod tih 42 minuta? Ovako sveže polomljen i sveže skrpljen u vruće veče, + zna se koliko mrzim popodnevno trčanje i da sam u 6 ujutru leptir a u 6 uveče bumbar. A opet, ako sam rekao da idem na samo još jedno tempo trčanje, čemu ovolika psihološka priprema? Dečko, ajde oladi.

Ono što je važnije, to je da mi je propala prava (real) dužina za Sljemenski. I to ću verovatno nadoknaditi odmah u nedelju nakon Brčkog, ili u ponedeljak. No o-tom-potom...

utorak, 20. lipnja 2017.

65

nakon 4 meseca i 14 dana od preloma, danas sam prvi put otišao biciklom u one planine pod kojima sam nastradao.
dole u selu sam tražio onog malog crnog psića koji mi se onomad bacio pod prednji točak, ali ga nije bilo
nekako sam mesecima zamišljao da ću mu odneti viršlu ili dve, a poneo sam mu kesicu hrane za mačke.
da se pomirimo.
da mu kažem da sam mu i oprostio i zaboravio.
možda mi je život krenuo i nabolje nakon njegove intervencije,
ko to može znati.
nakon toga sam svratio u kafanu u kojoj su mi dali telefon da pozovem Hitnu.
malo popričao sa konobaricom.
rekao da mi je bilo nezgodno da im donesem nekakav ratluk ili kafu, u džepu od dresa.
pa sam im doneo medalju.
sa jedne trke.
na lepoj crvenoj traci, presovanu od drveta, baš idealna dekoracija za potplaninsku kafanu.
ona reče nekoliko puta hvala, ja rekoh nekoliko puta hvala.
ona reče evo ovde ćemo da je okačimo, baš je divna uspomena, i pokaza mi prstom na neki zid od lamperije.
došao kući, najeo se paradajz salate i popio celo pivo, stao na vagu sa sve šorcem majicom i mobilnim telefonom da bih nečim slikao težinu, i sve pobrojano je jedva nakupilo 65 kila.
biće od mene nešto.
ako ništa drugo, lagan kovčeg za preneti.



Laura

"Beaten, battered, and cold"


Trčim juče one oprezne mlakušne deonice i razmišljam o tome kako mi je pre nekoliko godina Janko rekao "previše se trošiš". Pokušavam da zamislim svoje mišiće, da vidim kroz kožu. Tanane paučinaste niti koje treba ojačati, a ne pokidati. Kao da sam se ove godine promenio. Nemam onaj divlji nagon da sve mora biti jako. Ranije sam trčao 3km zagrevanja za Tempo Krug od 14km sa 300m uspona, i 3km rastrčavanja kući, i svih 20km je bilo najjače moguće u okvirima tog rasporeda lakše-jače-lakše. Zašto bih rastrčavao po 5' ako mogu po 4'40'', ovako će biti bolji prosek.


"My children will live just to grow old"


Ove godine pak, nešto se prešaltalo. Idem na trening kao na gubilište. Sumnjam hoću li imati snage, volje. Onda BAM raspalim deonice kao da u meni žive dve odvojene ličnosti, i čim završim deonice opet se prebacim na Onog Mlitavog kojem se plače od muke što treba da dotrči tih poslednjih kilometar i po do mesta gde je ostavio biciklu. Mirno spavaj Sale. Nijednog od te dvojice svet neće pamtiti. Svet je zapamtio Mocarta po mocart kuglama a Karađorđa po šnicli.


"But if I sit here and weep"


Vidiš ti to, kako se Laura i ja fino dopunjujemo. Neću kukati. Samo me zanima šta se dogodilo. Gde je nestalo ono o prevelikom trošenju. Zar trošenje nije način života, štaviše - smisao života? Možda sam se već do te mere potrošio da mi je i ovo sadašnje neki maksimum, a ja ga upoređujem sa nečim od pre 10 godina? Kada bi umeli da uporedimo sebe sa onim što nas čeka za 20 godina, verujem da bi danas bili puno zadovoljniji.


"I'll be blown over by the slightest of breeze"


Navika je đavo. Kad sam se na prvom zajedničkom treningu čvaknuo sa Anom lakat o lakat, čitava dva kilometra smo jedno drugom objašnjavali kako je to zato što široko držimo ruke. Jednom sam se nakon Dužine probudio sa modricom ispod lakta. Nabola me jedno 30-ak puta, na svakom kilometru po jedanput. Na sve se navikneš osim na to da ne razmišljaš previše. Gledaš mačke kako se igraju i zavidiš im. One ne misle kako im je bilo pre godinu dana, kako će im biti za 10 godina, i da li će ih uopšte biti.

nedjelja, 18. lipnja 2017.

ogledalo

Kad mi kroz glavu prolete reči one Đonijeve pesme "men' se dušo, od tebe ne rastaje" onda je prvo što mi padne na pamet slika Mene, kako pevušim onom Sebi od pre nekoliko godina. Onog nePolomljenog. A rastali smo se, biće, zauvek. Čak se rastadoh i od Onog Prošlogodišnjeg koji je u januaru pretrčao 1100km i do kraja godine sebe tim eksperimentom pretvorio u boljku. Hteo sam da napišem biljku ali neću prepravljati, ovako mi se više dopada. Tastatura želi nešto da mi poruči...

Bio sam ubeđen da sam prošle godine u Vrbovcu trčao 1h33 jer sam dan ranije u Fužinama trčao 1h30, međutim sad vidim da sam u Fužinama bio malo sporiji a Vrbovec sam po onom pljusku sljuštio za 1h30. SVA SREĆA da je u svesci zaokruženo, pa tih nonšalantno upisanih 1h30 u biti znače 1:30:41.

Ove godine sam mislio da ću biti zadovoljan sa 1h31-1h32, i u sredini tog očekivanja bih i završio da nisam znatno oduzeo gas u zadnja dva revijalna kilometra kada je svako obavio šta je imao i kad nam se napokon ukazala prilika da se malo ispričamo. Umesto da jurimo štopericu. Amateri. Zato mi je izašlo okruglih 1:32:00... Ali obzirom da sam tamo redovan i dragi gost, još uvek gajim nadu da će mi organizator pokloniti onaj rezultat "kao iz Kauflanda" tojest 1:31:59.

2016 : 2017 godina, isti sat (Polar M400)
20,860m : 20,910m (izgleda da sam danas žešće sekao krivine)
prosek 4'20''/km : 4'23''/km
prosečna kadenca 90 : 93 dvokoraka/min
prosečan puls 146 : 153
(prošle godine je štedljivo kucalo, zbog polumaratona dan ranije)

Najveća razlika je kao i na prethodnim trkama ove godine bila u kadenci. Trčim bržim kraćim koracima, najverovatnije iz prostog razloga jer nakon preduge pauze još uvek nisam dovoljno ojačao.

Razlog iz kojeg mi je danas prevagnulo zadovoljstvo nad razočarenjem je taj što sam se grozno osećao. Spavao sam onako nit dobro nit loše, a probudio se doslovno polomljen. Premoren, sa bolovima u nogama, leđima, ramenima. Kao da sam desetak dana bio na radnoj akciji, i da su me odatle istovarili direktno na trku. Nema goreg osećaja od tog kad jednog dana negde putuješ sav euforičan i u sebi skandiraš "tr-ka! tr-ka!" a sutradan pomisliš "ovo će biti katastrofa, džabe sam dolazio".

Srećom nije bilo BAŠ toliko loše kako je delovalo u 7-8 ujutru. Prvih nekoliko kilometara oprezno, lagano, da mi deluje kao lagano-srednji a nikako kao jači Tempo, a zatim par kilometara još sporije, jer sam stalno imao osećaj da "to nije to" i da treba da čuvam još veću rezervu.

Dok sam ja razmišljao kako da se sa što manje napora što efikasnije otarasim konkurencije, ne znajući da dotična Žrtva uopšte nije u mojoj kategoriji, istovremeno je eksplodirala ženska trka pa se do kraja više nije znalo ko tu kome više smeta a kome više pomaže. Oko 5-6-og kilometra sam mislio da će ovo biti najusamljenija i najdosadnija trka koju sam ikada trčao, a od 10-og do 20-og se sve pretvorilo u psiho-triler sa elementima vruće lepinje sa pretopom.

Pretpostavljam da bi u Fužinama bio bolji "provod" jer je bila masovnija trka, ali ću prvo sačekati izveštaje i uporediti "gužvu" u istom okviru rezultata. Ove godine je čak i Vrbovec ispao nategnut po pitanju satnice pa sam od 30 sati proveo 67% u autu & krevetu, dok se ostalih 33% već jedva sećam. Sveukupno desetak minuta na društvenim mrežama, što sam večeras obilato nadoknadio ako se ovo računa.

subota, 17. lipnja 2017.

prvo fruštuk, onda na put

kažu da je ova naša najnovija političarka peder, pa sam u znak podrške zemlji svog boravišta obrijao noge i ofarbao kosu u narandžasto. već merkam mesto nekog ministra, ili za sport ili za socijalnu skrb, jer ne znam koje je nadležnije za pomoć našim ultrašima u odlasku na svetsko prvenstvo.

inače iz čiste dosade ili stručno rečeno od bolesti zvane crvu dupetu juče sam otišao da malo protrčim. koliko se sećam u utorak i četvrtak sam išao na planinsko-kamenjarsko trčanje, i to je sa onom nedeljom na Kopaoniku bio triptih za kvadricepse i gudački kvartet.

bežanje od ravnog. kad trčim po ravnom onda me zatežu lože, iz prostog razloga jer nisu trenirane dovoljno. onda ja izbegavam trčanje po ravnom da me ne bi zatezale pa me na trkama zatežu sve više i više. onda ja opet u međuvremenu trčim samo po brdima i tako u krug evo već dva meseca.

sa dolaskom toplog vremena psi mogu da izdrže sve kraće i kraće šetnje pa mi tako možda ostane nešto vremena da ubacim i ono famozno drugo trčanje, tj ako bih ga ubacio ujutru bilo bi prvo. takozvani futing. pola sata. po ravnom. pa da mic po mic nakupim te ravnoće.



kad smo kod ravnog, valjda se i ovo računa. 30 dijagonala na pomoćnom terenu. glavni teren su navodnjavali i to mi je dalo ideju da letos jednom odem tamo na dijagonale, dok me ne primete i oteraju. trasiraš putanju ispod onih prskalica i u svakom krugu tj 8-ici ako ideš dijagonale dobiješ malo vode po glavi, mmmmm.

bilo mi je smešno što sam umesto road running podesio trail running, kontam trava je ipak trava. gde si bio, na trejlu, šta si radio, ubrzanja :-)

uglavnom mi jedan krug tj osmica izađe 330m, pa tako imam 6 dijagonala u kilometru, odnosno 30 na 5km. danas je iz nekog razloga gps svaki krug izmerio desetak metara manje, no ono što je bitno je da su mi se nakon prvog kilometra (lenjo, sporo, zagrevajuće) preostala 4 vrtela oko 6 minuta, što nije tako ni loše kad trčiš 110m po džombastoj travi pa 50-ak metara lagano prošetaš iza gola do početka sledeće dijagonale nazad, dakle trećina je šetajuća. povremeno sam viđao brzine oko 17-18 km/h što je daleko od ikakvog sprinta ali nisam ni pokušavao da budem nešto naročito brz, više sam se koncentrisao na tehniku.

za sat vremena krećemo u Vrbovec, Fužine su otpale pa propale i moraću da se zadovoljim sa samo pola prošlogodišnjeg vikenda. ionako sam ove godine "pola čoveka" pa u svemu tome ima neke logike.

što bi reko tom vejts
"and if the sky falls, 
mark my words, 
we'll catch mocking birds"

četvrtak, 15. lipnja 2017.

davljenik

onaj davljenik iz priče, koji je trebao da se uhvati za slamku, e taj je počeo da žvaće slamku da bi njom isterao neke komadiće od ručka koji su mu zapali između zuba. i dok je tako čistio zube on je potonuo i udavio se. nije se uvatio za slamku. zažvakao je, papak. ko mu je kriv. 

e tako nekako sam i ja danas. 
shvativši da zbog raznih obaveza ne možemo da stignemo na trekking ligu na Jastrebac (veoma je to kreativno da napraviš start u 9 ujutru u subotu, pa da mi što radimo u petak popodne moramo da iznajmimo helikopter do tvoje vukojebine ako hoćemo da stignemo na vreme) a da su se i šanse za Vrbovec smanjile sa 90% na 33%, otišao sam na "onaj"...

ne na onaj svet, nego na onaj Trening koji sam zvao Uskrsnuće.
još proletos kad mi je doktor rekao da je kost "skoro pa srasla" ja sam to odmah znao, da ću se FULL regenerisan osećati tek kada budem bio sposoban da izvedem taj famozni PM PM.

(podMedvednički poluMaraton)

za to je potrebno puno više od forme za polumaraton.
treba otići biciklom pony (što je Milijana gony) 24 kilometra do podnožja planine, zatim treba otrčati krug od 22km (+800m -800m) po grubim makadamima i skroz razjebanim zemljanim šumskim putevima, i naravno vratiti se ista 24km biciklom kući.

e sad.

ranije sam ja to peglao u fazonu tempo vožnja (na bicikli pony ali koga briga) pa tempo trčanje pa tempo vožnja nazad. danas sam imao malo kmekav plan. otići biciklom "kako bilo" do tamo, otrčati "kojim bilo" tempom krug koji ću pride malo ošišati jednom prečicom, i nekako se dokotrljati nazad kući.

ma sve bi bilo super da u jednom času nisam greškom zaustavio Strava aplikaciju i tek nakon 2.5km primetio da sve stoji u mestu. kad sam opet stisnuo REC pojavila mi se prava linija kao da sam avionom preleteo tih zadnjih 15-ak minuta, a tek ću videti kako je to uticalo na dužinu trčanja.

uglavnom, da sam probao, jesam, da sam u nečem uspeo, paaaa, uspeo sam da probam, to je tačno, a da sam uspeo da sve izvedem kao u "najboljim danima", e pa to nisam ni očekivao.

srijeda, 14. lipnja 2017.

"umjesto isprike"

zakazao sam kao bloger, osnovna ćelija civilnog društva!
opio me uspeh, povratak na stare vrednosti.
i zaboravio sam na obitelj, navijače, komšije i susjede.
nakon onog ludog vikenda, prvog ove sezone "bez Trke",
imao sam (za sada) sendvičić od tri dana bicikla-trčanje-bicikla.

u ponedeljak sam nakon duuugačkog planinarenja otišao na 2h tempić-vožnjice, u utorak sam imao iznenađujuće jak i dobar trening planinskog trčanja, a danas (sreda) sam opet otišao biciklom na 2h tempa po brdašcima.

sad tu, koga briga za pulseve, prosečne brzine, gluposti.
jutros sam na fejsu zapisao jednu zanimljivost koju ću sad ovde prekopirati:

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

jutros sam išao na mikro-planinarenje se jednim od pasa i evo jedne onako, anegdotice. izlazimo na magistralu novi sad - podgorica na brdu iznad grada i primetim dva policajca kako nešto odmeravaju koracima. čujem nešto tipa "dvadeset metara i tamo još sto sedamdeset". pokažem im na crtice na asfaltu, i kažem da su povučene svaka na 25m, tako putari mere prilikom obeležavanja. na svakih 100m imaš ispod takve crtice i broj 6-7-8 (600-700-800m) a puni kilometri su napisani u celini. e sad jbg, putari su to obeležavali pre 5 godina pa pre 2 godine i te crtice se preklapaju, treba malo više pažnje da se razaznaju stare od novih. a panduru moraš deset puta da objasniš
pita me za dve koje su na 5m jedna od druge "čekaj znači ovo je 25 metara?" a ja prevrnem očima
(usput svo vreme nevidiljivim prstima tapkam po nevidljivom stolu od nestrpljenja jer sam sa Mojom Kumom bio usred jednog životno važnog razgovora, i sad polako gubim nit rizikujući da mi se život opara kao vuneni džemper)
pitaju šta znače veliki brojevi ja kažem to su kilometri od Novog Sada, jer ova magistrala M21 odatle počinje. zahvaljuju se na pregršti informacija.
elem kad su shvatili da je raskrsnica sporednog puta koja ih interesuje "na tri crtice od broja 133" srećno su povikali - dakle 133,075 metara!!!! nenenenene, vičem ja, vidite da iznad crtice piše 133 a ispod stoji 9, oni pitaju pa šta mu sad znači to 9? pa rekoh to je 133.900m, jer eno ga taj vaš 134 odmah gore iznad.
aaaaa, pale im se sijalice nad glavama i sad su srećni i prosvetljeni, vidiš ti to, ko bi rekao. slikaju taj broj na asfaltu i pride jedan u telefon upisuje 133.975, ko bi rekao da je 25 metara manje od 134 kilometra toliko komplikovan broj?
nikad ne znaš koje sranje mogu da napravim u životu, zatrebaće mi možda i ova patrola. sad ih već imam četvoricu od osmorice (4 patrole x 2) "među prijateljima"

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

eto za sada je plan da smo odustali od Fužina iz tehničkih razloga (možemo najkasnije da dođemo na trku otprilike 10-tak sati nakon oficijelnog starta, pa onda zvuči pametnije da ni ne pokušavamo) i da ćemo 80% dojuriti u Vrbovec na 5-10-21km gde-koji-mili-moji.

ta šema ostavlja još sutra mogućnost za neki "trening" koji me neće onesposobiti, ako već dolazim na "trku", a i ovako nisam baš stopostotno spreman.

sinoć sam pokušao da se ovešam o sobno vratilo (ono u vratima, valjda se zato i zove vratilo?) ali sam nakon tri desetinke sekunde pao na zemlju od bolova u ramenu tj negde u dubini bivšeg preloma bivše jednodelne ključne kosti. crkla dabogda, kada će već jednom skroz zarasti.

nedjelja, 11. lipnja 2017.

najgore

na veliku žalost mojih nogu, sve se ostvarilo prema najgorim pretnjama iz bunara moje lude glave. pobegao sa svadbe odmah nakon predjela. iz pršute i kulene spičio dvolitarku koka kole, otrov se otrovom izbija. krenuo prema najbliže, brdu, onako odoka. izašao iz Niša ka jugu međutim prc Milojka to brdo se završilo nakon 4-5km pa se put nastavio valovito do nizbrdo. nekako sam se snašao i kroz nekakve livade i šume uspeo da pronađem alternativni povratak da ne bih baš tako "luzerski" otišao do-Nigde-i-natrag.

nisam ni primetio da sam usput koristeći stravu fotografije gps prenos podataka bla bla spičkao dosta od baterije mobilnog, koja već na polasku nije bila puna. naime pametnjaković od mene je zaključio da mu nikakav sat neće biti potreban te da će telefon završiti sve poslove, Marica za sve.

uveče sam, sa mesta suvozača fotkajući oblake za instagram, sa zgražanjem shvatio da imam samo 19% na raspolaganju. nekako sam sa Lolinog mobilnog "utvrdio gradivo" za nedelju, još jednom proverio putanje i planirani prolazak sa 1000 na 2000m nadmorske, i legao da spavam bez sekunde provedene na preostalim društvenim mrežama. batery save na max.

u nedelju ujutru sam iz podnožja Kopaonika gde smo prespavali krenuo ka vrhu sa 15% sa planom da ne smem da potrošim više od 1% po kilometru. to je podrazumevalo da ne snimam trening na Stravu nego da samo na svakih par km na kritičnim mestima proverim Maps i vidim da li pratim zamišljenu putanju.

bogu fala nigde nisam zalutao, do pred sâm kraj, kada mi je svo vreme pokazivalo da je Pančićev Vrh negde desno nizbrdo (?) a da ja idem prema nekom neidentifikovanom vrhu levo. dođavola, ruta mi je pokazivala "cilj" na podnožju ski staze Pančićev Vrh a ne na vrhu. to mi je pojelo zalihe baterije između 11% i 5%.

srećom tu ima tih ski staza kao u snopu sena pa sam se nekom već popeo do čuvene kugle i nekom drugom strčao nazad u centar turističkog mesta. ukupno mi je izašlo nekih 1130m uspona jer sam imao i par nizbrdica na usponu ka vrhu, a nakon završnog uspona na skoro 2000m sam morao po strmom džombastom zemljokamenjaru da se spustim na 1700-tinak gde je Lola parkirala auto.




petak, 9. lipnja 2017.

ukratko

sreda nakon plitvica
4 x 800-900m brdski intervali
osećaj prosečan, brzine prosečne

četvrtak nakon plitvica
4 x 800-900m brdski intervali
osećaj vrlo dobar, brzine nadprosečne
all time treće najbolje vreme
samo 3 sekunde po deonici sporije nego prošle godine u isto vreme, u tjednu nakon plitvica

danas 30km lagane tempo vožnje na bicikli
sutra na svadbu udaljenu 320km, bliža bi nam bila trka u Kuli!
ali takva je sudbina, ne možeš baš svakog vikenda na trku

prekosutra imamo treking ligu u zrenjaninu ali lolu boli stopalo a ja nisam baš toliki ego da bih samo zbog mene oboje toliko putovali i komplikovali si život
tako da najverovatnije ništa

možda pobegnem sa pola svadbe, nakon predjela, pa odem da trčim po Nišu dok svatovi jedu sarmu i pečenje, pa se vratim na tortu taman da vratim šećer na normalu

biće to jedan bum tras neisplanirani i iznenadni vikend

srijeda, 7. lipnja 2017.

11

logično je da nakon naslova "10" ide naslov "11"
danas sam u nedostatku bolje ideje otišao na onaj "default" trening, na koji odem kad god želim najbolji "bang for the buck"
realno, šta će ti bolja ideja ako imaš dokazano najbolju kombinaciju?

stari put bez prometa koji je klizište desetkovalo, napravilo par prekida asfalta, pa onda ja fino na onim čitavim delovima otrčim 4 deonice od 800-900m, a između po odronu/zemlji/makadamu malo prošetam praveći nekakve mrtvo-aktivne pauze, i "sve 5"

napredak je opet VIŠE NEGO OČIGLEDAN,
ako ga posmatramo mikroskopom :-)

3 dana nakon Plitvica (42km), danas sam imao gotovo iste prolaske na deonicama kao i 3 dana nakon Banja Luke (21km), tačnije za 4 deonice mi je ukupno trebalo 5 sekundi više
pritom sam danas ciljano "išao sa 90%", da bude bez izdisanja, ali sam usput pokušavao da trčim kraćim koracima, sa što višom kadencom



prosek koraka je ispao 190/min (!) pa ako su i bili za 5% kraći od uobičajenih to je sasvim nevažno... a i očekivano za samo 70 sati nakon Maratona, ili je možda bolje reći nakon prve Dužine u ovoj godini

upravo shvatam da u terminu Vrbovca 18.06. postoji još zanimljivija trka MedvedRun na 5km/10km, no istovremeno sam video da su prijave zatvorene tako da ovaj završetak bloga možete zanemariti. ili možda ne. hmmm.



10

toliko puta sam brojao da sam možda prebacio sa 8 na 10, ili se sa 9 vratio opet na 9, ali uglavnom mislim da smo moderno rečeno "odradili" 10 vikenda zaredom na trkama.

i tras, sledećeg vikenda imamo planiranu pauzu.
ne zato što nam se ne ide na trke, nego jer smo već odavno dobili pozivnicu za jednu svadbu :-)

tako je bez ikakvog razmatranja unapred otpisan taj vikend u kojem smo od repertoara imali trku na 5/10km u Kuli, trku u Vale/Bale-arima, i jednu treking ligu koju je Lola zamrzla iz dna duše pre 2 godine.

sada su mi ostale tri mogućnosti
1) da je nagovaram da veče nakon svadbe (subota) otputujemo što bliže toj treking ligi (nedelja) pa da tako spojimo svadbu i trku
2) da isplaniram(o) neki trening u nepoznatim krajevima, na putu ka svadbi ili sa svadbe, tipa Kopaonik Jastrebac Goč
3) da ipak otpišem ceo predstojeći vikend i da se skoncentrišem na priliku da spojim 12 slobodnih dana za treniranje, i isprobam neke nove šeme za 2017.

onaj tamo pak vikend je malo komplikovan jer nismo u mogućnosti da igde otputujemo u petak, pa za sada zvuči da Fužine ispadaju iz svake kombinacije, osim neke ludačke da krenemo kasno popodne i tamo stignemo u ponoć, da bi u subotu 17-og trčali trku. šteta, prošle godine sam mislio da sam se "zaljubio" u Fužine ali šta ćeš, život se umešao.

otud trenutno jedino izgledno zvuči Vrbovec koji je u nedelju 18-og, i u kojem smo već toliko puta bili da je na granici da nam već dosadi. naime do pre nekoliko godina je Vrbovec uvek išao 2 dana nakon Karlovačkog Cenera pa smo to uvek kombinovali, a sada je Karlovac prebačen na samo 5 dana nakon Plitvica i dva (tj sa povratkom četiri) toliko dugačka putovanja su mi totalno besmislena.

nakon toga bi trebala da usledi još jedna promena, a to je da umesto NS Noćnog maratona koji mi je zbog kasnog starta uvek bio previše komplikovan (baš kao i trka u Kuli zbog beskrajnog završetka) po prvi put u karijeri odemo u Brčko na čuvenu uličnu trku.

okvirno za sada plančić izgleda
18.06. vrbovec
24.06. brčko
01.07. rakovica
08.07. sljemenski

utorak, 6. lipnja 2017.

opet taj zao statak

šta reći
nezgodno je, uvek je nezgodno nakon trke
sretnem tamo 100 ljudi i sa svakim se ispričam
i sad sednem nešto da napišem, pa kontam da svi već sve znaju
onda ipak nastavim pa pišem kao neka sekretarica,
za arhivu
da ne bude da je ostalo nezapisano
ko zna, možda onih 100 svi dobiju alchajmera pa požele da se prisete

elem kao što sam priželjkivao u najcrnjim snovima, tako je i bilo
Kuma je uspela da zamani brojeve tj čipove tj imena,
i tako se dokopala mog broja za 21km, a ja sam dobio njen za maraton

u smislu, već sam se toliko "uhodao" sa tim tempo trčanjem svakog vikenda
da li bih išao plitvice 1h32 ili 1h35 to više nikoga ne bi bilo briga
jeste da mi se forma pomera sim-tam po minut na 10-ak dana,
ali ko zna da li je staza duža ili kraća, ja živahan ili drven, itd

sve u svemu prijala mi je promena ko pijanom šamar
iz čega se jasno može zaključiti da mi više nije prijala nego što jeste
to što sam samog sebe izbacio iz kolotečine, hmmm
pa valjda je i dobro zbog nečeg, ali ne mislim da mi je bilo "lepše"

jednostavno mi je u ovom stanju dužina od 44km bila previše
(sa mini zagrevanjem)
cilj je bio da nigde ne hodam,
a jedino moguće odstupanje sam zamislio da u stanju krajnje iscrpljenosti mogu da prošetam zadnja 2km uzbrdo i zadovoljim se sa Dužinom od 40km trčanja
no noge se nisu na 40-om bunile ništa više nego na 25-om
(a i tada su već zapomagale)
tako da sam se bez žurbe ali i bez panike lepo popeo do cilja

da sam kod kuće trčao brdsku dužinu od 42.5km,
SIGURNO ne bih išao primetno brže od 4h, sa stajanjima na česmama i pišanjima i fotkanjima bi sigurno prešlo i preko 4h
u tom kontekstu 3h34 zvuči svemirski i neočekivano

negde u martu sam imao "san" da počnem sa trčkaranjima 8 nedelja nakon preloma, a da na prvu trku odem nakon 12 nedelja, odnosno da na prvu "zaista" trku odem nakon 4 meseca
a eto u tom terminu nisam otišao na prvu Kontrolu na 21km, kojih sam već natresao nekoliko, nego sam štaviše i maraton otrčao

da li je bilo brda & vrućine mi ništa bitno ne menja stvar,
to zapomaganje i plakanje sam prepustio rekreativcima
i vidim da im odlično ide


ponedjeljak, 5. lipnja 2017.

2017 u slikama

do ovog trenutka 779 km trčanja
i 1009 km pešačenja/planinarenja u 2017-oj.
dakle oko 1800 km "na nogama".
plus oko 1700 km na raznim biciklama,
za to bi se moglo reći "pola na nogama pola na dupetu"



Kuma i ja zamenili brojeve!
Njoj je nakon teške povrede 42km nemoguća misija, a meni su dosadili polumaratoni.
Cilj za sutra glasi - da ugledam cilj.
Prva Dužina nakon pola godine, biće zanimljivo!



rekao čovek da planira 3h30, i onda ga ja putem zadržavao, i toliko ga iznervirao da je popodne viđen kako je krenuo na još jedan krug, da smiri živce

nedjelja, 4. lipnja 2017.

eto

šta si hteo to si dobio.
čačkao si mečku, sad se češkaj po glavi.
fino smo moja Kuma i ja oficijelno i po pe-esu zamenili brojeve i sad sam ja postao tetka jednog predivnog zelenookog dečaka, ne, to se tako piše po fejsu, ja sam postao tetak jednog predivnog zelenog broja za trku na 42km.
ono što bitno razlikuje današnji dan od sličnih je što nemam prostora za improvizacije i trebao bih da se slepo držim plana za prvu Dužinu.
nakon pola godine ću prvi put trčati duže od 2h u cugu, s tim da su mi dva najduža treninga od po 2h bila hard core planinsko trčanje sa štapovima.
na asfaltu nisam premašio 1h37, a danas ću morati više nego duplo??
nemam ama baš nikakve ideje o brzinama, niti me brzine muče na ovako promenljivoj stazi.
osećaj mora biti lagodan, pulsevi moraju to potvrditi i ostati niski.
nema one naivštine tipa "ma samo da pređem preko brda pa će se 159 spustiti na 154". nekad bilo, sad je samo uspomena.
idem da se malo igram sa tim prvim mačićima, i da pazim da mi ne ispadnu u vodu. a ovde kao za inat, vode za izvoz! :-)
kako god lagano išao svestan sam da će mi kraj biti težak. al okej, zato se i zove trening. idem da uradim nešto što nit mogu nit ne mogu, pa će mi sledeći put biti lakše.
fale 2 dana do puna 4 meseca od preloma.
šta god se danas dogodi između 9h i 13h, premašiće sva najoptimističkija očekivanja iz marta i aprila.
to ne smem izgubiti iz vida.

subota, 3. lipnja 2017.

promene

Promene raspoloženja su najgore promene zato što se u biti ništa ni ne menja, samo ti misliš da se nešto silno promenilo. E onda ako zbog toga promeniš nešto u stvarnosti, onda su ti dalje promene raspoloženja zagarantovane.

Kao da sam do sada premalo zajebavao sve koje sam mogao, sad sam podigao lestvicu na novu visinu. Zakasnela prijava pa promena startnog paketa sa tamo nekog na Moje Visočanstvo, i sad mi je iznenada dosadilo da mi svakog vikenda "bude fino" (kupio sam bombone, kupio sam čokolade, i karte za kino... hmm, da taj stari hit ne zvuči pomalo pedofilski?) pa mi se uvukao taj crv da bih možda mogao pokušati da pretrčim 42km.

Nakon dva meseca "treniranja" i evo 9 uzstopnih Vikenda na trkama koje su praktično bili grupni treninzi Tempa (život običnog Tempa), sve je to ušlo u kolotečinu. Krenulo je od 4'40'' po kilometru iako sam bio ubeđen da ću krenuti iz puno dublje tačke, obzirom kako stručnjaci pišu da vo2max pada puno brže u nedeljama neaktivnosti, štaviše zvučalo je da će mi doći do nule, ako je tim papirima verovati...

Pa sam se onda ugnjezdio oko 4'30''/km svejedno da li je staza bila duža ili kraća ili ravna ili brdska, pa sam otud čas delovao brz čas spor, već zavisno koje rezultate gledamo. Evo zadnja trka je bila po 4'19'', to je nekada bilo sporo i za Maraton a gle preokreta sada deluje "solidno" na Half-u?

Možda sam se uplašio, pa bih pobegao na 42km? Ha? Možda sad počinjem nešto OČEKIVATI, a nema ništa gore od toga kada te pojedu očekivanja. Sad bih ja Plitvice svakako ispod 1h34 jer su bar malo ravnije od Krašića, a kontam ako baš budem sekao krivine možda uspem i za 1h32, a 1h30 SIGURNO ne mogu tako da mi je nezadovoljstvo unapred obećano.

Gledano iz te perspektive, SVAKI maraton bi bio dobar. Izgovora imam "za izvoz". Preteška povreda, preduga pauza, prespor oporavak jer me rame još uvek boli kad nešto duže radim, premalo kilometara, nijedna Dužina. Najviše km sam pretrčao pre 6 dana u Bosanskom Novom jer sam trčao nazad pred Lolu pa sam nakupio 30km brutto. Od čega 1h31 tempo trčanja i skoro sat vremena kaskanja u mestu. Teško da se to može smatrati pripremama za maraton. Btw ako već ne znate šta na talijanskom znači brutto, nemojte ni guglati.

Opet, bliži se i Sljemenski. Plitvice bi mogle biti idealna prilika za Prvu Pravu Dužinu. Za par nedelja da otrčim još jednu i to je to, već bih smeo da razmišljam o 3 kruga na Medvednici. Sudbina nije u mojim rukama i to je ono što od svega ovoga pravi Triler. Možda će da može, a možda neće da može, možda Franjković kaže kako ne može da može. I onda šta da radim (kada odu prijatelji moji), da li da trčim Half i da pre i posle trke pokušam da pretrčim što više, glumeći Dužinu, ili da odem na 42 sa brojem za 21, pa da se na Stravi hvalim kako su me svi prestigli na onoj Flybys animaciji?

četvrtak, 1. lipnja 2017.

veliki povratak na mala vrata

pre par dana sam prvi put formulisao naziv za taj davni koncept Mikro Ciljeva. kad nisi raspoložen za velika dela, a znaš da i samo jedan korak vredi više nego nijedan. štaviše ovih dana sam ga rastegao i do Nano Ciljeva.

prekjuče sam išao da se nakon nekoliko godina iznova upoznam sa stazom "930 stepenika" iznad Manastira. lakše se trči odmah pored stepenika, po kamenju. međutim sada je tamo korov do kuka a na mestima i do ramena, što malo otežava jurnjavu. kao da uspon od 20-30% nije dovoljno zahtevan sâm po sebi...

juče sam mislio da bih 3 dana nakon polumaratona trebao da budem odmorniji nego 2 dana posle trke, pa sam ponovio taj uspon. štoperica je rekla 5'13'' naspram 5'18'' (iskreno, očekivao sam puno veću razliku) ali je Strava nekim čudom prvi "umoran" uspon izmerila 5'16'', a drugi 5'17'' :-D

ajd dobro, nije ni prvi ni poslednji put da mi se GPS popiša na glavu. kad se jednom navikneš, postane čak i smešno. nakon ta dva Nano Cilja (u okviru sat trčkaranja, pet minuta dahtanja teško može da se nazove "Trening") danas sam se opet vratio na Mikro Cilj odnosno na onih 4 x 800-900m brdskih deonica.

realno 4 puta po 4 minuta ne bi trebala da bude neka Problemčina, ali u praksi može da se desi da 4 puta po onaj zadnji minut kolutaš očima i pitaš se ima li kraja tom mazohizmu. izgleda da sam se skoro vratio na brzine od prošle godine, ako je sudeći po ovom konkretnom treningu.


u okviru današnjeg Mikro treninga sam uglavio i stidljivi Nano Dodatak, jer sam oko struka nosio torbicu sa dve kifle natopljene uljem oceđenim iz konzerve fileta haringe, i to sam gore navr brda servirao jednom divljem kučencetu koje se krije od ljudi i tek ponekad pomoli nos iz šume. jučerašnja porcija je nestala, dakle mala zverčica vrlo dobro primeti kada sam joj i gde nešto ostavio.