ponedjeljak, 29. veljače 2016.

opet 56km

koliko sam uspeo da proverim, možete da vidite slike na ovom linku od treninga, čak iako niste prijavljeni sa nekakvim nalogom tamo.

pokušao sam da nadoknadim tri dana bez trčanja i da u zadnji čas popravim svoj utisak o februaru.

utisak o februaru sam popravio, utisak o nogama ne, napatih se bogme fino. poslednji sat sam trčao po kiši, kao da mi je malo što mi je krv ovoliko razređena, pa je završetak avanture bio pod sloganom "voda spolja - voda iznutra". kao u horoskopu, dupla voda.

https://www.strava.com/activities/505462017

PS
primetio sam da na blogu, koji paralelno imam i na Fejsbuku, broj "lajkova" retko kad pređe par % od ukupnog broja ljudi koji su pročitali ili barem pogledali post. pretpostavljam da se ostatak od 95% može podeliti na one koji ne veruju da je moguće toliko pretrčati pa misle da nešto muljam, tipa guram biciklu svuda sa sobom pa se malo popnem malo siđem, i na one koji su ljubomorni jer im deluje da bih mogao da pređem 50km i sa slomljenom nogom. ovom prilikom izražavam najdublje razumevanje za osećanja i jednih i drugih :-)

subota, 27. veljače 2016.

pivo i spanać

Da sam zimus još i pivo pio, do sad bih bio mrtav. Jerbo čak i bez uvozne kancerogenetike, zamalo se ne šlogirah juče kad su stigli rezultati krvi.



Tako mi je petak ispao "najbolje bačen dan u godini", jer sam celo prepodne gledao kalendare trka, pravio planove, uklapao šta ide uz šta i/ili nakon čega, slao prijave, i uopšte džabe se palio. Sad kad sam pročitao da su mi hematokrit i hemoglobin tolicni kao da mi je krv praktično razređena na 70% normalne gustine, shvatam koješta.

Ja naivan mislio, kad peti dan zaredom trčim 3 sata pa pred kraj ubrzam na 5'/km, da mi je teško samo zato jer sam umoran. Ili rekoh, omatorio si, ne možeš ti više kao nekad. Kad ono, ja već par meseci trčim sa pola snage. Sad treba ovaj kalendar da odštampam, ali umesto da ga okačim na zid mogu njime da obrišem dupe.

Nameće se pitanje kako sam uopšte uspeo početkom meseca da otrčim na treningu valovit polumaraton za 1h34 po kiši i na samo +4°, pa još bez prethodnog odmora. Bog te pita koliko bih ga išao da sam za takve treninge makar polu-spreman. Ostaje mi da se nadam da je par meseci dovoljno, da se dobrano napunim gvožđem, pa da bar ne propustim one silne hrvatske trke u maju, koje najviše volim. Dakle ovo će biti godina spanaća.

četvrtak, 25. veljače 2016.

25/29

šta da radim, da se trpam u onaj Strava izazov i ovog meseca, ili da se pravim lud? isto kao i u Januaru, i ovog meseca sam počeo skroz neobavezno, i u prvih deset dana proveo više vremena na bicikli nego u patikama. zatim sam počeo da trčim sve više i u samo desetak dana se na rang listi probio sa 100-i-neke do 15-te pozicije. lako je izračunati da ljudi koji nakon 25 dana imaju pretrčanih 700km (trenutni top10) u proseku trče po 28km na dan, što i nije baš neka Dužina. ako za njima kasniš 50-ak kilometara, dovoljno je u preostala 4 dana zveknuti po 40-ak, i posao je završen. u krajnjem slučaju, uvek mogu u ponedeljak 29-og da otrčim 2x, a ako treba i više puta. naravno, samo pod uslovom da mi to bude na bilo koji način "važno". za sada mi NIJE važno, što se vidi iz poslednjih nekoliko dana, jer se nisam nešto upinjao da pređem "što više". nakon onih 47km u planinama, u utorak sam rastrčao 26km jako lagano (mislio sam da je 25), pa juče okruglih 30km ali malo jače, na granici Tempo trčanja, a danas sam opet otišao na izlet i ispitivao neke lokalne puteve koji postoje na karti ali u stvarnosti nisu ništa više nego šumske blatnjave prečice koje lokalci koriste da izvlače posečenu šumu. tako da se nisam baš "usrećio". odmah nakon toga smo otišli na pešačenje pa sam nakupio pet sati na nogama, što baš ne ide u korist kvalitetnog odmora, za ostatak meseca. najkritičniji dan će biti, koliko vidim, sutra, jer je najavljena kiša od jutra do mraka, i ona najgora temperatura od 5 stepeni. kad bih znao da će u brdima da letucka neka susnežica otrčao bih u vis bez puno razmišljanja, ali se plašim da će gore samo više da duva, i ništa više. bumo vidli.

utorak, 23. veljače 2016.

s leđa

pokušavam da "iznutra" napadnem Logiku
uvek sam se čuvao za zadnji dan, pred odmor
tipa, ako trčim 3 dana, pa odmaram 1, onda podsvesno gledam da mi uvek zadnji dan bude najteži
e sada sam prvo zveknuo najteži dan (47km juče), pa ću pokušati da sastavim tri dana nakon te "greške" kada sam na torti prvo napravio fil/preliv, pa tek onda preko njega pritisnuo kore
moram priznati da je današnjih 26km, za beskrajna dva i po sata, po brdašcima, na "mrtvim" nogama, delovalo poprilično šokantno za mozak
možda treba da to objasnim rečnikom/mozgom današnje zaglupljene i nepismene omladine: "mozak je ionako precenjen"

ponedjeljak, 22. veljače 2016.

plus dvadeset

kao da sam uhvatio neki ritam, skroz slučajno i spontano, pa je počelo da liči na ono što zovu Plan. kad prelistam dnevnik treninga, piše trčanje 35, 42, 44 kilometra, pa onda pešačenje/planinarenje 17km, pa trčanje 36, 33, 42km, pa pešačenje 8km, pa trčanje 38, 42km, pa planinarenje 18km, pa evo danas trčanje 47km. nadam se da sad niko neće računati prosečnu dužinu! to jest, kilometri i ne deluju toliko naporno, koliko vreme provedeno na nogama. ona prethodna trčanja su se vrtela između 500-600 i 1000m uspona, a ovo današnje nešto više. jedino što je bilo bitno drukčije je što sam zbog otopljenja po prvi put onako ozbiljnije dehidrirao i završio skroz malaksao, na granici saplitanja. naime imao sam vodu na samo jednom mestu, nakon 28km, a nakon 3h trčanja popiti iz dva puta po desetak gutljaja očigledno nije dovoljna "rezerva" za još preko sat i po trčanja. no hajde, preživeo sam. nije došlo dotle da treba da jadikujem, imao sam i mnogo težih dana od ovog. a i nemaš baš svakog februara priliku da kod kuće umesto u vetrovci i helankama trčiš u šorcu i majici, pa da ti čak i u tome bude pretoplo.

subota, 20. veljače 2016.

i opet 42

trčim danas i razmišljam, odavno nisam napisao onako stari dobri blog o trčanju, šta sam zamišljao, kako je ispalo, koliko sam trčao, kako sam se proveo, kako noge, kako guza, i ostalo :-)

međutim danas je ispalo nešto skroz neplanirano, pa evo o čemu se radi. znajući da sam pre nekoliko dana napravio polukrug nadomak brane Rovni, i da mi je ispala kilava dužina nekog maratona koji se u veš mašini skupio prilikom otkuvavanja, tipa 37-38km, danas sam malčice produžio krug. umetnuo sam dodatak skroz gore do vrha obilaznice oko akumulacije.

trčim nizbrdo, kontam koliki je spust, valjda 3.5km, i vidim da će mi do kuće trebati još 14km, i da će mi ispasti trening 41km. kad tako ispadne da sam baš baš blizu Maratona, obično zakovrnem oko nekog bloka pa dođem kući negde sa strane, čisto da kroz grad ubijem tih dodatnih desetak stotina metara.

sad pak treba da prođem na 300m ispod Brane, i razmišljam, pa bolje mi je da skrenem do gore, odem po nasipu do-kraja-i-nazad, opalim par fotki jezera i Medvednika u oblacima ako se uopšte vidi tamo iza. mislim "kad sam već tu"! a ne da samo prođem ispod Brane, pa da pravim po gradu dodatak, to je neuporedivo jadnija kombinacija.

bukvalno u trenutku kada sam odlučio da skrenem na Branu, pored puta sam primetio sklupčano kučence. momentalno sam stao, ugasio štopericu, šćapio ga jer je pokušalo da mi šmugne u šipražje (a onda bih morao da ga hvatam pola sata) i potegao telefon da pitam Lolu šta da radim. obično u takvim situacijama ona krene biciklom pa te kučiće koje ja ispronalazim pored puteva ubaci u korpu bicikle i donese ih u grad.

međutim ovo je bilo malo podaleko, jer je ovaj put svo vreme blago uzbrdo od grada. 2 puta po 15.5km na nekoj malo modernijoj varijanti pony bicikle bi još uvek ispalo oko sat i po vožnje, a ona mi je plus rekla da u gradu sipulji kišica. ovamo na Brani je pak delovalo da se skroz razvedrava.

iako je brzi dogovor bio sa će ona odmah krenuti a ja normalno da nastavim da trčim, meni se ta ideja nije sviđala jer sam se plašio da će kučence negde da se zavuče pa ga Lola možda neće ni naći, ili će da se spusti u neku rupu/jarak punu smeća, i opet bi ispalo da ga treba juriti pola sata kao što nam se milion puta dogodilo.

uvukao ja dres (nosio sam biciklistički dugih rukava, zbog onih zadnjih džepova gde mogu da ubacim telefon bonžite itd) u helanke, stegao učkur krvnički da se dres ne izvlači, raskopčao rajsferšlus na grudima i ubacio kuče unutra. tako sam na bicikli doneo mnoge keriće u grad, bez previše problema. MEĐUTIM!!! ovo je trčanje a ne vožnja...

kuče je toliko skakutalo, hajde što je skakutalo nego je počelo nešto da podriguje, da krklja, rekoh sad kad mi se ispovraća u dres baš će mi biti veselo a treba da trčim skoro sat i po do kuće... malo sam ga poduhvatao jednom malo drugom rukom, no svo to asimetrično trčanje je krajnje neprirodno i umarajuće. celo "putovanje" mi se svelo na neprestano obračunavanje koliko mi još treba dok ne naiđe Lola.

nema šanse da ona pređe 10km dok ja 5km, jer vidim da držim nekih 10.5 km/h a ona ne može da napravi 21 prosek kad uračunaš semafore u gradu, par uspona odmah izvan grada, pa baruštine, uffff, bogme potrajaće moje druženje sa kučetom u nedrima...

kad smo se napokon sreli odahnuo sam, raskopčao se, istresao gomilu nekog peska i dlaka sa majice i unutrašnjosti dresa, i nastavio "rasterećen". bila mi je frka i da se što pre dokopam česme, jer sam gore na Brani pojeo jedan "mars" a nakon toga pola sata nisam nigde imao vodu pored puta. ne bih ga ni pojeo nego sam pomislio da mars ima mali sloj keksa kao i tvikers pa rekoh da oglođem svu čokoladu okolo a to malo keksa da dam kučetu. kad sam shvatio da je mars sav od čokolade i nekog karamel krema bilo je kasno. a kučetu sam našao zatvorenu flašu jogurta na deponiji, otvorio čep i pogledao unutra i video da po zidu ima dosta naslage jogurta, malo u bari zahvatio vode, promućkao, i onda to polako sipao u čep malo po malo, a kuče je mašući repom laptalo. baš smo se fino snašli :-)

kad sam stisnuo novi Lap video sam da sam s kučetom u naručju (iako je tehnički bilo unutar dresa morao sam svo vreme da ga pridržavam jer zaista puno odskače gore-dole pri svakom koraku) napravio 5'40'' prosek na 5.2km dužine, dakle nismo loši! posle toga mi je trebalo pola kilometra da počnem normalno da trčim, sve mi je bilo neobično, letele mi i noge i ruke na sve strane, kao da sam zaboravio šta s njima treba da se radi. kad sam došao sebi nastavio sam normalno da trčim i u poslednjih 6km pred ulazak u grad napravio 4'58'' prosek, uopšte nije loše za završetak Dužine.

na kraju je ispalo 42km za 4h, što samo po sebi ne znači ništa ako se ne uzme u obzir jučerašnjih 38km po kišici. juče sam imao mokar makadam/zemlju od km 9 do km 21, danas samo 3km sveukupno, možda koji metar više. juče 580m uspona i isto toliko spusta, danas 680m. juče sam se pred kraj već nekako umorio, danas ništa. doduše plan mi i jeste bio da danas odem nešto još malo duže ali mi se ovaj krug nekako sâm namestio pa me je mrzelo da nešto dodatno kombinujem i komplikujem.

petak, 19. veljače 2016.

blato

šta ste, optimista ili pesimista?
da li je put napola prohodan, ili napola neprohodan? 



blato spada u one "relativne teškoće", poput recimo jakog vetra. sigurno se od njega nećeš razboleti, sigurno ćeš kroz njega proći ako moraš, a grimase koje praviš će uvek više govoriti o tvom unutrašnjem doživljaju nekog problema, nego o stvarnoj i merljivoj teškoći koju ti stvara.
ako si skoncentrisan, čak možeš i da se preterano ne isprljaš/ukvasiš. jer ako te čeka još par sati trčanja, biće ti lakše da ga završiš čistih i suvih čarapa.
kao i u životu, potrebno je na hiljade ispravnih, katkad i savršenih, malih koraka, da bi se neki veliki zadatak uspešno priveo kraju. svaki veći kiks bi ti pomalo otežao ostatak posla, pa je bolje ne sesti u blato ako baš ne moraš. kao što ne bi smeo zakasniti, ili opsovati, u pogrešnoj situaciji, u pogrešnom društvu.
eto šta smo danas naučili - postoji više vrsta blata - neko ne možeš, ali neko bi pošto-poto trebao da izbegneš - neko će se sasušiti i spasti samo a da i ne primetiš, a neko nikada nećeš moći da sastružeš.

srijeda, 17. veljače 2016.

just another 42

nakon dva dana sa malo manje trčanja, danas sam otišao malo duže. u prevodu 36km, 33km, 42km. ne deluje neka razlika ovako u kilometrima, ali su ova prva dva trčanja imala po samo 550-600m uspona, a danas sam malo prešišao preko 1000m. NE ZNAM koji mi je ovo maraton u životu. uf, ne zavaravam se, kao da je ikoga briga... samo znam da je četvrti u zadnjih 15-ak dana


utorak, 16. veljače 2016.

od trke do trke


Čudnim spletom okolnosti, u našim životima su ovi psići postojali između "dva povratka sa dve trke".

Prvi put smo ih primetili u nedelju 24.06.2012. kada smo se vraćali sa Državnog u biciklizmu, iz Čačka. Prošli smo autom preko Kaone, to je najviša tačka između Požege i Valjeva na magistralnom putu M21 koji povezuje Novi sad sa morem, i spazili smo na asfaltu jedno zgaženo, i još par njih na bankini.

Od tada smo ih obilazili i hranili na svakih nekoliko dana, pa čak i tokomzime 2012/2013 kada sam biciklom sa kramponkama prolazio po svakakvim (do tada nemogućim) podlogama od snega leda i bljuzge.

Poslednji put smo videli poslednje od njih kada smo se vraćali iz Podgorice sa maratona. Bio je utorak 29.10.2013. i ležalo je pregaženo na putu, isto kao i ono prvo koje smo opazili godinu i po ranije. I isto kao i onda, dan kasnije sam otišao gore biciklom i sklonio ga pored puta.

Pre 10 dana sam prvi put u životu otrčao do tamo, i naravno da sam ih se setio, kao i svaki put kada tuda prođemo biciklama ili autom. Zauvek su ostali deo tog puta, te šume, tih par krivina. Da sam pre tri godine znao da mogu da pretrčim 56km, možda bi još jedno od njih preživelo tu zimu, jer se u jednom trenutku najžešće hladnoće sastavilo desetak dana a da nisam uspeo da odem biciklom. Nakon toga ga više nikada nismo videli, pa smo pretpostavili da se smrzlo od kombinacije mraza, gladi, i možda neke bolesti/slabosti.

Kad sam ove zime protrčao tuda, imao sam osećaj kao da nešto pokušavam da nadoknadim, da vratim taj trenutak od pre tri zime kada sam dotle trebao da dotrčim ali sam bio ubeđen da je to nemoguće. To pre deset dana možda i jeste bila jedna mala pobeda, ali zakasnela i samim tim gotovo bezvredna, jer smo glavnu bitku izgubili pre tri godine :-(

ponedjeljak, 15. veljače 2016.

FruG

Gledam ovaj Fruškogorski Maraton na kojem nikada nismo bili, pa nešto razmišljam. Nekoliko puta sam sa društvom iz NS trčao po FruG i nisam se nešto loše proveo. Jeste da sam navikao na ove moje podloge od pretežno kamena i da ona zemlja na FruG znači ili blato ili prašinu, ali ako ne trčim ništa celodnevno to ne bi bio nemoguć problem. Nemam apsolutno nikakve komplekse tipa "Kako ću sad ja da trčim neku stazu od 33 ili 36km, ako postoje staze od preko 100km?", vrlo rado bih prihvatio neki izazov tog tipa. Fizički sam spreman, a tehnički bih se pripremio do najmanjih detalja, POSEBNO što se tiče staze, tako da mogu da je celu savladam i žmurećki kroz maglu iako sam tu prvi put.

Međutim primećujem jednu čudnu stvar. Dosta varijanti ima start na jednom a cilj na drugom mestu. Verovatno je ljudima iz NS svejedno odakle će da čekaju bus za povratak, a nakon što su ceo dan proveli na brdu to im dođe dodatni bonus, da se ne vraćaju kući istim putem. Problem je kad dolaziš autom. Koliko vidim, nijedna staza ne počinje i ne završava se na KT5 ili KT8, niti na KT10-11-12. Govorim o zapadnim Kontrolnim Tačkama (Grgeteg, Hopovo, Vrdnik i blizu njega) obzirom da mi dolazimo iz pravca Rume. JEDINA staza koja ima neke veze sa tim KT je tzv "Mali Maraton Zapad-Zapad" od 33km, koji kreće iz blizine Vrdnika gde bi mogli da ostavimo auto, ali se završava "samo" 9km od početne tačke! NIJE meni problem da se posle 33km spustim još 9km do auta, taman ispadne ceo maraton, nego što to podrazumeva dosta logistike, gde bi Lola bila i šta bi radila u međuvremenu, kako bi se organizovali po šumama, i tome slično.

Takođe vidim da od ove godine postoji i MIEM (mali istočni ekstremni maraton), koji je "bombona" po pitanju dužine, izmerili su ga kao 42.2km :-) Ujedno je najduži od svih za koje se ne plaća startnina. ALI AVAJ!!! Taj se završava blilzu Venca gde bi verovatno rano ujutru mogli lako da uguzimo auto negde pored puta, ali zato kreće sa Glavice koja je dva svemira nizbrdo ka NS! Jedino što mi trenutno pada na pamet je da odem biciklom (sa cilja, od parkiranog auta) na start, nekih sat ranije, da ostavim biciklu negde tamo vezanu za banderu, pa posle trke da se spustimo autom i da je pokupimo, ako još uvek bude tamo bila.

To bi iz očiglednih razloga morao da bude taj famozni bicikl pony (što ga Milijana gony) s tim da bi "putovanje" na start bilo kao scena iz filma Ko to tamo peva, samo bi umesto starog autobusa bila zarđala bicikla. Spust niz Venac na poniki bi naravno morao da ovekovečim nekom kamerom, za šta bi verovatno bila zadužena Lola u ulozi snimatelja, sa trkačke bicikle. Hmmm, što luđe zvuči, sve privlačnije počinje da mi deluje :-P

Ako iko ima neku ideju, šta, zašto, gde, koliko, kako i zašto baš tako, otvoren sam za sugestije i zahvaljujem se unapred. A možda je dan FruG Maratona upravo najgori dan kao izbor da se na tom brdu pretrči Dužina?

nedjelja, 14. veljače 2016.

sani

puno puta me je ćale vodio da gledamo fudbal, uglavnom neki fk Beograd koji je igrao u zonskoj ligi i nije imao veze sa čuvenim ofk Beogradom koji je tada bio u prvoj ligi. bili su komšije doduše, od Bogoslovije je moglo očas posla da se stigne peške do nekog igrališta iznad bioskopa Slavica, gde je igrao ovaj "mali" Beograd. jednom se pogodilo da su bile dve utakmice u jednom danu. bingo! jer je to značilo da ćemo ceo dan ostati u "donjem" gradu i da neću morati da idem kod babe na Topčider gde sam se uvek beskrajno dosađivao. ne sećam se ko je dolazio u goste na toj drugoj "glavnoj" utakmici, ali se sećam da je OFK pobedio sa 2:1. i sećam se da je prvi gol dao Santrač. i sećam se da je to bilo nešto o čemu se pričalo nedeljama, a ja sam u školi i bloku bio glavni jer sam taj spektakl video uživo. to je tada bilo nešto toliko daleko izvan svakog pojma, otprilike kao kad bi sada neko bio uživo na Farmi. i onda su me sto puta terali da im prepričavam. naime gostujući golman je nešto odugovlačio sa degažiranjem a Santrač mu je smetao, vrzmao se oko njega. pa onda ovaj zove sudiju da kaže Santraču da se odmakne, sudija nešto kao priđe pa se odmakne, Santrač se odmakne metar-dva pa opet priđe golmanu i tako nekoliko puta. u jednom trenutku golman baci loptu samo pedalj u vis da bi je degažirao, i dok je zamahnuo nogom, Santrač mu je refleksom mačke špicom kopačke izbio loptu ispred nosa, prebacio je skroz preko golmana, pritrčao do lopte i dočekao je, i plasirao je u gol. publika je divljala od sreće, golman je trčao do sudije i nešto mlatarao rukama, OFK je slavio, Santrač je trčkarao uz ivicu terena i otpozdravljao. jebote, šta uradi čovek? pitao sam se onako klinački, ništa mi nije bilo jasno.


subota, 13. veljače 2016.

kamaSTRĆ

kad sam bio na sat i nešto od kuće, pošaljem Loli poruku, kažem, ovde se sve razvedrava, ako hoćeš kreni biciklom prema meni pa da se vratimo zajedno. računam taman u tih nekoliko poslednjih km da joj ispričam doživljaje iz zavičaja. kad smo se našli, rekoh mogla bi da me slikaš, samo ne znam da li ovako normalno ko i uvek, ili da probam ko oni kreteni što skaču po trkama i bacaju se u neke kamatrĆ poze. iz čiste znatiželje pokušam da skočim u vis, da dignem ruke i noge i zabacim uši i rep i ne znam šta još, i spletem se i umalo da padnem. kad sam malo uzeo dah i povratio se od šoka, izustih: jebote, pa tek sad sam shvatio! ONI TO VEŽBAJU!
sad bih ovo završio efektnom rečenicom "... i tu izgubih poslednju nadu za ljudski rod" ali jebiga, izgubio sam je već poodavno, pa ne mogu opet.

petak, 12. veljače 2016.

10 x 4'30'' ili 20 x 5'40'' kao stanje uma

Današnji kontakt sa internetom mi je počeo tako što sam otvorio e-poštu i na vrhu video digest jedne trkačke email liste. Prva poruka, od neke žene, počela je ovom rečenicom (i nastavila se unedogled pa sam naravno preskočio ostatak). KONAČNO DOLAZI TRENUTAK U KOJEM ĆU SE OSEĆATI KAO TRKAČ. POD TIM MISLIM DA POČINJEM DA IMAM NEKI PLAN, A NE DA PROSTO TRČIM KOLIKO MI TELO DOZVOLJAVA.

"I am finally getting to the point that I feel like a runner. By that, I mean that I am beginning to have a plan and not just run what my body allows."

Kad ovo pročitam, shvatim da prema njenom doživljaju "pravog" trčanja nikada nisam ni bio trkač, nego najklasičniji rekreativac. Ako mi telo dozvoljava da odem na Dužinu od 42km sigurno neću otrčati 32km, odnosno ako mi telo dozvoljava da na treningu otrčim Tempo dužine polumaratona po 4'30'' sigurno neću trčati BITNO sporije. Naravno da svaki trening nije "trka", i da ćeš uvek ostaviti par % rezerve za sutra, ali to sigurno nije ono što ovi roboti nazivaju Plan.



Moj plan se skoro uvek svede na "najverovatnije idem na tempo trčanje (ili na dužinu, trčkaranje, brda...) pa ću prema onome što budem osećao u nogama podesiti sve ostalo". Zato uvek pokušavam da se setim da kažem "ideja" umesto Plan, da ne stvaram zabunu :-)

Da se vratim na ovu istu temu koju šamaram zadnjih nekoliko dana, ovakvo razmišljanje samo površnom čitaocu može da izgleda kao smaranje brojkama, a svako ko čita sa razumevanjem će shvatiti da u priči brojevi nisu ništa drugo nego reči kao i sve ostale, u funkciji objašnjavanja neke misli. Hvala.

četvrtak, 11. veljače 2016.

protest

nekom glupom logikom sam počeo da smatram da kada provedemo dan na bicikli, to nema nikakve veze s blogom. pa onda čekam neki bogzna događaj na trčanju da bih o tome pisao. što sve naravno nema veze s pameću. nakon nekoliko lepih "prolećnih" dana na bicikli napokon je došao red na trčanje, a meni se nešto pokarabasilo u maleckom organizmu pa je to ispalo "smuti pa prospi". istovremeno sam mogao da trčim ceo dan, i nije mi se trčalo ni minut. lagano sam otruptao 20-ak km od kuće, napravio polu-zaokret, polako se popeo iz jedno brdo pešačeći i usput slikajući predele, i odatle se opet laganim trčanjem spustio nazad u grad. sve skupa je ispalo 39.5km, od čega 21 + 14 = 35km trčanja, i ostatak od 4.5km je bio pešačenje. sve skupa se uopšte naravno nisam umorio, noge mi deluju odmornije nego jutros. a u glavi mi je ista ona nevoljnost i protest s kojim sam se probudio. videćemo da li će sutra biti bolje.

ponedjeljak, 8. veljače 2016.

kako je do toga došlo?

ima nekoliko godina već, kako mi povremeno padne na pamet ta "luda" ideja da počnem da računam koliko bi bio dugačak najkraći krug na Divčibare, koji bi mogao da se pretrči. jednom sam već otrčao do gore, ali sam se vratio autom. jednom smo trčali i do Debelog Brda, i to preko Mravinjaca pa je ispalo skoro 5 sati, Lolinim ritmom. iz čega sam već i ranije mogao da zaključim da ako idem dovoljno lagano, mogu da trčim i 5 sati. ko zna kolika je meni nedostižna inteligencija bila potrebna za takvo prosvetljenje... kad čujete kakav mi je bio plan, NEĆETE MOĆI DA SPAVATE NAREDNIH PET NOĆI!

PLAN:

imao sam plan da prvi od tih "napada" na dužinu 42-43km (koliko sam već puno puta otrčao na treningu) izvedem na nekom putu koji bi mi odvratio pažnju od same dužine. negde gde će mi biti zanimljivo, izazov. i negde gde se retko ide biciklom, zbog lošeg puta recimo. onda bi to trčanje imalo puno više smisla. sve sam to planirao, i uradio skroz suprotno. a kada pročitate ZAŠTO, SLEDIĆE VAM SE KRV U ŽILAMA!

ZAŠTO:

zato što sam već uhodan na tom putu ka Užicu/Divčibarama, a naročito sam ga doktorirao pre 3 zime kada sam išao gore MTB-om na svakih nekoliko dana i blizu prevoja (Kaona) hranio neke poludivlje napuštene kučiće. do tada nam je taj pravac bio za izbegavanje po svaku cenu zbog razrovanog puta na mestima, i onda sam u roku od godinu i nešto prošao tuda stotinak puta! sve zbog ta 3-4 kučenceta.

obzirom da sam i na tu stranu otrčao nekoliko trening maratona, razmišljao sam ovako nekako. odem prvih 20km do česme u podnožju brda, onda odem uzbrdo koliko hoću, spustim se nazad, opet se napijem vode i guslam istih 20km nazad. česma je na 250m nadmorske iznad Valjeva, tako da bi povratak trebao da bude lakši nego odlazak, iako i on naravno vodi preko istog brda. e sad, koliko km dodati gore ka brdima? 5 gore pa 5 dole bi me već dovelo do 50km, i tako bih istrčao svoju prvu 50-icu. ne zvuči loše. ali čak i da odem svih 7.5km do vrha, e to bi bila puno veća fora. jebeš to brdo koje istrčiš samo do 2/3 pa se pokupiš nazad.

kilometre sam donekle preračunavao i u sate. manje-više 2h do česme, pa nek mi treba 1h30 za tih 15km gore-dole, i opet nekih 2h nazad, s tim da bi to na kraju trebalo ipak da bude malo kraće. osim ako se baš ne raspadnem. računao sam da mi takva staza najviše odgovara, zbog tih promena dug uspon dug spust, gde se povremeno jedni mišići uključuju jače a drugi odmaraju. MISLIO JE TAKO, A PROČITAJTE ZAŠTO MU SE CEO SVET OKRENUO NAOPAČKE!

NAOPAČKE:

ovo mi se zaista desilo prvi put u životu, a to je da mi promene nisu odgovarale. otrčim prvih 11km uzbrdo, zatim krenem nizbrdo i nikako da "uhvatim ritam". niti mi je korak dug ni kratak, niti mi se gazi petom ni sredinom stopala, niti mi se ruke drže nisko ni visoko, šta god uradim ne sviđa mi se. kao neko ko je zaboravio da trči, a nema koga da pita kako to beše izgledalo.

i taman se spustim nizbrdo, primetim da sam ušao u neku normalnu tehniku, dođe mi 4km ravnjikavog terena pa eto nove muke. pa taman i tu uhvatim neki ritam, dođe taj uspon od 7.5km. tu sam još najbrže zaboravio na probleme zato što sam bio zaokupljen time dokle da idem. jer privlačno je otići što dalje, put vijuga kroz šumu, povremeno imaš predivan pogled na planine, svaki čas si sve više i više, i peo bi se do sutra. no jedno je kad okreneš nakon 25, a drugo nakon 27.5km, jer se sve isto treba i vratiti. na tom mestu, biće ti lepo. ali kad nakon 50km umesto da si kod kuće budeš imao da trčiš još 5km, možda ti dupe baš i ne bude tako presrećno?

tek je spust bio katastrofa. gornja 4km mi je bilo em hladno, em mi se nije ubrzavalo da se dogrejem, em sam se plašio da ne stucam kolena previše pa posle da nabadam zadnji spust kući, bio sam totalno na Ničijoj Teritoriji. kako se odavde vraća kući? tek nakon 4km trčanja nizbrdo sam uspeo da uđem u neku tehniku koja mi se sviđala. tako sam se vratio na česmu i odlučio da ću da se pravim da taj dodatak nisam ni trčao! reći ću sebi, došao sam dovde, i sad treba da se vratim kući, to je 20+20km, a ovih 15 što sam upravo dodao, to sam samo sanjao. odlučio je tako A ONDA MU SE DOGODILO NEŠTO NEVEROVATNO!

NEVEROVATNO:

drugi deo tog spusta koji sam sanjao, otrčao sam malko onako bliže Tempiću a ne kao Laganu DUžinu. da li sam zaista pojačavao ili mi je samo tako delovalo, nikad neću saznati, ali tako mi je delovalo. kad sam pojeo dve bonžite i napio se vode, nastavio sam tako "malo jače". u dolasku sam se uglavnom vrteo oko 5'50 ili čak po 6', a sada sam držao 5'30 po kilometru. blago valovit put, dosta vetra, a ja malo preobučen, jer sam krenuo na +3, pa sam sve osim prvih pola sata imao jedan sloj viška. to mi se opasno nije sviđalo, a naročito debele helanke. duks sam namotao oko struka i trčao u podmajici kratkih rukava. tada sam se setio još jedne važne stvari:

VAŽNA STVAR:

kada sam kretao, razmišljao sam o tome ŠTA da ponesem od hrane. uopšte mi nije palo na pamet KOLIKO da ponesem. kad sam bio gore navr brda ogladneo sam prvi put. spust je trajao nekih 40 minuta i to sam trčao gladan, da bih se "najeo" dole u podnožju gde imam vodu. fora je bila u tome da sam opet ogladneo nepunih pola sata kasnije! nisam stigao ni do 40-og kilometra, a bio sam opet gladan. i opet žedan. a čekalo me je još skoro sat i po trčanja! ajme?

bez obzira na to, ceo taj blagi uspon od 5km sam se popeo "malo jače od lagane dužine" i privremeno zaboravio na glad. na vrhu sam stisnuo prolazno vreme i nastavio poslednjih 11km pretežno nizbrdo do kuće. ima na tom spustu par "kontra" uspona, naravno da nije ravnomeran, a i nizbrdice variraju od prijatno blagih do onih dvocifrenog procenta, da slomiš leđa na pola. tada je konačno došlo ono na šta sam podsvesno čekao, a to je ta neka Rezerva koju sam ceo dan čuvao.

računam da je to skroz nova situacija, da sam pretrčao 44km, da nemam pojma ni u kojem tačno trenutku sam prešao dužinu Maratona, da se visinski nalazim na 350m iznad kuće i da će mi sledećih sat vremena biti pretežno "lako" trčanje nizbrdo, ali jebiga sad, budi pametan pa predvidi tačno kojim intenzitetom smeš da cepaš do kraja? da stvar bude komplikovanija, na svakih par kilometara sam imao po jedno mini "padanje roletni" na oči, verovatno od gladi. malo usporim, skratim korak, sačekam da prođe, pa nastavim dalje.

nemam pojma gde je Garmin koje krivine presekao i skratio uzbrdo, tek nizbrdo mi je obračunao nešto duže, i kad sam trebao da dođem na 53.5km od kuće, ja sam imao 53.8km. odatle me put vodi 1.5km prečicom po travi pa preko železničkog mosta... auf bre ko će da se lomata sad kroz travuljagu i blato, pa po kamenčugama? ako odem okolo kroz grad, treba mi do kuće 2.2km, plus ovih 53.8 ispašće mi 56 umesto 55, ali mi se čini da mi je tuda DUPLO lakše. tako je i bilo, optrčao sam lepo ulicama i trotoarima i opet malo dodao gas u ta zadnja 2km maltene držeći brzinu kojom sam se nizbrdo spustio u grad.

sa dva stajanja na česmi, dva kratka zastajanja na pišanje i dva za slikanje, ukupno sam ostao na trčanju možda oko 5.5 sati, efektivno 5h20'. jeste u početku bilo prohladno ali je kasnije stiglo do +10, a svo vreme je bilo jako sunce i jak vetar. ipak je dva puta po 2 dl vode premalo, čini mi se. bilo bi bolje da sam sa sobom poneo praznu flašicu, u kojoj bih mogao da sa česme ponesem još po dva deci, da popijem par kilometara kasnije, pa u povratku opet. i naravno, da sam imao oba puta da po nešto malo pojedem, a ne samo jednom. mislim da bi to dosta olakšalo stvar.

i NARAVNO, da nisam dva dana ranije trčao polumaraton u jakom tempu, da dan nakon polumaratona a pred tu ultra-dužinu nisam ćopao zbog bolova u listovima i ložama, a nisam morao ni da odem na ona dva mrtvačka trčanja od 14+8km, jer ipak 22km pred ultru nisu potrebna. toliko sporo sam trčao da sam se puno više umorio nego što su mi to bili neki oporavljajući treninzi.

imajući u vidu sve te hendikepe, mislim da sam sasvim solidno "preživeo" ovaj (uspešan) napad na najveću dužinu do sada.

ne pitajte me kakvi su mi dalji planovi. nisam se pošteno odmorio ni od onih 75km u jednom danu, zadnjeg dana januara, a eto nepunih 6 dana kasnije već napravih novo sranje :-)

PS
čisto zbog statistike:
prvih 5.9 km sam pretrčao za 38 minuta,
a celih 55.9 km za 5h20,
dakle svoju prvu 50-icu sam pretrčao za 4h42'.
nije baš neki rezultat, ali glavno da sam "skinuo mrak" :-P

subota, 6. veljače 2016.

56

1) PUMA


Nakon 1000 milja i ove Puma Belus su stigle na blagajnu Groblja Patika i čekaju u redu za ulaznicu. Malo sam ošišao ovu rascvetalu gumu na petama (u voćarstvu radnja poznata kao "prolećno orezivanje") i kapnuo super-lepka u pukotine. Za koji minut krećemo na poslednje zajedničko putovanje, ako ne računamo sutrašnji dan kada će ih Lola lansirati ka nebu :-)

2) NIJE PUMA



Kenjao sam bogme nadahnuto jutros, Puma ovo, Puma ono, i na kraju otišao na trčanje u skroz drugim patikama :-)
ALI OPRAVDANO! Jer su mi trebale neke u koje imam maksimalno poverenje, obzirom da nas je čekao zahtevan dan. 

3) OKRET NA 760m nadmorske



Moram da skratim priču jer me čeka podvarak. Ionako stara piroćanska poslovica kaže da slika govori više od 56 reči ;-)

petak, 5. veljače 2016.

vetrovka




po ko zna koji put se pred polazak na trčanje zapitam šta fali onom tankom šuškavcu za koji sam par puta rekao da mi više nije dobar, ipak ga uzmem, sve je naizgled u redu dok prvi put ne pokušam da istresem nos, tada se setim da su mu se rastegli lastiši na kraju rukavâ koji su zbog toga široki kao na kaluđerskim odorama, i vratim se kući sa rukavima punim slina.

šta sam naučio

evo ovako. juče sam, kao što znate, otrčao tempo od 21km, tj 21.2 jer Strava računa prosek na svakom trčanju dužem od Polumaratona, i onda na osnovu proseka obračunava "rezultat". nekad se desi da ljudi na trci završe sa fajlom koji pokaže 20m kraće i taj rezultat im bude nevažeći na Stravi, jer nisu istrčali ceo Polumaraton :-)

obzirom da sam u Januaru imao 105 sati trčanja, računao sam na to da su mi noge umorne. počeo sam Februar sa dva dana pešačenja i nešto vozikanja biciklom, a trećeg dana sam otrčao stidljivih uvodnih 15km po brdu, i nakon toga odvozao tempo od 2.5h na trkačkoj bicikli.

iz višegodišnjeg iskustva znam da mi takav trening na bicikli sutradan na trčanju oduzme "pola brzine". e sad... koliko mi se povećala izdržljivost, ubrzao oporavak, nisam imao pojma, mada sam se nadao da je od tog silnog trčanja u 2016-oj bilo bar neke koristi. tako sam u četvrtak krenuo na trčanje, bez jasno određenog cilja osim onog da se vratim u roku od 1h40 jer sam zatim morao na posao.

prvih par km kroz grad je prošlo po 4'40 i odmah sam taj ritam "ekstrapolirao" na 21km tako što sam u glavi računao "ovo znači tri kilometra za 14 minuta, pa puta sedam ispadne 98 minuta, KNAP!!!!". izlazak iz grada po kaldrmi blago uzbrdo mi je smakao prosek na 4'43 i kad sam došao do Pivare počeo sam ozbiljno da se kolebam. da li ću stići za 1h40? koliko će noge "držati" kako trening bude odmicao?

nastavio sam da čekam. za nijansu sam spustio očekivanja, rekoh, neka od raspoloživih 100 minuta potrošim 51+49 za odlazak+povratak jer je staza u blagom usponu uz reku. a tih 51' za 10.5km je dva minuta sporije od prvobitnog tračka nade za 49+49=98, dakle kad tih 120 sekundi podelim na preostalih 8km to je čitavih 15 sekundi po kilometru, dakle čak da trčim i po 4'55 stići ću kući na vreme.

međutim tada sam se zagrejao i nastavio da trčim po 4'42 iako je staza bila sve strmija do 6-og km. tada sam shvatio da sam se džabe plašio. noge mogu, treba mi samo strpljenja da ih sačekam da me vrate kući ovim ritmom, a nikako nestrpljenja koje bi me povuklo da ih stisnem previše pa da ih iscedim na pola puta.

povratak je naravno bio puuuno brži, kao i uvek. čak nisam toliko ni gledao ukupno vreme nego sam se skoncentrisao na lap-ove od po 3km, i pratio prosek koji se prvo vrteo oko 4'20 a na istom onom dugačkom blagom nagibu kroz predgrađe sam imao 2km po 4'08. dobro, tada sam već video da mi "ide" pa nisam imao za šta da se čuvam.

prva stvar iz naslova, a ima ih dve, bila je ta da sam imao skroz naopaČka očekivanja. nadao sam se niskom pulsu, nogama koje zbog nakupljenog zamora postepeno popuštaju, brzini 2% manjoj od predviđene, i shodno svemu tome nekoj opadajućoj volji. i naravno, podrazumevalo se da nakon tog enormnog obima u januaru, ovakav trening uopšte neću osetiti nego ću uveče moći na još jedan isti takav.

SVE JE BILO SUPROTNO! pulsevi su mi bili visoki, noge su na svakih 20 minuta bile za nijansu raspoloženije, frekvencija trčanja mi je bila 93 a očekivao sam 88-89, brzina je bila 3% veća od pretpostavljene, volja mi je rasla prema kraju, a to veče i sutra ujutru (tj jutros) SAM JEDVA HODAO OD BOLOVA U LOŽAMA I LISTOVIMA.

na koju foru sam laganim trčanjima od 105 sati u januaru uspeo da razveselim kardiovaskularni aparat, a da ne očvrsnem noge, ostaće misterija. po svakoj logici je trebalo da bude skroz obrnuto. setio sam se zatim nekih prijatelja maratonaca koji su imali iste scenarije u životu: glomazan trening, onda na maratonu istrče lični pa nakon toga ćopaju deset dana kao da si im na startu trke dao inekciju morfijuma pa su iskidali noge a da nisu to ni primetili.

zbog toga što sam na sopstvenoj koži naučio jednu stvar, danas sam morao silom prilika da naučim i drugu. krenuo sam na trčanje, ako se to može nazvati trčanjem, svestan da ću više da plačem nego da trčim. prva dva bloka kao bajagi trčim sa Lolom koja je povela dva psa u šetnju, ja uzeo jednog i tako svo četvoro trčkaramo 7-8 km/h i smejemo se. njih troje od veselja a ja od muke jer ne mogu brže.

nakon toga sam skrenuo svojim putem i trčeći prvim delom uz reku Gradac na tih par kilometara asfalta razmišljao o jednom tipu. ima na Stravi japanac neki koji trči maratone 2h20. taj ode zagrevanje 7km, onda trening 40km u okviru koga lupa neke deonice od 5km u ritmu maratona, i nakon toga ode na rastrčavanje od 13km :-)

ali kad sutradan ode na lagano trčanje, napravi prosek 5'45 po kilometru. trčkaram ja tako 6' po kilometru i pitam se, ako taj trči maratone 2h20 a ja sam poslednji istrčao za 3h08, pa jebote da li je logično da nam lagano trčanje bude baš isto sporo? i ovi drugi ultraši na Stravi, to sve trči ko usrano i upišano da je, sve nešto po 6'40''/km. a ja gledam, i kad idem 5'30 i kad idem 6'20 ovako umoran, pulsevi mi isti oko 115. nema veze, nastavim ja "najsporije moguće" i tako sve kilometre koji su uopšte mogli da se trče. tamo gde je bilo strmo+blato ili gde je bilo izvaljeno drveće po planinarskoj stazi, tamo sam naravno prošao peške u treking režimu.

sve skupa na 14km napravio okruglo 7'/km prosek što je brat bratu opet ispalo prebrzo, jer ako ti je pola staze lomatanje kroz šumu i kroz blatnjavo kamenje ispadne da je onaj drugi deo opet bio brzinom kojom džogira onaj japanski ferari. nisam pametan. ali da je donekle upalilo, jeste. već evo popodne su mi noge dosta bolje nego jutros pa mislim da ću da odem na još jedan treningić, koji će nadam se biti malo više trčanje a malo manje trčkaranje. što bi rekla severozapadna braća, bumo vidli. ali da "umem" dodatno da usporim, izgleda da ipak umem. doduše samo kad nemam drugog izbora :-)

četvrtak, 4. veljače 2016.

januar

s jedne strane mi je žao što je Januar ispao onakav kakav je ispao, a s druge strane mi je drago što je sve prošlo tako spontano. prvih 5-6 dana sam počeo da se vraćam u normalan ritam trčanja 2x dnevno, nakon onog bola u pokosnici, dan pred novogodišnju trku na Ušću. onda sam počeo da se primam na taj challenge pa sam povećao kilometraže i bilo mi je zabavno da pratim kako se penjem od 100 i nekog mesta prema prvoj strani rang-liste gde se nalazilo najboljih 50. onda sam još malo povećao kilometraže i dok si rekao keks već sam se prestrojio u prvih 20 i golim okom se moglo videti kako iz dana u dan gutam sve između sebe i prvih nekoliko "ultraša". sama činjenica da sam iza prvih imao preko 100km zaostatka a da smo odjednom "tu negde" je govorila da sam u drugoj četvrtini meseca trčao više od svih. pred kraj te dve nedelje od po ~300 kilometara trčanja sam se probio na sâm vrh i par dana smo se tu međusobno premeštali sa 2-3-4-5 mesta, da bih pretposlednjeg vikenda oduvao i onog klinca koji je svo vreme bio na čelu.

tada je on počeo da mulja, izvlači neke skrivene treninge na svetlost dana, pa sam ja odustao od svega. narod se previše napalio i počeo da navija, a ja vidim da ne igramo otvorenih karata i da od sveta pravimo budale. onda je i mali naglo popustio, a jednom kad sam odustao i meni je malo pala motivacija pa sam nekoliko dana trčao kao da će mi poslednja nedelja januara izaći na nekih 210km recimo. dva dana pred kraj mi je nešto došlo, verovatno sam se za 5 dana skroz odmorio i povratio snagu za sva ta mentalna nadmudrivanja, a i primetio sam da su neki paceri počeli da se previše kurče tipa svi će oni u top 3 pozicije i tu shvatim koliko svet to sve shvata ozbiljno.

napravim ja novi nalog, prebacim na njega sve treninge koje sam imao i na starom, vratim istu profilku i isti username, no tada je već bilo prekasno za prvo mesto. najviše jer sam subotu totalno "žrtvovao", u smislu da sam ujutru išao u šume i brda i dva i po sata riljao po blatu da bih prešao tričavih 19km, a uz isti napor sam mogao da pređem 30km, a popodne mi je nadošlo neko ludilo pa sam umesto drugog malo dužeg trčanja raspalio jači tempo od 14km. obzirom da sam prethodne nedelje rutinski trčao po 42-44-46-50-53km iz dana u dan, logično je (shvatam da nekome možda i nije) da me je takva subota od samo 33km na neki način "odmorila" pa sam u nedelju cepteo od snage.

sad se ne sećam tačno ali sam za Malim bio nekih 20-ak kilometara valjda, i odmah ujutru sam otišao na 21km. krenuo sam ka beogradu glavnom magistralom po principu da se na najravnijem najbrže trči i u naletu adrenalina skoro ceo prvi sat držao oko 5'/km što je malo ambiciozno za početak neke Ultrice :-) nakon tih 21km sam izbio na prvo mesto za par kilometara, i nakon prve (prejaka Dužina) odmah napravio i drugu grešku. promenio sam patike, uzeo neke stare u kojima idem na pešačenja, i otkaskao do groblja (Lola je išla ponikom) da bi se tamo sreli sa taštom, jer je babi bila godišnjica smrti. sve je to bilo lepo zamišljeno, da u toku dana svaki trenutak iskoristim za trčanje, čak sam išao u nekoj fensi trenerci da ne delujem na groblju kao debil u gaćama i dresu, ali su me te patike skroz smlatile. kao u patofnama da sam trčao, promena je bila neverovatna, vukao sam noge i mučio se sat vremena, i na kraju se umesto planiranih sat i po ("nakon groblja ćemo da nastavimo u neki polukrug da pretrčim što više") jedva dovukao kući nakon 52 minuta i samo 9 kilometara.

kratka pauza za neki polu-ručak je prošla dok si trepnuo i krenuo sam na treći trening, lokalnim propalim putem ka selu Šušeoka (lokalno Šušovka) koji ide isto na istok ka beogradu samo sa druge strane kolubare. i tu sam imao jednu polu-grešku ali jebiga jednom se živi! došli smo do krajnje tačke planiranog trčanja, na 10.5km od kuće, gde stoji znak "uspon 22%" i sledi 500m uspona koji nije ni približno 22% nego je nekih nemam pojma 10-13% možda, nije ravnomeran. ali malo ranije, prošao nas je jedan tip na bicikli, sa rancem na leđima. merkam ga ja, i kontam da bih ga sigurno stigao dalje uzbrdo. u podnožju kažem ja Loli - obzirom da si pošla ponikom i da ne možeš dalje, sedi lepo tu i odmaraj se par minuta da ti se dupe puno ne nažulja, jer si ceo dan pored mene na bicikli, a ja odoh malo gore da vidim oćul' stići ovog tipa.

nakon prve krivine imam šta i da vidim. na 100m ispred njega idu još dvojica, krivudaju levo desno i jedva se pomeraju uzbrdo. shvatam da će ovaj izazov da se zove "da li će pre on stići njih dvojicu, ili ja njega?" i dodajem gas. dostigli smo se nekako svi odjednom na 80% od tog 600-metarskog uspona, ja projurio do vrha brda sa pulsem 161 (?????) i okrenuo nazad. svi se ispozdravljasmo, oni meni svaka čast, ja njima srećan put, i strčim nazad do Lole. koliko je nekome ko planira 4-5 trčanja u toku dana pametno da raspali 600m uzbrdo maksimalnim naporom, nemam pojma, ali mislim da me je i taj sprint koštao par kilometara kasnije uveče.

veče je trebalo da izgleda ovako. od 16-17 da pretrčim prvih 10km treninga i kad padne mrak da sam negde na 5km od kuće gde smo našli zgodnu žicu da nabacimo patike, i dalje odatle da se vratim kući po mraku, za nekih total 15-ak km, da bih kasno uveče otišao još jednom pa da vidim koliko ću moći. međutim nakon ručka je vreme tako brzo teklo da sam krenuo tek pred 17h, pa smo to nabacivanje obavili u odlasku, a nakon toga po mrklom mraku bauljali još 10-ak km po nekim lokalnim putevima. posle planiranih 15km je Lola (svo vreme na poniki) skrenula kući na tuširanje i spremanje večere, a ja sam nastavio da tumaram gradom. imao sam tri mogućnosti
a) trči dokle god možeš, i kad se vratiš neka to bude to za danas
b) trči koliko god ti se trči i ostavi nešto volje za kasnije, pa kasno uveče opali još nekih sat vremena
c) trči tako da ostaviš snage za još jedno KOMPLETNO trčanje uveče, dakle svejedno je da li ćeš ići 15-17-19km računaj na to da ćeš posle večere uraditi ono što nikad nisi a to je da umesto u fotelju pa u krevet popiješ kafu i odeš da tumaraš gradom par sati, pa da li će ispasti 16 ili 22km nije ni bitno, uglavnom zbir mora da bude VELIKI

u tom moru sitnih grešaka potkrala se i peta šesta sedma osma i koja već, pa sam se prekasno setio da sam, kad sam već bio na dve ulice od kuće, mogao da svratim da popijem neki sokić. tek nakon pola sata pravljenja raznih "osmica" po gradu je počelo da mi se manta u glavi, pa sam se onda borio da se ne sapletem a ionako mrzim to trčanje po mraku a tek kad na svakih 150m skačeš sa trotoara na ulicu i nazad šta da vam pričam koji je užitak, i na kraju sam se što fizički što mentalno toliko umorio od svog tog trčanja da mi se sav onaj a)b)c) izbor sveo na "trči sad koliko možeš i završavaj posao za danas". onda sam počeo da sabiram pa obračunao da bi bilo najbolje da ukupno izađem na neku lepu brojku. 80km sam ispustio iz šaka sa onih 9km u podne, jer da sam tu imao 15-16km bilo bi mi puno lakše. 4 trčanja su tog dana bila TIM, koji nije trebao da ima slabog igrača. pod uslovom da ne ubacujem rezervu, peto trčanje.

tako sam odustao od 80-ice za koju mi je trebalo čitavih 28km, a meni se već od 18-og vrtelo u glavi, što od žeđi što od gladi verovatno. jesam ja navikao da trčim bez vode i hrane, pa i do 4 sata u komadu, ali te večeri sam već uveliko bio u sedmom satu trčanja. još jedna lekcija. tako sam stigao do cifre od 75km. rekoh to je na pola između 50 i 100, i siguran sam da bih, za neku opkladu, nakon par sati odmora a pre spavanja mogao da pretrčim još 25km do stotke. naime tih večernjih 23km sam završio negde oko 19h. obzirom da se tokom dana kući nisam bitnije zadržavao, tih preostalih 5 sati je delovalo kao večnost. da, ovde moram da naglasim da je pre one prve greške već postojalai NULTA greška, a to je da sam ustao skoro sat kasnije nego inače. da sam bio toliko napaljen da ovo shvatim kao trku, kao nešto jako važno, verovatno bih ustao sat ranije a ne kasnije, i sve ovo bi skroz drukčije izgledalo. to ću imati u vidu kada jednom proletos ili jesenas, kada dani budu trajali puno duže, budem pokušao da nadmašim ovih 75km tako što ću otrčati 4 polumaratona u jednom danu, svaki na drugoj strani od centra grada.

što je najzanimljivije, nakon tuširanja i večere uopšte nisam bio naročito umoran. MOGAO SAM da izađem u mrak i trupćem još sat - sat i po. ali jednostavno mi više nije bilo važno. nisam imao neki tako jak cilj, nije bilo nikakvo prvenstvo, nikakva trka. ipak je to bio samo jedan on-line izazov, koji usto nije bio tako jasno uokviren jer je postojala mogućnost da još neko nije prijavio svoje kilometre, i sad da odem ja kao budala da trčim 15km eto jer mogu, a da sutra neko izbaci 200 više, osećao bih se kao idiot. prosto sam dostigao neku unutrašnju nirvanu. oborio sam rekord na treningu, sa 53km u jednom danu sam došao do 75km, i bilo mi je u neku ruku detinjasto da sad idem da trčim do ponoći.

kad se Mali vratio sa nedeljne dužine verovatno je bio u šoku jer je bio siguran da je sa svoja 44km zapečatio izazov, ali kad je video da sam ja pretrčao 75 i da ne da sam samo dostigao njegovu prednost od subote nego još imam i 8km viška, mora da je pomislio da je u nekoj skrivenoj kameri. kao što sam tada i napisao, dete je dete, i treba da bude napaljeno, odmah je istrčao iz kuće i trčao bukvalno do ponoći, uspeo da pređe 12km i "pobedio" me za 4km. napominjem da sam tada još uvek mislio da postoji neko treći ko se krije i da će u onom roku od 3 dana nakon izazova samo da postavi svoja trčanja i sve nas oduva. NARAVNO da sam imao Malog u šaci jer sam ja jutarnji trkač a on večernji, i kad sam već do 19h pretrčao 75km svako ko je ikada trčao puno zna da nije problem trčkarati još sat vremena. možda ljudima koji trče po 10km dnevno to zvuči kao ajde Sale ne seri pa gde ćeš više, ali kad jednom budete u tri nedelje zaredom pretrčali po 300km shvatićete koliko je ta sumnja smešna. jednom kad možeš, onda možeš. ne razmišljaš ni o tome koliko sati, ni koliko kilometara je prošlo. jednostavno uzmeš patike i izađeš napolje i noge same melju dok god im ne kažeš da skrenu prema kući. tu se uopšte ne postavlja pitanje DA LI možeš, jedino je stvar tvoje odluke da li ćeš reći idem još malo ili ćeš reći ma dosta mi je bilo ne moram više.

kao što sam već par puta napisao, bez te super-motivacije mi je bilo svejedno. porušio sam nekoliko svojih rekorda kao domine, i prevashodno samom sebi nisam hteo da izgledam kao napaljeno derište. jednom kad znaš svoje mogućnosti, nemaš preteranu želju da se dokazuješ. za to služe žive trke, a ne on-line izazovi sa nepoznatim brojem nepoznatih protivnika. da je to bilo nekakvo zvanično prvenstvo države, da je na kompjuteru recimo pisalo da je do 19h onaj iz subotice pretrčao 78km a onaj iz niša 74km i šta ti ja znam kako bi to moglo da izgleda, naravno da bih samo u sebe sručio nešto hrane i pića i nastavio da se saplićem do ponoći. ovo je ipak bilo nešto drugo. koliko ozbiljno sam ga shvatio, toliko ozbiljno sam ga i trčao. usput sam ipak imao i nekih drugih obaveza, ne znam ko zarađuje za život svom tom svetu koji trči od jutra do mraka, ko ih hrani pere i oblači, ali ja ne živim od trčkaranja pa bi i to trebalo imati u vidu.

opet po tačkama

1) bilo mi je drago što smo juče uspeli da se provozamo trkačkim biciklama, jer je zima obično rezervisana za bajkove, blatobrane, prskanje, čišćenje, i ostale čarolije. a preći 73km bez da prođeš kroz ijednu baricu, pa to je dar s neba. malo me začudilo da se Lola nije naročito zaduvala obzirom da se nismo skroz vozikali nego smo išli onako neki srednje lagani do srednji tempo, i kad izbaciš par semafora i zastajanja ispao je prosek 29 km/h, a nismo uzeli ni najbolje bicikle nego one za 1 km/h sporije/starije.

2) nakon jučerašnjih +16°, sunca i vožnje u kratkim gaćama, današnjih +3° i kišica/susnežica deluju kao da je neko promenio kanal. te nagle promene me uvek podsete onog preskakanja iz jednog života u drugi, o kojem povremeno pišem. nekad to bude tako ubrzano cik-cak, sedam dana si biciklista pa si sedam dana maratonac pa si sedam dana najobičniji zaposleni građanin koji kukumavče kako nema vremena za hobije, pa jovo nanovo. a nekad te promene/faze potraju puno duže, pa se onda nekog perioda prisećamo kao npr "to je bilo one godine kad smo puno vozili". tako sam juče nakratko opet bio biciklista, i baš mi se svidelo.

3) već sam smislio gde ću da napadnem najduži trening u životu. 90% će to da bude na putu ka Užicu, gde sam već nekoliko puta otrčao dužinu maratona. tu na 21km od kuće imam česmu pored jednog kamenoloma, i to mi je zgodno mesto da uz vodu nešto pojedem. da li ću se napaliti pa poneti neku energetsku pločicu ili gel, ili ću kao normalan čovek poneti mars ili snikers, to nije važno, ali je važno da imam tu Tačku na koju mogu da računam. naravno ako ponesem dve bonžite, jednu mogu da pojedem u odlasku a drugu mogu da sakrijem tu negde u travi pa da me sačeka sat i malko, kad se budem vraćao. DODATAK na uobičajena 42km (do česme i nazad) bi se sastojao od nastavka uzbrdo do prevoja Kaona, a obzirom da taj uspon ima 7km (put se popne ~300m nadmorske) to bi značilo da bih imao ukupno 42+14=56km, a možda i 55km ako po gradu pokušam da skratim gde god je moguće. s jedne strane zvuči lepo 55, verovatno bi trajalo tu negde oko 5 sati jer bih imao oko 900m uspona, a zvuči lepo i 56 upravo zato što je to 4x14km, za razliku od maratona koji je 3x14km. no kod mene obično nema puno planiranja u detalje, važda je ideja pa kako ispadne - ispašće :-)

srijeda, 3. veljače 2016.

1.5

jedne od ovih su već popile kantu, a ni druge neće još dugo, ali će ostati zapamćene kao dva para patika od istog proizvođača, koje sam kupio u razmaku od par meseci, a razlika u veličini je JEDAN I PO BROJ. bar da su mi jedne tesne a druge velike, ali ne, obe su mi (bile) taman. štaviše ove 44.5 su mi malčice uske. možda je tajna u tome što na gornjim piše da su muške, a na donjim uniseks. biće da imam par milimetara šire stopalo od žena koje nose 44.5! eto neke utehe. mislim, za njih :-)



prod

ako mislim da išta stignem, moram da budem produktivan.

1)
ne mogu sada da gledam kakav to koncert ima u subotu u beogradu jer ako to budem gledao neću stići ništa drugo, a na koncert su ionako male šanse da odemo. ako i odemo, mogu da se odlučim u subotu popodne, nije kasno. a sada nije subota popodne. SAMO SUROVO!

2)
naravno da ću napisati blog o onih 75km pretrčanih poslednjeg dana januara, ali ne baš sada. i naravno da neću pola života pisati o tome, kao što mi ispričaše za jednu koleginicu koja je išla na neki od tih endurance trail-ova svetski poznatih, i nakon toga mesecima smarala ljude pišući na svom profilu samo o tome kako je eto bila tamo, pa je bila tamo, pa ne znam dal se sećate da je tamo bila, i tako u krug sve dok je imao ko da lajkuje to papagaj-čenje.

3)
sećam se da sam prve blogove o trčanju napisao na prelasku maja u jun 2006-te. mogu da napišem i poseban blog o tome, ali ne sada. dakle bliži se 10 godina tome. pre toga sam često pisao na jednoj mailing listi koja se zvala eurobike, i tu sam u mejlovima slao opise naših vožnji po planinama, kad smo išli na taru, na zlatibor, i tako. to je bilo bar 5 godina ranije. a par godina kasnije (sve u odnosu na 2006.) sam pisao par blogova na engleskom, jedan se zvao s-run a drugi s-bike, dok se ovaj domaći zvao s-ant. u međuvremenu sam pisao i blog na italijanskom, za virtuelne poznanike sa italijanske maratonske mailing liste drs-italia. no to je bilo podosta zamorno, održavati sve to redovnim i zanimljivim, pa sam polako odustao od te hiperprodukcije. mislim još mi je samo blog na kineskom falio. 

ovo je još uvek pod 3) samo novi red, jer se oteglo :-)
tako sam sad pomislio da nakon ovog Strava izazova opet napravim neki mini blogić na engleskom, na kojem btw nisam godinama pisao pa ću dok se malo ne uhodam verovatno zvučati smešno kao u onim vicevima sa rusima koji pričaju engleski. tu bih krenuo unazad, ispričao kako je došlo do tog Izazova, kako sam mu pristupio, kako sam se kolebao tokom celog januara što me je na kraju koštalo dobrih 100km manjka, i tako dalje. pa bih morao da se vratim ovako na preskok 10 po 10 godina čisto da ostatak planete shvati otkud ja tu uopšte.

4)
najavljeno je puno lošije vreme narednih dana, a nakon dva dana odmora ova topla sreda mi je baš lepo čučnula pa sam jutros odjurio sat i po uzbrdo da malo protegnem noge i podsetim ih onog što se zvalo trčanje. gore na brdu nađoh pored puta udarenu lovačku kerušu pa sam je odvukao u stranu i "sahranjivao" lišćem tako da mi u stvari dan i nije započeo baš tako raspoloženo kako sam zamislio, ali jbg. sad smo u fazi pregovora da li da odemo na vožnju trkačkim biciklama po ravnijim putevima ili MTBajkovima po brdima, što je u krajnjem slučaju svejedno, bitno je provesti par sati na vetru što dalje od grada i izduvati ovaj smog iz lobanje.