ponedjeljak, 25. svibnja 2020.

galantno

evo proverio sam,
premium nalog košta 60$ godišnje na Stravi
odnosno 30$ godišnje na MapMyRun

jedna od najzanimljivijih "značajki" je i live tracking* što znači da na startu svakog treninga ili trke možeš da postaviš link sa kojeg svi koji su ti Friends mogu uživo da posmatraju tvoje kretanje; to može biti zanimljivo na maratonima recimo, s tim da to ionako ide besplatno na Stravi uz svaki Garmin sat koji kupiš i to u trajanju od dve godine, pa je bolje svake druge godine kupiti novi Garmin i imati premijum mogućnosti zađabe

*btw još kad su mi sljemenaši doneli prvog garmina na Durmitor pre 3-4 godine imao sam tu opciju i silno vreme potrošio pre svakog drugog treninga ne bih li na blogu ostavio link za "praćenje" pa je to nešto zaštekavalo do očaja, trebalo je nešto čekati da se usaglasi pa da odu mejlovi svima pa da linkovi rade itd, nešto mi nije ostalo baš u turbo sećanju...

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

budim se u i na tviteru mi se pojavljuje da neko od par ovih mojih lajkuje retvit od nekoga ko je pak uz komentar "Bože pomozi ovom čoveku" stavio klipić kako Novak Đ. i njegova žena plešu na terasici ispred neke ustanove, šta reći dva polupismena kostura zaljubljenih pogledâ, prosto da im zavidiš na sreći, i jednom od njoh dvoje na talentu, no nikad se žutim vestima nisam bavio pa neću ni ovom, samo me je zabavio jedan komentar malo niže: Sâm je birao a nije nas pitao, zamisli?!
ahahahaha, to je to
sva suština u nekoliko reči, kako je idol smeo da se oženi pre nego što je među obožavateljkama napravio referendum ili neku emisiju sa sms glasanjem poput izbora za miss univerzum

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

sav sam kao sa deponije da su me ukrali pa sam morao malo da namažem kosu da ne izgledam baš kao metla (posebno jer danas sanitarna inspekcija treba da krene u harač po gradskim salonima) a nakon toga bih mogao u promotivno trčanje od pola sata tek koliko da u samo sat vremena i drugi put operem glavu jer ću garant opet nešto da userem sa farbom i da u ogledalu ugledam malinu sa zulufima od cvekle i šiškicama rujnim trešnjicama

nešto me previše raduje ovaj zubato sunčan dan, baš me zanima šta će krenuti po zlu

nedjelja, 24. svibnja 2020.

radio garden

život mi se preselio u aplikacije,
pola dana sam u mapmyrun i excelu
a pola dana u radio gardenu i shazamu

piše da u Londonu ima 298 radio stanica
tek ako bih proverio koliko ih ima u Beogradu Zagrebu i Los Anhelosu mogao bih da nešto zaključim iz onog prvog broja, a ovako ništa
drugi podatak kaže da sam toliko jašao biciklu zadnjih 5 nedelja da sam u proseku pretrčao samo po 21km tjedno, nije čudo što mi se sve manje trči kad već tako progresivno zapeknjavam
zato sam u zadnjih 7 tjedana vozio 200km bicikle nedeljno, što je obzirom na zaključane policijske vikende u prvoj polovini tog perioda i loše vreme u drugoj polovini opet neloše kao i ono zadnje neloše što beše, šta god da beše

evo sad sam uvatio neki radio medulin ali na kompjuteru nemam shazam pa ne mogu da vidim šta ide a mrzi me da paralelno palim mobitel
upalio sam mobitel piše da je ovo r.e.m. mada bih mogao da se zakunem da bih onaj unjkavi glas prepoznao i bez ušiju, nemam pojma
sad sam odvrteo na poreč s tim da na kompjuteru svaki istarski grad ima stanice i radio rijeka i radio pula i još nekoliko istih, a na telefonu nema, u poreču samo jedna, u rovinju samo jedna, a za radio capodistria piše da je iz trsta!
hmm

piše da sam napravio 10.313 koraka na 11.900m što daje prosečan korak od 115cm što pak znači da sam ipak trčao nekakav tempo ili tempić obzirom da mi je kad trčkaram korak jedva preko metar i kad god opalim sliku patika deluje da su mi obe na zemlji, možda je tu deo saučesništva pao i na kilo viška preko uobičajena dva kila viška ko će ga znati

vreme je najavljeno, paaa, ne "blagi užas" nego teški užas sve do sledećeg ponedeljka i otprilike ću morati svaki suv dan da se otisnem na biciklu da se ne bih odjednom prezasitio trčanjem
prosto ću morati da zažmurim na jedno oko, stisnem dupe i izađem i na +13 i na +16 bez gunđanja što nije full sunčano ili bez vetra, a ionako će to sve spasti na samo dan ili dva dana smrzavanja, sve ostalo će da budu trčkaranja kroz 19 nijansi sivog, fujčić

neloše

juče sam se malo igrao a malo istraživao kroz sećanje no nisam ništa prizvao iz pomenute 2013. pa mi je onda sve delovalo novo.
da, mapmyrun ima i malu ikonu fotoaparata u gornjem uglu i kada stisneš na to onda ti se fotka ubaci tačno na to mesto treninga.


malo sam čačkao podešavanja brinući da ne premašim 10km jer sam u zelena-crvena paru imao 1599km pa mi je falilo tih 10 da dođem do hiljadu milja tojest 1609km, no eto prefurah za kilometar.


iako sam bio na vrhu brda što se vidi po proseku, nešto mi je bio slab signal i/ili brljao prenos podataka i rekoh šta da radim sad? i pogledam na potrošene kalorije i sine mi naziv jedne wifi mreže u okolini pa trknuh tamo taman da proverim da li sam tačno zapisao novu šifru.

vreme se promenilo iz jesenjeg u prolećno i iz sata u sat je iz polupodnošljivo hladnog i oblačnog prelazilo u nepodnošljivo toplo i sparno, do izlaska iz grada sam na bicikli nosio šuškavac a sa trčanja se vratio u majici natopljenoj znojem i tako sedeo pola sata pored reke uživajući na istom onom vetru od pre par sati, samo da mi je neko na leđa zalepio nalepnicu Gorenje pa sam mogao da budem mašina za sušenje veša.

a TEK je za danas najavljeno govno vreme tako da ću po svoj prilici opet trčati, a već sam smislio i gde, jer je to najgluplje mesto za trčanje po kišici.

subota, 23. svibnja 2020.

produžeci

ne znam kad sam tačno proverio poslednji put ali vidim da se makedonija probila na prvo mesto ex-yu republika po broju umrlih na milion stanovnika.
dodaću u zagradi i broj novoumrlih od prvog beleženja kad sam provalio tu statistiku:

slovenija 38 - 41 - 49 - 50 - 51  (+13)
makedonija   27 - 34 - 44 - 48 - 54  (+27)
bih             17 - 19 - 33 - 41 - 43  (+26)
srbija 16 - 19 - 25 - 26 - 27  (+11)
hrvatska      12 - 15 - 22 - 23 - 24  (+12)
crna gora      10 - 11 - 14 - 14 - 14  (+4)

još uvek mi nije sve najjasnije, jer neki ljudi koje držim za izrazito lucidne zastupaju tezu da je ovaj virus potpuno bezopasan za zdravu populaciju, i da se lako leči ozoniranjem i infuzijom plazme, a s druge strane juče sam čupao obrve jednoj doktorki koju dobro znamo i ispričala mi je kojekakve strahote koje potpuno opovrgavaju gornji stav.

takođe jedna druga ženica koja je lekar u Beogradu a kod nas dolazi na tretmane je upotpunila sliku o "lekarima herojima" sa masom insajderskih anegdota o tome kako je 95% lekara odnosno svi koji su mogli da izbegnu da rade svoj posao, to i uradilo, što je naravno sasvim logična stvar svima nama koji imamo mrvu mozga. to se sve razbežalo po bolovanjima ili zaključalo u ordinacije tako da su osim hitne i pulmologije praktično svi ostali dobijali plate za tihi štrajk odnosno nerad, nagrađeni su za sebičnost aroganciju i kukavičluk.

nažalost od bajk vožnje neće biti ništa jer celo jutro kapljuca kišica pa bih sa blatobranima i mogao da se provozam negde ako mi je baš zapelo ali da se spuštam niz Crnu Kamenicu po mokrom kamenju pre nego što sam nakupio barem 100 sati na novom MTB-u i puno bolje savladao sve tehničke cake, radije se neću upuštati u takve rizike.

posebno zato što sam video filmić u kojem se organizatori sličnog događaja prevrću kao mačići u igri nakon što je jedan zaglavio točak u kolotrag od zemlje, otprilike je to profil prosečnog učesnika pa mi i to dosta smeta, ne bih da se vozim u krdu amatera, a događalo se da nastradam u grupnom padu i kada sam vozio drumske trke sa elitnim vozačima pa ti onda računaj koliki je rizik.

sada mi deluju smešni ovi naslovi aktivnosti od pre pet godina:


nisam sinoć džabe hvalio mapmyrun kao najbolju aplikaciju za trasiranje rute, dok si rekao keks ucrtao sam celu polovinu današnje vožnje koja je podbijena ispod Divčibara i još obrnuo smer kako meni odgovara pa dalje spojio na prvi deo njihove staze tako da sada imam sačuvan taj trek i prvog lepog vikenda mogu da napravim taj polukrug u smeru u kojem mi najviše odgovara.

a na današnji dan gugl fotos kaže da sam se spremao na trčanje u Puma Belus patikama, i čudom se čudim koliko meni neke patike traju jer je ovo bila 2013. godina a sećam se da sam 2007. u njima trčao Istarsku ligu u Svetom Petru i završio na podijumu sa nekom salametinom od pola metra koju nikome nisam uspeo da poklonim jer je to svima njima isto što i nama Trlić i Matijević odnosno "samelji otpad pa prepakuj u novi proizvod", heh.


petak, 22. svibnja 2020.

mape

ima onaj vic iz rata kad je Mujo uhvatio zlatnu ribicu pa poželeo da mu "sredi" mape da što više ostane njegovima, ribica rekla joj Mujo puno je to teško, imaš li kakvu želju da ti mogu ispuniti, i onda je Mujo rekao ajd onda napravi mi Fatu da bude lepotica ko iz Holivuda, ribica osmotrila Fatu pa rezignirano rekla DAJ MAPE.

pre možda i desetak godina mi je Vlada objasnio kako pravi mape da ima orijentir kad negde krene da ne luta previše, i tada sam se "navukao" na tu MapMyRun aplikaciju. nekoliko godina kasnije me je pak Andrej navukao na Stravu i to mi je bilo kul, rangiranja, segmenti, materine, naizgled si imao sve što i u mapmyrun pa još više.

DODUŠE, crtanje mapa je išlo teže, sporije, svaki klik traje deset sekundi, i kad si na pola onda sve zabaguje pa moraš ispočetka. plus nije tako precizno, kada odabereš opciju da NE pratiš ucrtane puteve nego hoćeš sâm da crtaš stazu po livadama, ono samo ucrtava levo i desno i nikada gde si kliknuo. ali zarad drugih stvari, držao sam se ipak Strave.

pre nekoliko dana su pompezno najavili silne promene, poboljšanja, navodno su preko 500 sitnica popravili u zadnjih godinu dana, s tim da su PRC! ukinuli kreiranje sopstvenih mapa za besplatne korisnike, to je sada moguće samo onima koji plaćaju mesečnu članarinu od 5$ odnosno pedesetak evra godišnje.

onda sam se vratio na mapmyrun pa ucrtao neku bajk rutu od Osečine preko nekih selendri ka Miličinici, koja takođe nije ništa više od selendre nego je relativno poznata po tome što se tamo završava Wine Route koji nemam pojma ni ko ni kada je napravio, ni da li iko uopšte primećuje te putokaze duž magistralnih puteva, jednom je neko rešio da od Podgorine napravi novu Istru no sve se na tome i završilo.

(sada ovde ide jedan umetak jer je MTB klub sa one strane planinâ napravio izlet koji će se održati sutra do Divčibara i nazad, no start i cilj su bogu iza nogu i lakše mi je da dođem biciklom na Divčibare nego da odem autom do tog sela iznad Čačka.
ELEM, oni su postavili trek nacrtan u guglovoj aplikaciji My Maps no koliko sam uspeo da ukapiram za pola sata čačkanja tamo nemaš opciju da crtaš gde hoćeš nego samo prateći ucrtane puteve što znači da gde god putić nije vidljiv zbog šume, tebe će odvesti zaobilazno preko Pančeva jelte.
PLUS me dalje upućuju da idem da čačkam u Google Earth jer navodno i tamo mogu da se prave nekakve 3D mape, to će mi baš koristiti kad negde zabazam gde telefon nema domet jel tako.)

i tako sam se vratio na mapmyrun pa ću imati dve opcije u telefonu, kada idem samo 'nako na trening mogu zbog preglednosti koristiti Suunto aplikaciju koja sada praktično ima SVE što Strava više nema, eventualno mogu da se ulogujem i na Lolinu Stravu ako je uopšte opet instaliram u telefon, a evo skinuo sam i MapMyRun da imam kod sebe sve te nove ROUTES koje sam napravio jer je mapmyrun definitivno najbolja alatka za planiranje.

A KOLIKO JE TO SVE KRHKO KAO I LJUDSKO BIĆE POKAZUJE PODATAK DA SAM MALOPRE PRATEĆI ISTU PUTANJU OD PRE SAMO TRI DANA SLETEO U KRŠNU GLAVU UMESTO DA U ŠUMI SKRENEM GDE TREBA ZA BLIZONJSKI VIS, DA SAM IZ DRUGOG POKUŠAJA UPAO U JOŠEVU UMESTO U KOTEŠICU, DA SAM PROMAŠIO SKRETANJE ZA JAUĆANSKI VIS KOJE JE OSTALO IZA MENE A JA SE UPORNO NADAO DA ĆU GA PRONAĆI NA DRUGOJ STRANI.

kome nije suđeno, ni udruženih osam aplikacija ga neće spasiti.
evo baš gledam dokle seže arhiva dok sam to koristio ali sve mape imaju isti datum što znači da su uvežene odnekle u mapmyrun, verovatno iz nekog polara ili garmina:


četvrtak, 21. svibnja 2020.

jesen

nije baš da mi se sluša ceo album istog imena od Sare Renar ali izgleda da ova majska Jesen namerava da potraje toliko da bi mi ponestalo pesama za svaki dan obzirom da ih na albumu ima 7-8 uvr glave, uključujući i a'kapela verziju.
ne znam zašto norvežani ovu prognozu zovu "10d" kad ima samo devet dana:


usput sam otkrio da postoji i "radio garden for PC" što eto nije baš loše ovako kad pišeš blogove jer radio ima tu posebnost što ne znaš šta će sledeće naići, za razliku od sada već uobičajenih navika da sami sebi didžejišemo dane.
u beogradu postoji vladix rock i vladix rok pa mi je trebalo pola minuta da skontam da ova druga pušta ex-yu muziku i rekoh daj da vidim kako to izgleda, pa evo, posle nevernih beba ide zabranjeno pušenje :-D

koliko god mi je juče delovalo da mi je trčanje "krenulo", skloniji sam da verujem da mi se to učinilo, a čak i da mi je zaista krenulo, nema ono gde dalje.
jer mi se na trke može ići samo zato da bih poneo biciklu pa nakon što završim najkraću trku (obično 5km) u nekom gradu i odgledam ulazak prvih polumaratonaca, sednem na bajk i odem u neke istraživačke poduhvate na novim terenima.

ustvari trčanje može da prođe i na treking ligama ali i ti kalendari se stalno menjaju pa se ne zna časni krst kad je ikakvo planiranje u pitanju.
ima tu na uglu jedan belo-drap ker koji po ceo dan dežura polubudnim okom i čim naiđe neko ko šeta psa on se momentalno razbudi i krene sa njima.
e pa tako ću i ja ove godine, op vidim u subotu ujutru da u nedelju ima neki zanimljiv event, op u sobu po opremu i op u garažu da ubacim bajk u auto i via!


ako je ovih +18 popodne dostižno što se lokalne klime tiče, mogao bih jutros opet malo da otrčim i popodne rezervišem za bajk.
toliko sam oguglao na pretrpane satnice za ovih mesec dana krečenja i učenja deset raznih zanata da mi sad posao u sendviču između dva treningića dođe kao odmor jednako kao što mi dva treningića pre i posle posla dođu kao mini pripreme.
štaviše, sreća da nije neko prelepo vreme jer bih se već u drugoj nedelji ovakvog ritma razbio kao zvečka.

srijeda, 20. svibnja 2020.

base run

kaže na fejsu drugarica koju sam upoznao pre nego što je otkrila Stravu (pa smo se tamo pratili dok sam to imao) da je u upotrebu ubacila izraz "base run" kao krovno ime za sve između svega između svega.
kontam da je to ono što sam ja oduvek, dobro ne baš oduvek nego tek nakon što sam ga smislio tj krstio, zvao Tempić, odnosno "ono što možeš da ponavljaš svakog dana i što ne ostavlja nikakve bitne tragove koji bi se protezali duže od jednog dana, ili pola dana ako si fino utreniran".

ovo poslednje sam vas preslišavao već nekoliko puta no pominjem ga zato što sam ga u zadnja dva dana započeo tri puta a završio 2x.
onaj treći put se događao malopre kada sam nakon jutranjih 10km krenuo po kišici na popodnevni dodatak i tu me iznenada spičila neka inspiracija i u samo 2.2km sam "odradio" jednu ludačku progresiju završivši na blagoj uzbrdici sa 15 km/h, pa sam odatle dalje navukao šuškavac i otišao da se dalje malo prošetam po brdu.

ovo sam slikao u trku pa zato piše 2.1


nakon kratkog odmora, ako se klizanje po mokroj zemlji i kamenju može nazvati odmor, strčao sam jedan deo asfaltom pa opet saišao krajnji spust po zemlji.
nakon par godina sam se setio da uzmem NB Minimus koje su mi do sada služile samo za dijagonale na pomoćnom stadionu, no eto, kad si raspoložen za onu vrstu trčanja u kojoj se skoro i ne koriste pete nego pretežno srednji i prednji deo stopala, mogu da posluže.

fino sam ih složio uz dres sa Papuk Trejla, crno & pomorandžadasto, mora da mi se drveće divilo usput.


moram pogledati kada se menja horoskop iz bika u blizance mada mi konkretno ta dva znaka ama baš ništa ne znače tako da nemam pojma šta to tačno treba da se dogodi, verovatno ništa. 
jednom kad se rešimo Ovna mirni smo skroz do Strelca, a sve ovo između je nekako previše gnjecavo da bih ga primetio.
šuma peva.


utorak, 19. svibnja 2020.

al dvaput je dvaput

nisam stigao da pretrčim više od 8km ujutru pa sam nešto skontao da bih mogao da otrčim još jednom, jer nisam bio onako polomljen kao juče
i onda sam pogledao prognozu koja je zapretila silnim kišama u narednih par dana pa rekoh daj da se malo provozam, bolje mi je nego da nalepim tolika trčanja i/ili planinarenja jedno na drugo

krenuo sam sa idejom da se podsetim par prolazaka iz mesta K u mesto B preko mesta D i sav uzbuđen što ću proći tolikim MAKADAMIMA naletim na glanc nov asfalt od čitavih 6km, pa ono je praznik i za oči i za dušu, a eto i za dupe obzirom da manje trucka nego kaldrma

na samo par km od sledećeg asfalta u tom srednjem mestu D sam došao na svoje pa sam posle nešto lepog širokog makadama upao u onaj šoderasti klizavi na kakav sam i bio pripremljen

drugi deo tog "divljeg" dela treninga je takođe počeo asfaltom za koji kao da baš i ne znam da je bio tu no barem sam prošao pored groblja na kojem smo pre mesec-dva pronašli neko štene, pa sam proverio da slučajno opet nema živih prinova, među mrcatima jelte

nema

e kad se i taj dosta kraći asfalt završio opet sam došao na svoje i to na "duplo svoje" jer sam osim savladavanja tehničkih zadataka po uzanim puteljcima svakojakih mešanih podloga morao da se usput i orijentišem, a kad baš i nisam znao gde sam morao sam da otvorim mapse jelte


obzirom da mi je celo popodne ili već predveče, kako se uzme, bilo jako zanimljivo i sve nekako novo, na momente sam uživao na upravo onaj način na koji uživaš kada odeš u neke DALEKE krajeve koji su mi se eto približili na sat vožnje od kuće, doslovno sam pomislio pa ovo je bukvalno kao da me je neko teleportovao kod tetke u Poreč i da sam krenuo onim tamo markiranim stazama kojima sam do sada samo trčao (pa samim tim i puno bliže gradu) jer smo uvek nosili samo trkačke bicikle i gledali da odemo što dalje tipa Pula ili Buje

ponedjeljak, 18. svibnja 2020.

nastavak od juče

mrcat* je moja kovanica a potiče od naziva jednog kafića u Slunju ili okolini, pa kad prolaziš pored Rastoka prvo sledeće naletiš na reklamu Mr. Cat.
i tu ja povičem MRCAT i to je ostalo za sve što je "mrtvo umorno", da napomenem ne izgovara se mrkat ni mrket nego upravo mrcat
kad kučići popadaju na beton i dahću od vrućine, ja im kažem "deste mrcati"

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

e nedelja je počela tako što (je došao ponedeljak) sam nakon dosta poslova ovih dana pokušao neko trčanje no noge su mi posle posla bile toliko trome da se divim sebi da sam uspeo da pretrčim i OVOLIKO:

naime preko jednog brda pa do pola drugog i tu sam stao nakon 6km, što me baš i briga, nit sam nekog pobedio nit sam išta izgubio, no kad sam već pomenuo mrcate eto karme koja je i mene stigla nakon pola dana heh

odatle sam nastavio da pešačim još sat vremena nekim puteljcima kuda nisam prošao godinu dana i DOGODILO SE OVO:

šta bi se drugo dogodilo osim da sam jedva prošao jer je nakon ove mini jeseni usred maja sve toliko tropski nabujalo da deluje kao da sam negde tamo gde je sve non-stop nabujalo

smešno mi je ovo i zamarajuće kad sednem da sa zaostatkom od tri dana pohvatam konce, onda otvorim aplikaciju za sport pa se prisećam gde sam kojeg dana išao i koliko, zatim otvaram fotografije da se setim u kojim sam patikama trčao ako sam uopšte bio te sreće ili pameti da to uslikam, i evo jedva nađoh


iako nisam imao ni jednu sliku, setih se da sam snimao filmić od minut kako me zmija ujela za đon i kad je skoro cela ušla u kontejner još sam je i uštinuo za rep ne misleći o tome da je unutra mogla da se okrene u krug i da joj je glava mogla biti baš tu pored rupe u kojoj nestaje rep ali hajde, što nas ne ubije učiniće nas glupljim i još neopreznijim u budućnosti


broj

pratimo i dalje broj mrcata* po broju stanovnika

slovenija 38 --->> 41 --->> 49 --->> 50
makedonija 27 --->> 34 --->> 44 --->> 48
bih         17 --->> 19 --->> 33 --->> 41
srbija 16 --->> 19 --->> 25 --->> 26
hrvatska 12 --->> 15 --->> 22 --->> 23
crna gora         10 --->> 11 --->> 14 --->> 14

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

ta društvena mreža/aplikacija za sportiste.
odem ponikom do neke reke, vežem biciklu za most, otrčim neki full zanimljiv trening, vratim se ponikom nazad.
i šta se događa.
prvu vožnju od 15km mi lajkuje pet ljudi, trčanje na kojem sam osvojio jedan KOM (najbrže istrčana deonica od svih koji su tuda prošli) lajkuje šestoro, a povratak ponikom u grad lajkuje jedanaestoro.
zašto?
zato što sam u povratku slikao čaplju!
pa jebemumiša, ne služi sportska aplikacija za lajkovanje čaplji, ali okej, bolje da sam je slikao jer sam tako shvatio šte je koliko ljudima važno.


no ista priča kao i za instagram, iz nedelje u nedelju ti se preko onih koji su ti zanimljivi i koje si zagotivio (a oni znaju koji su) nakače neki koji tako nasumično lajkuju sve i svašta, pa kad već vidiš da te obožavaju onda opet bar povremeno bude red da lajkuješ i ti nešto njima, ali čim moram da pazim na takve gluposti, meni se određena mreža smuči.
ćao.

neka mojih KOM-ova nekim novim klincima, nek se trkaju protiv koga ili čega hoće, ionako će to sve prekriti ruzmarin i šaš.
ionako je, barem što se upotrebe na telefonu tiče, neuporedivo bolja suunto aplikacija koja mi je došla uz prvi od dva GPS sata, jer na njoj imaš i prolazna vremena po slobodnom izboru (samo stisneš LAP) a i autopauza je puno bolja nego na stravi, imaš opcije "ispod 2 km/h" ili "ispod 5 km/h", a mapu možeš da menjaš između slike terena i satelitskog snimka što je posebna prednost u odnosu na druge aplikacije pored kojih moraš uporedo da uključiš Maps ako poželiš da vidiš kuda se može proći navr neke planine.

nedjelja, 17. svibnja 2020.

trka u trci

prva trka je bila protiv kiše, mada mi kiša ništa ne smeta, osim kada umesto sata nosim telefon, e onda nam pipkanje ide malo teže.
i tako, bežao ja od kiše a da nisam ni imao razlog, pa me stigla, pa joj pobegao, pa onda stigao ja nju, pa pobegla ona meni, i kad sam se spustio u grad više je nije bilo.
što bi rekao bosanac u kanadi, grudvali se, ja pobijedio.


silazim na reku, da ne kažem na promenadu, upadam u neverovatnu slučajnu gužvu.
iza dve cure na rolerima doleću i dva momka na biciklama, ove dve još nešto i rade a ova dvojica 12 km/h kao u vicu o crnogorcu koji zavidi zmiji, kaže eeee kad bih ja ovako mogao, da ležim a da idem.


nakon pola minuta stigao je i treći biciklista koji meščini snima neki dokumentarac, možda osvanem u novinama onako umešan u ovaj paprikaš od nogu i točkova.
to je bilo na mestu gde reka tj put pored nje ide malo prometnije nizbrdo pa se napravila razlika, no kako smo došli na ravno rolerašice su usporile pa sam i ja uspeo da ih prestignem, čisto da spasem čast nas na nogama.


oni na dva točka su već bili u kružnom toku, ja sam dotrčao do svoje bicikle u blizini, a ove na 4 točka su stigle zadnje.
da sujeta bude potpuno zadovoljena, prestigao sam ih još jednom, biciklom, na ulasku u uži centar grada.
2:0

dvadvadvadva

piše ovamo levo na blogger admin stranici da trenutno na ovom blogu imam 2222 posta, ne znam kada sam prešao na njega sa blog.hr gde smo tada svi bili "škvadra" pa ću da kliknem 23 puta dok ne dođem do tog datuma.
kaže 26.01.2009, s tim da taj post nema tekst, to je očigledno samo dan kada sam ovo napravio, pa nastavio da pišem na nekom drugom mestu, jer se nakon toga nastavlja tek 16, 17, 18.10.2009. i to je dakle onaj pravi početak ovog bloga.

znači za 10-11 godina po nekih 200-tinak blogova godišnje, između pola i tri kucane stranice, ladno jedna knjiga po svakoj sezoni, i to ne džepna nego normalan format knjige od 300-400 strana.

pa kad vas neko pita zašto niste pročitali kompletan opus nekog ruskog pisca, gde se ruski koristi umesto opširni, jer bolje zvuči i lakše se vari, a vi mu recite pa nije nam dao antić, onaj drobi li drobi i dok pročitaš prođe život i onih slobodnih deset minuta dnevno.
što se može primeniti i na sve ostalo, nego lakše je da na sebe svalim svu propast ovog sveta, kad nađeš uzrok naći ćeš i lek.

šteta što odnekud nisam prekopirao i one prve blogove, ako to uopšte imam po nekim arhivama, jer su trke 2005-2006-2007 bile još i najzanimljivije, posle je sve nekako prešlo u rutinu, ali prvi maraton, pa prvi Plitvički, pa prvi Sljemenski (joj) pa Međugorje pa prve dve-tri Podgorice po onim vrućinama, plus tada nisam svakog vikenda leteo s jednog POLUmaratona na drugi nego sam cepao kraće ulične trke kao lud, bilo je tu svega i svačega.

šta ćeš.

seo sam da se odmorim i objavim da je KREČENJE GOTOVO, dakle preko 100 kvadrata kad sabereš sprat i stepenište i donji ulaz, hodnik, predsoblje, kako god nazvati.
treba da se par polica ušrafi u zid, sad bez suvišnog kotla za grejanje tu stoji polica sa dvadesetak pari patika (?) s tim da je jedan od milion poslova u Velikom Poslu bio i da se zimske odnesu gore na orman a letnje da se prebace dole odakle nam je najzodnije da ih uzmemo.

koje ću uzeti danas nemam pojma, a već imam otprilike 4 para "za kantu" s tim da stalno nešto oklevam i kao još jednom još jednom pa kanta, i tako žive taj neki zagrobni život u sudijskoj nadoknadi, znaš ono ceo stadion popizdeo od nervoze, aman sudija sviraj to, a sudija ležerno šetka terenom pa kad pogleda na sat on tako nehajno spusti nazad ruku kao da ima još čitavo poluvreme da se gazi.

kontam da ću, obzirom da je nedelja, da izkemijam neku kombinaciju bajkom do negde, pa neko trčanje po štatijaznam nekom kraju kjeg sam se uželeo, samo još da se setim gde bi to tačno moglo biti, i onda da strčim do bicikle pa lagano kući.
ajd baš da vidim šta će da ispadne.

imam jagode a imam i šlag, a uz šlag bih mogao i kafu da skuvam ali kafa & jagode hm, to je recept za čučanje a ne za trčanje po šumama, tako da ću morati da biram stranu, vitamini ili celulit, minerali ili tahikardija, bogme kad staviš ovako na papir, teška odluka.

subota, 16. svibnja 2020.

opet subota

da me pita čovek šta sam ove nedelje trenirao rekao bih NIŠTA a nije da je ništa, zajedno sa prošlim vikendom imam okruglo 6 treninga i dva dana poluodmora.
jutros je po planu sve završeno oko stepeništa, radile su i obe brusilice i šrafilica i menjao sam neke tiplove i završio plafon koji ima par betonskih greda pa sam imao tisuću površina i ćoškova za zavući valjak ili četku no dobro, ostao je samo još jedan zid sa kojeg takođe treba da se skida povelika polica na kojoj stoje rezervne gume, alati, i ukratko 20% prosečnog bici servisa, opremu da ni ne pominjem.

u jednom času juče, krećemo na posao a Lola napolju ostavila "neke sitnice", rekoh ovo Shimano bode oči brate sestro dal si normalna samo tri lanca su sto evra, pa isplati se preskočiti ogradu, jedino Pipi da pustimo u malo dvorište (mešanka dobermana) pa smo mirni, ali ona voli da raskopava po vrtu pa smo ipak ostavili Mačka (on je mešanac koze i megafona) iako smo sve rezervne delove u kutijama ipak uneli u kuću, zajebi ti rizik, Balkan je ovo.

nemam neke silne detalje sa vožnje jer smo napravili samo jedan mali krug od sat i nešto koliko da krv procirkuliše kroz umorne noge i da se malo razmrdamo, usput svratili kod bivšeg trenera da nam zameni jednu žicu na poniki jer ja imam alat za trkačke i mtb a za ove seljačke bicikle ide nešto skroz drugo što bi me brat bratu bilo i sramota da imam u kući, kad se previše stvari pokvari kupiš novu poniku za po gradu i ajd zdravo, lakše je.

e sutra bih možda konačno mogao na neko malo duže trčanje, nemam pojma stvarno, videću koliko ću se satr(e)ti u prvoj četvrtini dana, onoj između doručka i užine. ali ipak kontam da nekih sat i po mogu da sastavim, nemam pojma. otkako sam zaključio da mi se ove 2020-te bicikla više isplati, trčanje mi dođe samo kao neka alternativa za ne daj bože, čak ga ni ne poželim za predah, mogao bih narednih 200 dana samo da vozim, ako bi bilo lepo vreme.

eh da, danas je Živka napunila 5 godina :-)
kao da je znala, ceo dan nije nigde odlunjala duže od par minuta, non-stop je sedela ili negde "sa pogledom na mene" dok nešto radim ili na ovom komadiću veštačke trave ispred one velike saksije iza, sa šumskim jagodicama.

petak, 15. svibnja 2020.

opet petak

neobičan početak dana jer sam mislio da će mi stalažu dati spakovanu, no ova je bila poslednja u radnji pa iako je samo nekoliko kg teška ispali smo smešni jer smo peške kilometar i po kroz sred grada nosili policu veličine 120x70x40cm, nešto kao oni pakistanci što stave tele na krkače pa ga do pijace prevoze na mopedu.

otkako je krenuo posao u dve smene stalno me žuljala ta mogućnost da u pauzi skoknem negde biciklom pa sam danas napokon uspeo da isprobam i tu varijantu.
rekoh valjda sam se juče odmorio.

totalno mi se poremetio ritam spavanja pa legnem i zaspim čim padne mrak, čitaj iza 20h zavisno od toga da li za uspavljivanje pustim neke sentiše ili hevi metal, ali se zato redovno probudim do 4, u 5 već sviće a ja u krevetu prekotrljao šta ima novo na mrežama, i uglavnom pre 6 već nešto radim po kući obzirom koliki je obim posla bio oko ovog krečenja i maltene renoviranja jer sam i malterisao, gipsao, sve police i čiviluke skidao pa vraćao, a obzirom da nam po zidovima i kojekakvim montažnim gelenderima visi tuce bicikli tuce točkova tuce kaciga i deset tucadi patika, moš misliti kako je to moglo izgledati, satiranje sve u 16.

i tako odmah posle posla samo odletim do marketa da kupim nešto, i naravno dok sam stigao do tog nečeg ja potrpam sve usput što je bilo na 30% i 50% akciji i na kraju dođoh kući sa dve pune torbe na guvernali, kao onaj znak za vagu u horoskopu.

i blic užina i juriš na biciklu i usput mi je nešto sinulo, što bi mogao da bude lajtmotiv ovog proleća, a to je da biciklom često pređem samo onoliko koliko sam nekada najviše trčao, jer da se podsetimo ovde se radi o ludaku koji je trčao i treninge od pet sati i prelazio 44-47-50-56-60km bez pauze, tako da u odnosu na to, jeste da mogu preći u okviru od dva sata i preko 60km trkačkom ali nešto mi se ne gine po asfaltu sa ovim ludim vozačima pa kad sednem na MTB i odem u šume, evo danas pređoh 34km a i to na knap.

spustio sam se na asfalt jednom prečicom kojom sam često trčao, po nekom krupnijem kamenjaru i začudio se koliko na mestima vožnja deluje teža od trčanja, prosto ti bicikla smeta, kako da kažem.


obzirom da sam posle vožnje opet zaginuo na poslu a znamo kako je kada svi navale nakon ovako duge pauze, čisto sumnjam da će mi noge sutra biti naročito živahne zato što sam danas navodno trenirao "samo" dva sata. al nema veze, sutra konačno dolazi majstor (on nam je drug) da skinemo i ovo što je ostalo pa da na to mesto može da čučne nova polica.

četvrtak, 14. svibnja 2020.

opet četvrtak

nakon onog Tour de Obližnje Selendre izleta juče, danas sam već bio shrvan jer me je konačno stigao onaj manjak odmora, pošto sam umesto dva dana šetnje (nakon tri dana etapne bici trke po Podgorini) udenuo dan trčanja i dan jopet biciklizma.

imamo tu dve važne stvari sad.
pod jedan, pozvao sam majstora koji je trenutno u neverovatnoj gužvi i s neba pa u rebra ga pitao A ŠTO JA NE BIH SÂM UMEO DA RAZMONTIRAM I SKINEM KOTAO ZA GREJANJE?
nakon kratkog frasa ipak smo se sporazumeli pa mi je dao zeleno svetlo da skinem taj drugi kotao na struju, obzirom da stari na drva ostaje a ionako smo na toplani, tako da možda jednom demontiram i onaj od trista kila.

elem izbio ja osigurače otkačio kablove presekao gde treba, otvorio kotao odozgo odspojio sve žice, izvukao onaj kabl debljine i savitljivosti pendreka ladno, samo što je pet metara, nekako ga preko kolena namotao u krug, onda pronašao slavinicu pa ispustio vodu iz kotla, umal mlaz da me ubije kao policija kad rasteruje demonstrante, rekoh daj kofu.

i nakon toga krenuo da odvrnem one ogromne šrafčine koje drže dve cevi IN & OUT debljine ruke, oćeš klinac, ne mogu papagajke da mi se toliko rastegnu, fali par milimetara ali kad fali onda fali i zovnem opet majstora kaže skokni bajsom da ti dadnem klešta, on papagajke zove klešta ne znam zašto valjda što su i one iz roda klešta, a opet kad od nekog tražiš bengalskog tigra na zajam niko ti neće reći DOĐI DA TI DAM MAČE.



ajd nema veze, skoknuo ja, nisam poneo nikakav ranac pa sam vozio dva kilometra kroz grad onako sa dve papagajke na guvernali, i to sam nosio u levoj ruci pa da vidiš kako me široko obilaze, prpa brale ako me neko zakači ode retrovizor dok si reko keks.

i tako ja lepo poskidao sve što se može poskidati, izneli kotao i onu skalameriju od devedeset krivina napolje, deo ostao jer je pak trebao još neki alat da se primeni a meni puna kuća alata za svaki mogući biciklistički deo ali za parno grejanje ipak nemam, šta ćeš.
čak sam i pištoljem za topao vazduh otopio boju gde je bilo zapeklo, da lakše odvrnem, nobela hoću za skidanje kotlova, ni manje ni više.

i sad da me ubiješ koja je druga važna stvar, nemam pojma. toliko sam se raspisao da sam stigao u švedsku a ona tema koju sam imao je valjda ostala uValjevu. možda mi se vrati, kad se vratim ja njoj. sad sve ovo da pišem na tviteru, zvao bi se "niz" jelte. kontam da neki tako i rade, ko bi bio lud toliko da bode po telefonu nego instaliraš tviter za desktop i samo jedan za drugim kopiraš pasuse u niz.

nakon toga sam uzeo fotoaparat i otišao na pešačenje po okolnim brdima, slikao drveće mahovinu listiće cveće i grančice kao neki pederčić, rekoh to kad istovarim imaću da se igram sa insta filterima do mile volje.


srijeda, 13. svibnja 2020.

melburn


stigoh biciklom u centar sela i naiđoh na putokaze silne, rekoh da skoknem do Melburna malko ali nije pisalo u kojem je pravcu.
kao nešto sam zamišljao kartu pa shvatio da može i Sofija da posluži, to je sve nekako u liniji, no kad sam video koliko ima do Sofije više mi se ni do Melburna nije išlo.

krečenje je pri kraju a trofej za današnji dan ide pojasu za karate, A OBJAŠNJENJE ĆE VAS ZAPREPASTITI:

naime poznato je da moram da kupim sve što vidim da je baš baš na sniženju tipa 80%, i tako sam jednom u Intersportu naišao na punu korpu pojaseva za karate na nekoj nenormalnoj akciji I NEĆETE VEROVATI ŠTA JE URADIO:

nisam hteo ni žuti iako je bio najlepši, ni crni jer je navodno najkul, nego sam uzeo ljubičasti iliti purpurni, kako ga već ko zove, A EVO IZ KOJEG RAZLOGA:
bio je najduži.

naime znao sam da ga mogu koristiti samo kao neku gurtnu ili uže za vuču pa se uopšte nisam dvoumio, postao sam srećna tetka pojasa od 260cm
računam zašto samo moji burazeri da imaju najduži, onaj prvi što je konj a drugi što mu je najduži u gradu, evo sad i ja imam najduži ljubičasti pojas za karate u gradu, A ŠOKIRAĆETE SE KADA SAZNATE ZAŠTO:

morao sam merdevine da namestim nasred stepenica da bih valjkom dohvatio/okrečio plafon prolaska iz prizemlja na sprat, i da mi ne bi izletele pod nogama a ja da se skotrljam kao u najgorim filmovima, ja lepo karate-pojas vežem oko donje šarke od vrata na vrhu stepenica, a drugi deo za merdevine, pa više nisu imale kud, A EVO I FOTOGRAFIJE:


pred kraj vožnje sam umesto regionalnim putem sleteo niz poslednji spust alternativnim puteljkom kroz šumu, mislim da će ovakvih ideja biti sve više u mojoj glavi.
svaka nova staza doda promil veštine na ovo malo već postojeće tehnike što sam savladao, pa što bi se neko spuštao asfaltom ako može kroz šumu.

posve posebnu anegdotu sam doživeo na pola tog spusta jer sam naleteo na čoveka koji leži na zemlji sa tri psa, a ispred njega desetak koza.
ispričao mi je priču koju ste poput dokumentarnog filma mogli da vidite na mom story-ju u fejsu i mesindžeru, kako ga je zamalo samleo voz no srećom je prošao "samo" sa pet meseci kome i podosta uništenom potkolenicom, svaka čast lekarima koji su osposobili krvne sudove i život stopalu, i uspeli da ga provuku kroz komu bez amputacije.


evo čiča nosi kroksice kao i moje od 5€ iz merkatora, čak su i slične boje jer su njegove crne od blata poprimile sivkasti ton.

utorak, 12. svibnja 2020.

tromb

naravno da sam mogao znati da ću da budem umoran, uvek sam nakon vezanih vožnji mtb-om pravio pauze tojset aktivne odmore od dva dana pešačenja sa eventualno nešto malo potrčkavanja na nekoj nizbrdici

no to sam mogao znati kao što sam mogao stvoriti virus koji će da uništi glupost i zlo na planeti, ali eto, nisam studirao prave nauke
tako da, čim sam se ipak rešio na trčanje nakon tri dana lomatanja od po 84+88+73km bicikle sa ukupno 4000m uspona, očigledno je da moj mozak nema kapacitet da zapamti tako prostu stvar

elem, pred kraj sam sprintao da bih natukao prosek ispod 6' i ispao je 5'59''/km što je skroz okej obzirom po kakvom profilu sam trčao, a umorne noge da ni ne pominjem, srećom nisam se nigde sapleo


tražeći neku prečicu greškom sam upao i u neki voćnjak
kad sazru voćke moram ga se setiti da upadnem još koji put
takođe slučajno
kad već ne umem da se setim da se odmorim, barem na šljivama mogu da treniram
što reče jedna komšinica "skuša je dobra za mozak" a meni uvek dođe da je pitam "pa jel ti baš toliko bljutava?"

kontam da će sutra biti pristojan dan za biciklu, imam par kraćih opcija jer teško da ću imati vremena za dugačku vožnju a i ovaj ne-odmor valja nečim nadoknaditi

ponedjeljak, 11. svibnja 2020.

airlines

osnovao sam novu avio kompaniju, zove se Britvish Airlines.
mislim pošto Britiš već postoji, e ja ću Britviš, A EVO KO JE BIO KUM.
sad otvarate link a meni od svakog klika ide po par patika za trčanje.

znači prvi deo Avanturističkog dela vožnje je bio puno bolji od očekivanja, mada u principu nikad ne znaš šta da očekuješ ali ipak, eto.
uglavnom su ti makadami po selima više-manje nikakvi, ovaj je bio pristojan, i što je najlepše išao je po vrhu brda (uglavnom) pa sam em morao lako da se orijentišem em da malo uživam u predelima u ono malo trenutaka kada sam smeo da vozim po kamenju a blenem u stranu.

kad sam izašao na glavni put (koji je tu takođe imao makadamski prekid, baš sam ga ubo štonobirekli ko prstom) nisam se dugo tu zadržao, rekoh zašto bih uvek išao istim putem, idem da nađem neku prečicu.

kao što smo učili u prvim lekcijama, pola onoga što gugl mapsi prepoznaju kao put uopšte nije put već ivica livade ili lenija (trekingaški termin za koji sam prvi put čuo tek pretprošle godine) između dve njive, pa sam ipak u par navrata pitao seljake kao u onoj izreci turing biciklista "kartu gledaj, seljaka pitaj".

prvi nije imao pojma, pominjao je neke toponime iza sedam gôra, ali mi je iskreno i savetovao da pitam tamo negde kasnije kod zadnjih kuća.
karta je pokazivala neke serpentine okolo nege šumetine a Seljak mi je objasnio da treba da "proteram" pored one vikendice (obična baraka od iskrivljenih dasaka) i dalje "niza šumu, samo britvi!!!" i "kad se spustiš odmah preko potoka ti je put koji vodi na asfalt".

pod jedan, britvio sam pola godine taj kilometar kroz šumu jer je strmina kao niz stepenice da ideš, a granje me šamara sa obe strane uzanog puteljka, srećom bilo je dole puno lišća pa sam računao da ako i proklizam neću grdno nastradati.

u jednom trenutku sam mislio da će zadnja guma da mi pocepa gaće koliko sam se pomerio unazad da se ne bih preturio preko guvernale napred, sva sreća da je zbog amortizera guvernala ovoliko visoka, eto, a je se bunio jer kao puno visoko tj uspravno sedim na ravnom.


uzeh prvu s reda ilustraciju sa interneta, mada ovde i ne deluje nešto mnogo teško koliko je moj doživljaj bio da će bicikla da mi se prevrne kolut napred.

i nakon tog britvljenja sam sleteo u neku oranicu pa malo vozao levo-desno da nađem ulaz odnosno izlaz.
logika je sledeća, gde god je njiva relativno skoro posećena, do nje je nekad neko došao traktorom. 
kad pronađeš taj ulaz, odatle će neki traktorski puteljak da vodi iz njive u njivu dok ne izađeš u taj zaselak odakle ti traktori uopšte kreću, a gde su traktori tu su i automobili (jer nijedan seljak ne živi izolovan na zatvorenom pravcu kuća-poso) i pored tog traktora ćeš da ugledaš zarđalog golfa keca ili yugo 45 što znači da ćeš izaći na neki "put za Nigde" u kojem se upravo nalaziš, a taj put će jel tako da odvede u prvo obližnje selo, itd itd

bio sam u pravu s tim što je jedino loše u svemu bilo da baš i nisam prošao iz tačke A blizu tačke B nego sam se maltene vratio odakle sam pošao, na samo par km od onog prvog puta tj koraka Avanture.

no bože moj, jednom kad sam skontao gde sam "izbio" povratak je bio rutina, a neke druge prečice ću sa malo više sreće proći neki drugi put.

susreti

da li je ovog virusa uopšte bilo ili smo gledali samo njuz net i neke zajebancije, nemam pojma, svake godine sam znao bar po desetak ljudi koji su krkljali kašljali žalili se na grip a ove godine nijednog ni video ni čuo. trt.

izgleda da danas neće biti ništa od one kombinacije auto + bicikla ali nema veze, bez auta se može. imadoh juče još 4 neopisana susreta osim onog s Curom i onog dogovorenog sa Lolom.

susret drugi malo čudan, tu sam na 15-ak km od grada, u susret mi ide momak na bicikli, okreće u trenutku dok ja prolazim i koliko sam shvatio kaže da je upravo planirao da okrene nazad ka Valjevu, mahnuo sam i prošao i odmah nakon toga mi je zavibrirao telefon u zadnjem džepu.
malo sam ubrzao, skrenuo na sporedni put 300m niže, napravio poluzaokret i stao da vidim o čemu se radi.
tek eto ga taj dečko skrenuo i on za mnom, ja čkiljim da na ekranu pročitam šta se dogodilo, rekoh - moram da proverim ko me traži i zašto...
on reče - odoh dalje malo ka Stavama i ode lagano dalje, dakle prvobitno nije rekao da okreće za Va, ionako ništa nisam shvatio.
odosmo svako svojim putem.

10km ranije, dvoje na trkačkim biciklama vrludaju 20 na sat dok putem šparta jedno stotinak motora, čas odavde čas odande, rekoh neki motoristički Svetac je u kalendaru garantovano. malo ispred njih devojka sa predugom kosom sporo okreće pedale napinjući se kao da joj ne radi menjač ili ne ume da se seti da prešalta, za razliku od ovima dvoma, njoj se nisam ni javio, samo sam prošao.

ne znam ni gde je tačno ta granica javljanja i nejavljanja, mislim nećeš mahati ljudima koji se vraćaju s pijace ponikom, ovim tzv. biciklistima klimneš ili mahneš, 90% njih slično razmišlja.

ali prvi, tačnije drugi od dva prva susreta je bio najzanimljiviji. (realan prvi ili po moderno Nulti su bila dva rekreativca od kojih je jedan vozio sa podvrnutim nogavicama da ne zakači lanac, čim smo ih prošli nestali su kao vihorom odneti, verovatno okrenuli nazad kući)

počinje glavni uspon dana od 6km, neko staje ispred da namesti lanac i nastavlja uzbrdo, ja 12 km/h on 11 km/h ne moš ga stići. čovek ladno vozi u muškom odelu. s tim da je uštirkano koliko je prljavo, ajd pantalone i nekako ali sako sa onom kragnom, treba u tome voziti. glava bordo purpurna što od pocrnelosti na suncu što od napora, ali ide, ne posustaje.

nakon pola km sam ga stigao no ionako nigde nisam žurio, kao što rekoh na vožnjama MTB-im uvek čuvaš više rezerve nego na trkačkoj pa su svi nezahtevni delovi ležerni. posle par razmenjenih rečenica sam shvatio da ima neku govornu manu pa sam ga jedva shvatao, možda sam i zato ubrzao, da mi ne bude neprijatno.

- ve'ki tofak, ve'ki tofak, guraf guraf, ide ide
- da, da, veliki točkovi, guram nego šta, samo ide
- odakle odakle
- iz Valjeva
- gde ide, gde ide
- Pecka
- i ja fam Pefka, i ja fam Pefka
- ajd sve najbolje

čovek ladno ide preko brda i nazad u odelu i na loše podešenoj bicikli pa potpuno ispravlja noge da bi dohvatio pedale u donjem položaju, pritom ima "jake" prenose jer je koliko sam blicnuo pogledom nabacio na najveći zupčanik pozadi no i to mu je jedva 50-ak obrtaja u minutu, pa se sav uvija od napora, mada je očigledno navikao na tu kako da kažem "tehniku".

ko zna, ako su ga od prvog razreda zvali Muta, da li je ikada imao devojčicu, normalno obrazovanje, devojku, ženu, decu, priliku da se normalno zaposli i zaradi za auto, ko će ga znati. opet, bar ne bleji u kladionici ili u kafiću igrajući igrice i posmatrajući svog novog Audija parkiranog na trotoaru, možda je njegov život vredniji od takvog, ko to može znati.

nedjelja, 10. svibnja 2020.

apdejt

znači ovako glasi novo-osveženi broj virusnijeh mrtvaca spram milion žitelja zemljice republičice pomenute, prethodna stanja sam već objavNJivao

slovenija 38 --- 41 --- 49
makedonija 27 --- 34 --- 44
bih                   17 --- 19 --- 33
srbija 16 --- 19 --- 25
hrvatska 12 --- 15 --- 22
crna gora            10 --- 11 ---  14

danas sam prošao još jednim NOVIM putem, tačnije dvojicom
taj prvi sam iz naziva mislio da će me provesti pored još jednog kamenoloma međutim proveo me kroz romsko naselje kakvih imam i odmah u komšiluku, što se toga tiče džabe sam se potezao

ali drugi me bukvalno FA-SCI-NI-RA-OOO jer se radi o glanc novom asfaltnom putu između dva relativno udaljena mesta kuda (opet) relativno redovno treniramo

"Mnogo puta ste negde putovali ALI OVO JE ZNAK koji ste najmanje poželeli da vidite"


pasmater
ali dobro, guzica je masna pa se svuda glatko popne,
nije sve u veštini, nešto je i u karmi

tu negde se dogodio jedan fa-sci-ni-ra-ju-ćiiiii (opet!?) trenutak jer sam sreo curu koju znam samo tako iz viđenja, po putevima, ona gazi trkačku, uglavnom sama i retko u sporijem društvu, i kako da kažem, NEVERICA JE BILA OBOSTRANA

dva sata kasnije, dok me je Lola čekala na desetak km od kuće, malo pre mene je ta cura prošla jer je praktično napravila kontra-krug od mog, Lola je mahnula, cura je rekla "srela sam Sašu!!!" a Lola joj je doviknula "znam, rekao mi je!"

još samo da i ja znam kako se zove cura koju srećem godinama?
a možda i nije važno?

na nekom meksičkom radiju telepatski idu Škorpijonsi i "still loving you", bože koliko oni imaju fa-sci-nan-tnih balada, možeš kompilaciju da poneseš na pusto ostrvo
tipa always somewhere, sa onog albuma gde tip rasteže žvaku ribi kojoj je zalepljena na sisu
tu je i holiday

album se zove lovedrive i jedan mi je od ovih što bih ga zalepačio na fejs da me neko izazove da postujem naj 20 u 20 dana bez objašnjenja, mada bih se navukao na objašnjenja, obećanje ludom radovanje

baš sam juče na instagramu napisao povodom ekranizacije nekog belog oblaka, nestašnog, da je nekad presudan prvi a nekad poslednji utisak koji stekneš o nekom ili nečem, e pa tako je i meni taj album ostao zapečaćen od prvog tona, poput ostalih 19 iz te kako da kažem NOMINACIJE koju naravno ovde neću sad nabrajati

a gle, sjutra je novi dan
ko zna gde će me put odvesti
čak sam predložio Loli da popakujemo bicikle u auto i odvezemo se do jednog od ta dva mesta na pola sata - sat vožnje, odemo bajkovima nekakav krug čisto da i ona vidi taj fas-ci-nan-tan put kojim je prošla Cura, jelte, a i ja, jelte, pa da dalje vidimo ko će se kući vraćati autom a ko biciklom

čarobno


kao što napisah drugu kojeg zamalo da sretnem negde usput, zastao sam 1000 puta kao japanski turista ne bih li nešto slikao, jer koliko god se donekle osećao kao sportista i biciklista i izviđač i planinar i pustolov, opet te ophrva to napasanje očiju i kao da podsvesno želiš da tamo ostaneš ako ne zauvek a onda barem što duže, duže nego što možeš, pa onda slikaš da bi na taj način zadržao taj deo sveta sebi, ako već nisi mogao sebe da zadržiš u njemu, fizički.

sve jedna rečenica, sunceti!
mozaik je tek počeo da se sklapa, načeo sam taj kraj s jedne i sada sa skroz druge strane, postoje još dva jako zanimljiva pravca po sredini, doduše tuda je najmanje prometno a iovako sam u par navrata išao po travi i kroz šumu kroz koju očigledno niko nije prošao danima.

naime sam vrh planine, prelaz iz jednog sela u drugo, koriste očigledno samo šumarske službe da bi put bio minimalno prohodan za slučajeve požara i slično, ali niko tuda ne ide "u tranzitu" iz prostog razloga što niko ne mora da ide do vrha da bi krao stabla, svako gleda da poseče što bliže kući da bi kraće vukao traktorom. konje nisam video.

opet sam imao jedan trenutak neke zebnje, ne straha, nego tako nešto, neka anksioznost, kako li ću doći, gde, da li će svuda biti "vozljivo" ili ću malo da ginem, i onda sam prosto pomislio, maltene rekao sebi - čekaj, ljudi trče ultre od 160km po Mon Blanu, pređu za dva dana preko deset brda i svako je triput veće od ovoga, šta to tebe konkretno muči a imaš biciklu, pa makar je odavde u zubima nosio do najbližeg asfalta to ti je opet sat-dva, dakle ne razmišljaj previše nego samo uživaj i smej se.

u jednom času sam se baš zaneo i slikao telefonom predeo kad sam shvatio da sam već došao na jako neravan spust po oštrom kamenju a obzirom da telefon držim desnom, to znači da kočim levom rukom a to pak znači da kočim PREDNJIM TOČKOM na nizbrdici, dosta je da malo prokliza i eto tintare na stenčugama.

za sada ću dodati samo jednu anegdoticu, pričicu, o jednoj baki koja je sedela tako sama pred nekim kućerkom bukvalno ali bukvalno bogu iza nogu. na proplanku između dve šume, sedi na stoličici i nešto plete, dobar dan, dobar dan, ustala je da me bolje i duže pogleda, pa šta znam, verovatno sam trebao da zastanem i malo popričam ali nekako sam se prekasno setio. moje malo njoj bi bilo mnogo, tako samoj na 5km od najbliže kuće na istoku i najbliže na zapadu.

šta tamo radi sama, ko će ga znati. živi li još ko s njom, svraća li, koliko često joj donose namirnice, nešto ima jer mislim da sam video kokoške, belo-žuti pas je bio vezan u ćošku nezagrađenog nazovi imanja od 5-6 ari sa obe strane puta i lajao još dugo nakon što sam prošao. valjda "ima i za njega", dok god ima za nju (hrane, tako se kaže).

subota, 9. svibnja 2020.

i jopet

i proturaju priče
da sve rakije liče
kad je flaša pri dnu
pa dobro
možda jedna na drugu
al nijedna na nju

znači pokidao si care sa ovim stihovima,
i nije bitno ni koja je Ta
ni na koju Nju (neko ne liči)
ali ovo je toliko
što bi ovi new-opismenjeni rekli
PREORIGINALNO
da je zauvek ostalo GENIJALNO

0

danas sam nekoliko puta zastao na vožnji, da zapišem nešto
te beleške idu ovako, koristim onaj novi viberov fazon
"piši samom sebi"

(treći put gledam šta sam napisao i treći put čitam "zasrao na vožnji")

1

kad kažu "unutrašnji život"
to jest "ima bogat unutrašnji život"
pa to ti je jedini život brt
ako ti je on prazan
onda ni nemaš život
možeš vazda* blenuti u nešto šareno ali ako ti je u glavi tišina svejedno je u šta bleneš
jer ionako, kao što je stalno ponavljao Kicoš - ii kraljevi i hulje, podjednako u crno bulje

1*

upravo mi je sinulo da je reč vazda došla od vazda' to jest vazda(n) to jes (vas)celi dan, eto nije loše ni to kad ti tako nešto tresne na pamet

2

loš dan
nikad stić
moj mlađi brate
planine do neba
(to ja pevam svom mauntin bajku, ali ipak stigosmo, ide sledeći blog)

3

kaže Lola:
odem do mosta da snimim 
šta je tamo Džibra muljala sa komšinicom, 
vidim neku kao kućicu i kutiju s granulama ali prc!, 
metar pored sedi Adminka... 

rekoh Loli, što nisi upalila jutjub 
i pustila joj Bobu Stefanovića 
"kažu mi da još si uvek samaaaa" 
ahahahsjshahajshahajhs

4

sad ovde ide i previše materijala za samo jedan blog pa se nadajte da ćete ostatak čitati sutra, pusicaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa

(PS
da daaa, evo piše se, piše se)


petak, 8. svibnja 2020.

neke priče

Izgleda da je nekim pričama suđeno da nikada ne budu ispričane, kao što je nekim putevima suđeno da ostanu neotkriveni.
Prosto ti ta priča stoji (ova tema će se ponoviti za par minuta negde niže dole) kao knedla u grlu koju ne možeš da progutaš ni da ispljuneš ni ništa treće, samo se tako pojavila niotkud i na momente deluje da će da te guši do kraja života.

Danas sam otišao biciklom pony (što je Milijana gony) desetak km od grada pa odatle u istraživačku mikro-ekspediciju koja se dobro završila.
Nikako ne mogu da se otrgnem tom nekom osećaju STREPNJE kada prvi put prolazim nekim novim puteljkom.
A realno, šta loše može da se desi?
Može taj put da se završi u nekoj njivi, šumi, domaćinstvu, eno drugarica koja radi na terenu umesto u kafanu ušla u nekom selu ljudima u kuću, oni joj skuvali kafu i odmah poslali zahtev na fejsu.
U kakve sam se sve sodome spuštao uzalud samo da bih završio u potoku pa morao da grebem noktima dok izađem nazad na veći put, da te bog sačuva.
Pa ništa.

I opet taj osećaj, pre neki dan negde skrećem, na karti je nejasno da li će celom dužinom zaista i postojati put ili je aplikacija napamet nacrtala "put" po međi dve njive, i iako nije bilo ni previše strmo (dakle lako bih se vratio) ni predaleko, ni ništa što bi trebalo da izaziva nelagodu, meni se iz nekog čudnog razloga zaglavila knedla u grlu i tako sve dok nisam skontao da će zaista proći "tamo na onaj drugi put".
Svašta.

Možda su ti nepoznati putevi naknadna materijalizacija uspomena sa treking trkâ gde je dovoljno da očima promašiš jednu onu trakicu koja visi na drvetu i dok se vratiš na stazu već je prošlo deset ljudi i više nisi peti nego petnaesti, bljakčina.
Setih se i jednog tvita na temu penzionera koji u gradskom busu toliko zajauču IMA IZLAZ kao da ih šofer neće odvesti samo jednu stanicu dalje nego pravo u neku štalu gde će na živo da im vade organe.
Pa tako i ta moja knedla od pre par nedelja.

No nakon toga sam imao lutanja i lutanja ali bez knedle, možda se to može jednom progutati i doviđenja.
Knedla je ostala samo u obliku onih priča koje ne umeš ni da započneš a kamoli da dovršiš.
Kad preživeh sunovrat u provaliju i prelazak Rzava u sumrak, i pronalaženje automobila u Arilju barem tri sata kasnije od planirane satnice, preživeću valjda i sve ostalo.
Najavljen je topao vikend, imam nekoliko planova pa koju god kartu izvučem, neću pogrešiti.

četvrtak, 7. svibnja 2020.

u svetu tajni, mi nismo sami


već četvrti dan me nešto proganja a ne umem ni da započnem objašnjavanje šta
kao što je jednom neko rekao, a opet me mrzi da guglam ko i kada, život nas neprestano stavlja pred nova iskušenja i pred nove probleme, ali retko kada baš na način i u situacijama za koje mislimo da smo spremni.

poput onih snova, kada trčiš neki maraton i kažu ti da je sledeći čitavih 15 minuta iza tebe i treba samo da lagano dođeš do cilja koji je tu negde, i pobedio si.

a staza vodi u neku veliku javnu zgradu poput nekog suda ili opštine, pa stepenicama na treći sprat pa do kraja hodnika pa u poslednju sobu i tu staneš pored otvorenog prozora i gledaš dole ljude kako trče, pa ne znaš šta se događa, eno recimo onaj dole bucmasti će stići 150-ti, i ko zna ko će još posle njega ući u cilj a ti nešto tražiš gore na prozoru i zbunjenost ti se polako pretvara u neku ogorčenost i bes.

ne znam da li sam pisao o tome ili sam samo hteo, ili sam u glavi sastavljao blog pa mi je toliko "živo" kao da sam zaista napisao, običavao sam da pitam Lolu pa mi onda ona kaže da li je nešto bilo na blogu ili nije, a sad sam sâm pa moram da mozgam. mislim da sam ipak pisao o tome, o razlici mtb i road treninga na bicikli, o varijabilnosti napora, nevermind.

loše vreme je prošlo, sutra opet na bajk!
pomalo je zbunjujuća ova prognoza koju su norvežani stavili sa nekoliko toplih ALI oblačnih ALI suvih dana, baš me zanima kako će to da izgleda.

srijeda, 6. svibnja 2020.

zabaz

izdala me sudbina,
neće me pa neće,
ali nema veze,
idu bolji dani,
biće više sreće


nakon preplakana tri dana trčanja napokon sam seo na bajk i desilo se šta - svašta. i ništa. desilo se da mi je trebalo puno vremena da stignem do 1000m nadmorske, i da sam tamo nabasao na tri puta preprečena granjem i ogromnim deblima, šumarâ nigde da pitam za pravac, signala nema da učitam kartu, probao malo jednim pa drugim pa trećim i okrenuo nazad jer je bilo dovoljno da samo jednom odem nekoliko kilometara pogrešno pa da moram da se iz nekog sodoma vraćam nazad na brdo, i zakasnio bih u policijski čas.

pogled na Medvednik otpozadi, sa pola puta ka Tisoviku i dalje ka Dragodolu kud sam (bio) krenuo


po drugi put sam se neplanirano (jer nisam napravio krug) spuštao makadamom od Medvednika oko 40 km/h i bezmalo počeo da se smejem od sreće...

(Shazam mi za pesmu sa radija izbacuje rezultat "The Mission - Let sleeping dogs die" (???) užasnog li naslova, a samo sam hteo da proverim da li je vokal Ian Gillana ili nečiji drugi ipak, sad moram da guglam i ovaj bend da vidim da nije neki side project)

... to je bila upadica, dakle od sreće što je to uopšte moguće, otvorila mi se skroz nova dimenzija biciklizma iako znam da bi se neki iskusni bajker sigurno spuštao istom brzinom po stoput težim podlogama gde ja kočim kako neka pićkica ali nema veze, ima i u učenju neke draži a ne samo u uspehu.

upravo sam na par mesta tokom vožnje razmišljao o tome kako je potrebno paralelno učiti trikove i oslobađati se nekog "viška opreznosti" pa sam zaključio da vrhunski mtb-ajkeri verovatno voze i motor, onaj za kros sa visokim amortizerima i krampončinama od par cm, jer kada se negde sjuriš motorom 70 km/h nećeš ni na bicikli imati strah, a motor sa svojih 200 kg ne oseća neravnine na način na koji oseća vrhunska bicikla koja je što bolja to i lakša pa imaš mtb-ove i od 10kg, pa te neka poveća kamenčina ili rupa lako baci metar uvis dok motor samo pređe preko toga i upije sve neravnine.

jbg motorom možeš i uz/niz stepenice bez truckanja, bila bi fora popeti se po kamenju uz manastirske stepenice a spustiti se stepenicama, hehe, dovoljno je ići i "samo" 30 km/h pa bi to bilo dakle minut i po.
plus kad nađeš kerića negde usput, motor ima onu kutiju-koferče pozadi koju možeš da upotrebiš kao transporter :-)


no i bez motora, već sam ukucao putanju u telefon za sledeći put, ipak sam od tri puta trebao da krenem onim prvim koji mi se učinio da je samo za šumare ali nije, prolazi baš tamo kuda sam želeo.

utorak, 5. svibnja 2020.

crveno i zeleno

nešto mi u Excelu privuklo pažnju:
tzv. bolje patike, odnosno tim sastavljen od leve Zelene i desne Crvene je juče stigao do 1535 km
to su dve patike koje su, nakon što su oba para prešla isti broj km, oformile "zelena u boljem stanju i crvena u boljem stanju"
one dve istrošenije, iako niko ne zna zašto su bile istrošenije, sastavile su ekipu leva Crvena i desna Zelena, i njih sam nakon 1412 km premestio na policu odakle uzimam obuću za šetanje i pešačenje

sada je svako poređenje nepristojno jer su ove koje "trče" naravno ostale očuvanije, dok se na pešačenjama sve nekako brže pocepa, odlepi, tačnije jednoj je počeo da se odlepljuje onaj gumeni potplat na đonu, a drugu sam na dva mesta malo zacepio, dal na oštro kamenje ili na trnje ko će ga znati.

kuća je zbog krečenja u totalnom rasulu, provlačenje između polica uz preskakanje troje merdevina treba da se uvede kao olimpijska disciplina ili barem na onim narodnim vašarima pored kamena s ramena i pljuvanja u dalj, da se doda nešto kao agiliti za pse ali da se prijavljuju vlasnici bez pasa pa da se okitim nekom medaljicom.

za večeras je najavljeno prolazno naoblačenje ali je zato dan napokon dovoljno topao da može bezbrižno da se vozika biciklom, trčanje mi je već dosadilo a samo sam tri dana zaredom išao. utisci su mi pomešani, prvog dana vikenda sam bio mrtav umoran i vukao se kao mrcina, sutradan malo življi ali ne preterano, a u ponedeljak sam na veoma brdskom krugu napravio 5'29'' prosek iako mi uopšte nije delovalo da idem toliko brzo.

najavili su neke dramatične mere za putovanje kada se otvore granice na šta sam se odmah namrštio kao kad mački daš da pomiriše limun, ako se neko naputovao onda smo to mi i mogu i do kraja života da se vozikam po Povlenu i Bobiji, boli me dupe za granice potvrde testove trte i mrte.

ponedjeljak, 4. svibnja 2020.

četvrti maj

Najavili ovolko pa najavili onolko pa sam se nećkao trčanje ili bicikla i u međuvremenu iznosio limariju na terasu da bih mogao da ispraznim neke police i okrečim najveći zid u kući.


Dok sam završavao plafon prelazeći valjkom drugi put preko par malo "tanjih" premaza, stavio sam kofu na sto ispred kompjutera obzirom da sam se toliko izveštio da ništa ne pokrivam po kući nego samo idem sa kantom i valjkom umačem i bojim, a i ovo su neke guste boje pa ne kaplje nešto naročito.

I šta mi je palo na pamet, rekoh hajde, dogodi se ipak za ceo dan da kapne par puta ovde ili onde, to odmah obrišemo naravno, ali pokrio sam tastaturu od kompjutera koja je bila tu na pedalj daljine. I šta se događa, događa se da sam opet rečenicu započeo sa "i šta". I šta da vam kažem, sudbina je tako htela da su dve kapljice pale na taj papirić koji sam bacio preko tastature, dakle koja telepatija između mene i žute boje šifra Vitex 300-70-Y.

(naravno da sam morao forenzički da pristupim nadnaravnoj pojavi pa sam pogledao GDE BI kapnula boja da nisam stavio papirić preko tastature I NEĆETE VEROVATI ŠTA JE UGLEDAO - na X i na N. sad moram guglati šta mi sudbina poručuje, šta je to X.N., savjeti? sugestije? studio?)

Ne bih ja nikad imao para za Vitex nego kad me već žena i tašta izdržavaju rekoh što bih se mučio sa nekim tamo običnim poludisperzijama, rokaj brale 9€ po kilogramu, meni je bitno da ide lako i brzo a koliko košta, to nije moja briga. Bogme već je otišlo jedno 40 litara iako stepeništu nisam ni prišao a i tu će minimum 10-12 litara otići.


Ovo nemojte džabe čitati, pre deset godina sam računao koliko mi žica koje dužine treba da bih upleo neki točak :-)
Jedino ne znam da li mi je točak imao 32 ili 36 žica obzirom da sam očigledno nakupio 35, no verovatno je imao 32 čim sam bio zadovoljan proračunom kako iskoristiti tu dužinu (264mm) a sad sam se i setio zašto su ovako kratke žice, felne su bile tzv. aero.

I tako, nije ostalo još puno, pola poslednjeg zida na spratu i da se dovrši kvadrat-dva plafona u tom uglu, i da se naravno vrate stvari tj police sa pločama i knjigama koje su trenutno negde u roamingu kojekud po sobi i terasi.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Danas su u podne opet preletali grad, avioni u niskom letu, taman koliko da poplaše ptice i kučiće. Nikad mi nije bilo jasno to obeležavanje najveće gluposti u nazovi "ratu" protiv NATO avijacije kada je neki lokalni heroj seo u MIG i kružio iznad grada dok ga nisu oborili kao glinenog goluba. Kao on je bio nešto drčan i ljut pa da se malo isprazni, i usput je ispraznio iz budžeta ko zna koliko miliona dolara poreza koji svi uplaćujemo.

I onda sam počeo da slavim drugi praznik, kada mi se burazer oženio. Sada mašem avionima i još vičem "pozdravi mi snajku!" (Ivanku prerumenu, srce licidersko moje) a zahvaljujući snajci sam postao i striček, obzirom da se Ivanka usput i oždrebila. Pa burazere neka ti je sa srećom :-)


Evo i on namiguje, gle kaki mi je lep ovako markantan i šarmantan, sva sreća ne vidi se na slici koliko se nagojio pa je sad više nešto tipa krmak sa konjskom glavom ali bože moj, neka mi je Ika zadovoljna pa se neću ni ja buniti.

nedjelja, 3. svibnja 2020.

treći maj

ne mogu da se setim kako se zove ono brodogradilište, dal je drugi maj ili treći maj, a mrzi me da guglam jer je ovako puno zanimljivije. kao i ovima što pričaju o virusima i 5G mrežama, njima mora da je posebno zanimljivo, kao mačetu kad progleda.

ležim tako budan usred noći i gledam u plafon koji ionako u mraku baš i ne vidim, pa se sećam kako sam tako ležao onomad na poluintenzivnoj i gledao u plafon, i pitao se zašto celu noć moraju da rade one neonke.

i gledaš tako u neonke i u one aparate naokolo, boce infuzije kao neke visibabe, i prosto se osećaš kao da si postao deo svega toga, kao da si samo još jedna boca ili jedan stalak ili sijalica ili neki aparat koji zuji negde u ćošku.

pa se onda setim da se ustvari svuda tako osetim deo nečega, i iz toga mogu dalje da razmišljam da li mi se to nešto sviđa ili ne. recimo kada trčim asfaltom postanem naravno deo saobraćaja, čak i po zakonu, osećao se tako ili ne. ali tog trenutka prosto mislim da tamo pripadam, da sam deo toga.

ili kad sam pre nekoliko dana biciklom praktično napravio krug oko Povlena, i malo pre toga zastao ispod Magleša da nešto slikam, u tom času prosto postanem deo neke livade, trave, drveća, odnosno kad sam pre par dana išao ka Medvedniku, na svakom onom šumskom putu sam bio jedan od onih velikih kamena po kojima mi je poskakivao prednji točak.

pa onda valjda to znači da sam na neki način povezan sa tim stvarima s kojima se osećam srođen. postoje tako i neki predmeti koje volim ili ne volim, kao da su poluživa bića. gradovi takođe, postoje neki u kojima se osećam domaći, i neki koji mi nikad nisu čučnuli. mislim da je ovih drugih više, mogao bih jednom da se preslišam baš.

subota, 2. svibnja 2020.

dan po dan

svaki dan ima smisla samo ako nešto u njemu stvoriš, ili nešto u njemu uništiš.
pri tom ne mislim na razbijanje tuđe trafike ili komšijine šoferšajbne, nego na nešto što si već stvorio pa zaključio da mu je u životu odzvonilo.

jedini ti imaš pravo da razbiješ ono što si izrodio, što te više ne zadovoljava, što je počelo da te muči i da ti stvara probleme.
te neke, samo tvoje stvari, uzmu katkad za pravo da gospodare tvojim životom, tvojim satima, tvojom energijom, umisle da su važnije od tebe samog, svojeg boga koji ih je stvorio i dao im svrhu postojanja.

tako kod mene raznorazni predmeti završe na otpadu puno pre nego što im je istekla garancija, jer u garanciji ionako ne piše šta treba da se dogodi ako postanu neposlušni.

znate ono, uređaj taj i taj bi trebao preko blututa da se poveže sa ovim i onim i ovim i onda čekaš pola dana pa piše da nije pronađen, pa čekaš još pola dana i napokon uspeš da ga povežeš sa samo onim telefonom koji skoro nikad ne koristiš, pa probaš opet s ovim s onim i ništa, i onda prosto pomisliš - čekaj, jesi li ti stvoren samo da bi mene zajebavao?
da bih se s tobom baktao pola sata svakog jutra, umesto da na miru doručkujem?
ma more mrš! RIP!

i iskreno, veća mi je sreća kad proslavljam sahranu takvog deformiteta, nego rođenje i useljenje u kuću.
jer rođenje i useljenje uvek doživljavaš nekako skeptično.
a sarana je uvek neko pročišćenje, neki egzorcizam, katarza, abortus.

ovde ide opet ona priča o snajkama koja svaki put čačne tamo gde kažu da ne treba a ja baš mislim da treba jer inače ne bih čačkao ali evo po ko zna koji put me upozoriše da ne moram baš redovno da čačkam, što bi reko rambo amadeus VOĐE MORA DOĆ CENZURA.

da obavim Raport, danas 14 brdskih km jednom od omiljenih stazâ, 300-tinak metara uspona i spusta, negde na ulasku u grad sam imao oko 5'30''/km prosek pa ću dalje odatle obračunati i upisati.
slike znate gde su, blog (ne ovaj za javnost!) znate gde je, pa izvolte ;-)

petak, 1. svibnja 2020.

prvomajski rokenrol

borba neviđena da odgonetnem tekst koji je više nego tupav i nebitan ali me je iznerviralo što na 20 sajtova sa lyrics stoji prekopiran isti tekst sa istim greškama i propustima i rekoh sad ću ja da stavim slušalice i da pustim i provalim sve ali MUĆAK.
cura tako proguta nekoliko reči kao da peva sa vrućim krompirom u ustima.
al nešto se i čuje.

"Oni su se susreli
Na prvomajskoj proslavi
On je sjedio do nje"

da dan bude dodatno kilav pobrinule su se i moje umorne noge odnosno luda glava kojoj nije jasno zašto bi noge uopšte trebalo da budu umorne, ikada.
naravno da je problem u MTB-u koji je drukčiji od vožnje po asfaltu iz prostog razloga što ovisno od toga koliko nameravaš da gaziš, odrediš neki okvir snage i tako voziš sat ili tri, nebitno.
a na bajku, kada kreneš onako jedva prohodnim puteljcima i kamenjarima, praktično se čuvaš za te najteže segmente, a ostatak vožnje otaljavaš što je moguće bezbolnije.
i onda kad prednji točak krene da ti odskače po kamenju a zadnji da šlajfuje po prašini ili kemenčićima, moraš da ZAPNEŠ bato krvnički, a ti napori od par desetina sekundi do par minuta su više nego ubitačni jer su blizu maksimalnog.

"Između dva govora
Njena kosa ga je dotakla
Njen je miris udahnuo do dna"

čak ni ovo "do dna" ne piše nigde iako je još i razgovetno, taj ko je prvi smandrljao tekst koji su kasnije svi prekopirali, baš se i nije mnogo trudio.
štaviše mislim da sam imao i ovu ploču no teško da je još uvek u kolekciji, a mrzi me i da tražim, jer da na ploči stoji tekst već bi ga prepisali po ovim sajtovima a ne bi sami natucali bez veze.

"Nešto između se stvorilo
Nešto iznutra govorilo"

između se stvorila kišurina monsunska zvana "dabogda imo pa nemo" jer teško da će nešto mnogo moći da se jaše bicikla po ovakvom vremenu te ću opet morati da se podsetim zašto sam uopšte jednom počeo da trčim.
u prevodu što pre kreneš - manje ćeš da pokisneš, no to i nije toliko sad baš nešto dramatično drukčije jer ćeš obrni-okreni nakon pevih par km već biti mokar "šuškavac je isti - sve su ostalo nijanse".


vidim da su napravili neki izazov humanitarnog karaktera gde se trči petog maja i postavljaju aktivnosti sa fotografijama i fajlovima a 200 ljudi koji istrče najduže treninge će poštom dobiti medalje, no prc milojka mislim da je upravo tog dana najavljeno najtoplije vreme tako da će to biti malo teška odluka.

ružan san

Jutros mi u fotografijama iskače podsećanje od pre 7 godina i slika nekog žutog fiata 850 ako se iko uopšte seća šta je to fiat 850.
Ko bi rekao da će neko tako da se šali baš prvog maja, na dan kada je poginuo airton sena, doduše ovaj 850 je bio žut kao jedna od boja brazilske zastave.
A san koji me je probudio je išao ovako:

Nešto sam stajao pred ogledalom i primetio nešto čudno i počeo da zagledam šta je to i shvatio da, ne znam ni kako da objasnim, da mi sa dupeta odnosno ispod dupeta nešto visi, kao kada cure vežu džemper oko struka pa pozadi ostane kao pola neke kratke suknje tek da pokrije guzu.
S tim da je ovo bila neka izraslina, masno tkivo, koža koja visi pedalj prema dole i sva je puta nekih okruglica veličine ping-pong loptica.
San kao san po pravilu nema puno logike, jer da se to stvarno dogodilo verovatno bih otišao kod lekara, operisao ili štagod, guglao o čemu se radi, ali ne, san uvek teče kako on hoće i samo te dodatno mrcvari.
Tu sam se prvo iščuđavao i zgražavao nad tim, kako god ga nazvati, i onda sam počeo da očajavam.
Jer čak i da je to samo nekakva mast, salo, posledica da se tako izrazim dobijanja na težini, u slučaju da smršam i to se "istopi" opet će ostati ta vreća od kože samo prazna, tako da mi visi nad zadnjim ložama.
Nisam u snu stigao ni da se zapitam kako to nisam primetio poslednjih dana na bicikli, ili na trčanjima, jer nemoguće je da se nešto toliko stvori u trenutku.
... što i jeste fora sa snovima koji izgledaju totalno nemogući, da su u snu mogući i onda crkneš od muke rešavajući problem koji prosto nema šanse da se pojavi u stvarnom životu.

Ono što je bitnije od ovih budalaština, to je da je broj u onoj koloni "ozbiljni/kritični zbog gripa" spao na 70-ak i što dalje verovatno znači da je virus kako vole da kažu "oslabio" pa i novooboleli nemaju neke bitne simptome, ako ikakve.
Zbog toga ili zbog nečeg drugog, vlasti su donele odluku da se robija samo petak prvi maj, a da subota i nedelja budu otvorene za izlaske od 05-18 kao što su do sada bili radni dani.
Pošto sam već napravio stazu za tajni kros gde uz male varijacije mogu da namaknem 5km iz 3 ili 4 kruga, a od čega se pak razbijem kao od polumaratona, gotovo da me ništa ne kači ta odluka a posebno jer sam umoran od onih lomatanja na bicikli pa sam dva dana jako malo i sporo trčao.
Nego, više me zanima vreme, a za to je još uvek prerano, tek treba da dođe i prođe taj petak pa tek onda da počnem da merkam planove za subotu i nedelju.

četvrtak, 30. travnja 2020.

poslednji

poslednji dan u mesecu
poslednji dan ranog proleća
poslednji dan nečijeg života
ne, ne pričam o modernom virusu
pričam o jednom šarplanincu
imao je neki čmičak, tumor, u oku
družili smo se
stalno sam protrčavao pored njega
nije u početku bio baš druželjubiv
ali polako
skompali smo se
kad naiđem, morao sam da zastanem jer je previše trom
i onda se provuče ispod nekih žica
i ja ga češkam okolo ušiju i po vratu
otrčim dalje, on ostane tako usamljen
e pa, zimus mu je gazda umro
video sam i krst i sve to, odmah desetak metara ispod
i desilo se da sam danas išao tim putem uzbrdo,
a da je neko naišao nizbrdo i parkirao auto na par metara od mene
dobar dan dobar dan
da li je ovo umro ovaj koji je...
jeste.
a sa šarplanincem šta je bilo?
znate,
ja stalno ovuda prolazim i sprijateljili smo se
i mazio sam ga i znam da je imao onaj tumor na oku,
a znao sam i onog velikog čuvapog što je bio pre šarplaninca...
zvali smo Azil da ga SKLONE.
"SKLONE"?????
da li taj ko je zvao Azil,
zna da to znači da će njihov šarplaninac postati
ručak za desetak kaveza gladnih,
manji će kidati meso a nakon njih će veći glodati kosti?
ne
niko ništa ne zna, i tako je svima lakše

srijeda, 29. travnja 2020.

ko o čemu

pre nekoliko dana sam izvukao onu kolonu mrtvih/po/milionu stanovnika pa evo kako su se stvari promenile do večeras:

slovenija 38 --->> 41
makedonija 27 --->> 34
bih         17 --->> 19
srbija 16 --->> 19
hrvatska 12 --->> 15
crna gora         10 --->> 11

izgleda da je crnogorska korona lenja na domaćine pa se sporije kreće, a recimo isti broj +3 znači između samo 8% povećanja u sloveniji do +25% u hrvatskoj, u odnosu na prethodni vikend

danas sam imao tu čast da se podsetim davno prošlogodišnjih treninga a evo i zašto tj kako: kada sam počinjao da "malo više" trčim, pokušavao sam da što gušće sabijem trčanja i biciklu pa sam skakutao dan po dan s jednog na drugo, neprestano tražeći taj neki zlatan presek između koliko sam umoran od jednog i odmoran za drugo, kao.

sećam se koliko me je "koštalo" svako trčanje Dužine dan nakon 2h Tempa na bicikli, prosto sam bio za 10% sporiji, 20% tromiji, 30% neraspoloženiji u odnosu na odmorno stanje.
sve što se činilo kao 4'35''/km je ustvari bilo 4'50''/km i tako sam satima i satima truptao namrgođen i besan na noge koje se preko noći nisu volšebno resetovale na porodilišna (umesto fabrička) podešavanja.

sada je to sve samo povijest i sanak pusti jer mi čak i 4'40''/km deluje prebrzo a evo otrčah i par kilometara odmah iznad 5' no na treningu od samo 7km to i nije neki uspeh, kao što se 7km ne može baš nazvati treningom.
nemam pojma.

sve misli su mi okrenute tom četvrtku koji bi trebao da bude poslednji dan "slobode" pred prvomajski vikend i tri dana policijskog časa odnosno 70-80-ak policijskih sati ili kako god sve to nazvati.
no nažalost plan mi se izgleda neće ostvariti jer je prognoza sa sunčanog četvrtka promenjena na vrludavo vreme pa će onaj "duži krug od skraćenog" da sačeka neke bolje dane jer mi ne zvuči privlačno čak ni da se zadnjih par sati vraćam kroz pljuskove, a kamoli da istražujem nove planine šlajfujući kroz blato i po mokrom kamenju.

na stranu što mi se ne userava nova bicikla, još uvek.
što otvara jednu novu ideju tj kombinaciju, a to je:

da stavim kramponke na najlošiji bajk od tri, na plavog Polara, da poskidam plastične blatobrane, i da tako od "kišnog bajka" (koji mi više nije potreban obzirom da ću po kiši naravno radije otići na trčanje ili planinarenje) napravim najobičniji mtb koji može da prođe kroz 80% terena i podloga u odnosu na Scotta, ali za kojeg bi me bilo baš briga da li propada truli i rđa, u vodi i blatu.