subota, 16. siječnja 2021.

kamičak u patikama

prvo sam se setio srednjeg dela sna, pa onda kraja, pa tek onda početka. 

sredina je išla tako da nekoj ekipi biciklista (?) objašnjavam kako je to gadno kada ti nešto poput kamička upadne u sprintericu i zaglavi se kod prstiju. lupam kao budala, pričam kako su to nesnosni bolovi, kao trn da ti se zabio, kako niko živi tako ne bi izdržao šest sati trke, skočio bi i bacio biciklu i batalio sve. 

u realnosti mislim sasvim suprotno, trčao sam i dva sata sa kamenom među prstima ili pod petom i baš me zanimalo da li ću *morati* da stanem i izvadim ga, bio mi je to izazov jer šta bih radio na trci, ne bih stajao sigurno, pa sam hteo da se pripremim za situaciju jelte.

kraj ide tako da nekom momku objašnjavam kako da zalepi neku nalepnicu ispod palca, pokazujem mu kako se to učvršćuje flasterima, on mi kaže da je naručio jednu i da je ostala još samo jedna na stanju pa neka i ja naručim odmah... na šta ja kao objašnjavam da sam se samo raspitivao, za slučaj da mi zatreba, a ustvari ne bih da naručim. bilo mi je skupo, to sam prećutao. možda sam u tom snu predvideo da su one patike nestale sa stanja. btw eno ih još uvek u katalogu, možda ih naručim opet u ponedeljak :-) 

tada, negde oko 3 noćas sam se setio i prvog dela sna ali sam ga do sad opet zaboravio, kako smo došli do te teme uopšte. ah koga briga. sećam se da sam bio posebno zadovoljan što sam se svega setio i sklopio kockice, ali jbg. 

upravo mi iskače status, A EVO I KOJI:
"Zašto se deca uvek pomire? Jer im je sreća bitnija od ponosa. Pa genijalno!"
ne znam šta je tu genijalno, to se s godinama menja, već sa 20 ti je ponos važniji od sreće i hajd u qurac, ništa tu više nije genijalno.
najobičnija matematika, brojanje do 20 ili eventualno 30.


nakon što mi se juče trčalo pa mi se nije trčalo (pa sam ipak krenuo da odrobijam pola sata - sat, pred kraj su mi se otvorile neke čakre pa sam skroz onako impulzivno skrenuo u dvorište osnovne škole i zaleteo 7-8 krugova sa ubrzanjima na pravcima asfaltne atletske stazice (krug ~ 260m) i uspeo da prećeram puls preko 160, u samo tih 6-7 minuta. ah majn got to bejahu ubrzanja. kad sam izašao iz školskog dvorišta pažljivo sam prebrojao noge, da li su sve na mestu ili je poneka otpala usput. genijalno!, rekao bi onaj gore. ZNAČI OVO JE SVE BILO U ZAGRADI)...

... danas sam odlučio da mi se opet više ne_trči nego što mi se trči pa sam isplanirao jedan hajk po zaleđenoj zemlji tu nadomak grada, ali kroz neke njive i šume i livade kuda praktično niko nikad ne prolazi osim par pitomih i par divljih životinja. zamislite taj zadatak da nekog ko poznaje svaki puteljak i prečicu na 50km od grada uspete da u samo par sati i unutar 12km od/do kuće provedete preko 30% nepoznatog i novog terena? jedan je Sale, heh. eno slika na Stravi, uživaj Te.

slatke muke

nekad si na muci kako da dođeš do novca za nešto što ti treba, nekad imaš više sreće pa si na muci kako da potrošiš, doduše tih lepših muka smo valjda svi nažalost imali premalo u životu. no da ne bude sve tako crno, neki su na mukama da postignu previše obaveza u jednom danu a ja sam trenutno na mukama kako da rasporedim vreme tokom dva dana vikenda, obzirom da mi je od obaveza ostalo samo par simboličnih, a i od njih pola može da sačeka ponedeljak. 

dužina ili planinarenje, jedno danas ili drugo sutra, ili dva dugačka izleta za vikend pa nazad na treninge od ponedeljka, svejedno je ali ipak treba smisliti šta god ćeš uraditi. od tužnih vesti imam onu da mi je stigao mejl potvrde za Loline patike a moje nemaju na stanju iako sam tri dana zaredom osvežavao stranicu i proveravao, biće da je do njih, da su prodali pa nisu ažurirali ponudu. dobra vest u lošoj je da ću morati opet da tražim i naručujem pa kad razmisliš i to su slatke muke, prevrćeš nekoliko sajtova i praviš onlajn narudžbenice.

za razliku od normalnih zemalja gde možeš da odeš u prodavnicu i proveriš koji ti broj odgovara pa tek onda naručiš onlajn, u mojoj varošici nema skoro ništa od te onlajn ponude pa je svako naručivanje mačka u džaku, osim par poznatih firmi čije patike već odavno nosim pa mogu broj da odredim napamet. hmm... uglavnom tako sam za Srpsku Novu Godinu prošao bez poklona, šmrc. moram se do Kineske utešiti nekako.

jedne salomonke su počele da mi se raspadaju posle samo 700km, one Li-ning koje sam nosio samo po kiši sam nosio i par puta po snegu pa su i one stigle do 800km i već su na izdisaju jer im se đon na levoj peti izgulio i tu počinje da se stvara maltene nekakvo udubljenje. odleteće i one na banderu pre kineske Nove, vidim ja. 


imam jednu baš turbo lepu planinsku Dužinetinu u skicama ali mi je sad problem što svako trčanje od 4h može da potraje i do 6h ako naiđem na malo dublji sneg kuda bih trebao prvi da prtim po brdima iz livade u livadu, a da ne pominjem kolika je razlika između 4h suvih stopala i 6h u ledenim mokrim čarapama. autom mi se ne ide do pola puta jer što ne platiš na cesti platiš na putu pa ako mi se išta baš ne radi to je pranje auta takođe na nula stepeni, a zavrnuo sam i ventil od creva u dvorištu pa bi mi lakše bilo da svratim u self-praonicu, hmm, ni to ne volem.

petak, 15. siječnja 2021.

kenozoik

Čitam danas na fejsu, jedan pametan dečko je napisao ali nisam kopirao pa ću pokušati po sećanju da skockam:
Nije život samo ono mekano i slatko što volimo, nego i oni mrski predmeti i časovi sa kojih bismo najradije pobegli. Nije 2020. bila nekakva pauza od života, pa da čekamo da prođe i da neko opet stisne PLAY. Samo je još jednom potvrdila onu izreku da je život upravo ono što nam se događa, dok pasivno čekamo da se nešto dogodi. Kad jednom budemo podvlačili crte, većina će se najsnažnije sećati upravo 2020. a ne onih ostalih 38 ili 65 sličnih i bezličnih godina.

Fakat je 2020. napravila jaz između kreativnih i onih ukanal kako se kaže, ukanalisanih, ukanaljenih, kao da mi negde titra bolja reč ali ne mogu da je se setim. Znaš ono, 90% ljudi će 2020. da zapamti kao "ona godina kada nismo mogli u Grčku" i to će im zauvek ostati neki porez koji su na život platili. A onih 20 grčkih letovanja pre i 20 posle korone, ništa, ravna crta, sve isto, isti apartman, ista pijaca, iste lubenice isti sladoled, sve kopi pejst. Jer zbog toga se živi. WTF! Ako zbog toga živiš već si posle druge Grčke mogao da se kremiraš, ovako samo džabe smetaš na autoputevima i trošiš mlađima benzin i kisik. 


elem patike su sinoć naručene, ako stignu stići će "kao naručene" a piše da ako ne budu u mogućnosti da isporuče poslati će još jedan i-mejl no za sad stoji samo onaj prvi i-mejl o potvrdi poruđbe pa se nadam da će to sve bit okej. ove mi deluju malo onako punije, manje prozračne, prigodnije za zimu i hladno od prethodna tri naručena modela koje sam sve redom već uveliko "načeo" i već iz mladosti polako prelaze u neku sredovečnu družinu. tako ti je to, dovoljno je da se mesec dana prijaviš u neki Ćelinđ i ode mas upro pas, što je bilo novo sad je već polupolovno.


što se tiče koloritnih egzibicija Lola je možda i bolje prošla obzirom koliko su moje bezlične, ove njene dođu baš ono vrišteća moda iz novoga doba. a još su za 30% jeftinije od mojih. sad tu možemo da se šamaramo matematikom, otprilike isti model u veličinama 40 naspram 45 bude i preko 50 grama lakši pa ispada da bi sve ženske patike trebale da koštaju tu negde 4/5 ili 5/6 od muških, što mu dođe recimo 80+ evra naspram 100 za one na manjem sniženju, odnosno 60:76 evra u ovom slučaju, pošteno.

da ne bude da se žalim, naći ću ja na proleće pet novih šarenih modela, samo da moje noge dožive proleće u vedrom i živahnom stanju, nema veće radosti nego kada imaš dobar razlog da kupuješ nove patike. to automatski znači da se nadaš nekom ludom periodu u životu. daće bog i sreća junačka. danas sam napravio mali rez, kao kad između dva piva trgneš lozu, pa sam se nakon 20+15km trčanja (u sredu i četvrtak) ovog petka zadovoljio sa:

polsatnim zagrevanjem & tuce kratkih ali žestokih ubrzanja. 
šteta što gps nije promptno hvatao brzine nego se na malom igralištu vrteo negde oko 4'30''/km bez velikih varijacija, a ja sam u krivinama truptao blizu 6'/km a na pravcima sam išao puno bliže 3'/km nego 4'/km, džaba mi kad nemam crno na belo :-)

četvrtak, 14. siječnja 2021.

neuspješke

tako vam je to dragi moji, pre će biti da je život ono što vam NE ide po planu, jer sve ono što prođe kao podmazano ne donese nikakvo novo iskustvo, prosto se završi kao računanje do 100 i to je to, misliš da si uradio sve a ustvari si uradio Ništa. niko nije popravio vožnju tako što je od jutra do mraka išao autoputem sa tempomatom zakočenim na 120 km/h. život se uči kad u krivini otpadne točak. recimo. 

tako sam mimo Plana juče otrčao trećinu Dužine koju sam (trećinu) pretvorio u tempo trčanje, pa sam onda rastrčao nekih pola sata, pa sam zatim Dužinu prekomandovao u pešačenje i isprobavanje novih slušalica (nisu ispale) i na kraju sam stisnut hladnoćom i cajtnotom još malo potrčao i na kraju je ispalo 35km na nogama. prave zimske pripreme, kao na sam na Zlatiboru. a onaj višak koji ne izmeriš nijednom aplikacijom, telefon prebroji svojevoljno:


ono što me je konkretno juče život naučio je bilo da treba paziti i na dupe barem koliko na glavu ako ne i više, jer mi je glavni problem bila hladnoća pojačana vetrom. jesam uzeo deblje gaće, one mekane bokserice od mikrofibera koje baš lepo drže toplotu ali izgleda da ono što je bilo ok na +6 i +3 nije baš protegljivo do nule. kad sabereš stazu koja je u tom prvom satu išla uzvodno + vetar spreda + hladnoću, nije čudo što mi je sat obračunao prosečnu dužinu koraka na 10% manju od one kojom sam do prošle sezone trčao tempo treninge. 

treba da se radi na snazi, treba da se rade deonice, ne može samo da se trčkara i šetucka po planinama, smislio sam i jedan moćan trening koji je blizu onog minut/minut jer na stadionu može da se prošeta kroz onu krivinu gde je najgrbavija šljaka a da se ostalih 300m trči kao interval, pa tako dobijemo, šta dobijemo, dal ćeš ga zvati tempo intervali (ako ideš puno ponavljanja) ili deonice (ako zapinješ) 300/100m, svejedno, dok god se trči brže od brzine Tempa. 

deset puta (300m trčanje 100m hodanje) bi praktično ispalo deset puta minut+minut, okvirno, a uz kraće zagrevanje i dotrčavanje kući bi ceo nazovi treningić ispao 7km trčanja (plus kilometar šetnje) jer do stadiona imam 2km, što je sa malo razgibavanja = 10+5+20+5+10 = čak ni sat vremena. eto zašto ujutru trče i futing kad popodne trče ubrzanja, da na kraju meseca ne bi imali ukupno 120km :-) 

srijeda, 13. siječnja 2021.

fejs e dintorni

ovi iz Istre će skontati talijanski a naslov ionako ništa ne znači pa ni ostali ništa neće izgubiti, sve je to jedno te isto.
uzeo sam da pišem blog da bih sročio status za fejs nakon desetak dana.
imam negde prebrojano po mesecima, otprilike sam imao 5-8 objava mesečno, može se reći da nisam dosađivao ljudima, nego se trudio da kad nešto postavim da to bude zanimljivo mnogima a ne samo meni, u protivnom mi sve to nema smisla.
niti sam ikada mislio da je pristojno okačiti pet statusa u sat vremena, ispade kao da ceo svet postoji samo da bi neki željni pažnje umišljali nekakve glavne role across the universe.

čini mi se da je 2020. napravila razliku između aktivnih i pasivnih ljudi, između kreativnih i kopipejstera. 
jedni žive kao da se ništa nije ni promenilo, prilagođavaju se u hodu, koriste svaku promenu kao inspiraciju da joj doskoče i upotrebe za nešto novo.
drugi imaju osećaj da se život zaustavio i pasivno čekaju da nešto prođe pa da nastave tamo gde su stali, usput ogorčeni što im je godina ukrala još jednu recku u Grčkoj.
ono što je svima zajedničko je da ćemo 2020. upamtiti bolje nego bilo koju drugu godinu, i kad jednom budemo podvlačili crte svi redom će pokušati da se sete desetina onih drugih sličnih godina, a samo će im 2020. iskakati u pamćenju ispred svih ostalih.

imam fore do kraja dana da naručim još jedne brooks-ice, trenutno su na akciji za 75€ a ženski model je 60€ pa mislim da ću da naručim i jedne za Lolu jer će onda tašta da se razgali pa će da plati za oba para, kao poklon za novu godinu.
moram da napišem knjigu Kako jeftino prolaziti u životu.

šalu na stranu, sva tri para koja trenutno koristim su negde oko 400km i već su mi se iskristalisale koje su za laki trail, koje za asfalt, koje za dužinu, koje za mokro, naizgled su jako slične ali svaki model ima neke prednosti i mane u odnosu na one druge.
a kako stvari stoje osim ta tri para ništa drugo neću ni nositi do proleća, one prve Brooks koje sam kupio su ostale "za trke" (?) a stare asics noosa ff koje sam do prošle godine čuvao za trke sam izvadio iz auta pa ću i njih ubaciti u rotaciju, možda čak i danas, ako se usudim da pokušam ONO ŠTO MI JE PALO NA PAMET, A SAZNAĆETE I ŠTA!

(kad se vratim. ako se vratim. živ.)



utorak, 12. siječnja 2021.

nije sneg

sneg ovo sneg ono, meni ovo što je napadalo u gradu i nije neki sneg. mada sam ga poduže čistio ali ipak, nisam se mučio što je dubok nego što sam čistio veliku površinu. što bi rekli nije sneg bez pola metra. ovo je onoliko Sneg koliko je Muškarac od metar i po koji živi u devojačkoj sobici u maminom stanu. ako muškarac od metar i po vozi Lamborginija onda je to druga stvar, to je kao kad padne kišica pa se ujutru sve zaledi i slomiš nogu na milimetru jučerašnje kiše. 

zdruge strane dovoljno je napadao da zagovna staze koje su sada pola blato pola taj nazovi sneg a ustvari neki sunđer natopljen vodom koji cediš svakim korakom. nakon onog hajkića juče kontam da bi mi nešto slično prijalo i danas, da se ne zalećem sa "treniranjem" jer sam (bio) sastavio sasvim solidan mikrociklus (10km od 100/100m + lagano blago brdo + nelagano neblago brdo + 21km od 1km/1km) kojem bi sigurno dva dana odmora prijala više od jednog.

čitam jutros da je "otišao" neki od kolega maratonaca, ne znam da li je umro ili poginuo ili nešto treće, a glupo mi da pitam, a ne znam ni da li bi mi išta značio taj podatak. pre nekoliko dana je iznenada umro mladi atletičar i jedan od najboljih u regionu, kažu od srca. tu imam dve priče. 

prva je da je pre tri godine imao istu povredu kao i ja, sapleo se i prilikom pada se toliko raskrečio da je ugnječio živac i postao neka vrsta privremenog invalida, sećam se da sam jedva hodao a da trčim nisam ni pomišljao dva meseca. on je pak, što i priliči duplo mlađem, pohitao da primi "blokadu" da bi što pre mogao da trenira, i onda su mu iglom ubacili neku bakteriju (valjda se pre inekcije koža čisti alkoholom?) pa se od toga dugo lečio i terapija ga je koštala skuplje od povrede. 

druga je da je nakon vesti da je u 27. godini umro mladi atletičar neko pohitao da ostavi komentar "od korone ili od starosti?" što je primer nehotičnog crnjaka za nobelovu nagradu; ne znaš više šta čitaju i šta razumeju ti ljudi po internetima i koliko su površni u tom letenju sa statusa na status i želji da se u sve uključe makar im to višestruko prevazilazilo intelektualne mogućnosti. 


evo šta se desi kada ti na osnovu pristupne tačke odrede položaj.
tako da, ode Sale lajkovačkom prugom ali u kontra smeru ka moru, 
ne baš prema Lajkovcu :-)
možda se na tu stranu zove drenovačka pruga, nevermind.

ponedjeljak, 11. siječnja 2021.

dan od mora

još jedan od onih dana kada si tamo daleko od mora, tamo je selo moje, tamo je srbija, doduše ovaj dan nije bio tako daleko od odmora mada sam zbog par sati jutarnjeg lopatanja bio malo shrvan. SNEG JE OPET IZNENADIO MOJA LEĐA, bio bi naslov u ovim senzacionalističkim medijima.


šteta što među svim ovim slojevima na karti ne postoji i "satelit zimi" pa da trava bude bela a ne zelena, ovako baš ne dočarava stanje na terenu. a mene mrzi da sad ubacujem sliku u neki foto program pa da je posvetljavam i pravim crno-belu kopiju. eto tu su i koordinate pa ako postoji neki manijak, da ne kažem psihopata, može to da prekuca u mapse pa iz gornje slike da pronađe tačnu lokaciju na kojoj je napravljena donja fotka:


nisam se preterano ni zadržao, imao sam nekoliko podPlanova u planu od čega sam ostvario sledeće: 
- da se prošetam po snegu barem par sati
- da bar jednim delom prođem kuda nisam nikada ranije
- da se podsetim da li McKinley duboke cipele beše propuštaju sneg/vodu ili ne
- da malo škljocam novim telefonom i proverim te famozne Leica kamere

a otprilike jedino od planiranog nisam poneo i bežične slušalice jer nisam hteo da ih nedajbože izgubim negde u snegu. 
naime pisalo je da će moći da se bira između belih i crvenih pa sam pomislio - ako već nemaju crne pa svakako moram da izmem neke pederske, onda neka budu one pederskije od dve mogućnosti upravo zato što ćeš crvene odmah ugledati i u travi i u snegu ako ti ispadnu. no eto. dobio sam slušalice koje ne smeju da se nose po snegu :-/ 
mislim kažu da ne ispadaju ni pri trčanju i da savršeno stoje satima ali baš kroz granje i šiblje ne bih prolazio ni sa nekima od pet dinara a kamoli sa ovima.

nedjelja, 10. siječnja 2021.

još jedan onako nazovi Trening


 ne bojte se!!!!!
nije ništa strašno, neće vas niko mučiti matematikom!!!
zelena linija samo zaokružuje moj put do okreta negde na putu za Bajinu Baštu, i povratak do kuće.
otrčao sam 10km, naizmenično svaki drugi km malo jače, onda sam onaj jedanaesti otrčao 500m tamo 500m nazad, i u povratku sve isto, one koji su bili brzi u odlasku trčao sam brzo i u povratku, a one koji su bili lagani - lagano.

to je ovo uokvireno zelenim, a desno je prosek svakog kilometra.
recimo šesti kilometar od kuće mi je 70% uzbrdo pa 30% nizbrdo.
on je crven (brz) i u odlasku sam ga išao 4'50'' a u povratku 04'37'' jer je u povratku više spusta.
onaj pre njega, sporiji peti, prošao je za 5'18'' u odlasku ali samo 4'57'' u povratku uz sličan napor, jer je ceo u blagom padu.

na kraju je ispalo da sam one "brže" išao u proseku po 4'30'' što i nije neka brzina ali za ovu hladnoću i bele pejzaže je skroz okej.
oni odmarajući su išli po 5'03'' iz čega se vidi da razlika nije drastična, nisam se ni previše zaletao ni previše odmarao, trebalo je svih stotinak minuta držati sličnu temperaturu tela, ipak.

upravo na tu temu, trčim nazad opet relativno zadovoljan (??? šta je sa mnom ljudi?) jer je sve prošlo iznad očekivanja, i razmišljam o tome koliko je lepša druga polovina sportske karijere, kada si iskusniji za celu tu prvu polovinu.
do pola misliš da ništa i nikada nije ni previše dugačko ni previše jako, uvek pokušavaš više a često i previše.
od pola shvataš da je naprotiv od svega najvažnije da ne bude ni prejako ni predugačko, jer će te to ometati u idealnom kontinuitetu i u fluidnosti treniranja.
svako preterano iskakanje u divljanje, platićeš nepoželjno velikim pauzama dok telo opet ne dozoveš nazad u upotrebljivo stanje. 

pre trčanja mi je program sugerisao dan pauze od treninga, odnosno procenio 55 sati odmora. možda par dana ostavim sat kod kuće i odem da trčim sa telefonom, da bi taj dosadni trener malo prestao da mi se penje na glavu. tipa odoh ja u planine a on nek misli da spavam kod kuće.

virtuelno

prijavio sam za danas (nedelja, 10.01.) jednu virtuelnu trku jer u planu imam trening odgovarajuće dužine, a kad smo kod virtuelnog evo i mog virtuelnog trenera. kada sam juče uključio sat preporučio mi je "base workout" u trajanju od 80 minuta na brzini od 5'35''/km.



stisnuo sam dugme "back" i izašao iz tog menija te započeo trčanje. naime pretpostavljao sam da mi ne treba ništa više od kratkog aktivnog odmora pa sam krenuo na nekih sat vremena trčkaranja. na kraju se ispostavilo da su mi se noge razvezale pa sam trčao samo deset minuta kraće od ovog Saveta, gotovo istom brzinom, jer sam imao prosek 5'36''/km uz 150m uspona.


kad sam zaključio aktivnost, na ekranu mi se pojavila vickasta poruka kako mi je treniranje NEPRODUKTIVNO, unatoč tome što sam ispunio 95% njegovog saveta, u smislu da sam otrčao 90% preporučene dužine sa 100% pogođenim ritmom. da stvar bude još smešnija (taj ekran nisam slikao) pojasnio je kako "treniram previše" i zbog toga mi je treniranje neučinkovito. 
a ja čak smanjio njegovu preporuku!? 


da stvar bude još još još smešnija, onu prvu sliku (Today's Suggestion) sam slikao uveče kada sam legao jer se na početku treninga nisam setio slikanja. rekoh daj baš da vidim šta bi mi ovako usred noći preporučio. kad vidi čuda, misleći da u 22h00 krećem na još jedno trčanje, on mi je OPET savetovao da trčim 80 minuta po 5'35''/km :-D 

obzirom da sam bio krenuo na lagano trčanje nisam se baktao sa stavljanjem trake za puls pa mi je u par navrata sa watch-nog zgloba malo izgrešio, i nakon trčanja mi opet smanjio procenjeni vo2max jer sam navodno vežbao sa pulsevima i do 160 što ukazuje na slabu formu :-) 

izvinjavam se što nisam uklonio ovaj retardirani vodeni žig sa kamere, samo sam hteo da vidim šta će da piše pa zaboravio da sam ga omogućio. a sada me mrzi da crop-ujem fotke samo da ne bih ispao seljober, šta fali, baš mi stoji uz onu slamku u ustima od pre nekoliko dana. 

dakle noga u dupe i na trčanje, danas je na rasporedu "virtual Cape Town".
iz poštovanja prema utrci idem prvo da izguglam gde se to čudo uopšte nalazi mada kontam da je negde dole u prknu Afrike ali ne znam gde tačno. taj zadatak mi sad zvuči kao lov na skrivene hemoroide.

subota, 9. siječnja 2021.

dosadanas

ako ovako nastavim da dosađujem, ovo će svi prestati da čitaju. probudio sam se negde oko 03 noćas pa sam nešto razmišljao tih 10' dok nisam opet zaspao. pa rekoh da to i zapišem. radi se o toj večnoj dilemi, kako postaviti kriterijum za zadovoljstvo. obradiću dve krajnosti.

- možeš da budeš večno nezadovoljan, što nije bukvalno situacija koja me baš opisuje ali je blizu. iz prostog razloga što imam osećaj da skoro uvek može malo i bolje. i kada sam istrčao lični u maratonu, da sam počeo da ubrzavam još koji kilometar ranije pred kraj, iscrpeo bih ama baš sve rezerve do kraja i ne bih ušao u cilj sa osećajem "mogu ovako da deljem još 20 minuta" i verovatno bih popravio taj lični za dodatnih pet ili deset sekundi. no većno nezadovoljstvo nije ni produktivno, jer ćeš imati manju motivaciju za sve, zašto se truditi iz trke u trku ili iz treninga u trening, ako *znaš* da ćeš na kraju svejedno biti nezadovoljan. jbg UVEK može za stotinku bolje, osim ako si sprinter na 100m onda je to to.

- možeš da padneš u neki vorteks kao ovi motivatori na fejsu, pa da si uvek presrećan, svim i svačim oduševljen, kontam da je njima život lepši ali to je život amebe bez mozga. mislim, kao da postoji ameba sa mozgom? pa postoji, evo upravo ih otrcavam. kad bi moj mozak stavio u njihov mozak TEK ONDA bi se zapitao zašto se džabe truditi, zašto pokušavati da otrčiš deset kilometara promena 100m/100m ako možeš samo kilometar bez ikakvih ubrzanja, ionako ćeš biti jednako ushićen.

ostaje samo naći pravu meru, nacrtati liniju na dobrom mestu. eto prekjuče sam rekao da sam zadovoljan, više nego zadovoljan, mada je to bilo samo zato što sam pokušao nešto praktično nemoguće i jer mi je to na neku ludu foru uspelo. ali nije svaki dan petak. 

juče je pak bio petak, i opet sam bio hajd da kažem zadovoljan. krenuo sam umoran ali sa željom da uhvatim malo svežeg zraka. noge trome da te bog sačuva. to možemo krstiti Trčanje "na strpljenje". čekaš da se završi jedan korak i da započne sledeći, pa mu kažeš bravo majstore. eto koliko je to sporo išlo, ako sam imao vremena da sa svakim korakom progovorim po par reči. 


ima na tom krugu ili 1) jedan dugačak blag uspon i par kratkih zakucavanja ako ga idem u standardnom smeru, ili 2) tri zaista oštra uspona ako ga idem kontra smerom kao juče. nije mi smetalo ni što su mi koraci smešno kratki, ni što mi je kadenca slou moušn, bio sam zadovoljan što uopšte mogu da trčkaram uz dvocifren nagib unatoč malo snega i klizanja na asfaltu. negde sam pokušavao da gazim po onim kamenčićima koje je grtalica prosula za sobom, a negde sam po bankini tražio sloj hrapave zemlje ili trave. pregurao sve uspone, spustio se lenjo niz taj 4km dug blagi spust i kroz grad mirno dopruptao do kuće. 

"brdsko trčkaranje", tako sam to krstio pre nekoliko godina pa su mi se smejali. 

petak, 8. siječnja 2021.

pravila i nepravilnosti

sada ću napisati jedan veoma važan blog koji bi svi trebalo da pročitaju pre nego što prvi put potrče u životu, jedino je šteta što mislim da je sada već prekasno za sve (za snove, za sve, što reče zdravko čolić). radi se o tom odmoru i celoj toj filozofiji. i o lakom zaboravljanju pravila ako lepršaš kroz život kao cvrčak, umesto da vodiš evidenciju kao mrav.

ako neko vodi evidenciju to sam ja, a opet ako neko istom brzinom zaboravlja sve pameti do kojih je došao, to sam opet ja (u rupi bez dna, to je pak pevala e-ka-ve). desilo se što se desilo da sam u decembru trčao kao sumanut i natrčao milion kilometara. i naravno da su noge bile zbunjene tim dvostrukim obimom od onog na koji su navikle. i naravno da im je trebao nekakav odmor.

da se razumemo, kad uhvatiš takav ritam, možeš da teraš sve do prve povrede. NIJE ti teško unedogled trčati ujutru pa uveče pa ujutru, probao sam i to par puta. problem nastane nakon dana odmora. odjednom dođe do neke zakasnele svesti o tom ludilu i noge se naduvaju i imaš osećaj kao da su to dva džaka puna kamenja. sutradan je uglavnom još lošije, dan posle još lošije, i tako ko zna do kada, zavisi od prethodnog opterećenja. znam za slučajeve da su ljudi toliko pretrenirali da su morali da pauziraju par meseci.

ja sam pomislio da bih 03.01. mogao malo trčati pa sam odustao, noge su rekle suprotno, tj da baš i nisu voljne. onda sam se u četvrtak nećkao pa sam opet odustao. u tom času sam pomislio, baš me briga, treniranje je bilo ludačko i mogu da odmaram i 15 dana, sve će doći na svoje i jednog dana ću biti puno jači nego u novembru. no tog 04.01. sam popodne ipak osetio onaj poriv "SAD! IDI! PUN GAS!" i pod parolom "neće trajati ni pola sata" sam po kiši izleteo na ulicu kao iz puške. 


mislio sam da ću poleteti sa svakim korakom. TOLIKO sam bio odmoran. tri i po dana bez trčanja, uz nekih 40km pešačenja/planinarenja i jednu trosatnu vožnjicu je očigledno bilo onoliko koliko mi je trebalo. maštao sam da poteram barem malo ispod 5'/km jer sam celog meseca truptao puno sporije, a kući sam došao sa 4'20''/km prosekom za taj kratak "run". 

to bi bilo dovoljno svakom sa iole mozga da ZAPAMTI koliko je lepo biti skroz odmoran, ali zašto bi se iko odmarao tri dana AKO NE MORA, to je uglavnom bila moja filozofija koja mi je često dolazila glave. slično se desilo i juče. nakon planinarenja od 5.5 sati, od čega barem sat gacanja po blatu, bio sam sve samo ne raspoložen za trčanje. ipak, zadnji lep dan, hm, treba iskoristiti.

15km biciklom, vezao bajk ispred neke kafane koja ne radi jer je božić, pa kilometar trčanja uzbrdo na proplanak iznad sela. tu sam zamislio polaznu tačku. ideja je bila 10km promena 100/100m. šta da vam kažem, dok sam trčao to malo zagrevanje, bio sam ubeđen da ću na vrhu uspončića okrenuti nazad, strčati do bicikle i vratiti se kući. upisaću 1km, šta fali, jedan prob'o pa se usr'o, nit prvi ni poslednji put.

no gore rekoh ma šta, hajde da probam. ne moraju da budu NEKA ubrzanja, neka su makar samo male promene tempa i biće dovoljno. iz kilometar u kilometar su mi se noge razvezavale (?) sve više i na kraju sam završio prosekom 4'26''/km za tih 10km, 100m brže 100m sporije. prezadovoljan i pomalo iznenađen.

dakle dva u jedan, prvi deo priče odmorne noge kada su trebale da budu odmorne, drugi deo priče o nogama koje napraviše čudo nakon što su bile više za intenzivnu nego za akciju. zaključak? ne postoji. svašta se može predvideti, a svašta nas i iznenadi.

četvrtak, 7. siječnja 2021.

learning to fly

nikad nije strasno da se leti kasno, reče baka i otisnu se u vetar


teoretski, svaki put kad pokušaš nešto što je do tada smatrano nemogućim, mogu te optužiti za pokušaj samoubistva.
kontam da bi i meni nakačili sličnu etiketu, da me je nekom od prilika prestigao voz dok sam kroz krivudave tunele trčao polumaraton.
ja ipak glasam za varijantu da je baka pokušala da leti, i svi treba da se divimo baki, to je jedna posebna i draga, naša Pink Floyd Baka


kad ovaj može sebi da dozvoli letačke ambicije u farmerkama i kaubojkama, može i baka. štaviše možda bi polomio više kostiju od bake, tek ćemo da sačekamo razvoj vesti.
možda je baka gledala i Kostu Kojota ili Wille the Coyote-a. možda je stavila padobran na leđa da joj pad bude mekši kada aterira na kičmu.


a možda je samo pokušala da dohvati nešto sa prozora, ko kaže da je namerno skočila ako nije bilo svedoka? kao što su pevali Osvajači "svaki pad je bio let". ima tu raznih mogućnosti, ako je neko leteo onda sam to ja pa vam mogu reći iz iskustva da su linije i granice između letenja i padanja potanke.

kao što i dolikuje tako je i ovaj pravoslavni poluBožić (neki pravoslavni poštuju i normalan kalendar, nisu svi popovi ovoliko zatucani) počeo u znaku dobre muzike i crtanih filmova, navijamo da se baka što brže oporavi u Urgentnom pa bože zdravlja da sledeći put ne polomi ništa, kao što ide dečija pesmica let let baba-maro. eto mogli bi negde za Uskrs da napravimo event.

nakon jučerašnjih 28km na nogama sam dobio sumanutu ideju da uveče treba malo prošetati po gradu pa sam zaokružio na 30. kao one ruskinje što su na pripremama vozile po 140km ujutru i 50km popodne i onda po mraku pre spavanja odu još 10 da zaokruže na dvesta. sve je lako kad si mlad. danas je navodno poslednji lep dan (dvadeseti po redu "zadnji lep dan") pre kiše i susnežice i zahlađenja i trc šprc, no noge su mi još uvek komatične pa ću pričekati još par kafa i par užina dok odlučim da li sam sposoban za ikakav polutrening, ili makar polulet.

srijeda, 6. siječnja 2021.

promena taktike

spremaju se neke silne promene u guglu, koliko vidim gugl fotos će da radi negde do početka leta a od tada će nadalje morati da se plaća svako čuvanje fotografija u bilo kojoj rezoluciji. neće moći kao do sada, za vrhunsku rezoluciju plaćaš, za prosečnu imaš neograničen prostor. zbog toga sam već počeo da stvaram naviku da slike sa treninga uglavnom trpam na Stravu, a sve manje na blog. kontam da većina već ima Stravu i da se svakako već pratimo tamo, a ako neko još uvek nema, eto mu motiva da instalira :-) 

(ovde ne računam Ivana iz Pule kojeg zanimaju samo brojke, reci burazeru koliko puta si išao hiljadarku i za koliko minuta i sekundi, koga briga za slike sa treninga, to je stvar za fejs i za obožavateljke, ženine drugarice) 

nakon kao što rekoh dva i po tempa u samo 24h, jer sam trčao uveče, pa ujutru, pa ubrzo posle toga onaj napad na strminu, bilo je logično da bi danas trebao da mi nadođe dan odmora, a hteo ne hteo osetio sam zatezanje u listovima čim sam se probudio i prva misao mi je bila "nema danas od trčanja ništa!".

mislim, uvek možeš da se prekotrljaš sat ili čak i dva, da cupkaš u mestu i da trijumfalno kličeš samom sebi uraaa ja trčim, IPAK! ali to ipak je tuljanova rabota, džank majlz što bi ameri rekli, ni zbog čega ništa. i uradio je šta, uradio je nešto što će vas ostaviti bez daha...

upalim telefon, otvorim aplikaciju jelte, unesem route iliti stazu da ne kažem trasu, i krenem da računam koliko nam vremena treba da prepešačimo tih skoro 40km koje sam planirao za neku letnju Dužinu, ako doživimo leto jel tako. pa obzirom da za to treba desetak sati a dan je nešto kraći. krenem da tražim idealno mesto gde ostaviti auto, da se izađe iz grada i smoga brumm brumm 60 km/h umesto peške 9 km/h cupkajući, pa smislim neki budžak na 7-8km uzbrdo, to nam je uštedelo barem sat i po trčanja ili 3 sata pešačenja a uzgred nam je smanjilo Krug na 25-26km. (ispostaviće se da sam crtajući povukao previše pravih linija pa smo nakupili 28km)

kiša je bila najavljena tek uveče ali nas je pofajtala nekoliko puta, nismo imali šuškavce nego vetrovke što baš i nije pomoglo, pratila su nas dva kera od negde četvrtog kilometra pa sve do kraja, dali smo im imena Skaka (jer je skakala po nama do iznemoglosti) i Trta (jer je imao guzicu kao tri ženke a ne kao dečko). posle sendviča su nam pojeli i pinjole, šta zna džukac šta je krvavo zarađen novac, kesica od 100g je bila 6€ pa smo je podelili na 4 dela bratski. zato su oni imali bare da se napiju vode, a mi nekako odmah popili čaj pa zadnjih 15km terali žedni.


kao što rekoh, na Stravi imate i trek i podatke i detalje i slike, ovde evo samo nešto kao ilustracija što će gugl da mi obriše do vidovdana.

utorak, 5. siječnja 2021.

obračun u podzemnom prolazu, nastradali i prolaznici

iz nekog razloga blogovi sa bombastičnim naslovom imaju duplo pregleda, a prosto mi je sumnjivo da će neko ko čita moje blogove stisnuti samo na one sa click-bait uskličnicima tako da će biti da ipak google dovuče neke sirotane greškom. mogu misliti kako proklinju utrošenih deset sekundi dok shvate da ih je pretraživač odveo na stranputicu.

naslov bi ustvari mogao da bude upravo "stranputica". i kao tema razglabanje zašto se to tako zove. izvorno se koristi kao kada zastraniš, kreneš negde kuda ne treba ići i onda si na stranputici. ko nikada nije čuo ili upotrebio tu reč mogao bi da shvati da odeš negde gde ti je strano, nepoznato, inostranstvo. a nekada se i za oštar nagib planine, stranu južnu ili severnu, takođe kaže strana, ponegde i sa malo drukčijim naglaskom, naročito po ruralnim krajevima ćeš često čuti da je "jaka strana", da je pao nizastranu ili se popeo uzastranu. pa bi onda svaki puteljak po takvoj strani pogao da bude stranputica. tehnički razmatrano.

jedna od tih strana se zove šareno platno i na toj strani se nalazi nekadašnje utvrđenje Jerinin Grad o kojem možete guglati ako vas zanima. planinarski putokazi ga maše za nekih par desetina metara i samo mi koji smo jednom u životu tamo zalutali tražeći alternativni put i prolazak nizastranu smo ga spazili i znamo gde se nalazi. 

nekada se od podnožja do vrha tog grebena išlo češće ali je pre nekoliko godina poplava odnela mostić preko reke Gradac i kao što i sve ostalo srušeno u ovoj zemlji uglavnom ostane srušeno godinama i godinama, tako će i sa ovim biti. leti može bez problema da se prođe kroz reku a zimi je malo pohladno bogme pa je taj uspon i spust manje popularan. postoji i alternativni prilazak pored reke preko jednog dugačkog tunela ali je i on zatrpan stenama i polomljenim drvećem, mada sam ja danas uspeo nekako da se provučem. čisto da se opet ne izuvam i smrzavam u ledenoj reci.


nedavno je tuda prošla i avanturistička trka pa se tako pojavio i segment na Stravi. koliko pamtim od pre 7-8 godina kada sam tuda često trenirao, trebalo mi je nekih 9 minuta da se popnem i 6 da se spustim jer je previše strmo i tehnički zahtevno da bi se baš sjurilo, a rizik prilikom pada bi bio ogroman jer na mestima staza ide odmah iznad provalije. uglavnom, obzirom da su svi ti rezultati bili usred trke, logično je da niko nije ni imao snage ni mogućnosti da se popenje sa 100% kao što sam ja mogao da pokušam nakon što se u podnožju malo istegnem i predahnem.

nisam poneo planinarske štapove nego sam se poslužio sa dve odlomljene grane koje sam nagazio i skratio na nekih metar i malko, no problem sa drvetom je da se odereš po šakama ili palcu jer nemaš nikakav rukohvat a deset minuta krvničkog zabadanja napravi prevelike zahteve pred kožu. najobičnije molerske rukavice od platna sa gumiranim prstima i dlanovima koštaju samo 1€ ali eto, nisam se setio, kao što sam se setio kada sam trčao treking ligu na Kablaru recimo.

long stori šort, nisam uspeo ispod 10 minuta jer sam se nekoliko puta okliznuo i izgubio dosta vremena dok opet krenem, doduše u jednom času mi je bilo i smešno, zakoračim i noga mi sleti unazad i ja se pridržim šakama kao da radim sklekove na usponu i dok sam se uspravio i uglavio patiku između dva kamena, uhvatio se za neko drvo i nekako se izvukao tih strmih par koraka u vis, kroz glavu mi se neki nervozni stanovnik dernjao na sav glas JEDAN, DVA, TRI, ČETIRI i izbrojao sam do sedam tom prilikom. brojim i proklinjem ne zna se šta i koga, da ako mi izmakne segment za tih desetak sekundi (nisam se odmah setio da počnem da brojim) ima da odem odmah sutra da ponovim napad.

srećom nije se baš radilo o sekundama jer je rekord bio preko 11 minuta pa sam ga tako relativno lako vratio u valjevke ruke, da ne kažem noge. nakon večernjeg pa jutarnjeg tempa od 6+8km, ovo je bilo malo nepoželjno egzibicionisanje što se tiče listova i leđa ali hajd, čačkalo me to pa sam hteo da ga rešim dok još traje ova lepa jesen usred januara.

ponedjeljak, 4. siječnja 2021.

pojed


lako je reći ovo mi je pojelo dan ono mi je pojelo sate a na kraju uvek ispadne da si ti retard koji je samom sebi sve pojeo
prvo sam mislio da sam se sigurno više-nego-odmorio za trčanje, nakon tri dana planinarenja, da ne kažem hajkinga.
pa sam onda mislio da sam se valjda dobro naspavao, mada je garmin prvo iznosio čudne pretpostavke na osnovu vremena u deep sleep i vremena u rem fazi.
zato ga dve noći nisam ni nosio, iz čistog protesta.
tojest zadnju noć sam ga nosio ali sam uključio pulse ox 24/7 i onda su mu celu noć gorele one crvene lampice i nije mi izmerio spavanje.
pola dana kasnije ću shvatiti da je ipak izmerio ali je iz nekog razloga ujutru rekao no sleep data.
pa sam se onda lepo nadoručkovao i skovao plan, a evo šta se dogodilo.
napolju smog toliki da ti treba ledolomac da ide ispred tebe i da ti probije put do izvan grada.
onda sam se vratio kući i krenuo da montiram trenažer.
donesi trenažer, donesi biciklu.
raskrči sobu.
stvari sa poda levo, stolice desno.
neku tepih stazu na sredinu, pa na nju biciklu, pa izniveliši.
pa treba učvrstiti biciklu na trenažer, da ne drlja šraf po zatvaraču točka.
pa nađem stari duks pa mu odsečem rukave.
jedan rukav upotrebim kao bandažu za stezanje točka, drugi rukav namotam na guvernalu da na njega namestim sat.
jer će mi se ruke znojiti i nema potrebe da mi sat truli tu jelte.
onda se setim da mi sat ni ne treba, imam umesto garmina mobilni, i umesto garmin hrm trake imam suunto hrm traku, pa ću nju preko bluetooth da povežem, kao pre par dana na trčanju.
jer ionako ću sa telefona da puštam muziku.
donesem mini liniju u sobu.
gledam gde da je stavim, ne bih baš na radijator, toplana je malo poludela oko praznika pa rekoh spaliću zvučnike.
donesem u sobu MERDEVINE.
raširim ih ispred nosa, na onu gornju površinu stavim miniliniju.
uključim u struju, ne radi.
pokušam daljinskim ako je dugme uklj/isklj zapeklo, ne radi.
možda su u daljinskom crkle baterije.
snesem mini liniju u prizemlje, naprskam vedeom taster, drndam li ga drndam, jok, ne radi.
opet uzmem daljinski, otvorim, baterije iscurile.
zamenim baterije, opet ne radi.
bacim sve.
krenem po kući da tražim one stereo zvučnike što ih samo ubodeš u struju i preko 3.5mm ih spojiš na izlaz za slušalice.
jedna soba druga treća opet prva opet treća opet druga, nekako ih lociram.
postavim ih na merdevine, rekoh e ovo je već super.
zaboravio sam pumpu, siđem po pumpu.
i po sprinterice.
odem i po gaće biciklističke.
onaj duks bez rukava ipak ostavim da ga prebacim preko guvernale, obučem drugu majicu.
naduvam gume, obujem sprinterice, stavim traku na glavu zbog znojenja.
zavrnem radijator i otškrinem vrata od terase, da uđe malo hladnog vazduha jer je u sobi +24, ali sa tim vazduhom ulazi i onaj smog koji sam hteo da izbegnem.
sve je tu, upalim bluetooth, manji telefon neće da prepozna hrm traku.
odem po veći telefon, isto samsung govance samo 20% veće, upalim stravu upalim suunto upalim bluetooth, ništa.
nekoliko puta upalim ugasim, pokušam opet, ništa.
sve pomrlo.
a bateriju u suunto HRM traci sam zamenio pre par dana, nova cr2025, nema šale.
poskidam sve to sa sebe i merdevina, opet uzmem garmin sat, zavežem ga na guvernalu preko onog levog rukava, stavim garmin HRM traku, povatam sve signale, sednem da vozim.
upalim youtube i nađem neki koncert (all them witches live at anicenne belgique).
sednem da vozim, kotrljam jednu pesmu drugu treću četvrtu, variram obrtaje.
posle 10 minuta sam zagrejan, posle 15 pregrejan, posle 20 sam već pobegao sa trenažera.
obrišem znoj, presvučem se, sednem da guglam koja je razlika između huveja 40 pro i ajfona 12 pro, jer se sećam da mi se sa ajfonom sve povezivalo odmah i da nikada nisam čekao više od pet sekundi, kamoli pola sata manijačenja i nerviranja.
tu me zbune neke recenzije gde kažu da je kod huveja čak i bolja kamera.
ali je kod ajfona bolji video u mraku.
ali huvej ima veći ekran.
ali ajfon ima bolji zvuk i stereo zvučnike.
ali uz huvej dobiješ bubice/slušalice koje koštaju još dodatnih 200€!
ali ajfon dobiješ tako povoljno da po ceni telefona imaš i dve godine telefona i interneta džabe, proverio tri puta, fakat je tako.
onda se setim da ovaj što mi je ponudio ajfon za novogodišnji poklon još uvek ćuti ili se pravi blesav, pa računam da je možda pametnije taj virtuelni poklon pretvoriti u konkretan iznos i to evro po evro polako popiti kroz pivo.
dve godine ladno, i da nijednog dana ne ostaneš žedan.
ove igračke od trenutnih mobitela ionako neće još dugo poživeti ako nastave da mi se ovako igraju živcima, pa ne kupuješ valjda stvari da bi te zajebavale.
zbunjen svim tim guglanjem sednem da još jednom užinam, napijem se crne kafe zvane legalni doping i to duple, tj dupli.
onda umesto da odem na trčanje rešim da sačekam još malo jer ću biti odmorniji za još dva dodatna sata, makar su prošla cela tri dana od one smrtne Dužine od 42.5km.
guglao sam dalje svašta i umesto odmora sam dočekao i suton i kišu.
nema veze, imam one salming ne okreći se kroz prozor patike u kojima sam onomad bućnuo u blato, taman da ih malo smočim pa da se operu prvi put u životu, i one su valjda blizu 300km već.
krenem maštajući da napravim prosek ispod pet minuta, vratim se sa prosekom 4'20''/km.
neloše.
stavim i šuškavac i sve sa sebe da se opere, patike naravno, gaće naravno, čarape naravno obzirom da sam u istim planinario tri dana po pet sati.
a nisam znao da huvej nema izlaz za slušalice, ali stvarno.
ali ako dobiješ one bluetooth bubice za koje u testu kažu da su čak i bolje od ajfonovih, šta će ti kablovi ionako?
s druge strane koga briga što ajfon 12 dolazi bez slušalica ako imam par odličnih koje odgovaraju, a on je i primetno manji i osim što bolje leži u ruci manja je i šansa da se polupa jer je manja verovatnoća da će da ti ispadne ili da ga nečim zakačiš.
ali Tramp je blokirao kinu i sad huvej nema podršku gugla nego sve aplikacije moraš da pronalaziš kao rezervne i sve da tražiš alternativno.
a ja sutra treba nešto s brusilicom da radim, tu mi ni huvej ni ajfon ne bi pomogli.
samo wurth bato!

nedjelja, 3. siječnja 2021.

počelo je počelo

odavno je počelo, ima tri dana. 
ne mislim na novu godinu nego na ovu pošast nuđenja oblutaka:


taman jednoj kažeš - čekaj da malo razmislim, a ona brže bolje pošalje drugaricu, da ona pokuša u međuvremenu.


meni je najveća fora što sam video da sa nekom imam čak i zajedničkog prijatelja, da ne poveruješ ko bi stisnuo "prihvati zahtev" od ovakvih profila, ali ajd, neću ga tagovati. SAMO DA ZNAŠ DA ZNAM KOLIKI SI PERVERZNJAK. DA, TI! pozdravi mi Baricu Resicu, pilence slatko džgoljavo.


ovde imamo i jednog mitra mitu koji je promenio pol i doduše lepo mu je prošla transformacija, sva sreća pa se prvo predstavio inače da je samo ovako legao pred mene ko zna šta bi se moglo zbiti i zabiti.


ova ima pozdrav u imenu 
- aj vidimo se 
- aj 
- aj bez zezanja 
- aj 
- oćeš ipak? 
- oću 
- aj, ajib 
- aj.


gle ovo, bukvalno čim sam obrisao dadu pojavila se aldica, i to nakon što sam napisao da će odmah da pošalju drugarice ahahahaha ovo postaje skrivena kamera

elem zašto sam napisao da je počelo-počelo, počeo je Godišnji i za sad odlično ide. danas sam tog trećeg dana (treća sreća) preplaninario nepunih 13km što je za skoro trećinu manje od jučerašnjih 18km i da vidiš da se teorija obistinjuje u praksi, sa smanjenjem volumena forma raste :-) 

ili je do tri noći (od čega pola + pola + jedno normalno spavanje) i do 9 obroka i do manjka trčanja i jačih aktivnosti, uglavnom do nečega mora biti a meni je svejedno do čega je, samo neka je. kontam da nikom normalnom nije godina počela četvrtog januara ali to me najmanje brine, samo neka počne. izmisliću neki veseli šareni treningić za uvod, biće to sve super.


i dok sam večerao a blog stajao nedovršen, stigao je još jedan zahtev i tu sam se već počešao po glavi i zamislio, i setio se da postoji podešavanje za to pa sam "ko vam može poslati zahtev" prepravio iz SVI u prijatelji prijatelja i sada će ova pošast otići u arhivu. šteta što je tako kratko trajalo :-(

subota, 2. siječnja 2021.

traktor

da završim i tu Strava Priču:
za decembarski čelindž je bilo prijavljeno skoro 600 hiljada ljudi, koji su tokom meseca zajedno pretrčali preko 70 miliona kilometara!
ja sam ga završio na 81. mestu a da bih ušao u prvih 100 bilo je dovoljno da pretrčim i 21km manje, no ja sam zadnjih dana malo dodao gas, za svaki slučaj :-P

u onom drugom "enduro" čelindžu je bilo prijavljeno samo 174 hiljada ljudi jer većina onih gorepomenutih nije ni fantazirala da bi pretrčali preko 300km, i tamo sam završio na 84. mestu sa (igrom slučaja) istih 21km rezerve/prednosti u odnosu na stotog u plasmanu.

već danas sam se pred kraj podugačkog pešačenja/planinarenja (sa elementima avanturističkih utrka) osećao uglavnom oporavljeno, no nije bilo nikakve potrebe da iznalazim razlog da bih trčao, od decembarskog ludila mi se noge svakako ne mogu ni prebrzo ni PREVIŠE odmoriti :-) 

kao posle neke oluje ili poplave sve se polako smiruje, juče je inžinjerija buldožerima izbacivala blato iz manjih zabačenih ulica (tetiva, kapilara) a danas je ekipa sa cisternama i šmrkovima sve to detaljno prala pa će se sutra možda i sijati, iako ponegde ostane neka gomilica blata ili koji suvišan kamičak koji predstavlja mini napregnuće nekog mišića ili zgloba. 

bi ti će to sve o kej.

eto dok je većina mahnito pojurila da što silovitije uđe u novu godinu, ja sam je pustio da malo čeka, da čezne, trepće, da mi se umiljava, još mi je u krajičku usana onaj smešak zadovoljstva kako sam zavario 2020-tu, grickam čačkalicu i premeštam je iz jednog kraja usta u drugi, sa dvojke dole levo na očnjak iliti trojku dole desno.


za nastavak sportsko-rekreativnih aktivnosti imam pak dijametralno drukčije ideje od decembarskih ali o tom potom, dok se polako zalaufam. kao u onoj pesmici za decu koja vežbaju izgovor slova R
"tRaktoR ima tRi bRzine,
pRva,
dRuga,
tReća,
RikveeeRc"
mada iskreno nikada nisam vozio traktor niti guglao koliko brzina ima, pa mi nije baš ni bitno

petak, 1. siječnja 2021.

deset malih rakijica

ima ona neka pesmica sa odbrojavanjem na temu rakijica pa kada dođe do poslednje onda kaže još jedna mala rakijica i stisnuću reset pa kada je popijem opet ih je deset, i onda u krug deset malih rakijica poneću u krevet popio sam jednu ostalo je devet, devet malih rakijica neću znati ko sam popio sam jednu ostalo ih osam...

e sve sam ovo napisao pod 1) jer ste sinoć svi odbrojavali do nove godine deset devet kao u pesmi ništa banja topla voda, a pod 2) jer smo naravno udarili reset pa krećemo od nule mada je naravno glup trenutak za sportiste obzirom da se sezona odavno završila i da mnogi već mesec dana vredno stvaraju bazu koja će im kasnije omogućiti kvalitetne treninge za prve prolećne trke, ako ih bude...

u duhu reseta tj novog početka (nastavka) ću svaki pasus završiti sa tri tačkice, to će biti moj simboličan doprinos nastavku 2020. koja nam se toliko dopala da prosto nikada ne bi trebala skroz da nam izbledi iz života. a ja sam na kraju ispao preponosan na Sebe što sam upravo ovako organizovao prelazak iz šupljeg u prazno. A EVO I ZAŠTO*...

naime nakon one najave "jednog ali vrednog" treninga za kraj čelindža, krenuo sam 31.12. na trčanje i odmah shvatio da sam triput umorniji nego prethodne večeri. pre samo 15-ak sati sam nakon brdskih 19km mogao da otrčim još toliko, a juče sam krenuo na trčanje od barem tri sata i pitao se da li ću makar sat i po izdržati...

nakon prvog sata i problema sa stomakom čitaj doručkom čitaj užinom, nekako sam ušao u ritam a to u prevodu znači počeo da se navikavam na to preživljavanje korak po korak na mrtvuckavim nogama. ne znam da li je iko s iole mozga krenuo na Dužinu nakon što je dan ranije trčao 15+19km osim nekih koji se pripremaju za Ultre, ali rekoh nekako ću preživeti, valjda...

odatle se nadalje ništa nije promenilo, jednako kilav kao na 8. bio sam na 18., 28., 38. kilometru. što bi rekle babe "uvoštanio se", trčkam i zatvaram krug po okolnim brdašcima i sva sreća da nisam bio ni upola svestan da taj krug ima 555m uspona što je samo 20% manje od Plitvičkog maratona, inače bih verovatno shvatio da sam još triput umorniji nego što mi se čini...


na kraju sam pretrčao 42.5km, plan je bio da završim u okviru 4 sata pa sam i to nadmašio za 4 minuta, dakle za jedan 1/60 deo iliti 1.66% a nekim skroz slučajem sam zaboravio da sam pred polazak pogledao godišnju kilometražu i koliko mi fali da zaokružim na 3300 pa sam na kraju stigao do 3299. no obzirom da sam otrčao 42.51 možda u dnevniku to zaokružim na 43 i godinu na 3300 pa za prvo sledeće trčanje ostavim sebi u amanet da nadoknadim tih 490 metara...

(*) ovde sad ide objašnjenje onog EVO I ZAŠTO jer je novogodišnje bombardovanje petardama trajalo puna dva i po sata i jer sam nikako spavao pola noći i ajd što sam bio umoran od trčanja i tog manijakalnog finiša godine, pride sam se probudio sav neispavan i šlogiran i pomislio "fala bogu što nisam kao mnogi planirao nekakav važan kickstart nove godine jer bi mi itekako propao, 01.01. je datum dobar za odmaranje i bleju i ni za šta više"...

i tako su se odjednom sve kockice složile onako kako drugima deluje naopačke a meni savršeno, razbio sam se zadnjih nekoliko dana 2020. pa sam prvog dana 2021. malo šetao malo se vozikao malo se družio sa psima malo degustirao neke neuobičajene specijalitete i sve u svemu zasluženo uživao u tom odmoru i svemu onom što sam prethodne godine postigao...

išpartao sam 2021. u excelu po sedmicama, upisao prvih 8km šetnje i 35km bicikle, do sutra ću valjda biti kao nov, ili barem kao stari :-P 

četvrtak, 31. prosinca 2020.

rep je sve duži

Tako ide sa danima još od ravnodnev(n)ice, jutro je čak i zakasnilo za dodatnih par minuta a večeri su se produžavale i pre neki dan se jutro zacementiralo na 07:16 i drži tu poziciju. Uporno i rovovski, skroz do pred pravoslavni božić kada će se napokon mrdnuti na 07:15, mislim kao da će to neko primetiti ali ajd. S druge strane zalasci uporno klize minut po minut pa će od prekjučerašnjih 16:08 stići skroz do 16:18 u ovom periodu Uspavanog Jutra. Njuška dana se zavukla u jutro kao popino prase (onaj korov sa krljuštima) ali joj zato rep nepokolebljivo raste. 


Elem danas je poslednji dan godine a što je još važnije decembra a što je najvažnije distans čelindža na Stravi a ja evo ne trčim. Zašto ne trčim nego sedim koTkuće? Zato što je jutro bilo kišovito, na poslu nije bilo ništa zakazano pa nisam nigde morao da žurim, i zato što računam da onako "za kraj" mogu da otrčim i jedan malo duži trening umesto dva nit kratka nit dugačka. Usput sam usisao jedan ar stana ako sa stepeništem nije izašlo i više, mislim da sam na ulicu izneo mačijih dlaka glat za jedan pončo. 

U onom malom distans čelindžu sam na 98. mestu a u velikom sam 101. što je naravno dobro pred početak trčanja, vidiš mogao bih da skrinujem taj deo rang liste pa da sutra uporedim i vidim koliko su ljudi imali snage za završni udarac 2020-oj. Juče sam se sa onih 33km definitivno uglavio iznad stotog mesta i sve preko 30km danas bi trebalo da me zacementira tamo gde sam poželeo da budem, osim naravno ako me negde usput u nekom selu ne ubiju petardama ili nedajbože nekakvom raketom. 


... ili me ne pregazi neko obzirom koliko su svi zaboravili da gledaju kuda voze pa su čak i taksisti počeli da se sudaraju.
Ajmo kofein karnitin efedrin amfetamin i malo sterEoida, ili eventualno dve prženice i kafa u nedostatku ovog pobrojanog, pa na noge lagane kao dve ćuskije. 

srijeda, 30. prosinca 2020.

nad morem

Pre neki dan sam nehotice propratio raspravu dvojice kolega iz HR koji nisu mogli da se usaglase treba li da piše m.n.v. ili m.n.m. pri čemu je prvo metara nadmorske visine a drugo "metara nad morem". Viđao sam obe skraćenice na kartama i tablama kraj puta. Danas sam pak na trčanju imao 183m uspona po Garminu a 182m po Stravi, a to je ujedno nadmorska visina mesta gde upravo sada sedim i pišem ovo. Ako imamo Everesting, možemo imati i Home-ing, popeti se od nule (mora) do kuće. Svakom njegov personalizovani trening.

-->>> A te teme sam se setio pre nekoliko dana gledajući rezultate sa Povlen Traila, i u njima video jedno ime... --->>> A za to ime sam čuo prvi put jesenas, kada mi je neko sa svog telefona poslao skrinovan status nekog momka koji je od Beograda ka Valjevu vozio biciklu pa nešto tipa polukružno preko Bangladeša, da bi namakao što više kilometara. "Evo ga neki vaš kolega, jel ga poznajete?" bilo je pitanje, na šta rekoh "jok". 

I nakon listanja rezultata sa Povlena potražim ja to ime na Stravi i nađem da osim tog ultra bicikliranja dečko ima još nekoliko javnih aktivnosti, recimo išao je biciklom sa idejom da se popne što više metara u jednom satu. Da stvar bude "svetska a naša" pobrinula se slučajnost jer je uspeo da se popne tačno metar iznad Avale. Doduše nije krenuo od mora nego od Kolubare ali ajd.

Isto tako i oni što Everest-uju ne krenu od mora, o toj temi sam ovde odavno pisao jer se ne penješ na Everest od okeana nego od zadnjeg kampa koji je na 5364m ili 5150m zavisno s koje strane krećeš, pa tako prâvi uspon na Everest iznosi nekih "samo" 3500-3700 metara. A i na tolicno penjanja ostaneš bez pola prstiju i ušiju, dok ovamo gone ljude da trče ili voze 8848m uspona u jednom treningu, svejedno da li po mesečini tople letnje noći ili već šta ti je lepše. Još nisam čuo da je neko umro ili nestao na "Everestingu" od posledica surove klime, tako da ipak puno više cenim onih "samo" 3500m uspona od ovih prizemnih 8848 gore-dole oko nekog krtičnjaka.

Nekad davno je neki pračovek shvatio da mu je lakše da prekotrlja kamen do zida koji pokušava da napravi, umesto da ga iz reke nosi dvesta metara uzbrdo u rukama, pa je tako ne znajući "izmislio" točak milion godina pre pronalaska točka. Tako je i ovaj momak "izmislio" Avaling koji bi bio nešto slično Everestingu samo malo lakše. A ja sam danas evo odradio Kućing, popeo se od mora do stana. Usput sam slikao naoblačenje koje polako guta ove naše planine sleva na desno.


Juče sam sastavljao sve moguće "-ing"e po Srbiji i ne zna se koji rogobatnije zvuči, možda i jer je to -ing engleski sufiks, ne kažemo planining nego planinarenje. Avaling je još najbolje prošao. Penjanje na visinu Medvednika (1247m) bi moglo da bude i Meding jer mu mnogi tepaju, kao i što fenseri Kopaonik zovu Kop (2017m) pa bismo imali Kopanje, Kopkanje, hmm Koprcanje je već malo previše dvosmisleno a ako bi hteo da uzmeš dobre pare za startninu ionako bi morao na majice da napišeš KOPing. Jači dolar od dinara, američki se danas bolje prodaje od maternjeg.

No sve dok ne shvatite koliko je napora (i vremena!!) potrebno da se na trčanju skupi 1000m uspona i isto toliko spusta, daleko ste od ideje koliko treba za 3x ili 9x više. U životu sam samo jednom trčao vertikalni kilometar u sopstvenoj režiji, direktno iz Brzeća do Pančićevog vrha tako što sam spajao ski staze i iako mi tada pre 3 godine nije bio problem da sve ustrčim, ipak sam bio zadovoljan što ne moram da strčavam celim putem nazad, nego samo do najbližeg parkinga :-) 

utorak, 29. prosinca 2020.

tandara mandara broć

sećate li se ovih brojeva od pre mesec dana, otprilike?
broj umrlih od korone, na milion stanovnika?

makedonija          569
crna gora             567
bih                      520
slovenija              310
hrvatska              218
srbija                  107

tada smo svi iz regiona bili negde oko proseka za sve zemlje sveta, neko iznad neko ispod,
juče sam se slučajno setio da proverim opet, i bogme, dominiramo kao i uvek u ekipnim sportovima, u ovome treba olimpijada da se napravi :-) 

evo kako stoje stvari pred novu godinu:
slovenija              310 -> 1234, TREĆE MESTO NA SVETU, APSOLUTNO
bih                      520 -> 1209, ČETVRTO MESTO NA SVETU
makedonija          569 -> 1190, ŠESTO MESTO OD CELOG SVETA!
crna gora             567 -> 1060, DESETO MESTO APSOLUTNO
hrvatska              218 ->   897, 20-to mesto na svetu
srbija                  107 ->   347, 59-to mesto na svetu
svetski prosek je 227/milion, i iznad toga su 73 države, a ispod ih je 146

što se mojih brojeva tiče, juče sam se uglavio u top 100 na oba čelindža (onaj od 100km i onaj od 300km) mada su uglavnom isti ljudi prijavljeni na oba, pa kad si u jednom plasmanu 95. u drugom si tipa 96. i slično.
naravno da sam morao proći među prvih 100 kada sam pretrčao 12 ujutru i 25 popodne, ipak se 37km ne trči svakog dana.


jutros sam pak započeo sa 15.5km (sa preprekama! vidi sliku) i računam da me sve preko nekog današnjeg zbira od 26-27 može samo učvrstiti na toj listi, tako da par dana mogu malo da se igram mačke i miša i da vidim kako se drži konkurencija, a ako zatreba u četvrtak (31.12.) mogu da odem i triput na trčanje ako treba i da dodam 45km, ionako ću posle toga par dana sve 4 u vis :-) 

svake godine mi je to bilo simpatično, kako 01.01. ljudi KREĆU od nečeg i hvale se kako su pretrčali 5km mamurni i tromi, a ja siroma prošetao kerove dva puta po 3km pa mi je čak i to bilo previše.
jer kao od Prvog mora da se krene.
da se uđe u novu godinu što jače.
to je kao kad na startu beogradskog maratona odšrafe do daske neki r'n'r preko razglasa i onda svima bude prvi kilometar najbrži od 42 pretrčana, a još je start blago uzbrdo i u gužvi :-) 

ponedjeljak, 28. prosinca 2020.

naučno istraživanje

 trči na trčanje trči na posao trči na trčanje i između toga nešto zapišem na blog i onda mi se smuči kada nakon tri dana treba da ukucam u excel sve brojke a nemam baš tako odmah u glavi u kojim sam patikama koji trening trčao i onda upalim photos pa prebiram dok se ne setim... ФУЦК...

3170 imam pretrčanih do sada u 2020. i baš gledam koliko je ovo dana ostalo, tri i po dana.
možda namaknem još nekih stotinak kilometara, nemam pojma. 
poziciji u prvih 100 na Strava čelindžu se približavam nekim stepenasto penjućim grafikonom a kad sam uspeo da se poboljšam preko vikenda kada je neko možda otrčao i trku ili barem grupni trening Dužine, kontam da će danas-sutra to biti još lakše.


a eksperiment iliti istraživanje se odnosi na upravo tu Stravu koja je dugo bila dva-u-jedan, aplikacija za praćenje aktivnosti i društvena mreža, a sada se to donekle razdvojilo pa je nekima jedno nekima drugo, a nekima ništa od toga. otprilike imaš tri grube gomile ljudi:

1) oni koji snimaju telefonom direktno u aplikaciji pa su uvek "prisutni" i kada drugi nešto snimaju, lajkuju, komentarišu, zahvaljuju se, i tako dalje, to je onaj old school fazon kako je i bilo zamišljeno
2) skroz nasuprot njima imaš ljude koji su povezali nalog na stravi sa nalogom na garminu ili nekoj trećoj platformi i oni nemaju pojma šta se događa na Stravi na koju ni ne svraćaju više, istovare fajlove na recimo garmin connect, tamo isto imaš i klubove i rang liste i sve ostalo, a ovo im samo onako stoji kao rezervni točak u gepeku automobila
3) imaš i "one između", koji nisu toliko ludi za još jednom društvenom mrežom, sporadično se pojave na stravi pa ostave trag a inače ih nema ni svećom da ih tražiš, a nisu nešto naloženi ni na treniranje pa snimali nekim pametnim satićem ili narukvicom, ili samom aplikacijom u telefonu, niti ih je briga koliko su prepešačili ni koliko je neko drugi prešao biciklom, i iako neki prate 500 ljudi a neki samo 20, ne možeš da pohvataš koji su od njih zaista zainteresovani za tuđe aktivnosti a koji su više nego površni i kroz stravu lete kao i kroz sve ostalo, na jedno oko uđe na drugo uvo izađe.

sad sam u cilju tog istraživanja malo prošarao pogledom kroz rang liste, sortirao prema državi, pogledao ko se "redovno" gde pojavljuje, pa izaslao desetak onih ponuda da se "pratimo" i gledam koliko kome treba da skonta da ga je neko fb rečnikom bocnuo/la.
nakon toga sam umesto trkača sa rang liste pročešljao planinare i bicikliste sa kojima imam neke zajedničke kontakte tamo, pa sa stisnuo i njima follow iliti u prevodu "hajde da se volimo" pa ću i tu čekati izvesno vreme da vidim da li i koliko stoje iza samih sebe po tim društvenim mrežama ili su im ovi profili samo dubleri.


možda na kraju napravim i neki sažetak, neku statistikicu ako stignem mada kako ide nova godina verujem da ću imati previše tih statističkih ideja u odnosu na raspoloživo vreme. već sada vidim da "nije sve kao nekad" i da je ta površnost i prezasićenost klikovima progutala podosta od onog entuzijazma za druženje kojim smo se dugo hvalili na balkanu, sve je izbledelo i okrunilo se i ljudi u svim tim aplikacijama i mrežama gledaju prvo sebe kao u ogledalcetu, pa tek onda bace pogled na druge, ako im ostane vremena.

nedjelja, 27. prosinca 2020.

uzbuđenje

 ne znam zašto bih jutros bio izbuđeniji nego bilo kojeg drugog jutra no eto, čim vidim da sam ovako rano seo da napišem blog očigledno se nešto dešava. sipali mi kafu u doping. 

što se tiče Čelindža, ovako stoje stvari:
50-plasirani je stigao do 769km,
100-ti je jutros na 685km,
a ja sam na 663km što je trenutno 22km iza top 100 jer sam jutros pretrčao samo 11km.
poziciju više ni ne gledam jer je sasvim svejedno da li si 115. ili 125., bitan je jedino zaostatak.

obzirom da je nedelja računam da ću se tek nakupiti kilometara, a možda i neću jer obično kada imamo najviše vremena odemo na neko pešačenje pa prođe puno sati a ja potrčim samo par puta po par minuta i na kraju iako piše "run" to ispadne pokratka aktivnost u miljama.

vidiš fora je sa tim miljama jer sve traje "kraće", polumaraton brojiš samo do 13 a ne do 21 kao kada su kilometri u pitanju, možda to u glavi prođe na neki način brže. tamo negde kada prilaziš zadnjoj trećini, mora da je lakši osećaj kad do cilja imaš još pet nečega, a ne osam?

no zato kada si umoran i kreneš na neko otaljavanje, prođe pola sata a ti si pretrčao tek TRI milje, to je tako depresivno, ~5 km deluje iole podnošljivo. tako da i tu postoji trade off kao i svugde drugde svukud drugud kojekud.

da završim sa temom "skupljanja kilometara", ipak je ovo sa čelindžima neki dodatak na motivaciju, koliko god bilo virtuelno. umesto da otrčiš 15km i posle toga sediš kod kuće i nešto grickaš i pustiš teve, ti otrčiš 11km da bi ostavio što više volje za drugo trčanje popodne, i da bi se što više pomerio u Izazovu.
a ustvari tako praviš bolju zimsku bazu.
s tim da mi je recimo i ovih do sada 600+km sasvim dovoljna baza i da bih evo od juče mogao da se odmorim koji dan i da zatim krenem sa kvalitetnijim treninzima od ovoga trup-trup ali eto, nekad je privlačno poigrati se još koji dan.

sva tri zadnja trčanja (po kiši, po bljuzgi, po mokrim ulicama) sam otrčao u onim Li-Ning patikama koje sam pre 7 godina kupio nakon cenera u Karlovcu kada su imali promociju. obzirom da su stigle na koju desetinu km pred raspad i da ih već neko vreme nosim samo po kiši*, juče i noćas sam ih ladno sušio NA radijatoru da bih što pre mogao opet da ih zlostavljam. u najgorem slučaju mogu samo da im ubrzam raspadanje što će biti pozitivna stvar jer je verovatno zdravije za stopala da ih više nemam, umesto što ih održavam na aparatima :-)


(*) u njima sam otrčao i nekoliko trka po lošem vremenu, poslednja je bio Reciklažni Maraton u NS 2018 koji sam po kiši i onom ledenom vetru završio kao drugi apsolutno, što znači da i one mogu da se sahrane u aleji velikana :-P

subota, 26. prosinca 2020.

ko koga juri ovde?

mnogo mi se dopao završetak ovog teksta na temu komercijalizacije uspona na K2, i mogućnosti da se tolike mase željne pozornosti gore zaista i popnu.
"kao i svake godine, planina će mnoge odbiti i vratiti nazad u podnožje, ali nadajmo se da usput neće oduzeti i previše života..."

https://adventureblog.net/2020/12/winter-expeditions-have-turned-k2-into-a-circus.html

što se tiče čelindža, u podne 26. decembra je stanje:
- 50-ti ima   736km (28.3/dan)
- 100-ti ima 656km (25.2/dan)
ja imam 638km (18km zaostatka)

dosta će da se iskristališe danas i sutra, i onda ću tačno imati predstavu šta treba da se uradi u 4 poslednja dana godine. trebalo bi da opet dođe do laganog povećanja prosečne kilometraže u svim kategorijama trkača jer ipak svako vikendom ima više slobodnog vremena a i energije. pa tako mislim da ako preko vikenda uspeš da se primakneš cilju za bilo koliko, onda će onaj ostatak zaostatka (?) da se puno lakše namiri u nekoliko preostalih radnih dana.

u međuvremenu sam negde ostavljao neke komentare koji su sadržavali "s jedne strane" i "a sa druge strane..." i sada sam pošao da napišem 
A SA TREĆE STRANE...
i gledam šta je bilo na prve dve strane i nema ničeg.
uglavnom s te strane bez broja, najznačajniji faktor je taj da meni ovo nije PRAVI izazov, nego se od početka meseca igram mačke i miša i malo dajem izazovu fore pa ga onda jurim i tako već tri puta u krug.


jer mi tih 25km dnevno nije ništa nedostižno, naprotiv, trčkarati 10 ujutru i trčati 15 popodne je bukvalno "ništa", nešto malo preko toga tek počinje da bude "nešto" i sad odatle dalje, svaki maratonac ima tačku na kojoj se "lomi"...
pre tri zime sam se lomio tek negde oko 35-37km dnevno, naravno uglavnom iz dvaput, i sve mi se svodilo na matematiku koja doduše često promeni sopstveni smisao a evo i kako.

recimo ako bih sada pravio "plan", evo jutros sam pretrčao 16km i ako popodne odem 14km to mi je već 30, i onda ako u nedelju odem ujutru kraće tipa 10-ak km pa na pijacu pase najedem pite od jabuka pa odem na dužinu ili poluDužinu, to bi izašlo oko 10+25=35, i očigledno je da iz dana u dan grickam taj zaostatak koji imam za ovima koji drže 26 dnevno.

no tada pre tri godine se pokazalo da ovakvi "planovi" nemaju blage veze sa stanjem na terenu, jer mi se čas učini da sam trom i umoran pa 16 skratim na 12, ali zato sutra umesto 13+17 odem 23+19 i ispadne da sam nadoknadio više nego duplo. 
matematika je jedno a organizam je puno hirovitiji i od dana do dana nemaš pojma šta može da mu dune i kako će se osećati sutra, kako ćeš se naspavati, kakav obrok koliko vremena pred trčanje može da deluje slično istom takvom obroku pre pet dana a koliko može da se desi da umesto skočan budeš kilav i kljoknut, i onda tražiš rešenje na nekoj trećoj strani, nije spavanje nije umor nije hrana pa šta je onda?

sve u svemu nije tako lako ni terati ovih istih (lupam) 10+16km svakog dana kao što neki teraju, jer svakog dana svaki trening deluje drukčije.
a da ne pominjem ovo što smo iz plus dvocifrenog upali u susnežicu vodurinu i hladnoću, bukvalno nebo i zemlja u odnosu na dosadašnju klimu.

petak, 25. prosinca 2020.

krismas

Došla je i ta zima, ili barem njena prethodnica. Nakon jeseni koja se otegla unedogled, bezmalo do nove godine, jugo je doneo prvo kišu a kažu da će za vikend biti i malo susnežice. Pa bože moj, bilo bi joj i vreme, mada će nakon toga izgleda opet otopliti pa će doček proći po mlakom vremenu. Lično nisam nikada povezivao novu godinu i sneg, prosto mi je ovo prvo bilo samo datum, a drugo tek trenutna (ne)mogućnost da nešto napada ili ne napada, pa mi je oduvek bilo smešno kada ljudi očajavaju i jecaju "KAKVA MI JE TO NOVA GODINA BEZ SNEGA" :-D Valjda se užive u one božićne čestitke i shvate te idilične bele prizore zdravo za gotovo i kao nešto zagarantovano i podrazumevano. I onda u fazonu I GDE JE SAD ONO SA RAZGLEDNICE???

Sada bih otprilike bilo najbolje da blog napišem u vidu grafikona, pa na iks osi da ređam kilometre ili minute, a na ipsilon osi da vučem crtu kako sam se osećao, pa da tako slikovito objasnim jutarnje trčanje. Krenuo sam skoro isto kao i juče, mrtvački, ali za nijansu nemrtvačkije, tek koliko da mogu da kontrolišem da li ću malo ubrzati kadencu ili neću, nisam bio ograničen na slou moušn. Hej pa ovo nije loše, odmah sam pomislio. Uvek ali baš uvek je bolje biti polumrtav nego mrtav. Da parafraziram Plavi Orkestar, bolje polumrtav nego star.

Nakon tih prvih i uvodnih pola sata nekako su mi se noge razvezale pa sam umesto polu-umoran nastavio da trčim kao frtalj-umoran, i kada sam skrenuo sa velikog puta na sporedni i na uspončić od oko kilometar, nisam nešto naročito primetio da trokiram. Obično ono kad si koma, mrc, čabar, spontano ti dođe ma daj da ja ovo lepo prehodam pa ću nizbrdo opet trčati, "gde piše da ja nešto moram?". No za divno čudo uzcupkao sam to brdašce i stisnuo LAP na okruglo 10km, a na satu sam imao 63 minuta jer sam doduše bio i nekih 150m iznad grada.


Odatle sam se spustio makadamom 2km do drugog glavnog puta i polako prešao prvo u Tempić pa onda u Tempo. U nekom času sam skontao da mi fali ovoliko km za onoliko minuta, pa sam se nešto zaračunao, pa preračunao, jer sam u kombinaciju ubacivao dva sata za 20km, i dva sata za 21km, i tako sam u bunilu menjao kanale a da nisam to ni primetio, bila mi je puna glava brojeva ali mi nije bilo najjasnije šta znače. Sve dok nisam stigao do 15km za sat i po, tu sam shvatio da sam popravio prosek od one prve desetke, i da mi je ostalo još pola sata za 6km ako zaista hoću to što hoću.

(čekam da se devojci primi boja na obrvama pa imam još desetak minuta fore da piskaram, dok mi teče radni staž)

Utom je kiša malo popustila, telefon je već bio mokar u džepu od nekog adidas prsluka koji je ustvari vetrovka sa koje se rajsferšlusom skidaju rukavi, što sam slikao slikao sam, više nema ni poziva ni sms-ova ni fotki, kaputt. Do kraja sam trčao s jedne strane oduševljen što mogu tako da pružim korak, živahno bez bolova i napora, a s druge strane razočaran što ću pretrčati samo 21km a imao sam vremena za barem 27-28, pošto baš i nisam planirao drugo trčanje predveče kada se pojača kiša i dodatno opadne temperatura.

Još kratak bac pogleda (bacanje) na čelindž, dakle
- za u prvih 50 treba imati 710km (EDIT uveče 718km)
što mu dođe 28.4km dnevno
- za prvih 100 treba imati 629km (EDIT uveče 645km!!)
za šta se moralo prelaziti 25.2km dnevno,
- a ja imam 622km, što znači da sam sa onih 30km pa 20km zaostatka, stigao na jednocifren broj manjka iza ovih top100, a nešto mi se čini kao da SVI popuštaju ka kraju meseca i da su ove brojke 28-25 (dnevno) manje od onih u prvom kvartalu meseca.
(EDIT uveče sam opet na 23km manjka)

Tojest kao da sam ja upravo te brojke pominjao u blogu kada sam se uključio u izazov, a da sam posle napisao auuuu ljudi ipak trče više.
Izgleda da ljudi "trče više" samo kad mesec počne, a onda se malo proredi žito od kukolja pa nekog dočeka sneg, nekog vrućine (dole ispod ekvatora je ipak leto) a nekog sahrane kilometri u prvoj polovini meseca.
Čelindž počinje da dobija neko novo, žuće svetlo :-D
Što bi rekla generacija 5, najjači samo ostaju.