da sam umro samo malo ranije, ništa mi ne bi smetalo, ionako od tog nekog trenutka do dan danas nisam uradio ništa pametno ni vredno, a ne deluje ni da hoću.
e a sad mi se uopšte ne umire.
to je kao oni iz starih romana koji su živeli rizično i mogli umreti stotinu puta a kad su napunili dvesta godina e onda im se odjednom živiiiii.
a ovaj prvi deo naslova, rano je za dobru formu i užitke.
da sam trenirao, mogao sam danas otići negde dalje uz manje muke.
ali nisam.
a zašto nisam?
nemam pojma.
eto nije mi se dalo.
a sad bih da jezdim po planinama i da me ne bole noge, e pa NE MO ŽE.
još sam se na pijaci raspitivao kod momka koji mnogo planinari (a inače uzgaja povrće) kuda može da se prođe na ONU planinu i sve mi je lepo objasnio no kad sam stigao na pola puta, nekih 40-ak km, predomislio sam se.
nisam još uvek u tom stanju da mogu da vozim težak MTB od jutra do mraka, moram prvo malo pripremnih treninga.
izašlo mi je 101km sa 1100m uspona, ništa spektakularno, no na kraju mi je ispalo taman.
ako bude neki sledeći vikend ovako lep, pokušaću malo više.
i svaki sledeći.
možda ustvari upravo ta dva žrtvujem za trčanje, jer je za 7 dana jedna zgodna treking liga u blizini, a za 2 nedelje je Beogradski, državno.
i nakon toga kontam da opet do kraja godine neću ni guglati trekinge i polumaratone već ću svaki vikend gledati gde mogu da odem što dalje biciklom.
Nema komentara:
Objavi komentar