četvrtak, 30. studenoga 2017.

dvaput je dvaput, ali gde ode Fata?

Moram da vežbam ovo "cajtnot javljanje". Uvek mi padne zastavica, ako oni koji su nekad igrali brzopotezni šah znaju kako izgleda časovnik koji se u takvim mečevima koristi. Dobro. Ponavljaj u sebi - drži se bitnih stvari, napravi neki koncept, štikliraj stavku po stavku, uobliči, proveri i ispravi greške, završi. Bez rasplinjavanja. Hm.

Plan (tojest IDEJA, to je puno poštenije reći nego baš Plan) je bio da danas, za završetak meseca, sebe častim jednim maratonom. Dugačkim trčanjem od 42km, onoliko laganim i onoliko brzim za koliko sam sposoban u ovom trenutku, bez da se "razvalim". Tajming je idealan što se kalendara tiče, jer 30-ti u mesecu pada u četvrtak, a trka je u nedelju. Dakle imaću dva dana fore da se odmorim.

U najavi je bila kiša no svanulo je dosta vedro, polu-plavičasto nebo. Niko nije mogao znati šta nam vreme sprema. Da li će se naoblačiti za sat, dva, tri, da li su meteorolozi pogodili u minut ili u pola dana gore-dole. Krenuo sam ka jugu, preko prevoja koji je na 520m nadmorske (grad je na 180m) jer sam na tu stranu često trčao dužine. Imam česmu pored puta negde na 19.5km od kuće i onda je lako u povratku negde malo dodati, da izađe na 42.

Obzirom da je bilo +10° uzeo sam duge ali tanke helanke, gore malo puniju "tehničku" podmajicu, preko nje biciklistički dres dugih rukava jer za razliku od trkačke opreme ovaj mogu da raskopčam skroz do dna, ako baš bude vruće na usponima. U torbici oko struka sam nosio rezervni prsluk-šuškavac, kačket (na čelu traka) i telefon na kojem je "radila" Strava.

Telefon je vodootporan no samo sam ga jednom izvadio da bih slikao kišu, a i to je bilo dovoljno da prilikom vraćanja u torbicu zakačim dugme stop i zaustavim Stravu, što sam primetio tek na okretu 800m kasnije. Taj će mi detalj zadati dosta muke kasnije u toku dana.

U međuvremenu se kap po kap pojavila prava kiša, svo plavetnilo je nestalo negde daleko prema Aranđelovcu i kišica je prerasla u kišu. Vetar se sa 2-3-4m/s pojačao na desetak m/s i na mokroj opremi stvorio osećaj za bogme podosta stepeni hladniji. Već mokar, okrenuo sam nazad. To je bilo negde nakon 11-12km. Video sam da tako obučen nisam baš zaštićen da bih se 100% zdrav i čitav vratio kući nakon još 3 sata trčanja, nakon kojeg sam morao i na posao.

Odluka se pokazala kao mudra. Dok sam strčao u grad već sam bio skroz mokar, šake sam nabio u rukave od dresa, telefon se truckao negde na leđima skakućući u torbici sa svakim korakom i iako sam par puta pomislio da se nije valjda nešto aktiviralo pritisnulo stopiralo bla-bla jednostavno me je mrzelo da otvaram torbicu i mokrim rukama nešto čeprkam.

Znam u metar koliko sam pretrčao, do gore i nazad imam 22km, na ulasku u grad sam skrenuo na Obilaznicu i polukružno se spustio tih poslednjih 100m nadmorske, a to je ujedno i 3km duži povratak, što znači da mi je prvi deo Presečene Dužine tu negde oko 25km, stotinak metara više ili manje, nebitno. Strava je tako i pokazala, 24.2km (zbog one greške koja mi je ukrala 800m), pa mi je dakle plan od 42km ostao za 17km kraći...

Kroz glavu mi je opsesivno proletalo samo 3-4 lančane misli. Utrčavanje u kuću, vruća kafa, peškir, presvlačenje u suvu i malo puniju opremu, i nastavak trčanja od 17km po što bezbednijem terenu. Nisu me zanimale ulice ni predgrađa jer su se već napravile baruštine do pola kolovoza i svi živi su prskali po trotoarima kao da je ceo grad postao akva park.

Odabrao sam najveće gradsko naselje odmah tu preko ulice. Krug po trotoaru koji je bezbedno odmaknut od ulice, trebao bi da bude nekih 2.5km, otkud bih znao, ko normalan je još trčao krugove oko bloka na 100m ispred sopstvene kuće??? Trčanje mi je oduvek služilo kao sredstvo da negde ODEM a ne da OSTANEM.


Neki đavo mi nije dao mira, ili sam ja nedisciplinovan da bih otrčao 7 istih krugova bez unutrašnjeg gunđanja i nezadovoljstva, pa sam u svakom krugu napravio po neku malu varijaciju, eto bez razloga. Na kraju nemam pojma da li sam napravio svih 7 ili je sve stalo u samo 6 krugova, proveriću kasnije. Onaj cajtnot s početka teksta mi već kucka po ramenu jer imam još samo 3 minuta fore. Taman da objasnim i kakav problem mi je napravila zbrka oko 24.2 naspram 25.0km.

Naime toliko puta su mi ti brojevi prošli kroz glavu, 24, 25, 26, ne znam otkud se ubacio 26, pa da li mi za dodatak treba 16, 17, 18, 20, 14, misli su mi stalno skakutale od 0 do 42 i sabirale i oduzimale nešto a ja sam sve pripisao nedavnom potresu mozga. Kao što babe govore kako "toga i toga nije bilo pre bombardovanja", tako i kod mene ničeg nije bilo pre potresa mozga. Valjda.

Uglavom pretrčah nekako i tih 42km, prvih 10 uzbrdo a ostalih 32 po kišurini i kroz bare. Ono presvlačenje u suvo je imalo efekta nekih 10 minuta jer sam ubrzo opet bio sav mokar, e jedino je vredelo što sam u pauzi nešto pojeo. Ujedno sam postao i jedan od retkih koji je prvu polovinu maratona pretrčao u jednim patikama a drugu u drugim. Kao neka uteha. Total negde oko 4 sata, nemam pojma gde sam sve stigao da stisnem stop a gde nisam. Nije ni bitno. Teramo dalje.

utorak, 28. studenoga 2017.

borba

trenutno sam negde između krajnosti. s tim da je to rastegljiv pojam. za nekog rovitog ko upravo izlazi iz povrede, dve krajnosti su 1km lagano i 4km lagano. pa biraj nešto iz široke palete od 1.5km do 3.5km. meni su bogu hvala krajnosti rastegnute od kratkih ubrzanja koliko ti ih duša želi, pa do 43km dnevno.

upravo mi se učinilo da sam na reprizi trke F1 ugledao alena prosta koji izgleda kao neki olinjali papudžijski mačor, i dok trepneš triput tako ćemo svi izgledati. živote kurvo.

obzirom da se sa današnjim osveženjem prognoze kristališe doslovno užasno vreme za vikend, sve manje postaje važno kakvo je vreme na moru, ako odavde treba u subotu poći i dovde se u ponedeljak nekako vratiti. težak put nije baš nemoguć, ali je bogme zamarajući.

da me sa one strane putovanja čeka firenca i +19° to bi bilo vredno napora. ali maraton na vetrovitih samo nekoliko stepeni iznad nule, pa još tako mali da ga 2/3 trčiš sam kao na treningu, koji je pride prošle godine bio raskopan kao njiva, ne zvuči kao neki ulog vredan truda. moglo se namestiti, i bio bih srećniji nego što je ispalo ovako, ali izgleda da se nije namestilo.

a obzirom na pomenutu fuj prognozu, i motivacija za "trkanje" mi je skroz splasnula. ako mi nadođe da mi se narednih nekoliko dana rade ubrzanja, možda u nedelju nešto i otrčim kao jači tempo. ako mi pak dune da trčim samo polu- i Dužine, nedelja će biti prilika za tempo-izlet i pokušaj nekakvog antistres tretmana za dušu. nije lako ganjati Prosek ni kad si 100/100 a kamoli 2.5 meseca nakon preloma.

nisam navikao da mi je sve ovako svejedno a odjednom se upravo tako osećam. onih 4'/km prekjuče su mi došli kao šlag na torti koju u prvim nedeljama nakon pada nisam ni očekivao u ovoj godini.

10.12. je i poslednji od 4 novosadska maratona, na kojem se u rezultate upisuje koliko si od 10 krugova (po 4.2km) istrčao. pa ako odvrtiš svih 10, još bolje.

jedne godine je bilo prolećno vreme pa smo trčali u kratkim gaćama i rukavima (nije čudo što sam pobedio) a jedne godine se pak navukla tmurna magluština (nije čudo što sam odustao negde oko 2/3). biće od ponedeljka sve jovo nanovo, prognoze, hoću-neću, nove prognoze, neću-hoću. ringišpil.

previše

poluPriča i poluZaključak

"Nisam baš idealno spavao, već sam pomalo umoran od prethodnih dana trčanja. Ali duša traži nove daljine i visine. Sednem da doručkujem. Trčao bih bar 15-ak kilometara. Kažem sebi, nisam ja neki profi, ovo radim jer volim. Šta ću, da mogu 42 trčao bih i 42km svakog dana. Ako se dobro najedem, imaću više snage. 

Na treće parče tosta sa puterom i džemom dodajem odozgo i kolutiće banane. Od viška glava ne boli. Osećam se već malo bolje, ambicije dodatno rastu. U drugu šolju bele kafe kašičicom nežno spuštam par kockica crne čokolade. Kao selektor koji u 75-om minutu ubacuje još dva napadača. Sad već razmišljam o 25km, zašto da ne. Realno sam se najeo i za ceo maraton. Kljucnem i jedan brufen, preventivno za ne daj bože. 

Nakon pola sata trčanja noge su mi kao balvani, koraci sve sporiji i sve tromiji. Još jedan trijumf insulina nad endorfinom. Pravim polukrug prema kući, ma biće dosta i 15km, sutra će biti bolje. Volja dodatno opada, motivacija na nuli. Nakon 8-9km stajem. Nije moj dan. Hodam do kuće prečicama, u sebi mrmljam kako ću ovo upisati kao dan odmora, a sutra napokon mora osvanuti pravi dan za neki turbo trening. Pa opet u krug." 

Da sam pojeo samo jedno parče i krenuo na pola sata trčanja, možda bih posle 5-6km shvatio da mogu i 10km. I gle, zadatak je premašen dvostruko. Ovde se ne radi samo o pogrešno projektovanim ciljevima i putanjama do njih, ni o prevelikim očekivanjima od rekreacije ili sporta. Primenljivo je na skoro sve u životu. 

Ne treba *previše* očekivati ni od sunca ni od snega, vikenda, plate, prijatelja, dece, lekara, policije, interneta, televizije, volje, godišnjeg, empatije, logike, pameti, sebe. A bogme ni od novih patika. Koliko god uvek priželjkivali "više", moramo krajičkom oka pratiti one kazaljke radne temperature i rezerve goriva koje pokazuju za koliko smo zaista sprosobni. 

Više je nego smešno ponavljati da "ko sme taj može". Svi koji su skočili sa gornjih spratova WTC-a u dimu i plamenu, očigledno su smeli da skoče. Niko nije preživeo. Manite se patetike, trenirajte za ono što *zaista* možete.

ponedjeljak, 27. studenoga 2017.

lutkarstvo

ovo sam našao u skicama:
"100m 200m 400m 1km
3km 10km 21km 42km"

znam tačno na šta sam mislio kada sam zabeležio, a ovih dana sam se toga slučajno podsetio. naime na portalu 3sporta sam video kratak tekst o radu ruku pri trčanju. tekst je napisan skroz pogrešno i naopačke. umesto da se objasni da ruke pomažu u balansu celog tela i ravnoteži, kao kontra tegovi da se ceo trup ne bi uvrtao kao posledica rada nogu pri trčanju, tamo se potura ideja da je potrebno što jače mlatarati rukama pa će se onda brže i trčati!
(emotikon koji plače od muke)

to što sprinteri onako jako zamahuju rukama znači da su im koraci toliko snažni da je neophodan odgovarajući zamah ruke da bi održao trup u pravilnom položaju. bez jakog stomaka i leđa to ne bi bilo moguće. zamahivanje rukama u želji da se brže trči je isto što i trljanje slepoočnica u želji da se bude pametniji. video si da neki filozof to radi dok razmišlja, pa trljaj, možda tako diplomiraš nešto bez prethodnog učenja.

nekad davno sam u skice spremio ove brojke na brzinu natrpane, želeći da kažem da je tih (mnogo) različitih brzina, ekonomija, i tehnika trčanja, potrebno za kompletnog (polu)maratonca.

naslov želi da prikaže sliku jednog čarobnjaka koji sa puno niti vodi lutku i vešto je pokreće, oživljava. u odnosu na najboljeg lutkara (ili ako vam se tako više sviđa - trenera) zamislite lutku kojom sa 2 metra visine upravljate uz pomoć samo jednog konca, vezanog recimo za levo rame. i to je sve.

to je slika nepotpuno razvijenog rekreativca koji godinama trči samo lagane dužine. a slika govori više od tisuću reči. čak više i od hiljadu. naravoučenije, za zaista snažno trčanje ojačajte celo telo. od praznog mlataranja rukama nemate koristi, nećete poleteti ništa više od kokoške.

nedjelja, 26. studenoga 2017.

popravak

Biće da sam ovih mesec dana od Novog Sada iskoristio za umaranje a ne ubrzavanje. Jedva da sam išao išta brže, a bio sam manje živahan. Doduše onda sam imao onaj rasplet "crkavanja" i bilo je na Pomoz Bože da ikako dođem do cilja, a danas sam uleteo sa popriličnom rezervom. Valjda se i to može računati kao neki napredak, ako već u brzini nema znatnijeg.


Evo kako to izgleda na papiru:
NS 4.4 km @ 4'01''/km
ADA 7.6 km @ 4'00''/km
Najviše na taj prag/limit snage utiče dužina napora a ona je iznosila u NS 17'40'', a danas 30'21''. Dakle ako ne mogu baš puno brže onda mogu (skoro) duplo duže. Fata je Fata...
Kraj je bio dosta brži od početka:


Dva puta sam stisnuo prolazak, na 3km kad sam rešio da ipak malo ubrzam, i nakon još 2.5km jer sam znao da mi je do cilja ostalo još 2.1-2.2km što je praktično već neka vrsta produženog finiša.


Jasno se vidi da sam prema kraju trčao jače, i prva stvar koja mi je pala na pamet u cilju je bila da mi fali ovakvih trka. Zavidim ljudima u većim gradovima koji imaju kojekakve Lige svakog vikenda. Ja očigledno nisam UMEO da otrčim ravnomernih pola sata tempa, a da redovno trčim trening-trke na 3km 5km 10km, onda bih uvek znao približan osećaj napora kojim mogu ravnomerno da rasporedim ovo što imam u nogama.

Obzirom na navedeno, logično je da sam radije odabrao oprezan nastup i na kraju ispucao deo viška energije, i svakako bih voleo da je trka trajala još kilometar. yyyyyyyyyyyyyyyyyyyyyyyyyyyyyyyyyyyyyyyyyyyyy
(ovo sam pritiskao nalepnicu Y na tasteru X, jer su svi Dell laptopovi dolazili u srbiju sa USA tastaturom pa sam ja izmenio tj. dodao šta je trebalo)


Vetar mi je malo bacao dres a ja sam kao i uvek kad sam neutreniran (pa pokušavam više nego što mogu) pride digao ramena u nebesa kao da me ka cilju nosi neki lutkar na nevidljivim koncima. Na slici mi vrat izgleda 4x deblji od butine pa nisam baš siguran o čemu je Lolin telefon ovde razmišljao dok je slikao. Sve u svemu poprilično jadna slika jednog jadnog čoveka.

subota, 25. studenoga 2017.

rekord


za napad na rekord sam logično odabrao uspončić od cca. kilometar uz koji nikad niko nije ustrčao pa sam automatski postao šampion. za jedan dan. što bi rekao bouvi. akutni. tačnije, znam da ga je i ana ustrčala jer smo jednom čak i zajedno tuda išli a znajući nju to je moralo biti brže od ovoga danas. no kako kažu na stravi, ko nije okačio fajl taj kao da nije ni živeo. zatrpaj zovi popa opevaj zaboravi bajbaj. proveriću kako se kotiram među biciklistima kad već maratonci izbegavaju taj uspon. selo se zvanično zove šušeoka no to je toliko glupavo nelogično i teško za izgovoriti da ga svi domoroci zovu šušovka pa sam i ja poštovao volju naroda i tako imenovao segment.

redosled

Evo šta mi se dogodilo pre nekoliko dana na šetnji.

Obzirom da uvek "zaboravim" planinarske štapove jer "ko će ih nositi prvih par kilometara kroz grad i vraćati ih sa brda nazad kući", obično ponesem onaj blekendeker mini alat poput malo većeg peroreza sa sve kleštima testericom i nekim šrafcigerčićima na rasklapanje.

Onda kad uđem na planinarsku stazu nanišanim neki žbun koji će svakako morati biti posečen jer smeta prolasku, iz njega odrežem 130cm granu i koristim je kao štap. Na izlasku sa trail-a ga ostavim i do sada nisam nijedan pronašao a ostavio sam ih na razne strane bar 20-ak. Sve pokupe planinari ili ovi što gone koze i krave.

Tako sam tog dana prvo odsekao jedan lep prutić i s njim se pomagao pri krčenju staze i oslanjanju kad je previše nagnuta, da ne bih otklizao u potok. Nakon nekog vremena (bio sam sa najmanjim od pasa) sam pored staze video još jedan odavno slomljen suv deo grane, nagazio sam ga i prelomio na dobru dužinu, i nastavio dalje sa 2 štapa kao pravi nordik skijaš.

Tako smo se popeli dobrih 250m nadmorske i kad smo izašli na vrh brda zastali smo da napravimo (pas i ja) nekoliko fotki, i da pišamo naravno. Što bi rekao Bajaga "kad god se popnemo uvek se zalije". Kad smo trebali da krenemo dalje uzeo sam oba štapa sa zemlje i ostao više nego zatečen. Naime zamenio sam ih. Dotle sam onaj odsečeni nosio u levoj ruci jer mi je leva ključna sveže srasla pa da tu ruku oslanjam na zemlju i da rame nosi manje težine, a onu suvu laganu granu sam "dodao" desnoj ruci zbog simetrije i pomoći pri uspinjanju.

Sada sam nakon zamene u levoj ruci držao nekakvo perce, a u desnoj pravi balvan! ZAR JE MOGUĆE DA JE OVOLIKA RAZLIKA U TEŽINI I DA TO TEK SADA PRIMEĆUJEM?

Dakle kad sam odsekao prvi štap leva ruka ga je prihvatila kao neki svoj produžetak i "to je bilo to", sva koncentracija i percepcija je bila na usklađivanju pokreta ruke i nogu, uštedi energije u leđima. Kad sam pored staze ugledao drugu granu i dodao je desnoj ruci, opet sam se skoncentrisao na koordinaciju, srećan što je i desnica dobila "pomoć".

Kao da si jednom detetu kupio biciklu a drugom motor, svako bi se zabavljalo ne znajući kako je onom drugom. Kad bi im odjednom zamenio igračke, oba deteta bi bila zapanjena SUNCE TI KALAJISANO KOLIKA RAZLIKA!

Ceo dalji tok pešačenja sam razmišljao o tome. Završiš fakultet, misliš da je teško, onda dobiješ posao pa misliš da je još teži. Ko zna šta bi mislio da si prvo dobio posao pa tek nakon 5 godina morao na fakultet. Ili prvo imaš troje dece i tek onda se oženiš, ajme koja milina odjednom imaš samo pola zadataka? No u normalnom redosledu i nije baš tako. 

Ili posle treninga nacepaš par kubika drva, eeee zašto nikad nisi probao da mesec dana ujutru prvo cepaš drva pa tek onda ideš na trčanje? Nakon što su dve stvari već "tu" i uhodane, i naizgled jednako zahtevne, ipak koješta dobije drugu perspektivu kada im se zameni redosled kojim su pristizale i kojim si se na njih navikavao.

petak, 24. studenoga 2017.

izgubljen

sad više ne znam da li sam već neki dan pauzirao od trčanja ili mi je ovo ipak prvi/jedini pred trku. tojest ne samo zbog trke jer je trka praktično trening i skroz nevažna, nego više kao šamar onoj silnoj kilometraži i pozdrav nekom novom pristupu životu.

znam da sam prvo udario neke kratke deonice, pa sam sutradan išao na sat i po rastrčkaravanja sa drugaricom, pa sam juče odalamio kratak brdski hronometar (11 minuta) i oborio svoj rekord tzv. Segmenta, kako Strava naziva te popularne deonice puteva kojima se svi rado utrkuju.

danas je prema planu trebala da bude bicikla no neplanirano sam vozio i prekjuče i juče pa sam danas bio nekako umoran i umesto na biciklu otišao na pešačenje.

za sutra (dan pred trku) moram brzo da smislim neki drugi/novi "segment" jer u mom širem planu raste ta ideja da na sve strane oko grada pronađem kratke deonice puteva i počnem da ih merim odnosno kasnije (nadam se) i poboljšavam. već imam par ideja. to je...

1) dobro kao tzv. nadražaj pred jake treninge ili trke 
2) odlično kao dopuna besciljnom trčkaranju jer i samo jedan kilometar uveliko doda smisao bezličnom danu 
3) kilometar po kilometar, misao postane više od ideje i puno takvih treninga-napora mora dati neki pozitivan efekt 
4) uvek je lepo biti pokretač nečega, inspiracija, pa i meta, u smislu sportskog duha naravno

lažu kad kažu da se sporo penje a brzo pada jer sam nakon 3 dana sa minimum kilometara večeras još uvek bio 15-ti na Stravi iako sam bio ubeđen da ću u trenu ispariti iz prvih 20 ili čak 50. očigledno nisam dovoljno analizirao one ispod. iskreno, nisam ih ni primećivao. očigledno im je teže nego što sam mislio :-}

sad ide onaj "ako" deo:
AKO paranoja laže ne lažu prognoze (hvala kolegi the Didi) tako da ću se najverovatnije prijaviti za Crikvenicu. sačekaću još par dana da vidim kakvo je vreme najavljeno ovde kod nas za "onu tamo" subotu i ponedeljak jer je i to polovina putovanja.
AKO već razmišljam o trci onda nemam toliko šta ni da biram - veoma sam pozitivno bio iznenađen lakoćom kojom sam istrčao maraton samo 57 dana nakon preloma, tako da mislim da još 21 dan kasnije mogu samo biti još spremniji. taj Osećaj Lakoće je ono što bih lovio u Crikvenici )koje god ciljno vreme značio) a nikako neke brojeve i plasmane.

četvrtak, 23. studenoga 2017.

razlozi

Najjači razlog iz kojeg nisam promenio ovo odbrojavanje desno na blogu, do Crikvenice, je što se toga setim samo jednom nedeljno, a i tada nemam baš vremena za igranje. Sve češće blog napišem na telefonu ili tabletu uvaljen u fotelju i poštedim se sedenja pred kompjuterom, a sa telefona ni ne vidim web verziju bloga jer koristim aplikaciju Blogger za android. Pa zašto nešto tako veliko i važno kao Maraton može uopšte biti upitno? Hmm...

Preko svih "redovnih" faktora koji utiču na to da li ćeš otputovati na neku trku ili ne, vezano za Crikvenicu postoji i faktor bure. Ono što se može skroz neplanirano dogoditi je da dan pred trku budu zatvoreni prilazni putevi zbog olujnog ili orkanskog vetra i možeš se samo slikati kad negde na ogulinskoj petlji ugledaš nekakvu rampu, a na sporednom lokalnom putu u Gornjem Jelenju nabasaš na mini busa izvrnutog na leđa kao nekakvu bubu.

Stoga se najsrdačnije zahvaljujem organizatoru trke u Crikvenici koji dopušta plaćanje startnine direktno u hotelu veče pred trku, pod uslovom da tamo uopšte stignemo. A zbog navedenog faktora iznenađenja svakako ne bih srljao sa ranim uplatama. Od toga što unapred nisam odustao od trke, mogu samo da vidim korist za sve.

Za sada su prognoze šarene i kažu jako oblačno sa padavinama i temperaturama oko nule OVDE (a znamo koje padavine dolaze u obzir na tim temperaturama), dok je za severni Jadran najavljeno jače zahlađenje, ali vedro vreme. Mnogo mi je manji problem trčati maraton u helankama i dukserici, nego dokopati se odredišta po zimskom vremenu. No eto, pratimo prognozu i pratićemo je i dalje.

Plan se još uvek sastoji od plana A i plana B, što će reći poželjno je ipak otići u Crikvenicu i osoliti se pred početak zime, a u rezervi uvek stoji Beogradski Polumaraton na kojem bih najverovatnije u slučaju kiše u šuškavcu i bez broja otrčao trku na 10km, i tako iskoristio priliku da besplatno isprobam tu novu stazu i ujedno se počastim treningom Tempo trčanja na nekoj novoj lokaciji i u velikoj grupi. Medalje mi ne trebaju, kao ni voda na nula stepeni, majicu su napravili smešniju od svake pidžame iz Metroa, tako da ako govorimo o (ne)plaćanju startnine radije bih platio da mi ništa od toga NE daju, nego da nešto dobijem.

Rezervna rezerva "C" je polumaraton u Novom Sadu, no ako iz nekog razloga već ne odemo u Crikvenicu, puno mi je bliži i lakši Beograd kao utešna varijanta. Posebno jer je polumaraton u Novom Sadu sa hendikep startom, pa koliko god bilo motivišuće što si dobrim ili celim delom trke među prvima, to slabo poništava onaj glup osećaj da si navodno došao na Trku a ceo dan trčiš sâm kao na treningu. Istina, stalno tu negde protrčavaju neki ljudi napred-nazad i srećete se na onom uskom betončiću ali od toga zaista nemaš nikakve koristi.

Kad smo već kod prognoze, za dolazeći vikend je još nategnutija. Baš u nedelju bi po ko zna koji put trebali u samo nekoliko sati da pređemo iz jeseni u zimu, sa naoblačenjem vetrom zahlađenjem i kišom, pa kao što onaj drugi vikend pratimo iz dana u dan, ovu Nedelju pratimo iz sata u sat. Za sada je svečani dolazak tog fronta najavljen negde pre podne tj. do podne, pa bi trka koja traje od 11:00 do 11:32 mogla da mi prođe i po sasvim prihvatljivom vremenu za tempo trčanje od 7.7km na +8° koliko god vetra bude bilo.

srijeda, 22. studenoga 2017.

20x200 o-p-e-t


Stari Polar M400 se izgleda malo gubio u magli iako je bilo samo smoga i sasvim pristojna vidljivost. Zato sam uveče iskašljao par sivih kuglica, kao znak da pluća nisu zaboravila na trening. A bogami nisu ni noge. Džabe meni evo samo što nije 500km u novembru kad su me od kraja treninga pa sve do odlaska na spavanje boleli listovi. Naizgled sam svaki put kroz krivinu prošao drugom putanjom, a i kilometri su ispadali 970m iako sam išao trećom stazom na pravcu a četvrtom u krivini, dakle 270m po krugu. Odnosno 1040m po kilometru. Pa ti vidi koja je to voodoo-matematika.

Za sada Novi Plan teče po redu, i sve se namešta kao u bajci. Za danas sam dogovorio jedno lagano trčanje pre podne, zatim mogu opet na vožnjicu od par sati biciklom, i to bi trebalo da me dodatno odmori od poslednjih nekoliko dana sa po 30-40km trčanja. Plan za jutros je otići lagano nekih pola sata - sat, i onda uraditi one vežbe zvane strides. A možda i obrnem redosled, svejedno.

Dugo očekivana i tražena trka se konačno materijalizovala i u kalendaru jer sam ugledao najavu na Fejsu. Eto čak i ti matori organizatori imaju neke koristi od toga, jer ako oni i ne naprave tzv. Event već će se neko drugi setiti da pripomogne. Dobra stvar. Oduvek sam mrzeo te neke opskurne trkice za koje zna samo 15 ljudi u državi. I onda ti kažu da je bila trka u Mrsaću (selo kod Kraljeva) a ti nisi čuo ni za Mrsać a kamoli da tamo ima išta od sportskih događaja osim seoskog derbija četvrte zonske lige u fudbalu.

Dakle pojavljuje se ozbiljna mogućnost za tempo trčanje od 7.7km u nedelju, danas je tek sreda, ili već sreda, zavisno o tome ko gleda na stvari. Idemo unazad naravno. U subotu neka ubrzanja, petak dan bez trčanja sa nešto bicikle ili pešačenja, četvrtak hmmm... A I SREDA JE TEK POČELA!

utorak, 21. studenoga 2017.

promenjena promena Promene Plana

Oduvek je bilo onih što im je životni uspeh bio ako imaju dobru ženu i troje dece, i onih što su za cilj imali da se osam puta ožene, ili da imaju 4 kuće 4 traktora i 4 Golfa. Slično tako postoje oni koje zanima koliko vrede na 5km 10km i na maratonu, i oni koji bi da u svoj CV upišu polumaraton maraton i neku ultru, pa makar sve prehodali. Živimo u svetu u kojem se do medalje sve ređe dolazi pobedom a sve češće popunjavanjem uplatnice. Živimo u svetu u kojem mase misle da zbog svojih medalja više vrede, a kao ljudi nismo nikada manje vredeli. Za sto godina će se dobijati Nobelove nagrade kad uspešno završiš trku građana. Bitno je da se tržište razradilo.


A evo kako stoje stvari u naučnom eksperimentu "Strava i Užas". Ako niste znali UŽAS je skraćenica za "Uža Srbija", barem sam tako načuo. Kada nakon 20 dana svedeš ove silne brojeve na DNEVNI NIVO, shvatiš da je za vrh tabele potrebno trčati 37-38km dnevno, a da je za top 10 dovoljno i samo 30-ak. 

Obzirom da se priznaju i šetnje/pešačenja, dovoljno je ujutru i uveče prošetati psa po 5km i usput uraditi nekoliko ubrzanja ili vežbi poskakivanja, i u međuvremenu pretrčati 20-ak km. Dakle ništa "svemirski". Lično mi nije nikakav problem da dnevno pretrčim dva puta po 15-20km PLUS da prošetam par sati, samo ako nakupim dovoljno vremena, jer takva satnica podrazumeva zapostavljanje dosta drugih obaveza. 

Sve u svemu verujem da u prvih 50 na Stravi ima barem 40 nas sa nekom "dijagnozom" kojima je dovoljan razlog što postoji onih ostalih 39, da bi se uključili u nadmetanje. VIDEĆEŠ TI KOLIKO JA MOGU DA PRETRČIM AKO SE ZAINATIM.

Mene je kao i svakog luĐaka sinoć opet pogodila mokra čarapa posred čela jer mi je prijatelj poslao rezultate sa jednog maratona, da bi me malo otreznio i pokazao gde sam i ja mogao biti da sam zadnjih 5 godina trenirao "kako treba". Dobro, ove godine sam imao 2 preloma i 3 meseca godišnjeg ali to ne opravdava ništa. 

Tako sam sinoć, noćas, i jutros (jer kažu da je jutro pametnije od večeri) odlučio da više ne obraćam pažnju na ovaj Strava ĆELINĐ (ovo je bilo po purgerski). AKO ću bilo šta trčati za 13 dana, bila to Crikvenica (42km) ili Novi Sad (21km) ili Beograd (10km), ne bi bilo loše da to otrčim kao pravi maratonac a ne kao neki potrčko sitnog isceđenog koraka. Treba ipak biti previše glup pa nakon 20 dana straćiti i poslednjih 10 dana novembra na posmatranje jedne iste rang liste. 

Najavljeno je znatno otopljenje narednih dana, što znači da ću moći da iskombinujem i neku vožnju na bicikli. Valjda sam izlomio SVE ključne kosti koje sam imao na raspolaganju, i nadam se da mi sledeći put u Hitnoj neće otkriti skrivenu Treću!? Pored bicikle zamišljam i nekoliko kratkih nervoznih trčanja da što više razmutim ovaj kajmak koji se uhvatio na površini nogu a bogme i glave.

nedjelja, 19. studenoga 2017.

tenk polako trokira

Kao neka sinusoida ili kurs dolara, tako i ova agonija zelenog ultraša ima svoje bolje i lošije dane. Imao sam par dana odmora pre maratona, i posle toga nekoliko kratkih nano-ciklusa od po par dana trčanja, ispresecanih danom bicikle ili pešačenja. Danas je opet bio jedan OFF dan, od onih tromih. Jutros sam pride krenuo u brda, kao da mi je premalo muke što jedva odižem stopala i za ravne korake. No nakon spusta sam se čak malo i "razvezao" i skroz pristojno završio Prvo Trčanje.

Jednu marendu kasnije smo prošetali kučiće (6km) pored reke pa sam i tu imao neplanirani interval jer je jedan od pasa greškom pomislio/la da smo joj nestali s vidika u pogrešnom pravcu i odjurila kilometar daleko pa sam morao da je jurim.

Na izlet-trčanje sam sat kasnije otišao sa najmanjim jer mi je najlakši za kontrolirat. Izgledalo je da smo stigli KoZnaGde no na kraju je gps pokazao samo 12km. Na osnovu grafikona brzine i kadence sam približno izračunao da smo trčali ~8km, a pešačili ~4km uglavnom uzbrdo.




Tako sam stvorio privid da sam trčao dva puta, s tim da su popodnevni izleti 6+12km sa sve zastajanjima potrajali skoro tri sata, od čega je na trčkaranje otpalo samo 50-ak minuta. No koga briga, Strava patikama u zube ne gleda pa sam danas napredovao za dodatnih 39km na (trenutno) idealnom 11-om mestu - tu nikome ne smetaš a najbliže si moguće ako vrebaš napad na prvih 10.

Taktika za naredne dane je malo komplikovana jer u utorak najverovatnije neću moći da odem 2x, pa ću pokušati da ujutru napravim neku tzv "dužinu", šta god to značilo. A sutra ću tek da vidim na šta ću ličiti i koliko ću potegnuti, imajući u vidu da ne bih trebao da utorak dočekam premoren.

subota, 18. studenoga 2017.

divan dan

Jedne godine je naša lokalna trka od Pivare po kupserima prema Debelom Brdu pala na današnji datum. Uvek je tradicionalno 28. oktobra a zašto je tada bila 18. novembra ostalo je nejasno. Verovatno je nešto zaštekalo pa se zakasnilo sa organizacijom. Dobro u svemu tome, a loše po nas ostale, je bilo što je to Anin rođendan. Ako je verovati horoskopu, zvezde su bile na njenoj strani. Do okreta smo trčali u manjoj grupici koja se zatim dodatno razbila, i na pretposlednjem kupseru smo ostali samo Ana i ja, i Azra Eminović. Ona je tada bila neprikosnovena na 1500 i 3000m ali na valovitih 10.5km joj baš i nije bilo lako s nama koji na takvim profilima treniramo svakog dana. Moraš predugo trpeti i čekati poslednji kilometar, da bi se uzdao u svoj finiš. Doslovno na samom vrhu kupsera, nakon nekoliko stotina metara blagog uspona, na dugačkom zaravnjenju u nepreglednoj krivini, Ana je uključila neki turbo i počela polako da nam odmiče, pola po pola metra. Nadao sam se da ću za Azrom uhvatiti neki priključak i pokušati da (fudbalerskim rečnikom) izvučem iz sebe 110% na završnom spustu od 2km, no u tom času je Azra iznenada stala pored puta. Bio sam začuđen jer su bile bogate novčane nagrade za prvih 5, pa sam joj na brzaka nešto doviknuo, tipa ajde ajde dobra je lova za drugo mesto, ali mi je ona samo odbrusila BOLE ME K**AC!!! Baš tako "stručno" sa bolE. Dobro, pomislih, ako bole tebe, bole i mene za tebe, i nastavih da jurim za Anom. ODUSTALA JE, doviknuo sam Ani nakon stotinak metara ali me nije ni čula, ili je nije ni bilo briga, barem je tako izgledala. Otišla je svojim poslom, nezainteresovana za sve što se iza nje moglo događati. Na poslednjem pravcu pred ciljnu ravan me je sa divljenjem bodrio trener iz Krupnja i sećam se da sam mu rekao "trčiš tri-trideset po kilometru i ne možeš ni da priđeš prvoj ženi, sačuvaj bože!". To mi je ostao rekord staze, a kad se tih 10400m (sekao sam krivine) podeli i iz trke izvadi vreme na 10km, sećam se da je bilo 35'35''. Sa sve stotinak metara uspona i spusta, a to je bilo i pre presvlačenja novim asfaltom, po onom hrapavom neravnom putu. Tako da se ovaj datum može smatrati i kao rođendan mom ličnom rekordu na 10km, obzirom da se te trke retko organizuju pa nažalost nikada nisam ni imao priliku da istrčim brzog ravnog cenera. Šteta. Nije mi loša suknjica, ha?


petak, 17. studenoga 2017.

385

Seo sam za kompjuter samo nakratko, da se nadogradim na najnoviju verziju sebe, koji je u novembru pretrčao 385km (PONOSNI VLASNIK KILOMETARA) i da razjasnim da ovih 464km koji me na Stravi drže na nezavidnom 13-om mestu uključuju svu tu razliku u pešačenju.

2017-ta mi je bila u nokdaunu dva puta po par meseci no eto moram se i time pohvaliti da sam stigao do pretrčanih 2299km i da su sasvim solidni izgledi da do kraja godine pređem i 3000 kilometara odnosno TRI MILIONA METARA i najverovatnije isto toliko koraka obzirom da koliko god na asfaltu koraci bili duži od 1m20 na planinskom trčanju su debelo ispod metra pa na godišnjem nivou to verovatno može biti logičan prosek za ovakav tip rekreativca koji veliki deo rekreiranja provede po kamenjarima i šumama.

Pronašao sam tri "žrtve" među patikama, tri para koji svi imaju po 600-tinak kilometara u sebi tj pod sobom, i otprilike je to družina koja će "stradati" do kraja godine i Srećnu Novu dočekati pijano se ljuljuškajući na nekoj žici. Više o tome neki drugi dan, kad pripremim i sličice i odgovarajuće pričice.

Što se tiče tog 13-og mesta na Stravi, odnosi se na grupu od 137 tisuća učesnika što znači da je na svakih 10 hiljada trkača samo jedan prelazio više od 27km na dan. Da bi se bilo u top 10 potrebno je evo danas imati 485-490km što je nekih 29km dnevno, a ja sam recimo danas pretrčao 16+23=39km, plus NISAM beležio nikakve šetnje na posao s posla na pijacu s pijace s kučetom bez kučeta i tako dalje.

Hoću da kažem da razlika od 20-ak kilometara u stvari nije ništa jer je moguće nadoknaditi u samo par dana, imajući u vidu da su ovako kasno u mesecu (17-ti) već svi uhvatili neke "svoje" dnevne proseke i neće od toga bitno odstupati do kraja novembra.

Pretprošlog Januara sam bio zapanjen na početku meseca kada sam shvatio da neki ljudi trče (ah oh zamisli?) i po 35km svakog dana, ali sam do kraja meseca čak nekoliko puta bio i u vodstvu jer sam imao dva tjedna sa preko 300km. Svaka granica se može postepeno pomeriti, pa ti prvo nije ništa 10+12km, pa 16+13km, pa 21+18km, pa 24+24km, a ja sam jednom otrčao 21+8+21+25km i završio dan sa 75km a da sam uveče mogao da trčkaram još par sati.


četvrtak, 16. studenoga 2017.

kako i zašto

Krenuo sam na pešačenje i poluPlaninarenje bez neke velike opsesivne želje da još moram i da trčim. No kako se sve oteglo a posao stajao kao giljotina nad glavom, palo mi je na pamet da mogu deo i da otrčim, naravno onaj nizbrdo.

Nema ništa teže nego potrčati nakon dugog pešačenja. Noge se udrvene i izgledaju kao dva balvana, koji pritom bolno peckaju. Kao da kroz vene teče pesak. Pritom sam zbog blata krenuo u nekim bezveznim patikama koje su samo komadi gume i plastike a nikako oprema za trčanje kao što piše na deklaraciji. Jedne od onih grešaka koje napravimo bar jednom u par godina. A bila je baš dobra akcija, a i ja sam čovek od krvi i mesa...

I onda sam izvadio mobilni iz džepa i proverio šta kaže Strava i pisalo je 9.9km a taman sam bio došetao pred raskrsnicu gde se odvaja put nizbrdo. I kad sam sišao u podnožje vidim da mi je aktivnost zaustavljena na 10.0, i samo mi nudi opciju "nastavi". Siguran sam da nisam mogao ni slučajno nešto da stisnem, auto-pauza je off, dakle na neku foru sam ipak prešao prstom preko STOP dok sam mislio da je ekran ugašen, ili delić sekunde ranije. Tako sam snimio sve OSIM trčanja. Šmrc.

Da se radi o nekom međunarodnom endurance trail-u, mogao bi me Organizator diskvalifikovati jer sam se privatnim helikopterom prebacio 4km nizbrdo, odnosno helikopteru je to verovatno 3km jelda. A i na Strava Distans Čelindžu sam napredovao samo 13km umesto 17km, plus sam peške išao na posao i nazad i to nisam snimao kao što mnogi rade. Nisam toliko pukao još.


Uglavnom danas je trebao da bude "dan sa puno trčanja" jer je za sutra bio najavljen jedini suv dan sve do sredine sledećeg tjedna pa sam planirao nešto na bicikli. No nakon ovih 4km i najavljene rosulje i za sutra, sve su prilike da ću u naredna tri dana biti opet fokusiran na vraćanje trčanju. Samo da preguram petak, opet zbog posla, a u subotu i nedelju mogu lepo da razmaknem dva treningića od najranijeg jutra do poslednjeg tračka dnevnog svetla plus pola sata duže. Juče sam dva puta zviždao ubrzanja, slede Dužinice sa malo Tempića.

od 0 do 100 za pet sati

Ova tehnologija bi navodno trebala da nam pomaže u nečemu.
Da nema kompjutera i pametnih uređaja, evo kako bi izgledalo.
Odem na trčanje, upišem tri brojke u svesku.
Odem na biciklu, upišem još tri brojke.
Odem na drugo trčanje, upišem 4 brojke i par napomena.
Sve je na jednom mestu.

A pazi sad.
Uključiš kompjuter, pa otvoriš Polar pa Stravu pa počneš da tražiš trening od juče jer su pametne mašine "zapamtile sve".
Pa onda otvoriš Photos i počneš da skrolaš jer si navikao da slikaš patike na treningu (ako nosiš telefon) ili na polasku/povratku, da bi upisao u čemu si trčao.
Jer ko bi sve to pamtio, ovako je lakše.
Još par minuta klikanja i skrolanja.

Onda otvoriš fajl pa kopaš između brojeva Total time Moving time i Elapsed time da bi prokljuvio koliko si trčao koliko hodao a koliko stajao u mestu (bile su deonice).
Za svaki taj detalj je potrebno dodatnih par minuta.
Onda trk po ciklomaster jer se podaci uglavnom ne slažu.
Naime ako uključiš auto-pauzu GPS je napravi i dok si vozio, ako je ne uključiš on sabere i semafore i sva stajanja, na kratkoj vožnji ti smanji prosek za 20%.

Dok sve to završiš već si se mentalno zamorio i osećaš u slepoočnicama da ti je pritisak od silnog čekanja i nerviranja skočio za 200%, jbt pa samo je trebalo prepisati par podataka.
Kad sve završiš osećaš se kao da si već završio još čitav jedan trening, a dan praktično nije ni počeo.

Juče sam krenuo na trčanje pa bio premoren ili nezadovoljan ili sam previše očekivao, pa sam okrenuo kući "na pola posla".
Onda sam na stazi u školi uradio nekoliko 100-tki.
Onda sam krenuo biciklom da nahranim neke napuštene pse na jednom groblju 15km od grada, i uzeo sam "kišni bajk" sa velikim blatobranima da se ne pokvasim previše na rosulji.
Koja je prerasla u kišurinu.
Onda sam morao da sve to operem i dok si reko keks ostalo mi je nepunih 50-ak minuta do posla.


Izleteo sam opet u školu i nakon 10-ak minuta zagrevanja nastavio da trčim 200-tke.
Spoljna staza je nekih 280m recimo, no računao sam to kao 250m.
Jer milimetri nisu važni.
Pravac+krivina+pravac mi izađe nekih 200+ metara, i u onoj preostaloj krivini koja je ionako prekrivena klizavim lišćem, nakon 10-ak metara usporavanja i prelaska u hod, ostane mi još 50-ak metara hodanja.
Prilazim pravcu polako prelazim u trčanje sledeća 3-4 koraka i BAM sledeće ubrzanje.

Zaista mi nije bilo važno da li trčim 200 ili 220m, da li za 43 ili 45 sekundi, da li je to 3'30'' ili 4'/km, sve je to skrooooz nevažno.
Nisam nigde žurio, zapinjao, umirao, trčao sam onako lepo, školski, kao da me sa nadzornih kamera igrališta posmatra profesor fizičkog lično i kao da treba da mi oceni tehniku.
Katkad malo živahnija frekvencija koju u narednom krugu presečem jačim koracima sa malo više naglaska na rad ruku.
Ma bilo je to milina gledati, šteta što su tribine bile prazne.
Pod tribine mislim da ona dva reda od betona, poput nekog stepenika od pola metra.

Od kraja ranojutarnjeg trčkaranja do početka ovog izapodnevnog je prošlo nekih 5h, otud naslov.

Danas sam ipak poklekao pred surovom satnicom.
Da je leto sve bi bilo drukčije, dan bi trajao i nakon posla.
Ovako sam već 20 dana pokušavao i uspevao da utrpam dva trčanja ujutru i iza podneva, zbog popodnevnog posla.
Danas jok.
Morao sam sebi da dopustim da se normalno naspavam, i odjednom je dan otklizao.
Imaću vremena za samo jedan trening SEŠN.
No ovaj put bez žurbe, niti moram da ga završim prerano zbog onog drugog, niti moram da krenem umoran zbog onog prvog koji se praktično tek završio.

Da je leto ovo bi bio Praznik, jer bih imao nebrojeno kombinacija bicikla+trčanje, i mogao bih za promenu da otrčim negde kuda inače retko prolazim.
Na kišnih +6 teško da mogu bicikom mokar da se vratim iz neke daljine, kao što nemam gde višak opreme jer mi za trčanje ne treba ni pola jakni i šuškavaca, rukavica i kapa, koje mi trebaju na bicikli.
Morao bih to "remote" trčanje da izvedem sa rancem na leđima poput nekog šerpasa.
Ili možda ne baš.
Bumo vidli.

utorak, 14. studenoga 2017.

ovce


Svi nešto pišu o maratonu, sabiraju utiske. Ima jedna stvar. Od prvog trena sam znao da će na stazi da bude velika gužva. Manifestacija se održava na javnom šetalištu a najavljen je prijatan topao jesenji dan. Bilo je tu svega i svačega. Dece i penzionera. Omladine voljne i manje voljne da se malo skloni. Upućenih i neupućenih. Bistrih i nagluvih. Onih što gledaju gde idu i onih koji bulje u navigaciju pa se međusobno sudaraju, samo su im još maratonci falili. Roditelja koji deci od 2 godine viču PAZI GDE IDEŠ! (?) Na sve to sam unapred računao. Ali na stado ovaca - nisam. Završavao sam drugi krug nekih pola sata pre početka Kruga Podrške. Od ulaska na Adu pa do mesta starta, kretala se nepregledna povorka ljudi sa rančevima, u helankama, sa kačketima, očigledno trkača koji su krenuli na svoj start u 12h00. Recimo da ih je solidnih 3/4 držalo desnu stranu, dovikivali su reči podrške, svesni da idu stazom kojom će i sami proći i na kojoj se uveliko zahuktao maraton. Preostala četvrtina, pa nemam reči. Ostavili su mozak kod kuće. To se teturalo levo-desno, išlo po sredini, po njih 5-6 raširenih celom stazom, bla-bla, sa pogledima zakovanim na telefonima. Oni su krenuli na nekakav Krug Podrške. Oni ponosno koračaju. Oni su u nekoj važnoj misiji. Oni su oslobodili Adu Ciganliju. U tom poslednjem kilometru svog drugog kruga, bar 50-ak takvih sam odgurnuo. Šta ću, što bi rekla Branka Katić nisam vojvođanin. Ne mogu 50 puta molim vas sklonite se i 50 puta hvala. Običnim građanima mogu, i rekao sam. I više nego 50 puta. Ali kolegama trkačima ne opraštam toliku odsutnost.


Dva (moja) kruga kasnije u startu/cilju se stvorila poprilična gužva. Mnogi od ovih iz uvoda završavaju svoj Krug Podrške. Zastaju kod stola sa osveženjima. Neki uzmu vodu i sklone se, neki "kampuju" kao da su došli za švedski sto. U trenutku kad sam ugledao slobodnih pola metra prolaza, zahvaljujući volonterki koja svo vreme viče da se ostavi prostor maratoncima, devojka duplo većeg gabarita od mog (bogme sam se uplašio) pravi nagli zaokret i odlučuje da pređe na drugu stranu, na pedalj ispred mene. Jedva sam imao vremena da dignem lakat, zaboravivši da mi je baš ta leva ključna kost tek u 50 i nekom danu srastanja, i da me je ortoped upozorio "4 meseca zabrane svih kontaktnih sportova i rizičnog trčanja koje bi moglo prouzrokovati neki pad". Devojka je nakupila punu šaku jabuka pomorandži limuna kocki šećera i sve to mi je eksplodiralo pred nosom i ateriralo na glavu, dok joj je puna čaša limunade iz leve ruke završila u predelu deholtea. To je otprilike bila poslednja stvar na celom mestu zločina kojoj je trebalo zalivanje, ali se sudbina očigledno malo zaigrala. Nije mi ni palo na pamet da kažem izvini, a nažalost nije ni njoj. Da u pomoć pozovem Balaševića, nije mi žao ni ljudi ni sela, ej, žao mi jabuka.

plavi krug

Prošle godine sam prvi put trčao ovaj maraton koji se zove "Plavi Krug" i već nakon pola kruga (od pet i po krugova) sam bio modar od zime. Vidim da se i ove godine opet zvao isto, mada je bilo oblačnjikavih +13 na startu i +16 u cilju, te niko nije pomodrio.

Prema instrukcijama da treba obući nešto plavo uzeo sam dres sa karlovačkog cenera koji je taman toliko puniji da mi ne smeta vetar po stomaku. Tako sam bio svetlo plav kao 50% učesnika i sinoć odustao od pregledanja fotografija sa trke jer ko će naći plavo u moru plavom. Iduće godine nosim ciklama šuškavac (kontam da će po nekom zakonu promene umesto prolećne opet biti temperatura oko nule).

Već sam pre neki dan objasnio kako sam sa spiska pobrisao sve maratone koje sam dohodao do cilja ali nisam uzeo medalju, sve trekinge od "tu negde oko 40-42km" zaključno sa onim od 57km, i naravno sve silne treninge od 42km + ono nekoliko od 43-44 + ono nekoliko od preko 50km, i da je tako nekako ispalo da sam u ciljevima raznih zvaničnih maratona nakupio 46 medalja, i eto dakle ova je bila 47-ma. Još jedan od brojeva koji ništa ne znače.

Juče sam biciklom išao odmarajućih skoro 4h po kišici pa sam se skroz sledio jer uzbrdo nisam primetio da me prati severozapadnjak a u povratku sam gurao ukočene šake u mokre rukave i u sebi ponavljao "igmanski marš je za ovo bio mala maca". Dok sam redovno vozio znao sam to Pravilo da "bez rukavica na bicikli ostaješ i bez ruku" i da ne postoje predebele rukavice, samo pretanke. Kontam da sam za tu vožnju zaslužio barem 3 medalje, ako mi je jedna sledovala za ono trčkaranje dan ranije.

Jutros sam se odvažio na trčanje, mada mi se i sinoć činilo da sam se *već* odmorio. No nisam verovao osećaju. Opet sam uzeo pretanke rukavice i opet uvukao šake u biciklistički dres. Zgodnije je nos brisati rukavom nego rukavicama, jer dres je znatno mekši. A moj nos kao pokvarena česmica, na svakih par minuta visi nova kapljica.

Planovi su mi se svi redom vrteli oko 2h laganog trčanja pa sam gle slučajnosti upravo toliko i otrčao. Brzina i osećaj kao na lenjom rastrčavanju, a pulsevi kao na laganom Tempu. Možda zbog hladnoće, bilo je samo magličastih +4. Proveriću predveče. Sad nemam nikakvih planova. Samo da izađem i malo odmaknem, dalje ću lako. Evo tokom dana je stiglo do sumornih +5. Novembar. Došla zima. Jutros sam nosio sat. Telefon se kliza u rukavicama. Sad možda ipak upalim Stravu. Možda i ne.

nedjelja, 12. studenoga 2017.

maraton



Bogumi sam se malčice prerano ponadao da znam najkraći put do auta, pred ulazak u predzadnji krug. Izgleda da mi je funkcija auto-pauze na parkingu privremeno zaustavila merenje jer čipovi ukazuju na puno veći gubitak, 7 minuta u odnosu na II i V krug, odnosno 6.5 minuta u odnosu na IV. 

Al dobro, to što me je danas za sve bilo nekako baš briga, verovatno je najveća prednost ovih trka gde staza ide po javnom prebukiranom šetalištu pa stoga i nisu 100% "prâve trke". Dakle trening dužine je prošao znatno bolje nego što sam se nadao, a čak sam i medalju doneo kući, što znači da je Tašta u delirijumu i da će mi narednih dana ispohovati i krila anđela, samo ako budem tražio. Rezultat je patetičan baš kao i moje stanje pa bih voleo da smem da kažem "odavde može samo nabolje". 

Ali ne smem   

subota, 11. studenoga 2017.

slučajno

Skroz slučajno sam bacio pogled na sopstveni blog i primetio da mi odbrojavanje kaže "21 dan do Crikvenice". Hmm. Dakle pogodio se iznenadno savršen tajming da bi mi ovaj maraton sutra došao kao Dužina pred Crikvenicu. Hmm. Nisam ja Zrinko pa da trčim dužinu svakog vikenda, to ću jednom kad budem bio 25 godina mlađi :-)

U nedostatku prâvog treninga danas sam ubacio nešto što će mi jednom možda i koristiti. Plan je ovakav. Tj ne plan nego strategija. Treba oko grada pronaći nekoliko zanimljivih uspona, pravaca, deonica, i tu povremeno otrčati Kontrolni Juriš. Postoje neke tačke koje će uvek biti na istom mestu, tipa raskrsnice, mostovi. Danas sam odabrao jednu od takvih mogućnosti. Obilaznica je dugačka 2.5km, od čega je prvih 500m gotovo neupotrebljivo jer ide kroz neka stovarišta i otpade. Dalje od nadvožnjaka se uspon pojačava i u prvih 1250m je najoštriji, da bi u krajnjih 750m bio jedva primetan.

Ideja je bila da otrčim Hiljadarku (do kraja jednog branika) koju sam često trčao, a ako mi baš dobro krene, da produžim svih tih 1250m. Obzirom da su mi i noge i leđa i ramena utrnuli nakon kilometar, jedva sam dočekao da stanem. Patetičnih 4'24'', a mislim da mi je lični na tom kilometru 3'45''.

Poporcija je surovo realna, ako sam tada trčao maratone oko 4'10''/km sada je to oko 5'/km, ako ne i sporije zbog manjka Dužinâ. Od prvog koraka se nisam baš osećao odmoran ali mi se nije podvijao rep nego sam izgurao zamišljeno, iako sam imao rezervnu varijantu da u školskom dvorištu otrčim nekoliko ubrzanja.

Kako god, svestan sam da se sutra neću provesti kao u najboljim danima nego da idem na maraton kao na giljotinu. Barem ću imati još koji izgovor tipa "... a i juče sam nagazio hiljadarku uzbrdo". Posle toga planiram totalnu promenu taktike i skroz neke drukčije treninge do Crikvenice, jer ću nakon maratona već imati neku skroz bolesnu kilometražu dovoljnu za ceo Novembar, pa će mi biti potrebno sve i svašta, osim velikog obima.


petak, 10. studenoga 2017.

jučerašnje sutra

Svako "sutra" će nažalost ili srećom ubrzo postati "danas". Nisam očekivao da ću ovako lako preboleti odustajanje od Strava Izazova. Lagano klizam kroz plasman i čak mi donekle godi. Pritisak se smanjuje kao u probušenoj lopti. Prvo se čulo glasno ŠŠŠŠ pa neko vreme malo manje i sad više ni ne znaš da li još ispušta zrak, ili će zauvek ostati onako polu-izduvana. Već postajem nestrpljiv da me izguraju iz top 10 no kao da im se ne žuri. Zezaju me, znam. Dogovorili su se. Jer znaju da će mi tada definitivno postati svejedno.


No dobro. Drugi izazovi dolaze. Naravno da bih više voleo da trčim polumaraton sutra nego maraton u nedelju, no izgleda da je odluka pala na Maraton. Dva su razloga iznad ostalih manjih. Prvo, fora je otrčati maraton dan pre nego što su prošla dva meseca od preloma. Zvanično sam trebao da šetam i pešačim i radim neke vežbe i da vozim trenažer i tek od ponedeljka da počnem da trčim. Overiti jedan ni manje ni više nego maraton u tom nemogućem vremenskom prozoru ima neku ludačku draž. Kao da si umesto sa padobranom, sa vrha nebodera skočio s kišobranom.

Drugo, jedan od najjačih razloga za maraton je upravo želja da trčim Half. Hiljadu puta sam to već uradio. Dokle više? Okej, treba udovoljavati sebi. NISAM tip koji se zadovoljava truptanjem u mestu. NISAM karakter kojem odgovara druženje i čavrljanje i gubljenje vremena ako sam istovremeno došao na Trku a ne na neobavezan treningić rastrčavanja. Čak sam i na Pripremama trčao dužine sa više no dvostrukim naloženjem u odnosu na to kako ovi šetači gegači trčkarosi odrađuju te nemušte kilometre na putu do još jedne bezbolne medalje.

Uopšte se ne radi o tome da ja moram lično nekoga da pobedim. Kad sednem na biciklu i uključim štopericu, neću da završim hronometar od 25km sa prosekom 39 ako mogu da nabijem 40. Neću. Neću da se zadovoljavam šetnjicama kao da sam u sanatorijumu za plućne bolesnike. Za mene sport predstavlja takmičenje, protiv terena, nagiba, štoperice, sopstvene glave i nogu, nekog drugog, za mene je sport test sopstvene fizičke vrednosti. Stideti se svog (ne)kvaliteta i pobeći iz izazova tako što ću da sport pretvorim u izlet, ili u "pomaganje" nekom drugom da istrči svoj izazov, to mi je najobičniji kukavičluk. Na treningu, pa hajde nekako, ali na trci gde si platio put i startninu i gde se odričeš saznanja o sopstvenoj vrednosti naspram sebi sličnih, u korist ideje da vučeš Tetka Milesu do njenog ličnog rekorda, ma daj idi obesi se čoveče. Ako ti nije dala pre maratona, neće ti dati ni posle.

Odatle je sasvim jasno da mi u karakteru ne figurira beskrajno Ništa kao ideja "aktivnosti". Trening je trening, trka je trka, šetnja je šetnja. Okej dođite kod mene da vas vodim po planinama i uveče da jedemo roštilj i pijemo pivo, ali to nije trka, to računam kao dan odmora. Ne plašim se napora, nemam potrebu da i trke koristim kao odmor i izlet i šetnjicu.

Eto gde je problem. Jer kad sam spreman, utreniran, ja se trkam i na maratonu. 3-4 sata tempo trčanja, pa šta bude. Kad ovako nisam spreman, idem na maraton odbrambeno. Kao na fudbalu kad ideš u goste sa taktikom "bunker". E to je govno koje prekosutra idem da pojedem. Nisam spreman za 42 kilometra tempo trčanja, mogu samo s njima da se mazim kao neka devojčica. I da se na kraju ipak osećam kao da sam dobio batine.

četvrtak, 9. studenoga 2017.

PROMENE!

Došao je i taj dan. Četvrtak. Strava Challenge se za mene ovde zaustavlja, barem što se tiče borbe za top pozicije. Nakon 10-ak dana je očigledno da treba trčati oko 36 km/dan da bi se bilo u prva 3, odnosno 31-32 km dnevno da bi se zadržalo u top 10. Obzirom da sam juče napokon "prokinuo" i bez ikakvih problema (naprotiv!) otrčao 21+22km, došao bih u sličnu situaciju kao u Januaru pre 2 godine kada sam krenuo mazati 2 ili 3 puta na dan i bez ikakvih problema tovario po 45km. Taj trend te jedino vodi ka razmišljanju o prvom mestu. Ako zafali, jednom kad si dovoljno utreniran (nogama i glavom) nije ti nikakav problem reći "ok, danas idemo 3 puta po 22km, pa ćemo videti dokle će oni ovako izdržati". Samo što sam te zime zaboravio na gvožđe i u žaru jurnjave uništio krvnu sliku.

Dodatni antimotivacioni razlog je što je nekim ljudima zaista "lakše" da pretrče silne kilometre. Poput ovog Trenutno Drugoplasiranog, koji zahvaljujući mobitelu iz 2008-me već na izlasku sa parkinga ima "pretrčanih" nekoliko kilometara, a i kasnije ga tokom jogginga GPS na svakom kilometru počasti sa 300m grešaka gratis. Brate pa i meni bi ovako svako trčanje izašlo na 50km. 


Juče sam ujutru otrčkarao lenjih 21km tokom kojih sam ispitivao neke puteljke i konačno shvatio kuda se može proći ikako a kuda nikako, a usput se par puta vrteo u krug kroz neku šumu. Nekako sam vođen utiskom te tromosti u nogama bio jako skeptičan pred popodnevno trčanje, posebno zato što je moralo da se namesti zbijeno na samo 3 sata odmaka od jutarnjeg. Imao sam i opciju da ako nešto krene baš puno loše, otrčim samo pola sata recimo, i glavnicu odložim za uveče. Mrak - mrak, ko ga šiša, poslednji je dan sa dva treninga pa ću nošen tom idejom već nekako preživeti.

No od starta je krenulo živahno. Prvi put u ovih 10-ak dana da sam izleteo sa 5'30''/km i čak nastavio da ubrzavam. Nakon preko 200km truptanja brzinama 9-10 km/h, ovih 11 je delovalo gotovo kao trka. Verovatno je ključ bio u malom obroku. Kuvali smo slatko od dunja i nakon toga nisam odoleo da ne probam, no to je u stvari bila samo polovina onoga što zovem "uobičajena užina". Obično pred trčanje od 2h pojedem užinu i po, pa me to samo dodatno umrtvi jer mi za ta 2h trčanja ipak treba puno manje nego za 6h, koliko sam u sebe utrpao.

I dalje je bilo sve bolje. Sve bliže 12 km/h, što je doduše nekada bila brzina živahnog jogginga a sada je izgleda postalo tempo trčanje. Godine. I kilogrami. Od ta dva bar na jedno možeš uticati, valjda? Kad sam se razvezao napravio sam nekoliko km po 5'10-5'15, pa onda prešao preko brdašceta od par km gore par km dole, i onda sam opet počeo iz 5'30 silaziti ka 5'00 sve do kuće. O-dli-čno! 

Uveče sam na poslu napravio jedan eksperiment. Sada ću copy-paste sa fejsa:

"Malopre smo pred kraj radnog vremena u Salonu tokom nekog neobaveznog čavrljanja pomenuli stucane nokte. Tek reče cura koja je ležala kod Lole na krevetu - to treba probušiti iglom, da krv izađe napolje, i onda ne otpadne nokat! Bar da je neki lekar, nego je zaposlena u školi, i bar da predaje biologiju, no radi u administraciji. Obzirom da mi je jedan nokat već napola otpao a drugi sveže poplaveo, rekoh nemam šta da izgubim. Posao je takav da upravo sa iglama radim, pa sam naravno uzeo najveću. Čak sam se iznenadio kad je grunula krv negde odozdo. Kao plih, samo je na površini nokat umesto kože. E sad, da li će za par nedelja svejedno pocrneti do kraja i otpasti, ili ću uspeti da ga spasem, možda vam kažem a možda i ne. Zavisi koliko platite."

Evo kako izgleda nokat koji je "gotov" i ovaj drugi za kojeg navodno još postoji nada:




Sada je ostalo, šta? Ostalo je još jedno trčanje za koje se treba malo bolje odmoriti. Dakle ujutru će da usledi šetnja sa psima ili samo jednim koji izvuče dobitak, zatim kratka vožnja biciklom i kratak treningić. Verovatno ću da odem na neka ubrzanja, ovisno o vremenu. Do stadiona mi treba malo više vremena, a ako počne neka kišica mogu i u školskom dvorištu tu na 150m od kuće. 

Preostalo vreme mogu da iskoristim na početak konačnog odlučivanja šta da pokušam da otrčim za vikend. 
1) samo Maraton u nedelju
2) polumaraton u subotu + dužinu (na maratonu) u nedelju pa dokle izdržim
3) polumaraton u subotu + Maraton u nedelju

Problem je što 3) verovatno zahteva puno taktiziranja u subotu, u smislu da vidim ko se prijavio za državno u mojoj kategoriji i onda da strateški trčim samo za recimo III mesto i da se što više sačuvam za nedelju. No tu postoji zamka da je drugi odmah ispred, a zatim i ona da ni prvi nije nedostižan, i ode mas' u propas' dok si rek'o keks. 

Dobar % dileme otpada i na ono klasično pitanje koje nas sve jednako muči. Da li da odem na ono što više volim (polumaraton, veće brzine, osećaj takmičenja, jurnjave) ili na ono što mi deluje teže (maraton) upravo zato da bih sebe stavio pred izazov koji mi je mrskiji, za koji sam puno manje motivisan. Dve nedelje su po svakom pravilu premalo priprema za maraton, i upravo to je onaj začin koji treba nekako progutati u salati koja bi inače bila sasvim fino svarljiva...

srijeda, 8. studenoga 2017.

frtalj

Nešto su zasrali u ovom Bloggeru i objavljivanje ili nedajbože edit-ovanje svakog posta traje minutima. Kotrlja kotrlja neki kružić sa strane kao da mi kaže čekaj čekaj a ne vidim šta se tu ima toliko čekati. Iz godine u godinu nas internet navikava na sve veću brzinu, i kad nešto zašteka osećaš se kao da uživo nekog nešto pitaš a on te gleda tupo kao krava i ćuti. "Reci nešto, zini, šta se praviš lud???". Nerviranje je, kažu, gubitak samokontrole, a meni je tlak 300/200 kad me tako nešto zeza.

Elem naslov je frtalj odnosno prevedeno (odakle, zvuči turski?) četvrtina, misleći na Novembar. Ako mesec ima 30 dana onda je frtalj 7.5, dakle 8-og u podne. Strava kaže 241km no tu se sa trčanjima prošvercovao i po koji kilometar pešačenja ovde i onde, a moja sveska koja je jedino merodavna (kao i Excel, koji nije ništa drugo nego kopija sveske) kaže 208km trčanja za sada u Novembru, odnosno u prvoj četvrtini meseca. Od čega skoro sve naravno sporo truptanje. Ako u tome uživaš nemoj ništa menjati. Već ćeš poželeti nešto drugo pa će sve doći na svoje. Glavno da nema problema, povreda, uklještenja. Jedan i po crni nokat i to je za sada sve.

Juče sam bio krajnje zbunjen i neodlučan kada sam video prognozu na TV-u. Rekoše naoblačenje u subotu i kiša u nedelju. Nije mi trebalo više od pola minuta da promenim sve moguće planove. Ne pada mi na pamet da trčim maraton po vetru i kiši. Umesto 42km u nedelju, trčaću u subotu 21km, to jest prvenstvo države za veterane u polumaratonu. Već sam i dane odmora povukao za jedan napred, pa zamislio da ću danas popodne odraditi neka ubrzanja, sutra (četvrtak) odmarati, petak opet par ubrzanja i u subotu trka.

Imam neslavan rezultat sa Cerskog polumaratona od pre 10 dana koji nakon ovoliko dužina i kilometara verovatno ne bih ni na ravnom poboljšao, no šanse da upadnem na podijum državnog uvek postoje i same po sebi su 100x veća motivacija nego prekaskati još jedan maraton. Plus što bi ostala šansa, kolicna god, da u slučaju izostanka te kiše dan kasnije ipak odem i na maraton. Nikad se ne zna šta nosi dan a šta noć, a noć nakon trke obično donese želju da se sutradan ujutru opet nešto maže.

No izostala je i kiša najavljena za danas pa sam džabe nosio vetrovku u torbici oko struka, i sada se pitam kojem od planova da se priklonim. Postoji samo jedan razuman odgovor u takvoj situaciji a to je AKO SE DVOUMIŠ IZMEĐU MANJE I VIŠE, OTRENIRAJ MANJE. Uvek se može nadoknaditi. Shodno tome neću se ni ja dvoumiti i verovatno ću upravo iz ovih stopa zapucati na nešto VIŠE jer se kao što rekoh razvedrilo. A malopre smo kuvali neko slatko od dunja pa sam se usput i najeo.

Tako će ipak sve ostati da čeka zadnji čas, s tim da će obzirom na novu prognozu plan ipak biti okrenut ka maratonu. Pre tri pasusa (paragrafa) sam rekao da ću teško popraviti post-frakturni Half, a sada sam duboko ubeđen da ne mogu na ravnom betonu popraviti ni rezultat sa Plitvica, pa šta? Ipak je nekako "fora" otrčati maraton, koliko god to bespotrebno i mazohistički zvučalo. A subota? E pa ne pitajte me previše. Do subote su čitava dva i po dana! Ko zna šta ću se sve do tada smisliti i predomisliti...

utorak, 7. studenoga 2017.

heroes

Kako reče Bouvi Dejvid, možemo biti heroji pa makar i na samo dan. Evo došao je i taj trenutak, privirio sam na 4. mesto svih svetskih trkača koji se dobrovoljno virtuelno nadmeću i međusobno inspirišu na društvenoj mreži Strava. Trebalo je "samo" preći 220km u 7 dana, a čak imam i 20-ak nezabeleženih kilometara. No ne moram snimati baš svako pretrčavanje preko semafora, ajd, nije dotle došlo. Neki imaju po 20-ak "aktivnosti" od po 500-600m na dan. Poštari i bejbi-siterke su tu očigledno na svom terenu.

Negde u sivoj zoni između ambicije i očaja, danas sam pošto-poto hteo da istrajem u svom diskutabilnom* planu koji će mi (na svu sreću) sjahati sa grbače za još samo dan i po. Nekako sam pretrčao 21+16 juče i 21+15 danas. 

*Kažem da je diskutabilan jer je za decembarski Maraton sigurno duplo učinkovitije trenirati odmereno i pametno dve nedelje i krunisati ih Laganom Dužinom, umesto nalupati desetak dana sa po 35km. No eto. Nisam se uželeo Treninga, nego sam se nakon sušne godine zaželeo kilometara, velikih brojeva, megalomanije, preterivanja. Okej, poznato je da u trčanju ne postoje "junk miles" već svaki kilometar nečemu vredi. Pitanje je jedino da li vredi onome za šta se spremaš ili onome što ti nikad neće zatrebati. Heh...

Elem zašto sam pominjao dodirnu tačku između očaja i ambicije. Nekako sam se probudio umoran, ona dva malo živahnija trčanja od juče su došla na naplatu. Jutros sam napravio baš lagano dugačko brdsko rastrčavanje i popodne se upitao KAKO SAD TRČATI JOŠ SAT, SAT I PO? KAKO???

Spas je došao kroz ideju da odem sa jednim od pasa. Pipi Bez Čarapa je beznadežan slučaj. Najmlađa je i najveća, vuče kao konj, baca me levo-desno i napred-nazad kao uragan. Mačak je seronja, stalno plače. Kad krenemo cvili jer odlazimo sve dalje od kuće, kad okrenemo nazad cvili što se već vraćamo. Još ako se začuje neki tresak daske na gradilištu, prasak iz auspuha, ili nedajbože pucanj sa strelišta, uspaniči se i počne da dahće i bezglavo vuče kao da ga je Smrt lično osedlala. Ostao mi je samo Supermiš. Najmanji je, 11kg, uglavnom poslušan (u prevodu - dok držim povodac) i iako ima nepune 2 godine sav je nabijen i mišićav, poput ovih rekreativaca koji sa kros-fita ulete u polumaratone.

Da ne poveruješ kako je sve prošlo glatko! Bio sam spreman da brdskih 15+ km umesto 1h35 (koliko bih ja to ovako bezvoljan "rasitnio") razvučemo i na 2h, no vratili smo se za 1h40. Zbunjenost je trajala jedva kilometar. Šta, ne stajemo kod svake bandere? Ok. Šta, nećemo iz svake kese vaditi mrvice od bureka i to lizati sa puta? Ok. Dva puta je srao, per puta pišao, par puta zastao da ponjuši nešto pored čega se zaista nije moglo samo protrčati, i to je sve. Na 4km od kuće sam pozvao Lolu i rekao "nek nas kod kuće čeka jedna velika pljeskavica!". Zaslužio je. Ja baš i ne. Ali upisao sam novih 36km danas, nije za bacanje?

ponedjeljak, 6. studenoga 2017.

14-16-21...

Već nekoliko dana mi se vrzmala po glavi ta zaljubljenost u dva trčanja po 21km u istom danu, i većao sam i većao, mozgao i mozgao, i na kraju ipak odustao od probijanja glavom kroz zid. Sve je to lepo, što sam pre godinu i po na vrhuncu forme uspeo u dugim letnjim danima da rasporedim 10 polumaratona u 5 dana i da tako zaredom ujutru-uveče-ujutru omlatim 10x21km, ali sada bi to najverovatnije bilo malo previše.

Plan sam promenio u neki okvir u koji sam stavio nekoliko 21-ica i nekoliko 14-ica pa sam mislio da bi to bilo fora, od ponedeljka do četvrtka otrčati
21 + 14
21 + 14
21 + 14
21km.

(petak odmor, subota par ubrzanja, nedelja maraton)

Tako bih imao 4x21 i 3x14 = tri maratona u 4 dana.
Međutim večeras sam nakon jutrošnjih brdskih 21km slučajno otrčao isto tako brdskih 16km i sve savršene matematičke kombinacije su mi pale u vodu. Šmrc.

Ostatak ove nedelje će biti čista improvizacija, s tim da bih ipak pokušao da se ujutru zadržim oko 21km tokom ova prva 4 dana, a popodnevna trčanja će biti prema volji, umoru, inspiraciji, i kiši odnosno mraku. Nikad ne znaš da li ćeš morati da nabiješ dva trčanja pre popodnevnog posla, ili ćeš ih možda razvući na jutro + mrak. 

Glavna razlika u odnosu na prethodni tjedan je da sam današnja oba trčanja izveo u nekom osećaju laganog tempa, dok sam sve nakon preloma skakutao isključivo u režimu trčkaranja, ako izuzmemo onih par treninga ubrzanja tj dijagonala. 

Za razliku od 2013-te kada smo se redovno satirali po koncertima i svake druge nedelje bar po jednom imali taj jet-lag od noćne vožnje i povratka kući u 03h, naspram redovnog spavanja u 22h, prošle i ove godine smo sve to nažalost otpisali, zarad redovnog sportskog života, i za sada se ta taktika na neki način isplaćuje. Rado bih da mogu da vodim dvostruki život pa da sutra skoknem do Doma Omladine Beograda no jedva postižem sve i u ovom samo jednom životu, tako da nemam vremena ni da razmišljam o alternativnom, a kamoli da ga i proživim na nekoliko sati. 

nedjelja, 5. studenoga 2017.

nastavak

Sutra je novi dan, i nova nedelja. Nedelja maratona. Ništa se danas nisam odmorio, samo sam se tri puta prejeo i to je sve. Tri sata na bicikli mi se oteglo kao duplo duže. Nije mi se ni vozilo. Bio sam svestan da se samo bespotrebno dodatno zamaram, i to mi je uništilo volju. Jutarnje šetnje sa psima su mi puno više prijale. Bolje bi mi bilo da smo otišli na neki puno duži izlet, no Lolin problemčić sa stopalom nam to ne dozvoljava.

Kad kažem "nedelja maratona" ne mislim na Trku, nego na pokušaj da prvi put nakon Plitvica (i drugog preloma) opet pretrčim 42km. Ovaj put sam toliko nespreman da ću se zadovoljiti i Dužinom sa par prekida tj pauza. Ne bih baš voleo da se sve otegne preko 4h, naročito ako bude loše vreme. No spreman sam za raznorazne scenarije.

Juče sam pretrčao 14+21km pa pokušavam da verujem u to da 35 nije puno manje od 42. Sutra ću videti kako će se noge osećati nakon dana bez trčanja, a pred sledeću Nedelju bih ih verovatno počastio sa dva dana pauze. Ostaje mi da popunim pon-uto-sre-čet, da odredim koliko puta ću kojeg dana trčati i koliko dugačko. Brzinama se još uvek neću baviti. Tek ako nedeljnih 42 prođu prihvatljivo, počeo bih da kemijam planove za poboljšanje forme do Crikvenice, ili (7d kasnije) Reciklažnog.

Na neki način se radujem i uzbuđen sam pred ova naredna 4 dana jer nemam pojma koliko ću i kako moći, pa sam onda istovremeno i malo, ne baš uplašen ali (recimo) nespokojan. Koliko god kilometara natrpam, biće premalo pred Crikvenicu, a previše pred Dužinu za samo 7 dana. Nikad niko nije spojio nespojivo pa zato svesno otpisujem ovaj prvi "maraton" i iz dana u dan mantram sebi da je to najobičniji trening od 42km kakvih sam kod kuće upisao na desetine. Samo što ću imati okrepe, a najverovatnije i kakvo-takvo društvo. Šta ćeš više od života?

subota, 4. studenoga 2017.

čerečenje

Od viška glava ne boli, pa sam zato dodao Dramu, šakom kapom i lopatom za sneg. Zašto da napišem da sam razapet, rastrzan, ako bolje zvuči da sam raščerečen. 

Radi se o sukobu interesa. Danas bi svako pametan okončao prvo poluvreme Utreniravanja Za Maraton (po hitnom postupku), dao nogama malo predaha, i tokom sledećeg tjedna odradio drugo poluvreme. Taj plan se evo kristališe u vidu neke polu-Dužine popodne, nakon laganih 14km jutros, i po svemu bih trebao da budem zadovoljan što bi to izašlo na nekih 120km u prva 4 dana Novembra, a posebno imajući u vidu da sam Oktobar završio sa dve trke od 10 i 21km i sa duplim treningom 10+14km poslednjeg dana u mesecu, kao uvodom u Novembar.

Neka ideja porodičnog trening-izleta bi bila da sutra iskoristimo sunčanu i toplu Nedelju za bici vožnju. To bi verovatno podrazumevalo da bar tog dana napravim pauzu od trčanja koja bi nogama mogla jedino biti od koristi. S druge strane, to će me vratiti daleko u poretku na Strava Challenge-u, i tu se postavlja ključno pitanje: šta je od svega toga uopšte važno???

Zar nije očigledno da mogu odustati od vožnje i satreti se na dva (ili tri??!!) lagana troma trčanja od po 20km i uleteti u top 5 apsolutnog poretka? Kao onaj pravac u umetnosti, "l'art pour l'art", verovatno postoji i "trčanje zarad trčanja", "gubljenje vremena zarad gubljenja vremena", i uopšte sve što radiš u životu ne mora imati opravdanje ni logiku već se može objasniti samom voljom ili potrebom da u tome uživaš. 

Jedini "Problem" kojeg tu inače ne bi ni trebalo da bude, je kako se oprostiti od nečeg što naizgled ima neku vrednost, neki značaj. Zašto bi neko dobrovoljno sišao sa boljeg mesta na lošije, povukao se u druge redove? Kad me je neko pre par godina pitao zašto ne želim da učestvujem u Balkanskoj Trkačkoj Ligi, objasnio sam to vrlo logično: ne želim da upadnem u zamku, da (zarad iks poena više) otrčim dva polumaratona po 1h40 u subotu i nedelju, ako mogu da otrčim jedan za 1h27 u subotu i da u nedelju odem na planinarenje sa svojim psima.

Sâm čin odustajanja od nekog minornog Uspeha, dovoljna je potvrda da više veruješ u neki drugi, sebi važniji Cilj. Kao što je jednom davno Janko razvio tezu a ona se sama vremenom nadograđivala, ko ne mre na stazu pobegne na cestu, ko ne mre ni na cestu ode u planinsko trčanje ili triatlon, ko ne mre ni tamo ode u treking ili ultra trčanje (pri čemu se naravno ne misli na vrhunsko "brzo ultrašenje" nego na onu drugu krajnost tumaranja radi dokazivanja i lečenja kompleksa, jer preći 70km za 12 sati nije ništa veće sportsko dostignuće nego pojesti 20 krempita sa rukama vezanim na leđima).

Slično tome, ko ne može ništa od navedenog, može da ode 10x na dan u šetnju od 4-5km i na kraju meseca će biti u top 5 na Strava Distance Challenge-u. Imam li zaista potrebu da išta u sebi hranim "takmičenjem" u sličnim izazovima? Ne. Ali da neki od tih Čelindža mogu da posluže kao motivacija za određenu vrstu aktivnosti - mogu. Ako imaš meru i sve pravilno shvatiš. Oh pa možda sam upravo sebi postavio dijagnozu. Nemam meru ni u čemu :-)

petak, 3. studenoga 2017.

da i ne

Kad god si gladan možeš da izdržiš još pola sata, i onda može da se kaže da pre pola sata i nisi bio naročito gladan. Isto tako i umoran, neispavan, i šta god. Danas sam imao nekoliko promena plana doslovno "u hodu".

Počelo je nesuglasicom između osećaja i brzine. Prvi kilometri su mi delovali laki, glatki, skočni, i mislio sam da sam se misteriozno odmorio i utrenirao preko noći. Brzine su pak bile niske. Da li se osećam dobro zato što trčim sporo? I zašto mi to uopšte ne deluje sporo, nego onako sasvim normalno? Radi se o brzinama tik ispod 10 km/h, doduše odmah sam krenuo nežno jedva primetno uzbrdo.

Nakon 4-5km sam već bio pred kraj prvog većeg uspona i pomislio da je ovo toliko dobar osećaj da bih možda mogao i da nastavim na nekakvu Dužinu, i tako otpišem drugo trčanje kasnije tokom dana. Onda je počela kišica, pa sam pomislio da mi je ipak bolje po kišici otići dva puta, nego se natopiti i ako se dodatno pojača šljapkati sat i više nazad kući iz neke daleke tačke.

Onda sam nastavio da kombinujem u glavi. Prvo sam mislio da ne idem pre posla još jednom jer opet popodne moram malo ranije da se spremim, nego da odem uveče, pa šta bude. Mada ne volim to kasno trčanje, poremeti mi svaki mogući ritam, i jela i spavanja. Onda sam pomislio da ću doći kući, najesti se nekog voća, samo malo protegnuti noge i leđa, i istrčati na nekakve "produžetke" odmah nakon jutarnjeg trčanja.

I u svemu tome me je prekinulo rame, koje je počelo znatno da me boli negde na 3-4km od kuće, dakle nakon pretrčanih 16-ak. Kao da sam svo vreme nosio neku tešku torbu okačenu baš na levom ramenu. Uf. Kad sam već stigao kući, shvatio sam da je najbolje da se malo odmorim, pa koliko god. Obzirom da je kišica opet stala, verovatno je ipak bolje protrčati još malo negde iza podneva, nakon 3 sata pauze/odmora, nego čekati veče pa uhvatiti 2-u-1 trčanje i po kiši i po mraku.

Obzirom da po ovakvom vremenu nastavnici neće izvoditi decu u dvorište na fizičko, možda treba razmotriti i mogućnost trčanja u školi koja je na samo par stotina metara odavde. Krug je između 230 i 270m zavisno kojom stazom trčiš, odnosno ako meriš GPS-om zavisno u kojem smeru praviš krugove, jer se i tih 60cm razmaka između unutrašnje i spoljne ruke pokaže kao 4m razlike po krugu, što na 50 krugova izađe čitavih 200m recimo. Dakle ako nosim telefon u desnoj onda idem obrnuto od kazaljke, kao na atletskim takmičenjima, a ako nosim sat na levoj onda idem clockwise, obrnuto od zlatne lige.


četvrtak, 2. studenoga 2017.

kafa

Jaka crna kafa kao ultimativni doping. Neću nasesti na ideju da već trećeg dana ovog Preterivanja S Trčanjem ulazim u nekakvu formu. Biće da je do otopljenja i privida Proleća u zraku. Čim sam izašao na popodnevno trčanje video sam da mi noge nisu "kljok" i to je već bio dobar znak. Da nisam pošao sa idejom stadiona i dijagonala po travi samo bih produžio dalje nekim putem što dalje od grada. No avaj poneo sam Polara a ne mobilni. Dakle ipak stadion.

Neki đavo mi nije dao mira pa sam umesto monaške osame pomoćnog terena ušao u stadion. Atletska staza je nekada bila od crvenkaste šljake no sada je malo u sitnoj travi a malo u kamenčićima. Ne baš makadam ali negde na pola do njega. Tu katkad uđu rekreativci pa vrte krugove tempom uglavnom oko 3' za 400m.

Krenuo sam sa lenjim ubrzanjem na pravcu i hodanjem kroz krivinu. Puno je duže 100m krivine od 50-60m kad na pomoćnom terenu prođem odmah iza gola. Nakon par krugova sam našao način da to ubrzam. 100m brzo, kaskanje kroz južnu krivinu, 100m ubrzanje, šetnja kroz severnu krivinu. Nisu baš 300-tke ali bar nema previše gubljenja vremena. Nakon 2km do stafiona, 2km eksperimentisanja, još 2km na isti način 300/100, krenuo sam na dijagonale.

Pretpostavljam da je to big no-no na glavnom terenu ali nigde nije bilo nikog. Divna gusta ravna mekana trava, mmmm. Možda je dobra i za barefoot. Jednog dana, možda. Biće da je i dijagonala duža na glavnom terenu, 125m naspram 110-115 na sporednom. Kad sam završio i takvih 5 krugova, tačnije osmica, izašlo je 2.2 umesto 2km, i na to sam dodao još 5 kraćih "krugova", tačnije pravougaoničića, travom odmah uz teren. Tu ima možda metar, metar i po, izvan bele linije koja spaja korner zastavice, i isto je ravna i mekana. Ti krugovi su pak ispali po 350m i sa novih 5 (isto kroz ubrzanja) sam taman smanjio onaj višak nakuoljen dijagonalama.

Još 2km do kuće za total od 14km na satu. Od toga približno 10km trčanja i 4km šetnje, no na Stravu je "leglo" svih 14 pa sam se sa 53km u novembru odmah nakon treninga katapultirao u svetskih top 30. No ono najvažnije je da mi se noge lepo savijaju i da se ne osećam polomljeno nakon ovih ne znam ni sam koliko stotki. 50?

igra


DECOOOO, KAKO JE OVO ZABAVNOOOOO!!!! Jutros sam nakon nazovi-futinga izleteo u top 100, yeah! Naravno da je u nekoj kineskoj provinciji neki poštar koji nema Stravu prepešačio više od ovoga a možda i većom brzinom, no šta ja tu mogu. U kuglani se zabavljaju samo oni koji su platili člansku kartu i ušli u kuglanu, a deca nek igraju klikere napolju. Dok ovo kucam već sam na 103. mestu no za koji sat se spremam na još jedno trčkaranje opet stisnut popodnevnim poslom. Videću kako ću uspeti da se organizujem u subotu i nedelju, da li će mi biti lakši raspored. Možda su stoga petak i ponedeljak zgodniji za neku (makar polu-) Dužinu?

Dodatna pogodnost (?) na Stravi je što se "sve" računa u trčanje. Recimo kad odeš da trčiš dijagonale na stadionu, možeš da otpešačiš do tamo kilometar i po, da otrčiš pedesetak puta 110-115m i da hodaš 50m, i na kraju treninga opet došetaš do kuće i piše ti 10km trčanja, od čega si pretrčao samo 7km. Ili još gore, odeš sa psom na planinarenje i strčite zadnja 3km u grad. Teoretski mogu za vreme aktivnosti da to podelim u dva fajla pa prvi da nazovem "hiking" a drugi da odaberem opciju "running" jer ja ću kući svejedno u svesku upisati 3km trčanja, ali je bolje da se na Stravi popnem za svih 15+3km na lestvici "kilometara na tabanima". Video sam da svi tako rade.

U vreme najvećeg razvoja tehnologije gde bi svako varanje trebalo da bude isključeno, poštenje se naizgled uopšte ne isplati. Uopšte je ceo taj koncept "Running Challenge" malo poremećen jer su prvog dana među vodećima ravnopravno sa trkačkim megalomanima bili upravo ljudi koji su prepešačili po 40km na nekom mega izletu. No kad sagledaš stvar iz svih uglova, upravo se na trkama izdržljivosti najviše i pešači, jer je poenta da se što manje staje i odmara, i da se svaki minut i svaki metar računa. Na 3000m stipl će te pešačenje malo teže dovesti do medalje :-)

srijeda, 1. studenoga 2017.

254

Nakon drugog trčanja danas izleteo sam na neverovatno 254. mesto svetske rang liste. Sve trkače na ovoj planeti koji su pretrčali više od mene si mogao da naguraš u 3 autobusa na sprat. Kako je ovo dobro za ego, haha, samo je dovoljno imati viška slobodnog vremena i energije. Nakon jutarnjih 11 popodne sam dodao 14km, što možda i jeste bilo malo preko plana, ali sam primetio da jako mnogo ljudi pretrči 20 ili 21km na dan, a bogme puno je i onih koji nabiju 22, valjda svesni da je toliko potrebno da pomoliš nos iznad tog stada 21-kilometraša. I rekoh sebi, udri par dana po 23-24-25 i eto te iznad Proseka. Jako je teško poterati noge odviknute od trčanja, na sve preko sat. To se koči, umrtvljuje, sapliće, protivi se svakom novom koraku. Prvih 10 km prođu neprimetno, i onda ona zadnja 4 naizgled traju duplo duže. Fuj. A opet ne možeš puno puta trčati tih prvih 10km jer bez obzira na trajanje postoji period potreban za odmor. A ja ga nisam sačekao ni juče ni danas. Stisne me popodnevni posao i šta ću. Da su dani 6h duži imao bih ihaaaj vremena, no sad kako padne mrak subjektivni osećaj temperature padne ispod nule, fuj. Noć je za pod ćebe, nikako za trčanje.