utorak, 30. svibnja 2017.

samoća

eto zamislite ono najklasičnije Pusto Ostrvo
neka je u centru neko brdo, 500-600-700m nadmorske
neka do vrha brda postoje staze koje ste vremenom prokrčili i utabali
i neka od vrha do podnožja bude 10-15-20km, kako na koju stranu
i neka krug oko celog ostrva ima približno 100km
napravili ste ga nekoliko puta, na svakih sat vremena zabeležili nekim drvetom ili kamenom prolaznu tačku, i nakon nekoliko pokušaja zaključili da je to - to, stotka
eto ta stotka bi mi mogla biti neki krajnji prihvatiljivi broj
nama je lakše nego amerima, njima je 100 (milja) posao za ludake

no taj blog sam već pisao,
o tome da mi se svako interesovanje za sport završava sa padom mraka
stoga je leto pogodno za te duže ekskurzije
jednom smo ustali u 3 ujutru da bi doručkovali,
neplanirano prepali i probudili matorce pre svitanja,
seli na bicikle i dočekali izlazak sunca na brdu iznad grada
nastavili ka jugu, prema Javoru, pa skrenuli ka Zlataru,
i na kraju završili planiranu vožnju na Zlatiboru,
nekoliko sati prerano!
uprkos pljusku i par poteškoća usput, bilo je 3-4 popodne
hmm...
ako bi se sad samo sjurili do Užica, i dalje nizbrdo do Požege,
napravili bi nekih 335 kilometara!!!

ali kako to saopštiti Lolinim roditeljima koji su na dogovorenom mestu susreta već raširili sto i stolice za kampovanje, pripremili vodu i peškire za tuširanje, roštilj i lubenicu...
podigli smo bicikle na krov auta i nakon ručka se vratili s njima kući
eto mi smo dakle izmislili te vaše "ultre" dok ste još piškili u gaće
nije tad bilo fejsa ni instagrama, samo mejling liste
pisao ja naširoko o našim turama,
pa mi biciklisti iz italije engleske i belgije odgovarali wow

no ovaj put je druga tema
šta bi vi radili na tom pustom ostrvu, kako bi se osećali
recimo da imate neki krug od 42km, pa ga otrčite na svake 2-3-4 nedelje
za čije babe zdravlje, štonobisereklo?
ajd recimo imaš sat na navijanje i taj neki darwil ko alija sirotanović ne pada mu na pamet da štucne ili preskoči otkucaj
(ovo je bajka, dakle nemoj sad da mi se neko proserava tipa a šta ako ti sat svakog dana zakasni po malo pa ti za godinu dve jutro ode u podne, pa kad-tad bih primetio da nešto ne štima i vratio bih ga otprilike, nisam toliki papak)

svakog dana kreneš tačno u 8, ako malo zakasniš dok si se penjao na drvo da nabereš banane a ti kreneš u 9, šta ima veze
vratiš se u pola 1 i kažeš bog te mazo, 3h30, plus-minus ona dva proliva, pa ovo je rekord staze
i šta sad, da li bi bio srećniji tog dana, ili ne?
mislim, pusto je ostrvo
nema ko da ti viče forza, well done
nema lajkova, ni nekih rang lista pa da se negde probiješ i proslaviš
teoretski možeš da zamišljaš da ti neko tapše
publiku, rodbinu, novinare, bivše cure (a njih baš posebno zabole)
gledaj čak i ovako kad dobiješ 200 lajkova, koliko njih zaista ZNA kroz šta si ti prošao da bi stigao do tog rezultata?
nije li sve to samo jedna obmana koju polusvesno prihvatamo,
u nedostatku kvalitetnijeg motiva?
možda su vredniji ti navijači koje zamišljaš u svojoj glavi dok trčiš, od onih koji stoje na trotoaru i iz dosade ili podjebavanja svakom ponešto doviknu?
ako voliš da trčiš, da li bi i dalje trčao po tom pustom ostrvu, ili bi po ceo dan samo sedeo i blenuo u pučinu, jer ti je trčanje bez aplauza izgubilo svrhu?
kako bi svojem životu pronašao smisao?
a?


ponedjeljak, 29. svibnja 2017.

povratak iz rominga

0) napokon sam dobio odgovor o treking ligi koji sam čekao 6 dana, s tim da me je za više detalja organizator uputio na onog prvog dečka koji mi se više nije javljao :-) 
1) ionako mi nije padalo na pamet da toliko čekam pa sam se preventivno prijavio za Plitvice, dakle sad ih moram i trčati :-)

1a) obzirom da sam po navici uleteo nakon poslednjeg trenutka, na pitanje Koji Klub? sam u brzini rekao - ma stavi Ind. ili eventualno Sljeme, i sad vidim u startnoj listi da smo oboje osvanuli kao AK Sljeme! eto odjednom neplaniranog bremena odgovornosti :-P 

2) juče sam istrčao season's best, u možda "najboljoj od svojih najgorih trka". uprkos propisnom zagrevanju sam umalo zaspao ili odustao u prvoj trećini, buđenje je trajalo tokom srednjih 7km preko ona dva brdašceta napred-pa-natrag, a zadnjih 7km sam jurio kao budala i prestigao tuce ljudi da bih završio kao 4-ti u generalnom i zakasnio na podijum za samo minut. 

2a) biće da ova dugačka putovanja imaju neki faktor nepredvidljivosti koji se ne može prosto sabrati sa prethodnim treninzima i odmorima, i precizno se nečemu nadati. 

2b) smanjiti trčanje dakle nije nikakav "tapering" ako kao anti-kontra-uslugu sebe u 4 dana pred trku počastiš sa 20-ak sati treking-pešačenja, ček ček, rekoste da je neko već otkrio toplu vodu????


subota, 27. svibnja 2017.

nema labavo

Opasno sam popustio sa blogom, napisaće mi neko kaznu i zakačiti na šoferšajbnu.

Nisam vam pričao kad sam stigao u Jaski nekog tipa tamo pred kraj uzbrdicâ i kad mi je doviknuo OPA STIŽE BRDSKO-PLANINSKA DIVIZIJA! ... i neposredno nakon toga AJMO NIKOLA! pa nisam znao da li bodri samog sebe ili me je s nekim pobrkao, e onda je rekao (ili je to bio jedan drugi pored njega) ALA TI IMAŠ KVADRICEPSEEEEE, a ja sam mu odgovorio "ma ja živim na selu, i nemamo kupatilo, to mi je od čučavca".

Elem novo naučno istraživanje glasi ovako: nakon što sam pokušavao da treniram što više a što manje, to jest da lupim nešto jače ovde nešto brže onde a da ukupan volumen bude nizak, a za vikende sam imao tempo trčanja na trkama, ove nedelje sam malo izmenio stvar.

Odmah nakon Jaske sam sutradan trčao 23km onako umereno brdskih, i dan nakon toga 15km uglavnom po brdima jer me je malo zatezala loža pa nisam hteo da je opteretim ravnim trčanjem. To je dakle bio drugi "blok" nakon onog pred Jasku (2 jaka kratka brdska trčanja + 2 duge vožnje biciklom 3h21 + 3h14 takođe valovit profil).

To "poslednje" trčanje u utorak sam začinio sa nekim ubrzanjima na nizbrdici, pa sam u sredu-četvrtak-petak išao na tri pešačenja/planinarenja svaki dan po 18km (slučajno se pogodilo).

U toku onog prvog planinarenja sam trčao par nizbrdica po kamenjarima, nakon drugog sam išao da se provozam biciklom pa sam na 10-ak km izvan grada u jednoj šumi uradio 10 jakih ubrzanja na jako strmom usponu, a u petak sam samo otpešačio i to je sve.

Na polumaratonu Branko Ćopić ćemo videti da li je ovo pauziranje od trčanja bilo blagotvornije nego da sam opet cepao neke "prave treninge", glumeći profija. Ne bi bilo loše naučiti nešto pre Plitvica, da ne bih baš tamo doživeo neprijatno iznenađenje.

četvrtak, 25. svibnja 2017.

plitvice

Zanimljivo je koliko nekad nešto zavisi samo od nas, a nekad od okolnosti. Pre otprilike 61 sat (tri dana i dve noći) sam poslao mejl organizatoru treking lige u Zlotu, sa molbom da mi pojasne da li Kratka staza zaista ima prosečan nagib od preko 18% dok Srednja i Duga imaju prosek profila od 11%. Kontam da se na najkraću stazu obično prijavljuju najmanje spremni planinari.

Nakon dan i po mi je napokon stigao odgovor od 13 reči da brojke nisu greška i da je staza teška i ista kao prošle godine. Ok, bolje ikad nego nikad, hvala.

Obzirom da Lola baš ne gotivi sipare ponore litice grebene užad i merdevine, najljubaznije sam pitao da li je staza tehnički zahtevna/poluopasna, ili je "samo" strma. Usput se izvinjavajući što "smaram", ali do tamo nam je jako naporno putovanje od 2x5 sati autom, a kad dodaš neizostavan smeštaj (ko normalan bi pred trku ustao u pola 3 ujutru?) nije nam baš ni jeftino.

Prošao je još ceo jedan dan, opet ništa od odgovora, i ja sam u međuvremenu oberučke zgrabio iznenadnu priliku da nas uguram na Plitvički maraton, pod uslovima koji su povoljniji od džabe. 

Iskreno, više nam se opet (nakon 20 godina od prve posete) išlo u Zlot i planine istočne Srbije, nego što mi se deseti put ide na Plitvice. No eto, nije nam se dalo. Okej, neće treking liga propasti zbog dva pasulja po 1.20€ koje nećemo pojesti, ali su propustili lepu reklamu na blogu i ostalim društvenim mrežama, znajući koliko raja voli da pročita moje mišljenje o sportskim događajima. Ali šta ćeš, život je leptir, čas prhne levo, čas desno.

U duhu ove Polomljene Godine u kojoj sam sve trke skratio ili izmenio, NAPOKON ću na Plitvicama trčati polumaraton. Verujem da bih sigurno morao da pređem i 42km u nekom neobavezujućem tempu, ali u tome ne vidim svrhu, za takva trčkaranja su rezervisani treninzi kod kuće. Ako idem na trku ne idem na izlet.

utorak, 23. svibnja 2017.

problemi

NE VOLEM

kad vidim da ljudi imaju puno veće probleme od mojih, bude mi lakše
stvari dobiju onu pravu perspektivu
recimo neki imaju dilemu da li da rekreativno nastupaju za ovu ili za onu reprezentaciju/državu
to je VELIKI problem

ŠTO ODASVUD SAMO ČUJEŠ

neki drugi su na mukama kako da postignu celodnevno komentarisanje i lajkovanje komentara i ostavljanja odgovora na komentare povodom svojih atletskih dostignuća, i pritom nemaju vremena za treninge odnosno hobi
to je takođe jedan OGROMAN životni problem

DAJ MI

treći moraju da objave i taguju toliko selfija, moraju da nose onaj štap sa sobom i da ispravljaju ruku i tako kvare tehniku trčanja zarad te čarolije zvane "ogledalce ogledalce reci mi ko je najveći idiot na svetu"
to je isto tako jedan STRAŠAN problem

IL' SE PROSI

četvrti se pojedoše od strepnje da li će im takmičenje/ekskurziju/uživanciju platiti klub ili savez ili opština ili sponzori ili će se osnovati neka grupa na fejsu pa će da im prikupe koliko treba.
jebote koje su to muke i STRES, pa to je hiljadu puta teže proživeti nego da si sâm morao da zaradiš za sopstveno putovanje, pu-pu-pu!

IL' SE ZAJMI

oni su u svoj toj svojoj slavi jadni, žrtve,
oni su na vrhu a plaču,
mase im kliču i istovremeno ih sažaljevaju,
oni su najjači kad treba da pokažu mišiće kojima se trči,
a 30-40-50 godina života su uporno štedeli sve ostale mišiće
pazeći da od te silne snage i vrednoće ne uštede par evrića
za svoje crne, pardon, zlatne dane.

JEBO TE

naspram toga, treba da se sakrijemo u mišju rupu svi mi kojima nešto malčice fali, tipa neka pokidana tetivica koščica i slična sitnica, svi mi koji svuda putujemo "na štopericu" da bi stigli kući pre nego što je tamo neko umro ili se upišao u krevetu, mi koji ubacujemo telefon u auto minut pre starta trke i trčimo pravo sa cilja da pozovemo kuću i opet proverimo da li je sve u redu, svi mi koji se brčkamo u koktelu znoja krvi govana bolesti i smrti, ma naš život je bajka u odnosu na patnje kroz koje prolaze ovi Velikomučenici Društvenih Mreža.

JA NIKAD NISAM ISK'O !!!

ponedjeljak, 22. svibnja 2017.

buji paji milo moje

nakon par dana putovanja i pokušavanja da ostanem u kontaktu sa planetom, po ko zna koji put sam digao ruke od ćoravog posla. džabe sam u džepu nosio najbolji telefon koji je svet stvorio u svojoj tehnološkoj povijesti, kad na njemu ne mogu da izolujem prijatelje od neprijatelja, a pod tom opaskom mislim na sve ono što do mene dođe greškom a ne mojom namerom. zaista ne ni najmanje ne zanima koji poznanik je glasao za koju stranku, čija mačka nosi žutu haljinicu, ko je na putu na maraton svratio na ćevape a ko na pljeskavicu, ko je slušao brenu a ko severinu, ko je kupio adidas a ko nike gaće, i slične stvari. evo kako sam to formulisao na fejsu, u oproštajnom statusu:

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Divim se svima koji na društvenim mrežama (a posebno ovoj) uspevate da pronađete samo ono što vas zanima, i da eliminišete "šum" tipa Kurta se zafrendao sa Murtom, ili Murta je lajkovao Kurtin video.

Koliko god se trudio da odvojim žito od kukolja (imam duplo više blokiranih nego "prijatelja") uvek zaključim da 90% vremena potrošim na preskrolavanje stvari koje me uopšte ne zanimaju i koje mi truju mozak, i neprestano se pitam da li je preostalih 10% vredno uloženog vremena i napora.

Koji god ovo bio pokušaj da vam se pridružim, bojim se da ću sa zahuktavanjem proleća i leta imati sve manje viška elana da bih krčio staze kroz bespuća detalja tuđih života, koji su verujem čak i vama nevažni ali ih Fejsbuk smatra esencijalnim za prepunjavanje slobodnog vremena kojeg ionako nemam.

Kao i u zadnjih 15-ak godina možete me uvek naći na blogu, a ako imate nešto važno tipa upozorenje o predstojećem zemljotresu, slobodno javite Loli. Ja ću vas za par dana napustiti, i iskreno vam želim sve najbolje u nastavku ovog Nečeg, koje ću ja nastaviti da zovem Ničeg. Hvala i pusa.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

što se tiče jučerašnje Trke, moj "progres" je tekao ovako
2015 - 1h30
2016 - 1h31
2017 - 1h33 (*)
s tim da sam nakon 1:31:30 skrenuo sa staze na 300m od cilja i nastavio na rastrčavanje, jer mi nije bilo važno da se "pojavim u rezultatima", nego jedino i isključivo da vidim kako napredujem sa oporavkom nakon preloma i dugačke pauze. dva minuta lošiji rezultat predstavlja pad od 6''/km što bi trebalo da znači da sam se "skoro vratio" na nivo od pre godinu dana. 

sledeći vikend smo u Bosanskom Novom na polumaratonu (ovo mi je do daljnjeg Godina Bez Maratona), a nakon toga sam kao zamenu za Plitvice (gde smo već bili 7-8 puta) pronašao privlačnu varijantu Treking Lige u planinama istočne Srbije. osim Faktora Promene, putovanje tj kompletan paket aranžman bi bio dobrih 36h kraći, što nam u ovom trenutku godine i života predstavlja ključan argument "ZA".

petak, 19. svibnja 2017.

samo vrhunsko

ovih dana smo saznali da je srbija rasadnik vrhunskih trkača. i da smo zemlja rekorder po procentu vrhunskih trkača naspram trkačke populacije. na državno dođe 15 ljudi i od toga je odmah trećina vrhunskih. divno! i saznali smo da će nas vrhunski trkači predstavljati na svetskom prvenstvu. niko nije napisao ni kada se tačno održava to prvenstvo, ni da li je na 6 12 24 sata, 50 100 160 kilometara, o tome ne znam ništa. samo znam da se svi tresu da li će ići ili neće ići. zbog onih sto evra što će dobiti od opštine valjda, to je mala stvar za opštinu a velika za vrhunskog trkača. što bi moja baba rekla "otkad je sveta i veka" prvo se znalo GDE je prvenstvo, i u ČEMU je to prvenstvo. nije nikad bilo svejedno da li je u vaterpolu ili u dizanju tegova. ako je u atletici, onda je u atletici, a da li će kuglu bacati perić milić kolašinac ili neki četvrti, boleo nas je kurac. da li će na dejvis kupu lopticu šamarati onaj pljosnati ili onaj kockasti ili onaj zgužvani, jebiga ionako to saznamo tek par dana pre početka, džaba ti da se uzbuđuješ nedeljama unapred. oni su valjda uvek trenirali do zadnjeg dana, nisu kao naši vrhunski trkači sedeli na fejsu od jutra do mraka i serkali o tome. kako god, ja sam presrećan zbog razvoja situacije. ako nastavimo ovim ritmom da iznedravamo vrhunske trkače, za par godina će... nema veze. ako ništa drugo, pokušaću da zatrudnim. to je još jedan od načina da u srbiji postaneš vrhunski trkač. mislim ne pada mi na pamet da obaram ginisov rekord u trbušnjacima, nakon što su sportski fiziolozi objasnili da samo mentoli misle da trbušnjaci ičemu drugom služe osim da impresioniraš devojčice u parku i da trajno sjebeš leđa. radio je i ivan simić trbušnjake u parku pet godina, dok nije shvatio da od tog posla nema ništa, pa je završio kurs za spasioca, i tek onda konačno našao devojku. žene vole oficire, i uniforme, to je taj haiku jebiga. mi ostali možemo samo ovako da prosipamo žuč i da jadikujemo što nikada nismo zvanično postali vrhunski trkači. džabe nama što nas ima barem stotinu u nečemu boljih od ovih vrhunskih, kad nismo postali vrhunski u pravom trenutku i na pravom mestu. srbija je majka i maćeha vrhunskih trkača. u času kada je usvojila petoro vrhunskih ona se posrala po stotinak još vrhunskijih, e pa dođavola, nema srbija toliko lokalnih tv stanica da bi sve to propratila. ko bi sve te statuse napisao, izlajkovao, šerovao, obljubio. nema šanse. kao na rasprodaji, ko prvi čuje gde je popust, uleti i pokupuje sve sa tezge, gotovo, nestalo, nema više. sorry

četvrtak, 18. svibnja 2017.

bucikla

Jednom sam greškom napisao BUCIKLIZAM pa nisam ni ispravio, mnogo mi se dopalo. A pre nego što ću se polomiti, napisao sam da bih ove godine rado malo više vozio a malo manje trčao. Nekako sam se uželeo bicikle. Plus treba imati u vidu da sam najbolje trčao upravo onda kada sam puno vozio. Verovatno je, kad se sve sabere, efektnije trenirati 10 sati nedeljno više, pa još na većem intenzitetu. Jednostavno je nemoguće vremenski toliko trčati koliko možeš da voziš. Manje su i prilike za povredu. I onda sam pao i nisam mogao da vozim, i godina mi je opet počela sa više trčanja nego bicikle. Ako se tako može reći da mi je godina počela, krajem marta!?

Zadnjih desetak dana sam povremeno osećao neke neuobičajene signale iz leve pete, iz pripoja leve lože, iz levog kolena, čudno je kako su se sve te veštice grupisale tako na istu stranu. Da ne bih brinuo o dolazećim trkama, nisam hteo danas da trčim. Ionako sam u utorak i sredu lupao dosta intenziteta po brdima, prvo kamenjari a posle asfalt, i zaista ne znam šta sam to danas mogao da "treniram". Da ne bude dugačko jer sam već polu-umoran a trka je za par dana, da ne bude jako jer mi je skoro sve bilo jako, počev od nedelje u Banja Luci pa preko dva pomenuta dana, dakle kako da izmisliš nešto, a da to ne bude ništa?

Zato sam fino seo na biciklu, kad je već svanuo ovako lep dan. Verovatno ću i sutra. Neka se noge lepo odmore za trčanje, a u nedelju ću moći da proučim da li se ta taktika isplatila ili nije. Danas sam obišao gradilište auto-puta između Lajkovca i Ljiga, na dva mesta zaglavio u prašini i makadamu jer starog puta više nema nego će ga izmestiti na nadvožnjake, a za dodatnu promenu sam "zaboravio" ciklomastere i pulsmetre i satove i sve ostalo, i poneo samo telefon. Uključio sam se na Stravu, stisnuo REC i krenuo, podesio auto pauzu da ne moram da ga palim i gasim ako negde zastanem, i tako "na slepo" odvezao tri sata i malko.

Telefon mi je stajao u futroli pa ubačen na mesto drugog bidona na bicikli, u flašicu kojoj sam odsekao vrh i u kojoj tako ponesem neke sitnice, šuškavac, mobilni, kačket, vlažne maramice, ključeve, bilo šta što mi smeta u džepu od dresa. Obzirom da me je upravo takav telefon gledao sa svih mogućih i nemogućih bilborda duž celog treninga, nije mi nedostajao pogled na njega. Koga briga da li idem 30 ili 33 km/h, ionako nisam "cepao" nego išao neki umereni Tempić.


srijeda, 17. svibnja 2017.

napred-nazad

godina se nastavlja u istom korak_napred_koračić_nazad raspoloženju

nakon Banja Luke gde sam na puno ravnijoj stazi trčao skoro istom brzinom kao u Beogradu, i gde se ispostavilo da ti + nekoliko stepeni vrućine oduzme jednako vremena kao i dva-tri (koliko god blaga ali primetna) uspona, danas sam na nekom drugom polju napravio pomak nabolje

kao na ekvilajzeru gde imaš 2x10 onih kliznih potenciometara, pa jedan spustiš za malo a drugi digneš za puno više, tako je meni Banja Luka bila malecki korak natrag (ne po brzini, već po "manjku očekivanog poboljšanja") a današnje trčanje solidan pomak ka povratku u F2016 (forma iz prošle godine)

treći put nakon preloma sam išao na onih brdskih 4 x 900-800-900-800m, i ukupno vreme 4 deonice smaknuo na 17'11'' -> 16'47'' -> 16'22''

nije da sam se osećao kao da letim, ali nije ni da sam sebi delovao bespomoćan ili kilav. onako, negde na sredini :-)

ako sve prođe po Planu, za 4 dana ću u Jaski moći da se napokon uporedim sa Sobom od pre 2 i 1 godine, jer je skoro sve do sada bilo nešto neuobičajeno i neke trke na koje ranije nismo išli.

2015-te sam Jasku išao 1h30'xx'' a 2016-te 1h31'xx''
ove godine 1h32' (prokleti koeficijent starenja!!!) niti ne sanjam, ali sam uzbuđen kao malo dete i baš radoznao da vidim koliko će se konkretno baš taj deo potenciometra pomeriti na onu "lošiju" stranu.

nadam se da neće baš previše,
iako je Jaska puuuuno brdskija od Beograda i Banja Luke (1h34'),
ali je ipak umerenija od Krašića (1h37').

sve upućuje na rezultat od 1h35-1h36,
što mi na papiru izgleda neprihvatljivo sporo,
no ove godine sam se već navikao na gutanje knedli
pa jedna manje ili više... :-D

utorak, 16. svibnja 2017.

kraće

nakon što sam bio uhvatio takav raspored da sam utorkom nakon trke išao u brda, danas sam udario malu promenu jer se od ovog polumaratona u Banja Luci nisam skoro uopšte umorio kao od prethodnih trka.

to je ona ista situacija da kada si za trku umoran ili neraspoložen ili ti nešto ne "legne", onda je otrčiš sa 90% i zbog toga se od nje ne umoriš nešto dodatno. pa se logično brže i oporaviš nakon 24h i 48h.

zato sam danas nekako osetio da nisam onoliko umoran kao ranijih utoraka, pa sam umesto laganog trčanja po brdima uz pomoć planinarskih štapova danas otišao na nešto kraće a jače, bez štapova.

umesto 1000m uspona sam imao samo +500 -500, što znači da mi je prosečan nagib bio samo 7.7% mada taj prosek ne govori ama baš ništa obzirom da sam imao 4 puta 500m (asfalt) i još nekoliko puta po par stotina metara (trava) ravnog, pa se sva "vertikalnost" sabila u onih preostalih 10-ak km.

neko mora da pretrči 50km da bi se usrećio, neko mora da nabije određeni prosek, a meni je zanimljivo čas jedno čas treće, pa sam na kraju dana evo baš zadovoljan. pre mesec dana nije bilo šanse da ovako jako ustrčim uz ovoliko strme kamenjare. 

ovo je bio vrlo mali korak za mene, a još manji za čovečanstvo.



ponedjeljak, 15. svibnja 2017.

400-800

nisam radio deonice nego...
na kompjuter mi je spojen korisnički profil na Polar stranici koji mi je u satu M400 a na laptopu mi je drugi profil koji trči sa štopericom V800
i sad sam se "setio" da bih opet morao da ispred sebe popalim paralelno oba jer sedim na "pogrešnom" monitoru, a mrzi me

jeste da me zanima kako mi se TAČNO kretala frekvencija koraka tokom polumaratona, i gde me je tačno varao osećaj jer sam svo vreme pokušavao da trčim malo "krupnije" a ne da vrtim nogama u prazno
to bi bio neki trening snage, kao kad na bicikli uzbrdo voziš veliku šajbnu

no sećam se da sam nakon drugih ili trećih 5km stisnuo LAP i video prosek koraka 93 (186) i pomislio boktemazo pa ja opet "vrtim" a mislio sam da trčim puno ležernije, lenje, lenjije, kako se kaže uopšte?

a zanima me i profil staze kud sam nakon polumaratona vozio neku MTB kršinu od drugarice tih 84km uz Vrbanju i nazad, jer je u odlasku duvao vetar u leđa pa mi nije delovalo naročito UZbrdo, a u povratku me "ubio" vetar spreda pa mi nije ni to delovalo NIzbrdo, a opet nemoguće je da postoji reka koja 42 kilometra teče po ravnici :-)

ne znam ni šta bih napisao o trci

na start smo krenuli na vreme, ali sam na pola puta primetio da sam između desetak sitnih zadataka oko bicikli (petljanja sa ključevima pumpom imbusima sajlama bidonima) zaboravio da promenim patike!!!!!

nisam zaboravio ni puls traku ni sat ni traku za glavu ni da uzmem one manje lakše naočari koje mi ne skaču po nosu, čak sam preturao po torbi tražeći ONE NEKE najtanje čarape koje su mi na zadnjih nekoliko trka baš odgovarale, i kad sam primetio da mi noga sa tim čarapama kroz patike šeta kao u čamcima, pogledao dole i shvatio da sam u pola broja širim patikama u kojima sam dovezao auto...

udarac po čelu, rekoh Loli da ide na start a da ću ja požuriti
sprint kontra trotoarom pa kroz kružni tok levom stranom uz ivicu pa na brdo pa sa brda u rupu pred zgradu pa bip bip otvori auto preobuj se pa sprint na start

anegdota u anegdoti
stoji policajac na raskrsnici i reguliše promet, ja letim prema njemu kao raketa a on me gleda razrogačenih očiju kao nekog kamikazu-samoubicu koji će se u njega spucati sa prslukom od dinamita, kočim na pola metra ispred njega i vičem GDE JE START OVOG MARATONA, GDE JE ROBNA KUĆA?

tek će on ni pet ni šest KOJA ROBNA KUĆA???
ja u šoku, kako bre koja robna kuća, šta je ovo banja luka ili tokio?
reče mi da probam ONOM ULICOM a ja opet kontra kroz aute pa iz dve leve u dve desne trake i nakon par blokova začuh zvuk sa razglasa iz zone starta

dok sam vezao biciklu za banderu već je bilo 9:58 i u tom času ugledavam Zdravka koji je trebao da bude zec na 1h30 ali mu je pukao balon (gle simbolike hehehe) i odahnuh
naime negde je pisalo start u 9, za štafete u 9:20, a negde je pisalo start elitnih trkača u 9 a start polumaratona u 9:15, i odmah sam shvatio da imam 15 minuta za predah

nisam potrčao ni metra, samo sam se razgibavao i odmarao do Starta
od početka su mi bile teške noge (a to NIJE od bicikle, jer bicikla uvek učini da se razletim kao mušica, ovo je bio neki drugi zamor) i nije mi trebalo ni kilometar da shvatim da će ovo biti dan za neko mrtvačko tempo trčanje

kad sam već tu, barem da se mnogo ne mučim
uhvatio sam neki ritam koji mi je delovao bliži maratonu nego polumaratonu, pulsevi su bili niski, ali mi se jednostavno nije trčalo brže, ni glavi ni nogama
pred kraj sam samo malo pojačao, ne znam ni zašto


nešto je čudno oko ovog prolaznog vremena, očigledno nije tačno na km10 ili su dotle uračunali vreme od starta a ne od prolaska čipa kroz start pa su to nadoknadili kasnije, nemam pojma

uglavnom ja sam ušao 40-ti, a od sledećih 40 na spisku sam u drugom delu trke prošao njih 28, iz čega dođemo do zaključka da je 70% trkača platilo glavom neopreznost odnosno nesposobnost da na vreme primete da je dan prevruć i da se startna euforija mora barem prepoloviti

posle trke sam seo na biciklu pa pratio malo jednog malo drugog bulevarom napred-nazad dok nije naišla Lola pa malo s njom i onda smo seli na trg i pojeli ćevape i popili pivo pa još jedno pa još jedno i tu je počeo rok koncert i malo smo se njihali pa seli na bicikle i otišli kući.

njoj se prispavalo a ja sam se tek tad razbudio, seo na biciklu i otišao na izlet
skoro svo vreme sam držao brzine između 24 i 30 km/h što je vrlo dobro imajući u vidu mtb od 16kg i kramponke i visok volan i obične patike koje klizaju po pedalama
preko svega nisam poneo bici gaće nego sam se žuljao u onim biciklističkim-za-trčanje bez umetka, a nisam imao ni rukavice pa su mi šake trnule na svakih par kilometara jer je guma na guvernali bila jako tanka i kruta
a zadnjih 30km sam crko od gladi :-)
pa sam samo pio vodu da razblažim taj osećaj, ali baš i nije puno pomoglo

ukupno u nedelju bicikle i trčanja oko 120km
još da sam se malo okupao u Vrbasu i eto poluAjronmena na mtb-u

subota, 13. svibnja 2017.

treća sreća

ZNAM DA MRZITE BROJEVE I TA SRANJA ALI ETO, JAČE JE OD MENE
A IZMEĐU REDOVA SE VALJDA NAĐE I NEŠTO VREDNO PATNJE KOJU DONOSI ČITANJE

došlo je vreme da moram da izračunam koliko je prošlo od povratka trčanju, što znači da je već podosta prošlo.
20. 03. je bio onaj dan kad sam nakon nekoliko dužih šetnji prikupio hrabrost i otrčao sa Lolom 6km njenim tempom, svo vreme u paničnom strahu da se ne sapletem i ne padnem, ugrožavajući tek priraslu ključnu kost.
to je bio ponedeljak, dakle prekosutra će biti 8 nedelja.
na prvu trku sam otišao 01.04. i nakon toga smo svakog sledećeg vikenda bili na nekoj trci, nijedan nismo propustili.

u početku nisam ni pomišljao na polumaratone, to mi je bilo i više od Dužine.
rame me je bolelo nakon 20-ak minuta trčanja, pa nakon pola sata, i sada smo stigli negde između sat i po i dva sata.
još ako nešto radim oko kuće, i na sve to se dodatno naoblači i promeni vreme, dva dana jakih bolova mi je zagarantovano.
zato sam na dva planinska trčanja nosio štapove, da mi rame ne "nosi" težinu ruke nego da je oslanjam na zemlju.

ne računajući kraće trke, i one sa brdskim profilima, kao repere imam dva polumaratona.
prvi samo 2 nedelje nakon početka trčkaranja, i drugi nakon 5 nedelja.
treći će biti sutra, nakon 8 nedelja:

jagodina 1h37'
beograd 1h34'
banja luka ????

neke nagoveštaje povratka starim brzinama sam već imao i mnogo im se obradovao.
pod "stare brzine" mislim na one potrebne da pretrčiš polumaraton za 1h30'.
cele prošle godine sam se mučio i prosto mi se tako namestilo da sam na svakom polumaratonu imao neki problem, slabost, premor, brda + tropsku vrućinu, ili već neki šesti usporavajući faktor.
par puta sam utrčao u cilj ispod 90' i to je sve.

iskreno ne verujem da sam se već "vratio" tamo gde sam tavorio celu prošlu godinu, jesam u Požegi trčao 4'10'' prosek ali staza je u blagom padu, jesam u Krašiću između svih onih strmih brda trčao neke ravne kilometre po 4'16'', ali ipak ne mislim da mogu da spojim toliko monotonih ravnih kilometara da bih završio maraton tim brzinom.

opet, nadam se da ću biti bar malo brži nego u Beogradu, ti bi bila lepa motivacija za nastavak godine. bio bih razočaran sa 1h34-1h35, "nit-nit" sa 1h33, spokojan i zadovoljan sa 1h32, i oduševljen sa 1h30-1h31 mada nisam baš sklon verovanju u čuda.


prošle godine sam sve prolećne i letnje polumaratone trčao u asics hyper tri patikama, koje su jako udobne sa svojih samo 190 grama, pa sam kupio još jedan par misleći da ću u njima možda čak i Plitvice trčati. na kraju ipak nisam skupio hrabrosti, i mislim da sam se zeznuo, ali šta je tu je.

u krašiću sam pre 6 dana opet nosio onaj stari par, jer nije da baš od ove poluSezone nešto bogzna očekujem. sve se ovo na papiru zovu Trke ali u stvari su samo tempo treninzi. stoga nisam nešto ni euforičan da bih se opremao kao za trke Formule.

s jedne strane bio bih sebi smešan da uzmem najbolju obuću pa da sutra nešto uprskam, a opet, ako se radi o 5-6 sekundi po kilometru koje me mogu učiniti nezadovoljnim ili presrećnim, zašto ne iskoristiti sve prednosti koje mogu?

sve se svede na to koliko sebe ozbiljno shvatamo, i koliko očekujemo.
šta je bolje, očekivati malo više, ili malo manje?
i kako unapred znati šta je više a šta manje, ako smo u fazi života u kojoj se u nečemu menjamo na svakih 7 dana pa ne možemo tačno da odredimo tu neku srednju tačku?

četvrtak, 11. svibnja 2017.

treniranje ili ne

24 dana nakon prvih brdskih intervala ove godine, otrčao sam isti trening drugi put
onda je bilo 2 dana nakon treking lige od 14km i ~600m uspona,
a danas je bilo 2 dana nakon trening-trekinga sa ~900 metara uspona.
prosečna brzina se popravila (na 4 deonice od 900-800-900-800m) sa 5'10'' na 5'02''/km

nisam imao vremena za neko duže trčanje
ceo dan sam zajedno sa majstorom nešto radio na garaži, on je samo limar a ja sam završio sve što je sa drvetom trebalo da se uradi

pre mesec dana je neko rekao kako ne treba da idem na trke nego da sistematski treniram i da se na taj način "vraćam" trčanju i formi, ali ako se neko za prethodnih 25 godina sit natrenirao onda sam to ja, i puno mi je zanimljivije ako vikendima idemo na trke

dalje, ako bih "samo" trenirao, toga bi bilo puno više, a sa obimom ne bi došlo ni pola od ovog Kvaliteta koji imam sad
da nije trkâ, nikada mi ne bi palo na pamet da recimo odmorim dva dana zaredom
ovako gotovo redovno u petak odem negde lagano biciklom, u subotu je putovanje, u nedelju trka

ponedeljak kako kad, utorak i četvrtak trčanje, opet kažem uglavnom, sreda bude na bicikli, ili već to ispretumbam kakogod
već je polumaraton težak sâm po sebi, dodaj tu neko bolesno planinsko lomljenje u utorak, dodaj neku žestinu u četvrtak, i šta ćeš više

faktor uzbuđenja kaže da je to višestruko prijatnije od udri udri po kilometrima i tabaj sat ujutru sat uveče i nabijaj neke brojke od kojih je više štete no koristi ako na kraju meseca sabereš sav šampon i prašak za veš koji si potrošio

kad mi se prošle zime trčalo 40-ak kilometara dnevno po snegu i vetru, već sam našao objašnjenje zašto je to dobro, sada sam pak našao razlog za nešto skroz suprotno
PLUS ovog proleća imamo stvarno puno posla, i ne mogu po ceo dan da se kao mrcina prevlačim sa stolice na fotelju i natrag, moram da pogodim takve treninge nakon kojih mogu još satima da čučim i klečim i nešto farbam bušim i testerišem

od trka slede Banja Luka, Jaska, Tuhelj, Plitvice, s tim da mi se možda baš toliko i ne putuje pa bih neki od srednja dva vikenda možda potražio nešto bliže, čisto da se malo odmorimo od tolikih sati u autu

42

Opet taj zlokoban broj, pao mi s neba pa u rebra.
Plan je barem bio jednostavan: kroz 2017 ću proći drukčije, jer mi je isuviše neuobičajeno započela (prelomom).
Taj Plan je bio da na Plitvicama idem 21km, i na Sljemenskom 1 krug (14km), neovisno od toga da li bih našao neku štafetu ili išao solo.
A do jeseni bih video, ako bih na nekom kolu Treking Lige otrčao neku dužu stazu od preko 3h, onda bih razmišljao najesen o maratonima, a ako ne, onda ništa. Nigde ne gori. Neko više voli trčati 42km nego 21km, ja više volim trčati po 4'20'' nego po 4'40''.
I onda mi se pojavila ta kob 42-jke u vidu ponuđenog broja za Plitvice.
Hajde što bi mi bila velika čast da to prihvatim, ali to MNOGO komplikuje par stvari.

1)
Ne bih mogao da trčim ni pomenutih 4'20'' ni 4'40''/km već bih ga u ovoj formi i sa poslednjom Dužinom pre pola godine teško završio i za 3.5 sata. Opet, provod je provod i ako ti se nigde ne žuri možeš i lagano, šta fali. Štaviše brojnije je društvo "tamo pozadi".
2)
Ako bih početkom Juna otrčao dužinu od 42km sa 700-ak metara uspona, šta bi mi onda falilo da mesec dana nakon toga otrčim i Sljemenski? Isto kao i na Plitvicama, ni na Sljemenu ne bih mogao da živim od stare slave niti da završim u prvih 5, ali opet, da nema osmog, jedanaestog, koga bi pobedila prva petorica? Ne moraš uvek biti skakač na šahovskoj tabli, budi ponekad i pijun, čisto da vidiš kako i to izgleda.
1+2=3)
To bi mi skroz-naskroz promenilo Plan.

Plan je imao i jednu "bezobraznu" kvaku.
Obzirom da su zaista preterali sa cenama startnine (44€ još 4 dana pa zatvaranje prijava), i da je na Plitvicama UVEK TOTALNI HAOS sa podizanjem brojeva, a da su ove godine pomerili start sa 10 na 9 ujutru (!!!!!), plan mi je bio da trčim 21km sa starim brojem od prošle godine.

ZAŠTO?
Ne zato što nemam 44€, nego jer me ta satnica prisiljava da dođem(o) dan ranije, a ove godine imamo neki problem kod kuće i pokušavamo da na svaku trku odemo što kasnije i da se vratimo što ranije.
Dan ranije bi otišli do Samobora u našu "bazu", u nedelju ujutru u 6 krenemo na Plitvice, tamo smo do 8, pogledam kao i uvek na 100m dugačak red očajnika koji čekaju da uzmu broj i od kojih polovina to neće ni dočekati (zadnji put je pored mene trčao momak, kaže "nemam broj, nisam stigao da uzmem startni paket"), malo se zagrejem i krenem.

DALJE:
Prednost opcije "bez startnog paketa" ti osim uštede vremena na prijavljivanje i podizanje broja donosi i slobodu pre i nakon trke. Kad već dobiješ bon za pasta party a ti dođi dan ranije, pa iz apartmana idi digni brojeve, pa odatle na večeru, pa opet nazad 15km u apartman, pa sutra posle trke sa bonom za ručak idi 2km nizbrdo da bi opet stajao u redu dva sata jer je dve hiljade rekreativaca sa trke 5km čekalo da se završi MARATON da bi baš tada otišli na ručak, a to što si trčao 3-4-5 sati i što ti se ne stoji u redu, ko te ....
Pa nazad 2km uzbrdo na proglašenje, pa nazad 1.5km nizbrdo do parkinga... aaaaaaaa!!!! Nema Plitvica bez 50km na nogama, minimum. Na tih par sati pešačenja dodaj kišu i blato kao pre par godina i užitak je potpun.
Vredi li toliko zajebancije još jedna medalja u nizu, i još jedna ista majica kakve već imam tri?

Koja je cena slobode da dođeš otrčiš i odeš?
Ionako ćeš na Stravi imati plasman i rezultat, i gledati svoju tačku u Flyby's kako se pomiče među hiljadu ljudi.
Ako ti na 10-om kilometru onaj što stoji pored čip-tepiha vikne
- A broj??, ti mu odvikneš
- Nisam stigao da podignem, tristaosamdes'jedanaes'! Onda on dobaci
- Ali nemaš čip, džabe trčiš!, a ti mu već iz daljine raširenih ruku kažeš
- A jbg!!!!
Dok vi umorni i nadrkani stojite u redu za ručak, ja sam već dočekao prvih 5 maratonki, seo u auto, i hrlim nazad ka laptopu da pišem blog.
Eto to je bio moj "SAVŠRENI PLAN" :-)
A sad izgleda da će propasti?

utorak, 9. svibnja 2017.

trke

nakon nekoliko trka kojima nisam bio zadovoljan, napokon jedna kojom jesam.
ne radi se ni o rezultatu, ni o plasmanu, ni o prosečnoj brzini, ni o nekom konkretnom konkurentu kojeg sam pobedio ili nisam.
radi se o načinu na koji sam otrčao, i koliko sam zadovoljan Sobom.

nekako sam imao utisak da sam izgubio osećaj za savršen raspored snage.
štaviše, DALEKO od savršenog sam (bio) stigao, i još dalje.
kratka rekapitulacija Trka ove godine, nakon skidanja utega sa ramena/leđa:

novi sad 10.3 km, više manje ok.
bio sam zatečen visokim pulsevima međutim sve je ostalo isto do kraja, ista brzina, isti osećaj, kratak napad panike negde oko 8-9 km oću pući neću pući i srećom stigoh u cilj par sekundi pre nego što sam se raspao.

jagodina 20.7 km, raspao se.
nije mi delovalo teško, noge onako fifti-fifti, nit umorne ni friške ali bože moj, ni ritam nije bio ubitačan. i od pola trke buuummmm ode sve pod zemlju. kilometar za kilometrom sve sporiji i sve teži, ne možeš da odustaneš jer je povratak ionako ka cilju pa bih čak i nakon odustajanja morao da prepešačim isti put. plan je bio da trčimo neku kraću trku dan ranije, to je propalo zbog posla, u jagodini je moglo da se prijavi na dan trke, i jbg...

treking liga u kragujevcu, 14 km
nisam trčao ni 15 dana nakon povrede a već mi se smučilo ravno i tempo i asfalt i drži ovu brzinu drži onu kadencu. mislio sam da godinama neću smeti da se lomatam po kamenju i korenju zbog straha od pada ali eto, loše sam mislio.
ne mogu reći da sam se raspao, ali sam se premorio negde oko 1h u trci od 1h20'. bolne noge, grimasa na licu, nisam tako zamišljao prve trke ove godine, ali šta ćeš, na treking ligi nema ravnog :-)

beogradski polumaraton 21.4 km
(2017. je već uveliko zaslužila naziv Godina Pogrešno Izmerenih Staza)
tu sam uhvatio fini ritam, u par navrata se kolebao "da li je to to" i kad je bilo najpotrebnije na 18-om kilometru shvatio da imam taman toliko snage da malo pojačam u zadnja najteža 3 kilometra.

velika - požega, 15.6 km
prva tačno izmerena trka, ista staza kao prošle godine, opet sam se redovno prijavio, doputovali veče ranije, uzeli brojeve ujutru, opet sam krenuo kao da je trka na 10km i opet se mučio u zadnjih 20-ak minuta. kao i u novom sadu, jeste mi delovalo da malo "izvlačim" iz sebe neki ritam koji je onako "zahtevan" ali ovaj put mi se nije posrećilo da izdržim do kraja na 105% od osećaja "to je to".

tada sam zaključio da se raspadam na trkama koje trčim redovno prijavljen, a da dobro završim samo one trke koje trčim sa brojem od prošle godine :-)
(napomena - NE zato što nemam novca, nego jer zaseru sa zatvaranjem prijava unapred i ne možeš da dođeš na dan trke i uzmeš broj)

šesti uzastopni vikend, dolinom kardinala, 21.7 km
i ovo su najavili kao Polumaraton ali su barem na startu pošteno rekli kako nisu mogli da "uknape" stazu i da je half malo duži, a trka na 11km nešto kraća.
e ovaj put sam krenuo kako treba, i sve je ispalo savršeno. staza je bila brutalna za kriterijum prosečnog asfaltnog polumaratona, i morao si da kreneš sa velikom rezervom, da bi je sačuvao do kraja. već od 4-5-og kilometra sam počeo da polako prolazim ljude i do kraja se pomerio na 9. mesto.

preko +330 -330 metara uspona i spusta sam imao isto vreme u cilju kao u jagodini koja je od planina imala 2 nadvožnjaka preko autoputa, i bila tačno kilometar kraća!
to se zove opipljiv napredak.

treninzi

izvinjavam se što se nisam javljao pet dana.
u četvrtak sam obavio poslednji trening, duplo teži od potrebnog.
u petak sam pravio grebalicu za mačke koja je bila zamišljena kao "skucaj pet letvica pa šta god ispadne" a završilo se sa višečasovnim tesanjem šrafljenjem tutkalisanjem i projektovanjem drvene skulpture psa.
taj poduhvat je prekinuo pljusak, a pred sledeći sam odjurio biciklom sat i po na tzv. razvozavanje.
subota putovanje u Krašić, nedelja trka.

ponedeljak putovanje nazad, i kod kuće opet dva sata razvozavanja, ovaj put malo "mekše" nego u petak jer su mi ipak bile mlitave noge od trke i 6 sati vožnje auta (Lola je bila još umornija pa se čak ni na autoputu nije otimala za volan, kao obično).
danas kao i prošle nedelje, utorak nakon trke sam otišao na planinsko trčanje, opet 16km i opet +1000m uspona za dva sata.
od sutra bi trebalo da dođe nekoliko sunčanih dana, taman da "odradim" još par korisnih treninga i da završim tu drvenu skulpturu jer ako trčati i mogu po kiši, za ovo drugo mi je ipak zgodnije da ne radim u vrtu pod suncobranom nego na lepom vremenu.

ne znam ni koliko je prošlo od Đira, nisam ni minut pogledao, a za onu glupost "maraton ispod dva sata" nisam ni pokušavao da pronađem prenos.

četvrtak, 4. svibnja 2017.

brdski maj

Najviše volim Maj, otkako sam pre tuce godina otkrio ove brdsko-asfaltne polumaratone u Hrvatskoj. Dobro Plitvice dođu na početak juna, nije to tako striktno, ali maj je nekako baš najgušći. A od trka, šareniš sveopšti. Krašić je nekada bio 24km valjda, sada će biti 21km kao i sve ostalo. Nekada je Jaska bila 7 dana pred Plitvice a zadnjih godina je Tuhelj. U Tuheljskim toplicama se završava trka koja startuje u selcu Klanjec gde je živeo Antun Mihanović, tvorac prve hrvatske himne. Trka tradicionalno prolazi kroz Kumrovec i po pravilu taj vikend bude najbliži 25-om maju pa zakačiš od svega po malo :-)

Druga trka u Jaski se trči kroz vinograde a bogme i usput znaju ispred svojih kuća ponuditi gemišt za okrepu. Ranijih godina nije bila posvećena nekom posebno a ove godine će biti Memorijal Predrag Bošnjak kao počast velikom maratoncu i organizatoru koji nas je proletos prerano napustio. 

Ovaj maj ipak otvara polumaraton u Krašiću, mestu gde je (u okolini) 8. maja 1898. rođen i 1960. (nakon 10 godina kućnog pritvora) umro Alojzije Stepinac. Kardinal i svetac, istovremeno Solunski dobrovoljac i nosilac Kraljevskog Ordena Karađorđeve Zvezde, verovatno jedna od najkontroverznijih ličnosti istorije Balkana. Sport je pak tu da spaja ljude a ne da ih razdvaja, pa sam na toj trci uvek sretao prijatelje koje znam i sa drugih maratona. Dani Krašićkog Kraja tradicionalno ugoste trkače, sama trka je odlično organizovana, startnine su minimalne a sve što se za njih dobije vrlo izdašno. U cilj se ulazi kroz špalir mažoretkinja :-)



PS
Zaboravio sam "veliko otkriće" od prošle godine, tradicionalnu i predivnu prvomajsku trku (18.5km) iz Križevaca do planinarskog doma na Kalniku, isto tako skroz asfaltnu i sa bombona uspončićem na kraju :-)

tu negde

tri meseca nakon preloma, i mesec i po nakon povratka trčanju, opet sam lupio 8km promena 100m/100m, da uporedim. trčim na asfaltu, 4km i natrag na blago valovitom putu, prvi deo je uz reku a povratak je nežno nizvodno:

početak februara
16'40 + 16'18 = 32'58
HR 149, 94 steps/min

početak maja
17'09 + 16'42 = 33'51
HR 147, 94 steps/min

možda su mi danas bili niži pulsevi jer sam prekasno primetio koliko sam se u utorak satro na onih 1100m uspona, pa me listovi još uvek bole. 

no sutra bi bilo prekasno za ovakav trening zbog trke u nedelju, pa mi je bilo logičnije da umoran otrčim lakši trening, i budem odmorniji za trku, nego da čekam da se odmorim za trening (koji bi došao prekasno u tjednu i...) na kome bih se opet uništio pa upropastio trku. hmm.

uglavnom, razliku od minut sam i očekivao jer sa ovih 200-ak km u aprilu baš i nisam mogao da se vratim u neku divlju formu, dakle ovo je negde oko 3' razlike na polumaratonu. ako sam početkom februara imao u nogama 1h28-1h29, sada bih trebao da imam 1h32 što i nije neko otkrivanje Amerike obzirom da sam u Beogradu već istrčao 1h34 na malo dužoj stazi. 

da li ću stići do 1h30, i kada, ostaće najverovatnije nepoznato jer nakon Krašića odmah sledećeg vikenda dolazi Banja Luka a za samo 10 dana ne verujem da ću dobiti "brzinu više", dok nakon toga ide serija brdovitih polumaratona koji nemaju blage veze sa ovim ravnim računicama i obaranjima Season's Best rezultata. a nije mi ni važno, za sada samo želim da se vratim "tu negde" gde sam bio prošle godine.

što bi rekao Đoni Š.
"dug je put do vječnosti,
i mi ga prelazimo šutke i u miru"

srijeda, 3. svibnja 2017.

stepenice

Sanjam nešto pre par noći. Radi se o nekoj ogromnoj, slavnoj, čuvenoj trci po planinama. Postoji nekoliko različitih stazâ, ja učestvujem na nekoj od zahtevnijih, i organizatori mi svi poznaju, osećam se kao kod svoje kuće. Trčim negde 5-6-ti u generalnom plasmanu, na nekim kontrolnim tačkama me volonteri usmeravaju u neku VIP traku koja je odvojena za najbrže da im masa onih manje ambicioznih ne bi smetala. Dotle sve ide kao podmazano, ja jurim sto na sat, noge su mi od dinamita, "sav u fulu" što bi rekli u malim oglasima :-)

Dolazim na neku okrepno-kontrolnu tačku, to je neki kanjon, neki glečeri, neka čuda, nemam pojma, nešto impozantno. Svi pominju neke "stepenice", međusobno se bodre, čujem (ne znam na kojem jeziku) pokliče tipa samo da se popnemo uz stepenice i onda smo bogovi, i sve je u tom nekom raspoloženju, te stepenice su očigledno glavna atrakcija trke.

(ja kao ja nikada ne bih došao na trku ne znajući šta me tamo čeka, ali u snu je nažalost sve moguće, i provod bi mi bio puno bolji bez tih stepenica)

E sad o čemu se radi. Gledam ispred sebe, vidim stepenik od debelog čeličnog lima, širok dobrih 15 metara, pola metra je gazište. Na pola metra iznad je sledeći, i nakon 4-5 tih stepenika shvatam da uz njih neću više moći da trčim i počinjem onako da pešačim, kao što bi se peli uz svake tako velike stepenike.

Od težine ljudi koji su tuda godinama prolazili, od pritiska snega, lavina, kiša, sredina je blago ulubljena, i sledećih par stepenika deluju kao da su se nagnuli od težine vremena i korišćenja. Sledećih par su još uspravniji, sledećih par su skoro vertikalni, i dalje odatle kada sam podigao pogled, video sam iznad sebe ogroman beskrajan čelični zid!!!



Na vrhu svakog stepenika odnosno segmenta lima je bio mali završetak kao da je taj lim savijen, prečnika recimo markera, ljudskog palca. I to je sve za šta treba da se držiš. I tako puzeći uz taj vertikalan zid, držeći se vrhovima prstiju samo za taj uzani žljeb/falc/ivicu/imal' koja bolja reč, treba da se popneš... onako odoka kao recimo tri veće zgrade od po 15-ak spratova!

Ja stajem, razmišljam zgranut o mogućnosti da se otkačim sa polovine tog uspona i proklizam nizbrdo, nemajući mogućnost da se za bilo šta prihvatim, i bez nekog zaista žaljenja pravim par koraka unazad. Da me maneš sa "stepenice". Neka gine kome je to fora, jok ja. Bar da su stavili neku užad, neko obezbeđenje, šta znam, ali gde ću brate goloruk iz toliki bedem nije mi jasno. Gledam na štopericu, imam nekih 52 minuta u trci, već polako hodam nazad i razmišljam gde ću sresti Lolu, koliko će trajati njena trka, kuda da se vratim na start odnosno gde nam je parkiran auto, i koliko će mi za to trebati. Onda postepeno dolazim sebi i nastavljam da razmišljam u drugom pravcu, kad sam već ovde u nekim predivnim planinama, šta fali, da odem nekom drugom stazom, ka nekim drugim vrhovima, da turistički obiđem što više dok traje trka. Nema veze što sam odustao, to ne mora da znači da danas više neću trčati. I tu negde se sve rasplinjava i san se završava.

Guglajući pojmove veliki zid vertikalni bedem blać srać dođoh do slika jedne velike brane u Italiji koja je popularna među sportskim penjačima. Sve je to zanimljivo, ali brate nema nikakve veze sa planinskim trčanjem :-)




hormoni

kad god bih pisao nešto o trkama i treniranju plašim se da će svima biti dosadno. a opet, ovo mi je zanimljiva tema, možda zato jer je ne vidi svako na isti način, ne posmatramo je svi pod istim uglom.

recimo, znam da sam mogao da otrčim "savršeniju" trku u Požegi. kao na idealnom treningu. imao sam i pulsmetar, i video sam brzinu kretanja, a i bez toga sam mogao da osetim da sam krenuo malkice brže.

jednostavno, grupa se skroz pocepala, otišlo je najboljih desetak a svi drugi su zaostali daleko, već nakon par kilometara je ta "rupa" bila par stotina metara. da sam krenuo samo za nijansu sporije, ostao usamljen kao stepski vuk, mogao bih da držim taj tempo 3/4 trke i da pred kraj malo "spustim ručnu".

ALI!
trening sam mogao da obavim i kod kuće!
zašto sam onda uopšte išao na trku?

poznato je da adrenalin smanjuje i osećaj bola.
stoga je bilo "logično" da se držim te prve grupe koja se pocepala na sitne deliće, pa drž malo za ovim, drž za onim drugim.
pa kad su svi otišli, opet sam ih imao na oku, gledaš ko će od njih da uspori, kojom brzinom ga stižeš, računaš svoj umor protiv njegovog i praviš projekcije eventualnog prestizanja.

imao sam sreće pa sam drugu polovinu trke trčao na 100-200m iza poslednjih nekoliko od te "top-10" grupe, najgoreg prestigao na 3-4km od cilja i tako se uglavio na deseto mesto.

postoje tu dve prednosti, u odnosu na trening kada si sâm.

prvo je što trčanje u grupi omogućava da podesiš najbolju tehniku, frekvenciju, za tu konkretnu brzinu. na treningu nemaš pojma da li si za nijansu usporio ili ubrzao, tako od sekunde do sekunde, dok u grupi koja trči istim ritmom po ravnom asfaltu, imaš trenutno povratno očitavanje brzine. pokušam kraćim koracima na prednjem delu stopala, pokušam sa dužim koracima grabeći celim đonom, upoređujem šta mi je od ta dva lakše, dovijam se na razne načine da držim zadati ritam a da se što manje zamaram.

drugo je taj adrenalin koji ti daje onih par % više u odnosu na trening na kojem nemaš takojaku motivaciju. adrenalin dolazi i od toga ŠTO TI JE CILJ UVEK PRED NOSOM. onaj koji vuče, njemu je cilj na 10km, 8km, 5km, 3km, beskrajna grozna neprolazna večnost. on čeka i čeka i čeka, uporedo sa adrenalinom u njemu se bore i hormoni stresa, nervira ga onaj koji mu "sedi" na petama, unosi mu dozu nespokoja, nesigurnosti, da li će mi lupiti kontru, da li će otpasti ili se štedi za finiš?

onaj pak iza, njemu je cilj uvek NA METAR ISPRED. drži pete ovog koji vodi trku, gledaj u njegova stopala, dres, dupe, nebitno, i svaki korak ti je motivisan idejom da tih 100cm ne postanu 102, 110, 200cm. drži ga drži ga još korak još korak još korak i tako prolaze kilometri, na nekom "gustom" maratonu tipa Berlin tako mogu da ti prođu i 42 kilometra. nemaš onaj trenutak kada ostaneš beznadno sâm i kada ti se svi ti hormoni odjednom ugase, ispare, i ostave te da klackaš na isceđenim nogama. ajoj.

u svemu tome postoji i teorija da se drukčije trči "na umornim nogama". Sebastijan Kou je navodno sedeo sklupčan na stazi između deonica na 400m, po par minuta, da bi mu se krv što više "zakiselila", da bi mu svaka sledeća deonica bila što teža.

postoje i oni odvratni treninzi kada ideš recimo 200m iz sve snage, i odmah produžiš još 400m tako na već proždranim mišićima. fuj. u tom smislu, postoji neko opravdanje da se na trci odstupi od idealnog rasporeda snage. nešto u korist "naopakog" treninga kakav nikada ne bih napravio kod kuće, a nešto u korist zabave. na kraju krajeva, nisu mi odmakli iz vidokruga jer je drugima uglavnom normalno da usporavaju prema kraju trke, pa smo svo vreme bili "tu negde" u blizini. a mene je "vukla" ta slika drugih trkača na par stotina metara ispred, pa sam tako i u drugom delu izvukao iz umornih nogu nešto malo više nego što sam navikao da izvlačim.

eto razloga zašto volim da odem na trku, iako i kod kuće mogu da nađem sličnu stazu i da je otrčim približnim tempom, ako ništa drugo a ono makar iscepkanu na nekoliko kraćih deonica.

katkad je velika motivacija i porediti se sa drugima, naročito kada ih često viđaš na trkama. jednom stigneš iza nekog, pa na sledećoj trci sve do kraja ostaneš u njegovoj grupi, onda na sledećoj već planiraš i da mu u nekom trenutku odeš, a kada ih ima više onda možeš da budeš i siguran da si napredovao ako si se u odnosu na njih poboljšao. kod kuće ne bi znao da li si bolje otrčao ravnu Dužinu ili brdski Tempo, a na trci će ti plasman naspram "konkurencije" puno više reći.

maj

maj je počeo odmaranjem, ne znam da li to valja ili ne valja.
sat i po lagane vožnjice u društvu, i nešto malo raduckanja po kući.
juče sam bio još uvek delimično umoran od trke, to je onaj "drugi dan posle" kada većina netreniranih trkača oseća najveće bolove, a oni dobro utrenirani već nastavljaju dalje sa novim treninzima.

znajući iz iskustva da mi je nekoliko pokušaja preteških treninga propalo i završilo se na pola, kada sam "prerano hteo previše", za juče sam smislio plan BE. na bicikl pony (što ga Milijana gony) sam stavio ta-daaaammmm... štapove!
parkirao biciklu na 4km od kuće u podnožju uspona, zašrafio ona 3 dela štapova na pravu visinu, i krenuo lagano.

ideja je bila da napravim 1000m uspona.
prvi uspon na brdo je oko 200m nadmorske razlike, odatle imam 150m nizbrdo da se spustim na reku Gradac, i odatle pak imam nešto manje od kilometar strme staze do vrha stepenica iznad Manastira.

stepenice su naravno neprijatelj trčanja, jer moraš previše da odižeš nogu da ne bi zapinjao vrhom patike, pa se brže "trči" po zemlji/kamenju odmah uz stepenice. tako ujedno možeš i da prilagođavaš dužinu koraka, dok su na stepenicama koraci nekad prekratki nekad previsoki i uglavnom skoro nikada baš idealna mera.

tu sam se popeo i spustio dva puta, s tim da sam odustao od spusta NIZ stepenice jer sam shvatio da je to brzina od 5-6 km/h na ovakvom treningu, pa sam izabrao spust asfaltom koji je kilometar duži. trka je nešto drugo, tu te neće biti briga da li ćeš natuckati neke mišiće tetive pete stopala palčeve žuljeve i ostalo, ali na treningu pa koji još treba da bude "najlakši mogući za ovoliki uspon" to mi nije potrebno.

ta dva najveća uspona sam otrčao tako što sam prvi put trčao SVE, koliko god mi koraci bili kratki, a drugi put sam uspešačio uz najoštriji deo a ostatak trčao, da bih uporedio vreme. očekivano razlika i nije bila neka, 20-ak sekundi, a drugi uspon bi ionako bio sporiji po prirodi stvari, pa je i to ispao dobar test i otrežnjenje pred eventualne planinske trke. nekad te tih 20 sekundi koštaju da držiš priključak nekoj grupi sa kojom bi najradije trčao, pa to platiš u minutima i minutima kasnije kada se premoriš.

elem nakon ta dva previše oštra uspona za moju trenutnu formu, a i za trenutni stepen umora, ostatak planirane "visinske hiljadarke" sam otrčao na blažim stazama unutar 10-20% nagiba, a oni segmenti od 30% će da sačekaju neke bolje dane.

nisam još sabrao kilometraže za april, nisam objasnio zašto sam trčao trku u Požegi baš onako kako sam je trčao, a usput sam i sanjao nešto u najmanju ruku spektakularno. kad bi napadao metar snega i sve zavejao, a dan se skratio na nekoliko sati, imao bih puno više vremena nego ovako. a plan je da se u subotu već spakujemo i odemo za Krašić.


Polar je rekao +1055m -1050m, a Strava je rekla +1100 -1100m, uglavnom prešao sam hiljadu, ostalo nije važno. a danas me bole listovi :-)

ponedjeljak, 1. svibnja 2017.

ayrton

kad se samo setim kako sam se radovao tog prvog maja u 14h18 kada je helikopter sa tv kamerom nadletao stazu i kada se učinilo da se kaciga Ayrtona Senne pomerila sa jedne strane na drugu - živ je, pomera glavu, živ jeeee !!!!!!!!!!




njegova smrt je potpuno zasenila smrt kolege Rolanda Ratzenbergera koji je dan ranije poginuo na istoj stazi prilikom kvalifikacija. malo je poznata činjenica da je nakon havarije u Ayrtonovom bolidu pronađena umotana zastava Austrije koju je planirao da razvije nakon trke i da tako s njom odveze počasni krug. nisam sujeveran ali neki pesnik u meni se mršti na ideju da je samo 24h nakon smrti Ratzenbergera, Senna "odneo" njegovu zastavu negde gore.

što se tiče Požege, nas troje smo se proveli na skroz različite načine. ja sam trčao 2.5 minuta sporije nego prošle godine, to mu dođe 150 sekundi dakle 10 sek/km sporije, Lola je trčala dva minuta brže, a Jovičić je trčao jedan sat i par minuta sporije nego prošle godine, obzirom da prošle godine nije ni trčao. dakle podijum ide Lola pa Ja pa Dalibor, pošteno.

za razliku od protekle godine kada sam jutro nakon trke išao da trčim po Požeškim brdima 21km, danas sam prepešačio 6km + 7km a evo posle ručka ćemo malo na bicikle da iscentrifugiramo nakupljeni otrov u nogama. trčanje je dakle toksično za organizam, poput alkohola, eto objašnjenja zašto mnogi brkaju ta dva. 

još jedna zanimljivost sa trke je da sam oborio rekord u kadenci, naime tokom tih 1:05:05 sam imao prosečnu frekvenciju koraka od 188, odnosno 94 dvokoraka po minutu. to bi ovako, proizvoljnim paranaučnim zaključkom, moglo da se objasni da sam bio odmoran, ali da nisam imao snage za duže korake. kad budem imao snage neću biti odmoran, pa od dva zla biraj manje, a u međuvremenu će se već pojaviti i neko treće zlo.