petak, 29. kolovoza 2014.

zajedno

vraćam se s trčanja, danas, i na kilometar i po od kuće prolazim pored stadiona. u susret mi nailazi devojčica od 6-7 godina, koja vodi kucu, malu, nemam pojma, recimo 5-6 meseci. gledam okolo, ne vidim nikog ko bi mi delovao da je s tim detetom.

devojčica povuče kucu, kuca poskoči levo, pa desno, devojčica je opet povuče k sebi, kuca uplašeno sedne na zemlju. devojčica je udari šakom po glavi (!!??). ne jako, ali onako, kao da pokušava da s njom komunicira na taj način. zastanem nakratko, da vidim kako će se situacija odvijati. ništa, sve se ponavlja još jednom, dvaput.

- nemoj da udaraš kucu, nema smisla - dobacih.
- pa neće da me sluša
- ona ne zna šta treba da sluša, njoj se ide levo i desno, a ti joj ne dâš, i to je sve
- ali kuca je glupa, moram da je bijem
- nije kuca glupa, kuca je mala! nisi ni ti sa dve godine znala da pređeš preko ulice, pa jel tako?
- ali ona ništa ne zna, a šetam je već mesec dana, baš je glupa!
- moraš da je naučiš, da joj pomogneš. ne postoje glupe i pametne kuce, samo male i velike. svaka mala kuca će jednom postati pametna.

(lažem ladno na deset promila, opšte je poznato da je prosečan dodžić doktor nauka za prosečnog retrivera, ali obzirom da je i ovo njeno neka samsara, to nije tema. pokušavam da se usredsredim na njihov problem)

- ali (kad se nađe u raspravi, većinu rečenica započinje sa "ali", moram da izguglam šta to znači) ako me ne sluša, moram da je udarim, inače me TEK tada neće slušati!

(dete postaje sve uverljivije u tom svom shvatanju sveta na principu batine)

- ne, ne, ne, ti je kažnjavaš, a ona ne zna zašto. takva kazna nema smisla.
- ali šta da radim, kad me ne sluša?
- moraš da joj pomogneš. kao što je tebi neko rekao kako se prelazi ulica, moraš i ti njoj da pokažeš. ona nema nikog drugog osim tebe, ti si joj sve, i drugarica, i mama, i učiteljica...
- ali kako? ja je vučem napred, ona vuče nazad???

(pokažem joj kako da kuci blago pogura guzu, i kad se kuca pokrene prema napred, da je onda pomazi po glavi, i gle, deluje! i u tom trenutku izgovaram epohalnu rečenicu koje tek kasnije postajem svestan)

- svaka kuca je onoliko pametna, koliko je ti naučiš. koliko se potrudiš oko nje. pametna kuca se ne kupuje nego se stvara. ona je slika truda koji si ti u nju uložila.

dete odlazi a ja nisam siguran da me je slušala baš do kraja, zastaje na svakih par metara da pogura kuci guzu i deluje zadovoljna što je naučila taj mali "trik", to je njena nova igra za danas.

ostavljam ih da usavršavaju "zajedničku šetnju", trčim još tih 6-7 minuta do kuće, i razmišljam. jebote toliko sam pametan da još malo neću samog sebe umeti da shvatim! zar svako dete nije onoliko vaspitano koliko se roditelji potrude? zar nije svaka veza onoliko dobra koliko se dvoje u njenu korist odreknu nečeg sporednog? zar nije svaka porodica onoliko dugovečna koliko u njoj mlađi poštuju starije? zar nije svaki ulaz u zgradi onoliko uređen koliko ga stanari održavaju? zar nije svaki grad onoliko čist koliko ga prolaznici ne zasipaju đubretom? zar nije svaka država...
i tako dalje i tako daljeeeee

utorak, 26. kolovoza 2014.

nastavak

najbolje je da nastavim gde sam stao
predosetio sam da će "to" o čemu sam pisao u zadnjem blogu biti puno više trening nego trka, pa sam se tako i ponašao, tj odustao sam od te ideje.
ali, tek u poslednji čas!
te subote ujutru sam čak ustao na vreme, spakovao se, sve pripremio, i negde u podne kad je bio poslednji trenutak da krenemo, e tek tada sam odustao.
jednostavno sam shvatio da sam preumoran da bih uopšte trčao, a kamoli maraton pa još u sred noći.
jebiga, koliko god želeo da udovoljim tvojoj želji za putovanjima i druženjem, ovo neću uspeti da izdržim - sa tugom u glasu objavih loli, pa se istom brzinom raspakovasmo i vratismo auto u garažu
4 sata vožnje + 2 sata prijavljivanja i stajanja + >3 sata trčanja + barem sat opet stajanja i druženja + 4 sata vožnje nazad kući, ajmeeeee, pa i digitron bi se pokvario od tog sabiranja a kamoli običan čovek
nakon te odluke smo otišli na vožnju i sasvim lepim tempom odvozali par sati trkačkim biciklama, uz neverovatan osećaj vožnje autoputem, doduše u izgradnji
onih par radnika koji su nas belo pogledali, doviknuli smo "da isprobamo, dok je još uvek džabe!!!" i sasvim lepo su prihvatili tu šalu, odmahnuvši
u nedelju sam po vrućini išao da trčim 21km po nekim brdašcima totalno mrtvačkim tempom i završio taj polumaraton za sramotnih 1h50, PLUS sam usput zastajao da fotkam predele
pa ti vidi u kakvom sam stanju bio
u ponedeljak smo ceo dan nešto betonirali i malterisali, uveče naprasno odlučili da odemo na pešačenje i kolateralno izmaltretirali dva od naša 4 psa, vodajući ih dva sata po mraku do obližnjeg brda i jezera
jutros je pak bio neki sumanut dan na vidiku, ta neka sahrana školskog druga popodne, i rekoh što je sigurno sigurno da ja omlatim neki trening pre podne
nakon par poslova po kući to pre podne se pomerilo na podne, i tako odoh ja da trčim 21km tempa u sred dana po najvećoj vrućini, po užarenom asfaltu, baš interesantno...
plan je bio da nema plana, to jest, "idem da vidim, pa ću videti"
e što volim takve planove :-D

a sad trening
prvi km 4'22, rekoh ovo je iznad plana, definitivno
nadao sam se da sve to bezbolno prođe po 4'30, i da kažem JEEEEE
dva km za 8'40
neposredno pre toga sam razmišljao
ako bude 8'50, okej, to je po planu
ako bude 8'45, supeeerrrrrr
ako bude, nedajbože 8'40, oduševiću se i početi da jurim neki rezultat na treningu, i pući ću kao novogodišnji šampanjac
i eto ti ga prc, baš tih 8'40
ništa, pravim se ja da nisam video štopericu
a gde je i ponesoh, jeblo je nebo
onda sam pratio neke markere na 3.5km
one davne godine 2004. kad sam počeo da trčim, taj put sam podelio na deonice po 3.5km
tri takve su 10.5km, i dok se vratim, 21km okruglo
kad sam trčao maraton (na treningu, da, niste znali? sorry, bilo je to na blogu pre deset godina :-P ) išao sam dva takva "kruga", dva puta tamo-vamo
i sve prolaske sam kući prekucavao u excelu
imao sam stotinu tih istih treninga, sa prolascima po 3.5km...
danas je bilo 15'30, pa 30'47, pa 46'17
tu rekoh, 46 minuta do tamo, i 45 minuta nazad, to je 1h31 ladno!
jer je povratak nežno nizvodno, put prati rečicu koja kao što joj ime kaže nije ravna, jerbo da je ravna zvala bi se jezero, a ovako je rečica :-D
međutim noge su se same nekako kotrljale i mic po mic ja shvatih da ću ladno da se vratim u okviru 1h30
19-ti kilometar sam malo odmorio, jer sam imao previše "zalihe"
mogao sam taj, recimo, da otrčim za 4'20, i zadnja dva po 4'10, i to je to
međutim 20-ti jedva pretrčah za 4'12, brate neki umor me savladao, koraci postali teški
ne treba da napominjem da je na tom asfaltu bilo nekih +33 stepena i nigde senke
to je potvrdila i vaga jer sam na trčanje krenuo napunjen kao balon sa 68.5kg a vratio se sa 66.1kg
zadnji km sam kao nešto malo zagrabio nogama, nije mi bio problem da proizvedem snagu, ali sam osećao neko mućenje u glavi, u očima, počeo sam da se ježim, što je prvi i najglavniji znak toplotnog udara, opet ponavljam, jer usput nisam imao vodu
boli me dupe da je pijem, nego da se polijem, rashladim, to želim da kažem
mada dobro, da sam je imao, nešto malo bih i popio :-D
i tako, pretrčah preko polazne linije nakon 1:29:58, toliko sam bio srećan da je malo falilo da podignem ruke u vis kao da sam pobedio olimpijski maraton
eto, mogu još uvek
da u laganom tempu (početnom, koji prema sredini trčanja prerasta u običan normalan neobavezan tempo maratona, a pred kraj vrelog polumaratona postaje maltene maksimalan izdrživ tempo) pretrčim 21km i da ostanem živ, i još da sve to upakujem ispod sat i po.

e sad vas neću zamarati planovima za vikend jer ih toliko imam da ako bih počeo da o njima pišem, vikend bi prošao a ja ne bi završio pisanje! :-D

utorak, 19. kolovoza 2014.

među-post

to je onaj post koji pišeš dok se ništa ne gogađa.
nakon onog vikenda sa dve kratke ulične trke,

napao me neki nagon za biciklom.
i tako sam pičio na bicikli iz dana u dan
između sat-i-nešto i dva-sata-i-nešto.
ponekad nešto malo potrčao.
tačnije, bila su tri dana bicikle,
pa četvrtak ujutru trčanje popodne bicikla,
petak je bio samo bicikla, ovaj put umesto mtb-a izvadio trkačku,
subota je bilo trčanje 21km laganog tempa,
tzv Tempića, za 1h40, dakle to mu dođe ritam maratona 3h20.
nedelja je bilo trčanje 15km uzbrdo i odatle nadalje izlet.
malo fotkao malo se šetao nizbrdo kroz duboku travu,
po nekim šumetinama i tako, samo sam pazio da ne nagazim neku zmiju.
i posle kad sam se spustio u grad još malo kao potrčao.
ponedeljak je bio ceo dan sa nekim alatkama u ruci,
pravili neku ogradu, naručivali materijal, dovozili sa stovarišta, i tako.
ništa što bi imalo veze sa sportskim blogom :-)
danas ujutru 11km po najstrmijem mogućem profilu, 

ako kažem da nije moglo brže od 58 minuta onda vam je sve jasno.
popodne vožnja 64km po blago valovitom terenu,
bio sam umoran nakon posla i plan je bio da se vratim za 2h,
ali je potrajalo 2h02', jebiga duvao vetar :-P
planovi ne postoje.

ima neki trening-maraton u petak (??????) uveče,
pokušaću do četvrtka uveče da provalim koliko tačno je to trka,
a koliko trening. 
par puta sam se zajebao pa ne bih opet, 
naročito što je ovde uključeno dva puta po preko 4 sata vožnje autom.

petak, 15. kolovoza 2014.

pita od bulšita

evo koja je tema za danas.
nekoliko puta sam čuo nešto
o čemu nisam stigao pošteno da razmislim.
znate ono, kad neko nešto kaže,
vi to prihvatite kao njegovo mišljenje, iskustvo,
i sve se završi na tome.
ali već neko vreme o ovome zaista i RAZMIŠLJAM.
otud i taj pomak sa pukog prihvatanja na
potrebu da se nešto objasni i zašto ne, opovrgne.

"trčanje je učinilo da postanem bolja osoba". 


eto o čemu se radi.
da li je to mit, ubeđenje, zabluda, besmislica, glupost?

zašto nikad nisam pročitao kako je bilo koji drugi sport
ili bilo koji drugi posao učinio da neko postane bolji?
otkud ta fama samo u trčanju, i to ISKLJUČIVO kod rekreativaca?
zašto to kao papagaji ne ponavljaju SVI elitni maratonci, biciklisti?
bokseri, teniseri, balerine, karatisti, gimnastičarke?
šta tačno žele da poruče ti koji su navodno
"postali nešto bolje" nego što su bili?

prvi zaključak je jednostavna matematika.
ako si danas NEKO BOLJI od onog juče,
to znači da si juče bio GORI.
i to znatno gori, čim primećuješ dramatičnu razliku.

drugo, otkud znaš da je od trčanja?
pa niko, ko je počeo da trči, ne trči 24h na dan,
to je obično 2-3 puta nedeljno po nekih pola sata - sat.
i sad, onaj što je upisao književnost i uči 10 sati na dan,
i onaj što se zaposlio u rudniku i radi 10 sati na dan,
oni nisu postali Bolji Čovek nakon godinu-dve,
e nego si samo ti postao bolji čovek
jer trčkaraš svako drugo jutro oko bloka?

i onaj koji je udomio psa sa tri noge
i svaki dan ga izvodi tri puta napolje i neguje ga,
i razgovara s njim,
i kupuje lekove, specijalnu hranu za pse,
taj nije postao bolji čovek,
nego si ti postao jer si kupio dva para patika i deset šarenih dresova?
platio si ličnog Trenera sto evra!
uh jebote, dakle to zvanje Boljeg Čoveka može i da se kupi, ha?

ah da.
redovno ustaješ!
stičeš radne navike!
u 40-oj godini???
baš fino.

počeo si da se javljaš ljudima na ulici.
naučio si da kažeš izvolite i hvala,
postao si normalna osoba.
sa 40 godina?
ma fenomenalno!

pa Svet je samo čekao da ti postaneš bolji čovek, zaista.
e tek sad ova planeta ima neku vrednost,
razlog da na njoj boravimo.
čast mi je što delimo iste ulice,
mislim, sada, nakon što si TI "postao bolji čovek". 


a ja?

ja nisam postao bolji čovek.
eto, ja sam smrdljiva luzerčina.
jer verujem da se karakter ne menja baš tako preko noći,
činjenicom da si gumenjake zamenio šarenim patikama iz reklame.
ja mislim da papak uglavnom ostane papak.
da drkadžija ipak ostane drkadžija,
da se iz razmažene frajlice ta razmaženost ne može iscediti,
tek tako kroz znoj, nakon par krugova oko bloka.

i šta onda hoće ti koji nas ubeđuju da su postali bolji od samih sebe?
jedan od najboljih saveta u životu je da ne veruješ samoreklamerima.
jer su to najobičniji manipulatori.
(okej, ili pričicama u koje ne veruju leče neke komplekse)
svi ti koji pokušavaju da utiču na tvoje mišljenje o njima.
ja sam vredan čovek.
ja sam dobra majka.
ja sam uvek otvorena.
ja ti uvek kažem šta o tebi mislim.
ja sam ti najbolji prijatelj.
ne družim se s tobom iz interesa nego što te volim.

a da vas pitam nešto.
zašto ništa, ali ništa od ovoga,
nisam čuo od bilo koga, koga smatram Dobrim Čovekom?
a znam ih podosta, hvala bogu.
zašto svi ti dobri ljudi ćute, jebote???
zašto kažu "hvala", i posle se ne hvale kako su rekli hvala?
zašto mi kažu istinu, bez da mi napomenu kako mi govore istinu?
zašto mi nikad nisu rekli "ja ti ne govorim iza leđa"?

kako uspevaju da ĆUTKE ustanu svakog jutra u ŠEST-NULA-NULA?

mogu o ovome da pišem bukvalno deset dana bez prestanka.
ali ukratko.
kad bi se trčanjem zaista "postajao bolji čovek",
sva malena deca bi postala, i ostala, najbolji mogući ljudi.
jer sva deca trče od jutra do mraka.

dakle pliz nemojte mi više prodavati te gluposti.
da se hvalite time kako od juče više niste ljudsko govno,
nego ste preko noći postali krofna.
sramota je, baš je sramota. 

zaista...

utorak, 12. kolovoza 2014.

9 + 5 + ihahaj

okvirni planovi, i promene planova, to mi je valjda uža specijalizacija
ovog vikenda sam skockao jednu "trku od koje nisam ništa očekivao", sa treningom Dužine
uslovno rečeno dužina jer ono što drugi trče kao Dužinu obično predstavlja moje prosečno trčanje na godišnjem nivou 
počelo je još u petak, nekim koncertom u Pančevu
(pošto je ovo sportski blog neću se previše zadržavati na muzici)
nakon spavanja sam u subotu ujutru otišao sa starim i proverenim sparing partnerom na jutarnji džoging, to jest obilazak Pančeva, i stvarno smo napravili lep kružić po gradu i uz reku Tamiš
jednom davno sam tako trčkarao ujutru pa sasvim lepo otrčao večernju trku, rekoh, ko zna, možda opet upali?

i tako, bez apsolutno ikakvih ambicija sam stigao na trku u Kanjižu
koliko se sećam prošli put sam ona 3 kruga po 3km trčao po 11 minuta, ili je možda samo takav bio plan a ja sam ga omašio, više se ne sećam
ove godine je plan bio da se po onoj vrućini ne raspadnem, da trčim bilo kojom brzinom, i ako je moguće da usput ošacujem ko od konkurencije mi je u blizini, ne bih li ipak za uspomenu uzeo makar ćupić za treće mesto u kategoriji
sponzor je fabrika crepova i onda oni naprave te pehare kakvih nigde drugde nema
i bude to tako kul za uspomenu
ove godine su nam pak davali brojeve u boji, pa je svaka kategorija imala svoju boju, a malo se sve zbrkalo jer su napravili (kako sam čuo) kategorije na svakih 7 godina
ovaj što je pobedio je par godina mlađi od mene i specijalista za te kraće trke, a ja nekako u zadnjem krugu dobih ovog na kraju Trećeplasiranog, da l što sam ja ubrzao da l što je on usporio nemam pojma
mislim da sam krugove išao tu negde oko 12 + 12 + 11 minuta, nisam nosio štopericu, verovatno je prvi bio bar malo ispod 12 a zadnji bar malo preko 11 minuta jer sam ubrzao tek negde pred polovinu kruga
kad kažem krug mislim na neki kljakavi trapez zbrčkan od nepravilnih ulica
odmah posle cilja smo se na brzaka istuširali iz flaše pored auta, malo se muvali oko bine gde je već počela svirka, i jurnuli u tu neko selo gde je u toku rock vikend festival
kome god sam čak i od vojvođana pomenuo taj Orom, niko za njega nije čuo
a Lola i ja, ih, nisi čuo za Orom, pa to ti je čuveno mesto!
čuveno samo nama jer smo pre desetak godina išli biciklama iz Beograda do Subotice, i zalutali upravo tamo

tj išli smo od moje babe sa Mirijeva, pa smo morali da hvatamo tu desnu varijantu preko Pančeva i dalje ko zna kuda
tek tako se pogodilo da je pao mrak upravo kad smo stigli u taj Orom pa više nismo mogli ni kartu da gledamo, ali nam nije ni trebala jer su se u daljini već videla svetla Subotice
i eto tako posle 10 godina opet nas u Oromu
muzika je bila odlična, razglas više-manje, atmosfera takođe odlična
i umesto za Novi Sad gde sam trebao u nedelju da trčim dužinu sa društvom, odosmo tu u neko skroz bliže mesto da prespavamo kod prijatelja, koji su nas pozvali na sutrašnju trkicu od 5km
za koju naravno nismo ni znali sve do završetka trke u Kanjiži
tako je ispalo nešto totalno neplanirano, da ću u dva dana da trčim večernju trku od 9km pa zatim podnevnu trku od 5km

malo sam se brinuo za ložu, ali je preživela
prvo je neko rekao da će na toj trci od 5km da se trče 4 kruga od 1250m, i da će tu biti dosta nekih začkoljica, i ja sam shvatio da će to biti maltene kao Kros 5 mlinova, što mi je odgovaralo obzirom da mislim da po takvoj podlozi imam prednost u odnosu na ovu mahom "asfaltnu" konkurenciju kolega maratonaca

međutim ćorak, imali smo 50m po travi i pretrčavanje preko dva limena mostića i to je sve, ostatak je bio najobičniji asfaltni pravac od 500m da se trči tamo-pa-nazad
e sad je već bilo puno lakše u odnosu na juče
obzirom da ja tako treniruckam skoro svaki dan-za-danom, što je naravno bespotrebno i beskorisno za sve OSIM za ovakve situacije, računao sam na to da će moje noge ipak biti u boljem stanju, u odnosu na noge konkurencije
i baš tako je i bilo
sa starta sam krenuo i svo vreme na 20m pratio onog od sinoć koji mi je u trci na 9km, negde na 5-om kilometru bio 300m ispred, a ovaj pak s kojim sam trčao sinoć do pred kraj, odmah je ostao i zaostajao sve više
to su dakle(m) te Saletove nogice, koje tako mogu da se vrte iz dana u dan, u nedogled
da stvar bude zanimljiva, da je trka trajala još samo pola kruga delovalo je da bih stigao i ovog prvoplasiranog dečka
na okretu mi je u prvom krugu bio 100m ispred, u drugom krugu 120m, u trećem opet 120m, i u četvrtom 100m što je do cilja spalo na 70m
ali nema veze, i drugo mesto mi je bilo sasvim dovoljno, jer mi je na startu cilj bio da uđem u 3, dakle mišn komplitid
nakon svoje trke sam trčao jedan krug sa Lolom, njen poslednji, pa sam onda trčao 2 kruga sa prijateljem koji je završavao triatlon, i usput da mu se bar malo odužim za ono prenoćište, i na kraju sa drugaricom odoh na još 5km rastrčavanja i ćaskanja, ne što mi se trčalo, jer mi se (nogama) uopšte nije trčalo, nego eto, da joj pravim društvo
u međuvremenu su Lolu zavrbovali za sprint-štafetu i našli joj biciklu i kacigu, pa je tako i ona imala neplanirani dodatak i malo se podsetila kako izgleda jurcanje na trkačkoj bicikli na koju je ove godine sela samo par puta

to jest kad su čuli da je 8 puta bila državni prvak "na cesti", maltene je došlo do otimačine oko toga u čiju će štafetu da je prigrabe
posle toga još jedan poslednji juriš autom, ovaj put nismo ništa prepuštali slučaju i okolnostima kao juče kad stigosmo u Kanjižu u poslednji trenutak, tako da smo spičili autoputem i uštedeli barem sat vremena
dovoljno za pivo i neke ogroooooomne pljeskavice koje je Lola naručila, ali ako njoj nije bila prevelika, ne ide ni da se ja žalim na svoju, iste veličine
i tako, bio je to jedan podosta jurišnički vikend
u ponedeljak kao oporavak 1h15' tempa na bicikli i popodne-uveče 3h šetnje sa psom do tu jednog jezerceta na brdu, baš smo se lepo proveli

utorak, 5. kolovoza 2014.

možda

i tako je jedna priča počela skroz spontano, naivno
reče Lola, ajmo da se provozamo do one raskrsnice preko pruge, da vidimo da li tvoje patike (ove što trenutno stoje na coveru) još uvek vise gore na žici, ili ih je skinuo Onaj koji je skinuo i prve
ajde, rekoh ja
i nekako je predveče počelo da grmi, i dogovorili smo se da ja skoknem tih desetak kilometara (i nazad) a da ona ode do grada drugim pametnijim poslom


uzeo ja kačket, uzeo i šuškavac i stavio ga na gepek od city bajka
rekoh ono, ako baš dođe do tačke da koža počne da mi prokišnjava
inače dok ovo kucam ide mi workin & steamin, onaj dupli (po moderno 2-u-1) crveni album majlsa dejvisa, tek da napomenem


negde na pola puta, počela je kiša
pravio sam se da je ne primećujem
taj trik pali do određenih granica
kao što možeš da ignorišeš mangupe dok ti dobacuju, ali već kad te prvi pljune ili udari, to prosto ne možeš da ne primetiš
prebacio ja već odavno u drugu od tri brzine, kao nešto jurim
prva brzina je, kad onako živahno okrećeš pedale, negde za brzine oko 20 km/h, druga je za 25-30 km/h, tako su malo grube razlike, a treća je za preko 30 km/h


ne vredi, stanem uz bankinu
navučem taj šušakvac, e sad ću bolje da uspem u životu, osećam se kao neko povrće u plasteniku
i onda je krenulo
kiša je prerasla u pljusak, a grmljavina se nekako približila
ono, privila se uz mene, srce moje neurotično


dođem napokon do odredišta, jao miline, moje patike vise na žici!
e sad treba to slikati, kiša se pojačava i na granici je da je nazovem pljusak, mada su moji kriterijumi poremećeni jer kišu uglavnom zovem kišica, pljusak zovem kiša, provalu oblaka zovem pljusak, a poplavu i nebo-se-otvorilo-do-jaja zovem pljusak
tako nekako
pokrijem se nekako šuškavcem kao šatorom i opalim par slikica
sva sreća da sam u zadnji čas odlučio da ipak ne nosim mobilni, nego ovaj neki low budget (kao pesma od kinksa, beše?) foto aparat


e tad je već počelo nekako previše da prašti
znam ja fiziku i matematiku
zvuk putuje 340 metara u sekundi
kad grmne, pa ga čuješ za onoliko koliko ti je potrebno da napraviš tap-tap-tap tri koraka na trčanju, jedna sekunda, dakle puklo je na 300-350 metara daleko
ili blizu, zavisi da ili si optimista ili pesimista
eee onda je pucalo "na korak" od mene
trećina sekunde, dakle sto metara
paaaa, nije bilo prijatno


pljusak se pojačavao, sad je već voda bila šaku duboka po desnoj strani puta, magistralnog, sa obe strane, a po sredini je bilo onako, samo mokro, ali bez baruštine
ali nije mi bila frka da vozim bajk, jer su kola doslovno milela
a pojavio se i taj neki momenat poštovanja, ili opreznosti, nemam pojma
niko me nije "tesno" obišao
nego uvek ono skroz drugom stranom, debelo odmaknut od mene
niko nije svirnuo, kao da nikom nisam smetao
biće radije da je svako čuvao svoje dupe i bio maksimalno napet za volanom, pa nije ni imao vremena da svirka naokolo


pa puče negde još bliže,  

protresao mi se šuškavac onako kako membrana od woofera
uh jbt ovo je bilo blizu
računam, ipak je šuškavac od plastike
da je od gvožđa pa da se i plašim
mada, pre deset dana, roknu grom u onu banderu i zapali dve kuće, čuj bandera je od drveta, što sam ja sigurniji ovako plastificiran?
i onda sam stigao do nekog proširenja gde je supermarket i ispred mene su 4 auta skrenula na parking i tamo ostala


i grmnulo je opet, preblizu, i opet, i opet
a u guzicu
pa neće me valjda
a spremam tako dobar blog, ne bi bilo fer
eh da, nisam rekao
malopre je prošla jedna Hitna, pa za njom druga, i evo upravo je u kontra smeru nazad ka gradu prošla treća
ovakva glupost mi proleće kroz glavu
ko zna ko je nastradao
možda se u nekom selu neko dete igralo
možda se nije igralo, možda je potrčalo da potera ovce nazad u štalu
ne mora da bude dete, neka je i baba neka
ali je izašla iz kuće s razlogom


a šta ja glumim ovde?
išao retard da vidi da li je neko skinuo njegove raspadnute patike, koje je juče obesio na neku žicu
pa da ima boga, prvo bi njega ubio, mislim mene
i sad razmišljam, zamisli da me stvarno rokne, jer sam bukvalno jedina budala na putu, svi auti su negde stali, zastali


toliko pljušti da mi one ogromne kapi udaraju po kapuljači, skroz me zaglušujući, to je neka divljačka buka, neki rafalni užas
i zamisli tu situaciju da neka četvrta Hitna treba da dolazi zbog mene, umesto da pohita da spašava ljude koji ičemu korisnom služe na ovoj planeti...


vozim dalje, totalno sâm
sad je već pedalj vode uz bankinu, a celom širinom puta je minimum 5cm
prođe jedan auto, zaprska me tom silnom vodurinom, po nogama, po licu, po obrazima i stisnutim usnama, i ukapiram da je ta voda dole na asfaltu mlaka!
koliko god zavaravao osećaj tog nevremena, vukao te da misliš da se radi o nekoj hladnoći, eto, taj mlaz je delovao nekako topao, prosto kao poljubac


nastavljam dalje smešeći se
poljubac
i tada, onaj naj trenutak
bljesak, tu negde neverovatno blizu, i prvo osećam neko žarenje odozgo po šakama, kao da me je neko dodirnuo nekom žicom iz koje udara struja, i tek nakon sledećeg delića sekunde GRRMMMMMMMM!!!!
jebote udario me grom
ovo već postaje nerealno


ništa, nema povratka, kuća mi je ispred, imam još tri kilometra
prelazim u levu traku od dve iz mog pravca, i idem skroz uz levu ivicu
naime sa te strane su ulične svetiljke, i nekako se ispod njih osećam zaštićen
vozim tako i razmišljam, jbg ako hoće, udariće me
nema veza sa svetiljkama
shvatam koliko je sva ta naša "sigurnost" više stvar ubeđenja, nego nešto realno
sigurnost ne postoji
možeš samo da se *osećaš* siguran, ili nesiguran
to je otprilike sve
sva filozofija


približim levu šaku očima, onako u brzini, pogledam da li imam neki trag od onog žarenja, ne primećujem ništa
da te nešto spalilo, već bi se odatle pušilo, ne budali - kao da kažem samom sebi i počinjem da se smejem


još jedan auto parkiran na benzinskoj
prolazim pored njega i pokažem mu širokim pokretom rukom, onako preko glave, come on!, hahahha, ako mogu ja možeš i ti
bog te pita šta je mogao da pomisli videvši ludaka na bicikli koji kroz vodu 10cm duboku seče kao gliser i nestaje u daljini
i da, puklo je još najmanje dvadesetak puta, sve tako u 100-200m daljine
najgore je ono kad te zaslepi, pa prasne samo delić sekunde kasnije


dolazim na poslednji semafor, nema, crvenog, zelenog, nema svetala
CRKO SEMAFOR!!!!
ugasila se planeta, a ja vozim i dalje
opet počinjem da se kliberim, onako ludački
baš ima nešto lepo u tome kad si tako malo lud
dogodi ti se svašta što ti se inače ne bi dogodilo


ludi pišu blogove, ludi pišu neverovatne priče, ludi na neki lud način ipak inspirišu one malo manje lude, pomeraju im granicu razumnog i logičnog
"ako je onaj ludak preživeo, dakle mogu i ja"
i posle će neko da mi prigovori kako mi je poveliki ego
jok tebi će da bude
hajde napravi slalom između sto munja, sve u sto metara levo ili desno, prođi biciklom kao gliserom putem uz koji se parkiralo tridesetak automobila i unutra se sto ljudi trese i moli, imaj više struje od gradske rasvete, pobedi sve što se te večeri moglo pobediti


uđem u dvorište, sav hepi što sam eto doživeo to što sam upravo preživeo, i odmah siđem u podrum da pronađem onog od naša 4 psa koji se najviše plaši grmljavine
zagrlim druga, i prvo njemu sve ovo ispričam
natenane
pomazim ga poslednji put, objasnim mu da sve to nije ništa strašno, i odem da iscedim sve sa sebe pre nego što uđem u kuću


a sutra ću da budem posran, zato što svaki dan nije ovoliko zanimljiv
jutros sam uradio dva tretmana, jedan curi koja je pola brazilka pola portugalka, a drugi curi koja je pola japanka pola francuskinja
a dovela ih naša zajednička drugarica koja živi u parizu
tako sam valjda iscedio negde oko pola svih svetskih mitisera


pre nego što sam završio, 

pustio sam im jednu stvar od ibrahima maalouf-a 
da mi objasne o čemu se radi u tekstu
poprilično čudna situacija, da maalouf trešti u centru valjeva, u izlogu još uvek stoji jedan preostali poster stray dogg-a od prekjučerašnjeg koncerta, ja ne znam francuski one ne znaju srpski, i slušamo maalouf-a, muzika uvek poveže nešto što deluje nemoguće povezati


pa sam posle toga šišao travu u dvorištu, pa sam išao po stovarištima da tražim neke određene armature, pa sam išao na trčanje od 10km gde sam napravio 50 sprinteva po 100 metara, šta god nekom neupućenom mogao da znači taj detalj, i tako, bio je poprilično frenetičan dan


a majls dejvis piči i dalje, na ripit
i valjda je došla struja u onaj semafor
i valjda su svi oni što ih je vozila Hitna, prva druga i treća, koliko-toliko ok
i valjda su svi oni auti nastavili dalje i stigli gde su krenuli
i valjda je onaj moj najplašljiviji pas zaspao
i možda ću sad i ja moći mirno da zaspim

možda