ponedjeljak, 31. prosinca 2018.

342(2)

Znate li vi da sam ja nešto očito pobrkao jer je nakon objavljivanja bloga gore opet pisao isti broj. Kakva simbolika da nešto pokušavam a da sve stoji u mestu. No dobro. Ima i dobrih vesti. Promrdao sam. Kako je dan odmicao sve sam lakše hodao po kući pa sam tako došao na ideju da pokušam sa nekakvom šetnjom. Ništa spektakularno nego 4 km za sat i po sa dosta stajanja pred izlozima. Ne pamtim kada sam zadnji put to radio i da vam pošteno kažem ništa nisam propustio. Popio sam lijek (* guglova tastatura prepravlja reči u hrvatski kad pišem onako klizajući prstom) za bolove kao i duplu dozu onog za smirenje tj da kažem opuštanje pa ću svakog trena tresnuti u duboki san. Nadam se da me ni vatrometi neće probuditi. Kada ću biti sposoban za prvo ćopavo trčanje nemam pojma no dobro, neka stvari idu nabolje pa onda i ne moraju žuriti. Laku noć i sretna nova svima koji ćete je dočekati a valjda će stići i nama koji ćemo staru ispratiti ovako komirani.

342

piše da imam 341 blog u ovoj godini pa otud naslov u vidu rednog broja.
shodno promenama raspoloženja na servisu Bandcamp nekad pretražujem tag #americana a jutros evo female fronted metal.
kad mi dupe miruje barem srce nek poskakuje.
neka kamerna atmosfera bi me dotukla.
mada kako dan prolazi sve mi je privlačnija ideja da opet pustim plejlistu Marisse Nadler i onu samoubilačku depresivu.

ono što je trenutno važno je da...
da sam gladan, jebiga!
a hteo sam o nečem drugom da pišem.
hajde pretrpeću se malo.
važno je da je meni danas drugi januar. 02-01-2019.
jer sam planirao da trčim do 31.12. i da nakon toga jedan dan pauziram i samo žderem i pijem, i da od 02.01. krenem sa prvim laganim džogingom onim mojim zaštitnim znakom od sedam minuta po kilometru.
ajd baš nije sedam ali teško da bi bilo i čitavih stratosferičnih šest.
i tako, obzirom da se polomih dva i po dana i 71km pre planiranog kraja, juče sam prespavao život a danas se ne uključujem nazad u njega iako je došao taj Drugi Dan.
a šta ćeš.

hvala svima na pomoći, sva sreća pa poznajem iskusne maratonce, bicikliste, farmaceute, fizioterapeute, svako je imao poneki savet a zanimljivo je da sam od svih koji su zaista stručni čuo vrlo malo varijacija u savetima i da je uz male finese uglavnom sve zvučalo slično.
naravno da je svako znao najbolje iz onoga što mu je specijalnost a meni je bila čast da se iko pozabavio mojim problemom i bio toliko dobar da mi pokuša pomoći usred ove pretpraznične gužve kada je svakom normalnom ipak porodica na prvom mestu.
ne bih ja bio ja kada ne bih smetao u najgore vreme.

ko zna, možda do kraja dana napišem i 343-ći blog.
možda zaređam da pišem blogove dok ne stignem do 365 obzirom da nemam ništa zanimljivije na pameti.
pa kad već nisam zaokružio kilometre na 6000 onda bar da doteram godinu do 365 blogova.
šalim se naravno.

nedjelja, 30. prosinca 2018.

5929

i sve je išlo lepo i po planu.
imao sam 12 dana za približno 400km i na svaka tri dana sam odvalio po stotku ukupno, pa i malo više.
onda sam počeo zadnji mikrociklus i u podne bio na -82.
plan je bio da otrčim jedan kružić tu na brdo i nazad od nekih 18km, pa da spadnem na 64.
znao sam da je najgore prošlo, najveća gužva na poslu i najteža trčanja.
ostala bi mi nedelja (danas) i ponedeljak (sutra) koji bi bio zadnji dan izazova i mogao bih da se premorim koliko god hoću.
tako da me tih 64 u zadnja dva dana uopšte nisu plašili, obzirom da sam i umorniji već trčao po 40 dnevno.
i sinoć se desilo nešto, prekopiraću status sa fejsa jer tamo sve obrišem nakon par dana pa će ionako jedino na blogu ostati, kao i sve drugo.

"Naizgled bezazlen pad na 7km od kuće prekinuo mi je popodnevno trčanje juče. Zapeo sam za komadić betona koji je iscurio iz mešalice, nisam video, već je bio sumrak. Par dužih sporih koraka u pokušaju da se izvučem, pre onog zadnjeg koraka kada već pružimo ruke pred sebe i zagrlimo planetu kao najrođenijeg. Kad sam zakoračio poslednji put gotovo me je onesvestio bol u kuku/vrhu zadnje lože. Nisam mogao da se pomerim čitav minut, doslovno paralizovan bolom. Još su iz najbližeg dvorišta dotrčala i neka dva psića i počela da laju, rekoh eeeejj breee drugari nisam vam ja opasan :-)

Prepipao sam se malo, pokušao sam da se istegnem, da odredim šta je puklo. Bol se proširio i spolja preko kvrge butne kosti pa sam shvatio da nisam povredio nikakav mišić ni tetivu nego da je sve došlo od ugnječenja živca takozvanog išijadikusa. Prvi poziv telefonom je usledio posle tačno pola sata, eto koliko mi je trebalo da dođem sebi.

Godina mi se tako završila sa pretrčanih 5929 km. Da sam sinoć stigao do kuće, za nedelju i ponedeljak bi mi ostalo još samo 64km (do šest hiljada) što bih otrčao više nego rutinski, svejedno iz koliko puta, da li kao 15+15 pa 15+19 ili kao 22 danas i 42 sutra, onako "za kraj". Sedam dana odmora kažu, pa onda terapija. Čarape sam navlačio sedam minuta i triestri sekunde, pa ovo je divno, dan će mi brzo proći."

Dakle godina se završila tu gde se završila, i tu pomoći nema niti će biti.
Osim da shvatim da brojke nisu važne.
Bolje da sam počeo da radim neke vežbe za trup sa pilates loptom ili da sam na nešto pametnije trošio te silne sate i korake.
Proteklu noć sam odvratno spavao jer se nisam ni setio da popijem neki lek a dejstvo alkohola je izgleda ipak slabije.
Zato mi danas već u 17h pada glava i peku me oči.
Na savet brojnih prijatelja sam se nagutao raptena i diklofena na gornjoj granici dozvoljenog ali ovo i dalje boli sve više.
Popio sam i taj famozni bensedin po prvi put u životu.
Prvi utisak nakon tri i po sata - ne deluje.
Na osobne probleme još i povreda i eto dobitnog recepta za još dublju depresiju.
Sanjao sam neke neverovatne ludosti, u onih par puta po sat vremena koliko me je uhvatilo.
Nakon tuširanja sam shvatio da mi godi toplota pa sam obukao neoprenski šorc. 
Nisam trebao jesti kikirikija ni oraha, afrodizijaci nikad nisu bili dobro društvo kompresionim gaćama. 
Pokušaću narednih dana da lupetam nešto da blog ne zamre iako potrčati usporo neću.
Ko zna možda me na bicikli neće boleti (samo se nadaj, majmunčiću).

četvrtak, 27. prosinca 2018.

jen dva tri

uohooo
pozvao me rođak koji poslom često putuje po bližoj okolini, da me odbaci autom do brdskog područja, kao što i uradimo par puta godišnje
nesreća u sreći je što sam od 11 morao na posao, a sreća u nesreći u sreći je što smo umesto u 8 krenuli pet minuta ranije, i što je on po vijugavom uzanom i propalom asfaltiću uspeo da me dopelja na 800m nadmorske uz prosek od 40 km/h, delimično zahvaljujući i okretnoj fijat pandici
kažu da se nizbrdo i govno kotrlja a meni je baš dobro krenulo
kad sam video koliko sam govno čak sam pred kraj odabrao malo lakši ali kilometar duži okolni put i tako pretrčao 22km i stigao na vreme na posao
znao sam da najkraćim putem imam 21km jer sam i odlazak autom snimao na stravu jelte
ovo tipkam iz auta nakon još 8km sveže upisanih pred polazak na jedan koncert, a nadam se i da ću večeras nakon kupovine karata uspeti negde po beogradu da pretrčim još 10ak km
nakon jučerašnjeg kiksa sa samo 23km danas sam upisao 1+23+8 pa sam se malo vratio iz minusa
zato ću sutra to da platim s kamatom jer me čeka još teži dan na poslu

srijeda, 26. prosinca 2018.

umro jesam

dan je počeo odlukom da ipak odem na trčanje, ako je ovo u dupetu išijas još uvek nije strašan.
onda sam se nažalost predomislio i presvukao u malo deblje trenerke, sa idejom da odem biciklom malo izvan grada pa dalje na pešačenje.
malo izvan grada sam shvatio da ipak mogu da trčim pa sam u stabanim patikama i širokoj trenerci krenuo lagano trup-trup i otrčao do krajnje tačke tog puta kojim često idem tj do hidroakumulacije, tamo se malo istegao i opalio par fotki pa se trup-trup vratio nazad do bicikle.


ukupno sam pretrčao 11+12km što je dosta manje od "obaveznih" 29 koliko mi treba svakog dana da bih izašao na 6k do kraja godine.
no rekoh da je to sve u zoni lakog nadoknađivanja u zadnja dva dana godine.
nakon toga sam otišao na posao neko skraćeno trudničko radno vreme no bez obzira sam se vratio polumrtav i nakon još jednog ručka shvatio da bih čak ako bih i pokušao da ikako pređem tih 6km manjka to bilo bukvalno po 7 minuta ako je i sporije.
rekoh bolje da se pričuvam za sutra.
jer sutra u izgledu imam 1) puno zanimljivije trčanje i 2) dosta duži dan na poslu, zbog čega će 1a) to trčanje do kvaliteta da ima samo egzotičnost ali će opet biti dosta kraće od "potrebnog".
pa će mi se tako manjak uvećati, ako to tako može da se kaže.
šta bude biće, silovati ništa neću, pa šta bude biće, kako već rekoh.

utorak, 25. prosinca 2018.

umro nisam

sad vi mislite da sam ja umro, ali nisam.
umesto da sednem da pišem blog ja sam otvorio vino pa posle toga otišao po kiši da otrčim još dva kilometra pa se vratio još jednom večerao i zaspao.
šit hepnz, čak i na badnje veče.
nisam nikom čestitao božić, nekako mislim da je ionako previše tog čestitanja pa ne bih još i da dolivam ulje na zejtin.
tako sam juče napravio mali štuc u nabijanju ludih kilometraža pa sam jedan dan onako rutinski "odradio" i koliko vidim pretrčao tačno ona 33 potrebna kilometra koliko mi je i bio plan otkako sam se prihvatio izazova.
za sada sve ide po redu.
ne žalim se.
kažu da na božić uvek treba nešto započeti, barem ovi pravoslavni tako kažu.
pa kad zakasne 13 dana nije čudo što im se sve nešto radi odjednom, treba nadoknaditi.
i tako.
ja nemam šta da započinjem, a imam i neki čvor u dupetu koji nije ni istegnuće ni išijas ni udarac ni ništa, samo me boli gluteus na jednom mestu kao da sam sedam dana sedeo na kamenu i nažuljao ga.
trt.
možda sam i juče malo nagrabusio od hladnoće jer je bilo jako vetrovito a onih desetak stepeni od prethodna dva dana su se u trenu pretvorili u ledeni severac koji je donosio čak i poneku pahulju na brdima iznad grada.
odmah da se razumemo: ako bih osetio nagoveštaj neke povrede ne bi mi padalo na pamet da stisnem još 3-4 dana samo zbog nekog broja kilometara.
bo-li-me-du-pe.
izvinjavam se na psovci a ko god je vernik on će danas praznovati pa će ovo čitati tek sutra tako da mi je unapred oproštena prostačka reč na božić.
a opet po onoj narodnoj da sve valja po malo započeti, eto ako na božić izgovoriš tu reč d-u-p-e onda do kraja godine ima šanse da odvališ neku puno sočniju psovku.
(upaljujem excel)
a-ha...
sa jutrošnjih 19km sam stigao na 5805 i ako bih popodne pretrčao samo 15km ostalo bi mi 180 za 6 dana i to mi odjednom ne deluje mnogo.
verovatno ću morati sebi da ostavim pozitivni split (razdel na english) ako bude bilo malo više posla u sredu-četvrtak-petak a možda čak i u subotu, jer bih verovatno morao malo da se prištedim, pa da pokušam da nadoknadim u nedelju i naročito ponedeljak.
uvek imam u nekom ćošku glave onaj januar pre dve zime kada sam poslednjeg dana Strava Distance Challenge-a pretrčao 75km iz 4 puta.
a čak sam mogao i više nego mi je delovalo bolesno.
došao sam kući sa zadnjeg trčanja od 20-ak km i večerao i bukvalno su mi noge govorile ajde ludače stisni petlju odi još 25km zaokruži na stotku budi lud do kraja a ne samo luckast.
i nekako me mrzelo, nemam pojma.
75 mi je delovalo dosta.
kao kad u jednom danu zaradiš 1000 evra i neko kaže e ajde ostani još dva sata evo ti još 200 a ti mu kažeš aloooo zemljače idem kući da večeram i da pustim dr hausa ne interesuje me tih tvojih "još dvesta".
pa zato kažem, koliki god zaostatak da mi se pojavi, verujem da zadnjeg dana mogu da postignem, naravno pod uslovom da me ništa ne boli i ne zateže.

nedjelja, 23. prosinca 2018.

hrabri i jaki

Divim se svima koji zaista treniraju. Svaka čast. Nekada sam i ja imao motivacije za to. Valjda mi je život bio lep, sit, donekle nezanimljiv, ali pretežno ugodan, i mogao sam da se skoncentrišem na to koliko ću puta koliko kilometara po koliko minuta. Trčanje je svakako poželjnije kada ga tako izvedeš da ti od njega zatreba odmor, a ne kada ti predstavlja odmor ili nekakvu terapiju. Juče je prošla zadnja epizoda Hausa gde on odlazi na rehabilitaciju odnosno lečenje. Ispratio ga je verni pas Vilson, to mu u seriji dođe onaj poslednji čitalac bloga recimo, onaj koji zadnji od tebe digne ruke.

Juče sam imao pakleni plan da uveče pretrčim PUNO više od neophodnog, i kada sam krenuo na trčanje noge su mi sasvim solidno izgledale. Par prvih kilometara sam otrčao pola minuta brže od uobičajenog ritma, a tek nakon desetak minuta sam uopšte primetio da sam zaboravio rukavice. Očigledno mi nisu ni trebale, a i malo veća brzina je bila povezana sa blagim otopljenjem. Kao i uvek na proleće kada svi dobiju "brzinu više".

Ne znam šta se dogodilo, ali nakon nekog vremena sam počeo da razmišljam o tome da okrenem nazad. Da li je to bila nesigurnost u svoje mogućnosti i malo zahtevan plan kakav nisam odavno imao, ne znam. U najavi sam kao minimum odredio 7.5+7.5km, a okrenuo sam na 8.1km jer sam od jutros imao mali decimalni manjak u ukupnom zbiru. Završio sam trčanje sa 16km, dan sa 17+16=33km što je tačno u potrebnoj zlatnoj sredini koliko bih morao da trčim do kraja godine.

Kao i uvek, ali uvek, ali UVEK kada sam pomislio da će mi snaga koju osećam danas odlično poslužiti sutra, došlo je i to sutra a ja sam se probudio kao krpa. To je već uveliko tradicija, očigledno. Nema veze. Snagom krpe sam se jutros prevukao preko najravnijih raspoloživih 21km i opet sebi ostavio dosta skroman zadatak za popodne, koji mogu samo prebaciti. Sva sreća da nemam nikakve obaveze glede brzine inače bih morao da se sakrijem u mišju rupu.

subota, 22. prosinca 2018.

dan armije

dok razmisliš prođe život.
hteo sam da trčim tri puta danas, ali sam se malo uspavao i izgubio pola sata - sat.
onda sam uzeo da dovršim neki posao pre užine, pa ogladneo pregladneo i izgubio još sat.
sada se češkam po glavi i gunđam zašto nije leto.
jer leti bih mogao na treće trčanje puno kasnije, pa bih sada otišao na drugo.
zimi, kad padne mrak, i spoje se i noć i baruštine i smog i hladnoća, to prestaje da bude normalno okruženje za trčanje.
ne volim kada mi nešto što tokom cele godine deluje kao uživanje, počne da izgleda kao samokažnjavanje.
trenutno je smog toliki da vam ne mogu ni opisati.
doslovno je sve obavijeno dimom, kao gustom maglom.
uvek je tako kada je južni vetar i nizak pritisak vazduha.
par puta u godini se dogodi da uopšte ne provetrim stan, radije ostavim miris kafe podvarka gela za tuširanje i mokrih čarapa, nego da pustim unutra najgušći mogući dim.
što se tiče brojki danas-sutra će se nešto možda i prelomiti.
do kraja godine imamo još celih 9 dana plus ovo veče.
a ja sam već nalupao toliko kilometara da mi do 6000 fali samo 303.
ako bih večeras pretrčao samo 15, kažem "samo" jer sam jutros samo 17 a ne uobičajenih 21, to bi značilo da bi mi za narednih 9 dana preostalo po 32km dnevno
eto do prekjuče mi je trebalo po 33 na dan.
svako odrađivanje unapred se isplati.
a sutra je i nedelja, pa možda konačno uspem taj plan sa tri trčanja.
o tom potom.

petak, 21. prosinca 2018.

izazoooovvvvv

dok mi dobro ide, podržavaću samog sebe.
kad mi ne bude dobro išlo, podržavaću onog drugog sebe koji minira ovog uspešnog.
najlepše je uvek biti na strani pobednika.
čak i kada luzer pobeđuje, ako se tako uopšte može reći.

nego gde smo stali juče:
u nekom trenu mi se učinilo da nemam snage ni za disanje, a kamoli za trčanje. 
nakupilo mi se nekog stresa i muke i prosto sam bio oduzet. 
i kao ajd da popijem kafu. 
i nakon nekog vremena pomislim možda bih mogao trčati. 
i krenem i "krene mi" i nastavim skoro sat vremena u mrak. 
(i tako bih mogao do kraja rečenice počinjati sa "i onda...")
prometan put ali dođavola sve kad nemaš ni gde drugde dok je ovoliki sneg i led. 
zato sam danas oprezniji. 
kuvaću kafu sat ranije, da me ne uhvati noć tokom celog trčanja baš.

jutros sam išao uzbrdo magistralnim putem ka moru i otrčao 10.5 + natrag. 
tako sam postigao da mi večeras i sutra treba samo 37km da bih prekrižio prvu 100-tku. 
ako popodne pretrčim dosta, čak ću se sutra malo i odmoriti za drugu četvrtinu!
treba jedno oko držati i na prognozama.
bolje je u lepim danima pretrčati malo više, pa se prištedeti ako najave ledenu kišu recimo.
a i sva ta matematika i princip spojenih sudova.
ako u prvoj četvrtini pretrčim (recimo!) 130km, to bi automatski u sledeće tri četvrtine smanjilo zadatak sa 3*100 na 3*90km i to je velika razlika.
mada je sve u nekoj sivoj zoni, ničijoj zemlji.
25km dnevno se može nazvati ništa, to možeš ujutru otarasiti i ne moraš ni ići na dva treninga.
a druga granica je negde preko 35km recimo, jer ako se umoriš od jutarnjih 20 itekako ti se neće trčati još 15 popodne, ili obrnuto.
a sve to između 25 i 35 je ni tamo ni ovamo.
ako si jak i mudar, izmuvaćeš nešto.

četvrtak, 20. prosinca 2018.

izazov?

pa ne znam baš...
izgleda da izazovi koje postavimo nogama, uglavnom počnu i završe u glavi.
sinoć sam iz nepoznatog razloga otišao na još jedno trčanje.
obzirom da sam ujutru imao 10,200 uveče sam se zaustavio kada mi je pokazalo 9,800m.
kad već imam 200m u banci, zašto trošiti noge.
jutros sam otišao na trčanje sa namerom da započnem neki lični izazov.
čak sam i sa dvoje prijatelja razgovarao o tome i pribavio neophodnu podršku.
izazov je, naime, na granici mogućeg.
sa jutrošnjih 21km imam ukupno toliko kilometara, da mi do 6000 fali 377.
elem ako bih večeras i u naredna dva dana pretrčao tih 77, koji km više koji manje, ostala bi mi još tri bloka po tri dana da u svakom pretrčim po stotku.
hmmm... to je u ovim zimskim uslovima i zimskoj odeći nekih 3.5 sata trčanja dnevno.
NIJE nemoguće ali, zavisi i koliko će biti posla narednih dana.
pognuto sedenje na dupetu koje je već trčalo dva sata nije baš bezbolno, a naročito nije drugo trčanje nakon toga.
leđa bolje da ni ne pominjem.
sedim tako sada kući i više mi se plače nego što mi se trči.
na stranu svi problemi i depresija koja vrišti za nekom boljom terapijom od samokažnjavanja.
ni muzika ne pomaže.
sinoć sam samom sebi rekao - ako ti buka i haos u glavi nadjačava muziku koliko god jako odšrafio decibele u slušalicama, onda si u velikim teškoćama dragi moj.
mogu pojačati do granice bola ali ne, misli su toliko bolnije da bez po muke nadjačaju buku.
lakše je istu muziku slušati kod kuće jer već sediš pa nema ko da ti iz glave stalno dovikuje da staneš i prekineš trčanje, i pređeš u šetnju.
a kad se ne obučeš u jaknu nego onoliko koliko je dovoljno za trčanje, više nema šetnje jer ovo nije leto nego zima burazeru i smrznućeš se kao grašak.
eto nekih 6-7 sati nakon pokretanja izazova već ozbiljno razmišljam da odustanem.

srijeda, 19. prosinca 2018.

ni kolj dan

današnji dan iliti svetog nikolu, standardnih 13 dana nakon normalnog kalendara, eto slavi i srpska crkva. naime srpska crkva misli da je danas 6. decembar.


"on je uvijek korak ispred, ti, stalno malo kasniš"
peva sara renar, kao da šapuće srpskoj crkvi.
jedan od ona 24 lajka na jutjubu je ponosno moj.
predivna melodija i odlični luka geček na gitari.

https://www.youtube.com/watch?v=q3BvchURh20

šta se to ne sme klati na "ni kolj" dan, nemam pojma.
ja sam jutros krenuo na trčanje pa shrvan nekim osobno-lično-personalnim problemima malo zastao na pola da vidim šta ću, pa se ipak vratio kući.
ovaj put je ispalo manje a ne više, jer sam na 500m od kuće video da mi piše 8.3km.
fuuujjjj, pa ne mogu manje od harukija, ne moguuuu.
kolika to može biti motivacija, kad neki šuplji balon od trkača pretrči svakog dana 10km a tebi piše 8300m kuku jada i bede.
naravno da sam produžio ulicom dalje pa se vratio polukružno da bih na kraju stigao do neverovatnih inkrediblnih 10200, e to je već nešto vredno pominjanja.
koliko ću večeras, nemam pojma.
najeo sam se nekoliko puta, problemi nisu prošli, kako osobni tako ni lični ni personalni, a mrak ume uticati i tako da skratim i tako da produžim trčanje kada uđem u neki zen, kako reče onaj što peče rakiju.
lako je njemu ehh

utorak, 18. prosinca 2018.

noć

dan je počeo pešačenjem od nekih 12km.
sneg i led, pa opet sneg i opet led.
po ravnom i nekako, ali na nizbrdici bogme čupavo...
a na popodnevnoj šetnji nađoh kučence!
pa sam ga doneo u rukama tri kilometra, a nisam poneo rukavice jer sam nameravao da se šetam s rukama u džepovima.
nakon tih par smrzavanja sam odlučio skroz neplanirano da dan bez trčanja ipak dobije nešto malo šlaga na torti.
kao da u torti ima premalo otrova pa je potreban još jedan sloj.
otrčao sam istim putem do mesta gde sam našao to štene, da proverim da u međuvremenu odnekle nije izmilelo još neko.
na ovim temperaturama bi teško ostalo živo i zdravo do sutra ili prekosutra.
srećom nisam našao ništa više.
ali sam se opet setio odog dosadnog harukija.
pa sam, obzirom da taj krug ima 7km, još malo produžio po gradu nekim obilaznim ulicama da bih namirio na 10.
nisam ni gledao na sat ali sam kod kuće shvatio da sam pretrčao 11km.
ma vidi ti njega!
10% duže od harukija, još kada bih zarađivao 10% više od njega...

ponedjeljak, 17. prosinca 2018.

sve je u glavi

Trčim jutros putem uz (tačnije niz) Kolubaru i u jednom trenutku počne da se probija sunce. Kao neka žuta fleka. Kao da se nebo upiškilo i da mu je malo prošlo na plavičasto-belu haljinu. A ona najgušća magla na dnu, po njivama, dođe tu kao neka čipkica. Zagledam tako prizor i uživam i ne mogu da se odlučim da li mi se više sviđa čipkica ili mesto gde se haljina stidljivo žuti. Kažu da slika govori više od hiljadu reči. Ali neću staviti sliku jer će svakom reći nekih drugih hiljadu reči, a ja hoću da u njoj svi vide upravo mojih hiljadu reči. Negde pred most i prelazak na južnu stranu reke dostižem ribolovca na nekoj smešnoj bicikli. Ja pod dva kila odeće i u nekim stabanim patikama neobavezno trupćem 10 km/h, on natovaren kao magarac zajapuren i umotan u 10 krpa šalova i kragni ide 8 km/h. Pogleda on mene, pogledam ja njega. Zdravo rekoh ja, zdravo reče on. Ovako je toplije, kažem ja, misleći na trčanje naspram bicikle. Pet sekundi pauze, idemo uporedo jer sam usporio. Ali ovako je brže, reče on. Pogledam ga još jednom, pogleda i on mene. On mrtav ozbiljan, ja mrtav ozbiljan. Ajd odo ja, rekoh, ajd, reče on. Ja 10 km/h, on 8 km/h. Brzina je u glavi. Njega nisam ni slikao, ta slika vam ne bi rekla ni stoti deo od ovih reči pa mi je bilo žao da trošim film u boji. 

Statistika kaže 18km uglavnom po asfaltu a kojim delom je bio čime prekriven to nikad niko neće saznati. Od svega je najgore kada se juče topio sneg na bankini i slivao preko cele širine pa se to zaledi i iz daljine izgleda kao zebra na pešačkom prelazu. Pa malo malo i staneš na tanak sloj leda, i nakon što ti se to dogodi stotinak puta kod kuće shvatiš da postoje neki novi mišići koje si od prošle zime nepravedno zaboravio.

nedjelja, 16. prosinca 2018.

tri-u-nedelji

jutarnji futing je bio malo brži od planiranog jer me je čekalo lopatanje, huh.
to sam podelio u nekoliko etapa.
popodne sam otišao na šetnju po bljuzgavici jer su rekli da će od sutra biti minus pa bljuzgavice više neće biti.
treba to iskoristiti dok još postoji.
kao što su rekli da će još malo nestati nafte na planeti pa valjda zato svi negde voze od jutra do mraka i samo toče toče toče benzin dok je još ovako jeftin.
ali pusti ti to, bljuzgavica je još jeftinija.
nakon večere (muesli!?) sam neko vreme terao sebe da izađem u hladnoću i na kraju sam šutnuo samog sebe u dupe.
plan je bio jasan i svaka promena nemoguća.
naime ranije u toku dana sam primetio da su u obližnjem tržnom centru nabavili mali bager kojim čiste parkinge i uličice, on to sve odnese na travnjak i već je napravio dva brdašceta.
obzirom da se tim počišćenim asfaltom oko celog tržnog centra može napraviti krug, i misleći da je tu negde oko 400-450m, odluka je bila naravno da tuda trčim.


imao sam nekih 50m po stabanom snegoledu u onim sitnim džombicama, i još toliko uličicom kojom izlaze auti međutim ovo nije beograd pa nema ni tolike gužve, u 20 krugova sam možda imao 4-5 bližih ali bezopasnih susreta.
i isto toliko sa pešacima kojima sam dotrčavao s leđa.
nakon nekog vremena sam shvatio da je krug oko 500m ipak, a kod kuće sam preciznom analizom ustanovio da sam u prvih 10 krugova pretrčao 4900m a u drugih deset krugova, nećete verovati, isto toliko.
imao sam 100m prilaska do ulaza na "stazu" a nakon 20-og kruga sam produžio još 100m dalje da bih kao pravi paćenik na gps-u ugledao magičnu brojku od 10.0 km.
trčao sam u nekim salomonkama za cestu/trejl jer nisam baš zamišljao neki ubitačan tempo trening, mada sam, priznajem, imao ideju da bih "malo brže trčao".
takođe sam bio u donjem delu trenerke i gore u nekom debelom duksu a preko njega najobičniji prsluk iz košarkaškog kompleta, pogodan zato što mu je džep tačno veličine telefona.
naime snimao sam na stravu a nisam nosio sat, ovako mi je lakše i imam taj korak manje da nešto spajam i prebacujem iz šupljeg u prazno.
sveukupno sam eto nakon dugo vremena na treningu (to je sve ono što nije trka) otrčao nešto brže od 9-10 km/h, jer sam nakon prvog slou moušn kilometra od 5.5 minuta ostale otrčao dovoljno brže da mi na kraju cener izađe oko 49'.
poslednjih nekoliko krugova se severna četvrtina staze opasno zaledila jer je sa te strane valjda duvao vetar a temperatura je od popodnevnih +1 spala na -3 po jednom odnosno -6 po drugom izvoru.
ja sam se bogme oznojio a dok sam došetao 200m do kuće ozbiljno sam se i sledio jer ovaj šalala duks baš i nije predviđen da bude naparen iznutra.
već prvi od "preostalih dana" decembra je jasno pokazao da ne planiram da ganjam nikakve okrugle brojke za ovu godinu nego sam pustio da inspiracija donese tu tešku odluku kako će mi preostale dve nedelje izgledati.

subota, 15. prosinca 2018.

sneg

sada ću da napravim priču od toga kako je pao sneg.
zamislite u decembru.
doduše pazi sad.
ako ja to dobro pamtim, zima i svako godišnje doba počinje tamo nekog 21-22-23 u mesecu martu junu septembru decembru.
dakle zima nije ni počela!!!
eto zašto je ovaj sneg skandalozan.
pada već drugi dan, napravio je opšte sranje u gradu i predgrađima, a dalje od toga tek ne želim ni da zamislim.
i još mi se slomio suncobran.
koji je u međuvremenu prekomandovan u snegobrana.
no na samom dnu gde je zabetoniran u ono kockasto postolje, bio je truo.
i cvrc samo se na tom mestu odvalio i još je od moguće 4 strane odabrao da padne ka kući.
pa smo tako imali kao u onim filmovima iz najgorih vukojebina "sneg do pola vrata".
ne do pola šije-guše-vrata nego do pola ulaznih vrata.
imam i sliku.
ali onda ne bih imao izgovor za ovih hiljadu reči.
tačnije kažu da slika govori VIŠE od hiljadu reči pa sada moram natipkati hiljadu i sto.
ne sto kao astal stočić nego sto kao stotinu.
nego da se pozabavim brojkama a to ne zbog brojki nego zbog onoga o čemu pričam kada pričam o trčanju.
koliko je neki izazov izazovan a koliko je besmislen.
piše da ove godine imam 5529 kilometara na trčanju.
od čega 44 trke.
dakle barem sam imao 50 dana treninga jer mi se osim trka omaklo još par nekih smešnih pokušaja ubrzavanja.
pre par meseci drug reče da ću nakupiti 6000 km no to je bilo malo optimistično, obzirom da sam u novembru izgubio dosta dana u putovanju i odmaranju pre i nakon maratona.
lakše je u pet dana otrčati 125km nego u sredini maraton a dva dana pre i posle toga jedva po nešto dvocifreno.
nije fer.
i sad gledam, ako bi se radilo o opkladi, prihvatio bih je.
ČAK I PO OVOM SNEGU.
jer u preostalih 16 dana pretrčati 471km, koliko je to?
29.5 kilometara.
ako bih se skoncentrisao na to, sigurno bih uspeo.
posebno jer se mesec završava u ponedeljak, pa bi dakle moglo u zadnja tri dana da se pretrči puno više i nadoknadi eventualni zaostatak.
setimo se samo onog strava izazova kada sam poslednjeg dana izašao 4 puta i pretrčao 75km.
da, sada mi deluje gotovo neverovatno, ali kada svakog dana "lupaš" neke veće kilometraže potpuno izgubiš osećaj šta je previše.
nakon dva trčanja treće, pa ajd i četvrto, čudna mi čuda.
ako bih u prvih 13 dana trčao prosečno po 27km, to lako ide iz dvaput, da se ne kvasim i presvlačim tri puta.
i u zadnja tri dana po 40km, to nije ništa.
planski pozitivni raspored, sa završnicom.
i šta sad?
da prihvatim izazov, ili da ga proglasim glupim kao i prošle godine, otrčim koliko mi se trči i jednostavno očitam stanje na prelasku u novu godinu?

petak, 14. prosinca 2018.

zima

postoji i pesma od zagrebačkog benda svemir koja peva "zima, o-o-o-oduzima, mekoću zemlji, i gipkost mojim koracima". a moja pesma ide ovako:

mokro. 
hladno. 
prosto kao da zimi imaš više neprijatelja nego leti. 
svakako ćeš trčati. 
ulice i putevi su sve uži. 
svako može da te isprska vodom i bljuzgom. 
da te satera u blato. 
vetar ti utrne usne umesto da ih prijatno rashladi kao leti. 
senka te ne zaštiti od sunca nego te zaledi. 
sve manje ljudi pronese osmeh. 
kao da ga zaborave na čiviluku kad izlaze iz stana. 
ako se zimi uopšte i unutra smeju. 
barem meni tako ne izgledaju. 
a mi, kao i patike. 
leti smo odmah nakon povratka spremni za sledeće trčanje, zimi se otapamo otkravljujemo sušimo i prosto kao da usput pomalo trulimo. 
lako je voleti zimu kada je čista, suva, kada gledaš sneg sa toplog radijatora ili zaštićen jaknom i dobrim čizmama. 
protrčavam pored ničijeg psa koji drhti. 
kažu da krzno štiti od hladnoće, da li su sigurni? 
dva bloka dalje drugi pas radosno trči u krug, smeši mu se tetkica sa povocem u ruci desetak metara dalje. 
ne greje krzno dakle, nego ljubav. 
i dom. 
i sreća. 
dok ti dušu zgreva makar i tračak sunca, imaćeš volje. 
kad je u tebi leto, zima ti ne smeta. 
ni bljuzga, ni vetar, ni smog. 
ni smrknuti ljudi. 
nećeš zimi odustati zbog blata, hladnoće, poklizavanja. 
nećeš odustati od življenja. 
nećeš biti jedan od onih tmurnih koji se nikada ne nasmeju.

četvrtak, 13. prosinca 2018.

lastiš

tako mi se nekako rasteže ovaj decembar, kao lastiš. nije mi ni odmor posle naporne sezone jer nisam planirao nikakav odmor osim onog jednog usporenog dana nakon maratona, a nije mi ni nekakav zalet u zimu jer sam umeo da se zaletim sa tri puta više kilometara. možda naredni dani nešto razreše, videću.

danas sam proveo sate na nogama, uz par kratkih potrčavanja pre podne i uz jedan onako klasičan jutarnji futing uveče. nakon toga sam se najeo onako klasičnog doručka pa sam shvatio da mi je dan prošao unatraške. tačno kada bih ga premotao kontra sve bi leglo na svoje mesto, dobro osim dve bele kafe pred spavanje.

u međuvremenu je moja morbidna pričica na fejsu dobila samo 4 lajka. moram početi da sabotiram tu preteranu sreću tamo. kao što imate one statuse gde se širi ljubav i umetnost, tako ja moram početi sa statusima "ideja je da se svetu pokaže koliko smo svi sebični i bedni, evo poslušajte sledeću anegdotu i nakon toga ovo kopirajte na svoj zid i tagujte svojeg najsebičnijeg prijatelja tojest onog od kojeg bi voleli da vas blokira kada shvati da je prozvan". i još na kraju stavim srce naravno.

za sutra je najavljen sneg pa ću videti šta će od te najave zaista i biti, i ujedno definitivno poskidati preostale "zimske" patike sa ormana. a mogao bih neke i da vratim gore do proleća, sve ove rupičaste i lepršave. možda se priključim nekom ličnom (?) vikend izazovu, hm? tipa koliko se može pretrčati u tri dana. mislim da sam se ipak skroz oporavio od maratona, već drugi dan me ništa ne boli i ne štreca. šteta što sam zaboravio te svoje "igrice" tipa ovoliko km ujutru onoliko uveče pa teraj pet dana ili dok god možeš. da li sam prerastao to i da li je prerastanje nečega dobra ili loša vest, det iz d kveščn.

srijeda, 12. prosinca 2018.

trening

jednom sam zaključio kako je svako trčanje "treniranje" a kako svaka bicikla nije, jer na trčanju ne postoje "junk miles" tipa pipkaš pedale i sediš i puls ti 80.
stoga katkad na bicikli, čak i na ovom city bike koji ima samo 3 brzine u zadnjem točku, često ubacim u onu najveću pa gotovo nikada na ravnom ne pređem 80 obrtaja u minutu i to pomalo liči na teretanu. uvek smo vozili 75-80 obrtaja kao trening snage.
tako sam jutros obavio to a popodne me je bolela glava od vetra na bicikli pa nisam znao šta se događa, a evo i grlo me malo grebucka. samo da nije ništa ozbiljno. ako bih već morao da odrobijam koji dan nekog virusa, ovo je najbolji tajming nakon što su se završili svi maratoni i sranja. ali ipak je bolje da to zakači nekog drugog blogera nego mene. koliko vidim svi su nešto slomili ili iščašili pa kad već leže umesto da trče mogu odležati i moj grip.
sad sam krenuo da pišem neke gluposti čisto malo da sablažnjavam narod po fejsu, ali neka ostane i ovde za svaki slučaj.

jednom prilikom mi je drug poklonio flašu rakije. čuvam je neotvorenu naravno, jer nisam baš neki za rakiju, obzirom da pijem samo kada sam žedan jelte. pa se plašim svega što je neprikladno tako u litrima jelte. zato sam čak i vino izbegavao i uglavnom pio bezalkoholno pivo, sve dok nekada iz nekog razloga (mislim da je union počeo da smrducka) prešao na obično pivo i ujedno počeo propadam kao maratonac i kao ličnost jelte. pa sam onda prelomio i već poduže nisam pipao ništa s tim promilima. neko vreme sam se sa tim drugom šalio kako će mi biti kum kada se sledeći put budem ženio, pod uslovom da prefarba auto u belo. na vino se vraćamo tako što sam sinoć rešio da priznam neke stvari na koje nikako sebe nisam uspevao da nateram, a cimerka mi je umesto da sakrije, donela još jelte. tako sam krenuo da tumaram gradom i završio nezadovoljan životom i shvatanjem da mi se dotični sve manje dopada jer se neke stvari razrešavaju prekasno jelte. ja idem, jer moram, godine život topi. tako je pevao čipi. i u tom nekom trenutku delimične neuračunljivosti sam pomislio kako nije nikakav problem uzeti onu flašu od nesuđenog kuma, pa se zaputiti ka najbližem tunelu jelte. jeste da bi me ispsovali putnici kojima bi voz ostao zarobljen nekoliko sati dok ne dođu forenzičari da me skupe usisivačem, onim za lišće i mulj, ali šta ću. jer niko ne želi da se probudi u bolnici bez obe noge otfikarene do kuka jel tako. to se legne popreko na šinu stomakom, kao u cirkuskim tačkama kada ti iz donje kutije vire prsti iz gornje glava a srednju odnesu negde izakuće. i tu mi se rodila jedna romantična ideja, saznanje, obzirom da sam ja pametnica i maštovit jelte. ispalo bi da mi nesuđeni kum nije bio kum, mislim zato se i preziva Nesuđeni jelte, ali bi mi njegova rakija bila kuma. tog dana kada bih se venčao sa gospođicom Smrti. nismo odredili tačan datum jer ne zavisi od mene, ali kada se razreše neke stvari obavestiću vas o nastavku priče. da li će imati tužan ili još tužniji kraj jelte. a gopro kamerica bi trebala stalno da stoji napunjena. samo da je glava ne preturi dok se kotrlja, to treba zakačiti na neki stub ili je bolja opcija uživo emitovanje na fejsu. zamišljam ljude kako u tramvaju bulje u amoled ekrančić i dernjaju se ustani budalo ustaj idioteeeee. a ja ne čujem jelte. a rakija zvaničnim glasom izgovara "proglašavammm vas venčanimmm". a voz svira kao ona debilna truba na startu beogradskog maratona. i ko je uopšte izmislio da smrt bude ženskog roda, muškarci jel?

utorak, 11. prosinca 2018.

21

da ne poveruješ! prvo sam mislio da ću otići na neko "trčanjce" pa sam malo produžio pa sam se vratio samo za centimetar (na karti, koja je smanjena) okolnijom ulicom i već je bilo 15-ak kilometara. nisam se dugo zadržavao kući, tek koliko da preko gaća obučem još jedne jer mi se od svega smrzlo baš dupe. pa sam nastavio prema stadionu ne bih li treneru dostavio neku važnu jelte informaciju i da svratim u neki servis bele tehnike. ovo su inače veoma važne informacije kada pišem o treningu. što bi rekao haruki: o čemu govorim kada govorim o trčanju? o beloj tehnici! iiii... tako mi je jutros svo to trčkaranje ispalo na okruglih 21km, i sve po vetru zimskom i bez rukavica koje sam prvo zaboravio a nakon toga opet zaboravio. ko pogreši jednom, neiskusan, a drugi put, budala, kaže novokomponovana narodna poslovica pa eto da i ja uzmem neku medalju. za večeras sam planirao dva veoma kratka trčanja (it's complicated) no videću šta će od toga ispasti. a dotle u sebi ponavljam rukavice, rukavice, rukavice...

ponedjeljak, 10. prosinca 2018.

rasulo

ja sam mačka a treninzi su miševi, a pošto sam ja u nekom stanju da nemam pojma da li da odmaram ili nastavljam sa treniranjem, jače ili slabije, povećano ili smanjeno, tako miševi kolo vode i vršljaju po magacinu dok mačka spava tojest ja.
danas sam krenuo na trčanje pa se predomislio pa otišao na pešačenje/planinarenje a u povratku ipak nešto trčao, a popodne sam otišao biciklom pa opet malo trčao pa još malo trčkarao i tako, lud zbunjen nenormalan.
pošto sam se hiljadu puta premišljao da li da trčim još malo ili ne, zastajao da nešto fotografišem (nije to očigledno bilo trčanje u onom pravom smislu kad odeš da trčiš, više izletničko trčanje) pa nastavljao dalje, svaki put sam zaustavio Stravu da bih oslobodio koncentraciju za foto-aparat. jer kad stisnem PAUSE onda često zaboravim da stisnem i RESUME, a kad mi je ugašena strava onda se setim da krenem ispočetka.
tako imam jedno desetak fajlova po kilometar ili već manje više ko bi ga znao.
biće to mukotrpan posao sabiranja, ali ću barem minute odalamiti napamet, ne pada mi na pamet i sekunde da sabiram obzirom da sam u nekim starim patikama ionako truptao sve između 6-7 min/km.
na prvo jutarnje pešačenje sam nosio i foto aparat no slike mi i nisu nešto baš ispale, ne znam zašto.
možda 48h nakon maratona i nije bio pravi trenutak za neka silna trčanja no mic po mic mi se nakupilo vremena na nogama a ostaci umora od trke se polako ispiraju. čini mi se da su mi noge puno izmučenije od hladnoće (kiša + vetar) nego od samog broja koraka koji je Suunto precizno prebrojao a ja zaboravio. i sada toga nigde nema na stranici!!!
ovako ćemo.
3h14' to je 194 minuta, sa prosečnom kadencom od 89 (178) po minutu daje 34532 koraka podeljeno na 42195 metara daje prosečan korak od 122cm. ne znam koliko utiču mrtvi okreti, to je 4-5 koraka na pravac od 2100m dakle 4-5 je samo tri hiljadita dela i ne utiče na onih 122cm ni trunku, bilo bi 122.3 da je tih 4-5 koraka po nula centimetara ali nije, bar su po pola metra. valjda. jer ja ne trčim širokim lukom nego dođem do čunja, usitnim stanem u mestu i krenem iz mesta nazad. tako imam dojam da sam se odmarao :-)

nedjelja, 9. prosinca 2018.

odmor jopet

dan odmora je započeo odlaskom u jedan od manjih i siromašnih privatnih azila za pse, ako taj dobrovoljni projekt možemo tako nazvati.
tih petnaestak kilometara biciklom me uvek umore više nego što me je nekad umaralo 100km, zbog svega čega se tamo nagledam i posle toga mi ceo dan bude jadan.
ostatak dana sam proveo u jedva aktivnom odmoru, kao što i priliči nedelji nakon trke u subotu.
verovatno sam mogao da otrčim bar malo ali neka bude onim profesorima koji nas uče da nakon trke na 26 milja treba odmarati 26 dana, evo ja ću dva dana.
od koga je dovoljno je.
na čas pomislim da je bolje otrčati par puta nešto malo kraće, pa se onda predomislim jer mi je dosadno svaki čas se oblačiti i presvlačiti i grejati i smrzavati, rekoh bolje je jednom to otarasiti i ćao.
pa se opet predomislim i tako u krug.
no više nekih kratkih aktivnosti mi je privlačnije u ovom trenutku godine.
od nabijanja nekih kilometarskih brojki sam odustao baš kao i prošle godine.
sećam se da sam se teško dvoumio da li da idem na to da zaokružim na ovaj ili onaj broj pa sam na kraju i to prelomio na ono "nek bude kako ispadne".
pa ću tako i ovog decembra.
odem kada i koliko mi se ide, pa neka na kraju ispadne koja god cifra.
verovatno bih mogao da "nabijem" 6000 km ako bih do kraja meseca/godine trčkarao nekih 25km dnevno što kad razdvojiš na 10+15 ili 12+13 zvuči zaista malo i izvodljivo čak i kroz neku kišu bljuzgu ili sneg.
no ponavljam, zaista mi odjednom to više nije važno.
ne znam da li da malo smanjim i odmaram se, i vratim onih par kila viška preko dva kila stalnog viška, ili da nastavim da tako neobavezno trčkaram i održavam ovaj minimum "forme bez prâvih treninga"...

koji po redu


ove godine me je neka sila zalepila na 3h14.
na maratonu u bosanskom novom sam imao vrućinu i brda, na adi ciganliji gužvu šetača i dobar deo trke bez ikoga od trkača na vidiku, a juče kišu hladnoću i vetar.
da ne pominjem onih 20 najmrtvijih mrtvih okreta sa 3-4 koraka oko čunja pa zalet nazad.
hej, pa ovo i nije maraton!
ovo je bio trening 20 x 2.1 km sa pet sekundi pauze između deonica.

naravno sve to sam trčao iz nenormalne baze kilometara, ali pak nenormalno sporih.
baš juče jedan kolega reče kako je krenuo sa laganim pripremama za 2019, kaže ide šest minuta po kilometru.
a meni je 6 minuta i ispod već brži trening, navikao sam se da završim trčanje sa prosekom bližim 7 nego 6 minuta po km.
katkad ubacim kratka ubrzanja i to je sve.
tako da... nije onda ovih 3h14 ni tako loše.

što se tiče naslova, upravo mi je za doručkom proletela kroz glavu misao kako mi je nakon Dužine u crikvenici (zagrevanje 3km + pola maratona 21km + brdsko rastrčavanje 17km) ovo praktično prvi Maraton ove jeseni tj drugog dela sezone, i pritom sam očigledno skroz zaboravio da sam pre 27 dana trčao maraton na adi ciganliji.
moram početi kao onaj tip u filmu MEMENTO, da tetoviram treninge i trke po rukama, da bih se svega setio kad se probudim.

petak, 7. prosinca 2018.

maraton

tako je dakle ispalo da mi je u najavi još jedan maraton.
crikvenicom sam na kraju ispao zadovoljan, jer sam ga fino istrčao do pola a ne (kao sve maratone na kojima sam morao da odustanem) do uobičajenih 30-40km.
pa ga tako ne računam ni kao maraton ni kao neistrčan maraton ni kao n-e-š-t-o nego ga prosto nije ni bilo.
kao neki duh koji se skinuo do pola, da ne kažem topless, a ni ta polovina nije bila za pohvalu.
jako čudna trka, utisci su mi se raspršili umesto da se slegnu pa ih ne mogu ni rekapitulirati.
nakon toga sam dosta trčao i sve 10% jače od onog na šta sam navikao, a navikao sam da idem sa 55% pa je deset posto na to dakle 60.5 jel tako.
terao sam tako sve do četvrtka koji je ustvari bio sreda, pa sam dva dana odmarao tj proveo ih uglavnom na bicikli lagano se vozajući i završavajući neke da kažem zadatke.
danas sam za ručak pojeo malo više jer je sutra KAO maraton pa sam onda osetio potrebu da se malo prokoprcam pa sam otrčao tu u školsko dvorište i iz nekoliko puta nakupio kilometar brzog trčanja, ako se nisam preračunao u beskrajnom sabiranju kratkih ubrzanja od 70m.
sutra se ionako ne radi ni o dužini od 42km ni o stazi od deset krugova tojest 20 pravaca tamo-vamo, sutra se samo radi o tom strpljenju da si tri i po sata na kišurini i da se tako pametno obučeš da ti ne bude hladno to jest da ti ne smeta tamo gde mora biti mokro, i to je sve.

četvrtak, 6. prosinca 2018.

lagano

Plan je bio da napokon odmorim ove nogice pa sam dan započeo jednosatnim tangom sa usisivačem. Posle toga sam uzeo predah dok se led skroz ne otkravi, da bih u najtoplijem delu dana očistio oluk od lišća. Nije prijatno zaigrati taj drugi tango na 8m iznad zemlje. Da izmenim čuveni naslov: "Ovca na zaleđenom limenom krovu". Horoskop na stranu, među-izlet je prošao a kad sam se vratio kući krov je bio jednako leden. +5 i nije baš neko leto, naročito u hladu. Da mi višak energije ne bi prešao u guzicu seo sam na biciklu i odzujao na jedan kružić od sat vremena koji je sa usputnim zastajanjima izašao na sat i po, no taman sam se vratio sa prvim zracima mraka. Oluk može da čeka, oni su strpljivi, zbog podznaka. Sutra je onaj dan kad ponešto možda i može a možda i ne mora. Prema osećaju. Sada mi noge nešto bride kao da sam imao neki neobičan trening, ili kao da sam se najeo slatkiša kad im vreme nije pa pokušavaju da mi šapnu "mogao bi na pola sata trčkaranja ha?". Ako mi tako dune sutra ću uraditi par ubrzanjaca onako tehnike i lepote radi, a ako ne - ništa. Prema osećaju. Da ne kažem inspiraciji. Ako postoji razlika.

srijeda, 5. prosinca 2018.

trauma


svo vreme mislim da je danas četvrtak (a sreda je) i na kraju sam joj (sredi) promenio ime u četvrtak. lakše mi je da mislim da je trka u nedelju, da su sutra i prekosutra petak i subota. boli me dupe. svako ima prava na svoj mali svet. a tako ću nakon trke u nedelju (što će ustvari biti subota po zvaničnom kalendaru) doći još jedna nedelja! o kako malo čoveku treba da bude srećan, pevao je Neša Galija kojeg nikako ne treba mešati sa čuvenim piscem Nešom Selimovićem.

ukratko, trauma je nastala tako što sam na trčanje krenuo sa telefonom napunjenim na 29%, onda sam nešto usput pokušao da završim po gradu pa sam usput malo i pozivao (kao u čuvenom filmu "sekretarica/tajnica na trčanju") i kada sam stigao do najviše tačke siguran sam da je baterija pokazala 15% i pomislio sam e super povratak je nizbrdo i puno kraći a neću ni s kim razgovarati jelte. tu sam zastao, malo se istegao, opalio fotku kultnih Stepenica, i kad sam krenuo nazad video sam bateriju na 9%.

gulp, progutao knedlu, nakon par koraka proverim da li sam upalio Stravu i vidim 8%, javim se vojnicima koji čuvaju prilaz strelištu i vidim da sam na 6%, nakon deset koraka 5%, na raskrsnici 400m od početka drugog dela trčanja sam bio na 4%, razmišljao sam kada da zaustavim Stravu i strčim onako bez merenja pa dopišem kući neizmereno.

tu sam odlučio da ću čekati 1% a to će biti svakog časa. no ipak ću čekati. sa 3% je očas posla došlo na 2% i tu sam premestio telefon u levu ruku da ga možda malo bolje zagrlim, i pritisnuo ga na grudi kao kad ti se curici smrznu šake pa ih zalepiš što bliže srcu. pa desnom pa levom ali avaj curicina ručica je jednako hladna. ali barem stoji na dva posto.

proveravao sam na svakih dvadesetak koraka i počeo da se nadam... 2%... 2%... da vidiš kad izdrži do sledeće raskrsnice, kilometar niže?? nakon nje sam čak opalio i jednu fotku grada i dugačkih redova bandera koje osvetljavaju ulice. ekran mi je bio zatamnjen na mrtvo tamno i sve osim gps-a naravno isključeno. samo mi fali da me neko pozove i da od jednog zvona baterija vrisne help 1% upomoć nulaaaaaa r.i.p.

i ništa. dva posto pa dva posto. zamrzo se. pred kraj čak više nisam ni žurio. da sam trebao da trčim do šapca bio bih ubeđen da će sve ostati kako jeste, status kva-kva. očigledno je da se sa ovih 2% neće maknuti ni za šta na svetu. kad sam još jednom svratio da obavim isti onaj posao u gradu ipak sam zaustavio stravu i sačuvao tih celih 13km agonije.

kad sam nakon (OPET) neobavljenog posla krenuo kući, opet sam upalio stravu i naravno snimio taj nepun kilometar na istih zamrznutih 2%. kući sam ipak uzeo powerbank pa tako sa kablom koji štrči kao pupčana vrpca opet otrčao do grada i napokon završio planirani poslić ("izvinte što sam vako obučen znate vraćam se strčanja") pa se opet vratio kući s tim što sam kapiju otključao sa telefonom na 7% a bogme usput sam i ekran pojačao da šljašti. muke modernog čoveka.

utorak, 4. prosinca 2018.

povratak iz kome

Stavio sam prvi naslov koji mi je pao na pamet mada sam danas upao u komu a ne izašao iz dotične. Naime juče sam veče nakon maratona (jer sam u nedelju pretrčao 40km sa 300m uspona) imao neobjašnjiv napad brzine pa sam omlatio par kilometara dosta bržih od očekivanja, malo se istezao i razgibavao, opalio još par kilometara, opet se istezao i uživao u postignuću, planirao neke blogove i pokušavao sve da zapamtim ovom glavom koja je već odavno postala pretesna za moja očekivanja, i na kraju dotrčao još par km do kuće.

Umor očekivan juče je stigao danas pa sam jutarnjih 11km na obližnje brdo i nazad prešao onim brzinama kojima trčim celo leto (čitaj 6'20'' po kilometru) a predveče sam na to dodao još 9km eto da bih zaokružio na 20, da ne kažem po romski "dve banke". Ovo večernje je ispalo prosek najokrugliji mogući 6 min/km, iliti u prevodu na jezik formule jedan 10 km/h.

Pošto je padala uporna kiša nisam poneo telefon koji mi je iako nepromočljiv puno teže vaditi i proveravati nego sam uzeo gps satić koji je puno jednostavniji, samo ga pipneš i već je dovoljno da se informišeš o pređenoj udaljenosti i pogrešnom pulsu obzirom da je od početka do kraja pokazivao 175 dok sam ja trčao oko nekih 120, uvr glave 130 na uzbrdicama. Tri kruga u gradskom parku u nekom odmornom danu znače kvalitetne deonice na usponu a danas sam se jedva popeo od ukočenosti u butinama.

Sad ono glavno. Obzirom da sam odustao od Reciklažnog maratona u korist Crikvenice, gde sam pak umesto Maratona ceo dan trčao dosta lakše, došlo je vreme da se pozabavim ozbiljnim procenama da li mi se trči još jedan maraton ove godine. Pa je pomenuti Reciklažni ponovo došao u razmatranje. I TEK SADA EVO UŽIVO (kod mene sve mora uživo) SAZNAJEM DA JE TRKA U SUBOTUUUUUU.

Što naravno ne menja ama baš ništa! Ali zadržavam ustavno pravo da se pravim šokiran svojom neobaveštenošću. Čak sam prekjuče pozivao kolege iz hrvatske da dođu, desetka iz neozbiljnosti. Znači mučenje se smanjuje za jedan dan, zadnji trening bi trebao da bude u sredu. SUTRA? E sada sam već više nego šokiran. Mislio sam da ću imati još jedan dan da otkilavim sličnih ~10+10 kao danas, pa još jedan dan da pokušam povratak iz kome (eto naslova! vidiš ti to, kako se krug uvek zatvori...) i tek onda ona famozna dva dana polu-odmora. Ali mućak. Dakle sve je spalo na sutra. Hmm. Pa četvrtak odmor, pa petak nešto malo bicikle ako ostane prognoza da je petak najtopliji dan do vikenda. Hmmm.

ponedjeljak, 3. prosinca 2018.

criKvenkapa

To je kad u Crikvenici izgubiš kapu.
A ja sam na asfaltu pronašao rukavice od 20€
dakle zaradio sam trčanjem evro po kilometru.
Evo baterija na malom laptopičiću je došla na 1%.
Kao i uvek, jer ga nikada ne dopunim
dok mi ne zatreba a onda je naravno kasno.
Umesto u autopunjač, onaj usb na mestu upaljača,
utaknuo sam ga u mali kockasti putni charger
koji mi je poklonila kuma, direktno iz nagradnog paketa
za mesto u kategoriji.
Zaključak je da treba birati kumu koja je neki faktor u kategoriji.
Dobio sam i majicu ali medalju ne, nju je trebalo zaraditi.
Pa da nastavim na tu temu.
U petak sam odmarao tj putovao, a u subotu već oko podne
stigao i do Crikvenice pa otišao na đoging.
đoganje me je odvelo na brdo najbliže gradu,
imao sam valjda 4km gore i 4km nazad,
pa sam još na rivi uradio par ubrzanja.
Na maratonu su me zatezale lože još od prvog metra
ali ne od ubrzanja, siguran sam.
Jer to nisu bili nikakvi sprintevi, više tzv strides.
Strajdsi, kako bi rekli po moderno.
Kao što kažu rajdersi i ranersi pa onda jednina ispadne množina,
mi smo ranersi a ja sam raners.
Zanimljivo.

Evo baterija je došla na 2% da javim uživo.
Koliko god uživo bilo oflajn tipkanje u krilu
koje će sjest na internet tek večeras.
Jer da imam internet sad bih pozvao Jovičiča
da skokne do Marsonije pa da odemo zajedno na trčanje.
Eto bar neke prednosti i od toga što nemam uvek internet.
Neću čoveku prekidati ručak.
Elem nakon tih strajdsa sam opet imao onaj defaultni
večernji sukob sa bližom okolinom pa sam otišao
na još jedan bespotreban đoging no deo sam se
vratio peške jer sam u međuvremenu izgubio
čak i tu volju za trčanjem pa tako ipak nisam preterao sa aerobikom.
Spavanje je bilo pristojno, za doručak ništa nenormalno,
zagrevanje kratko ali dovoljno, start lagan i oprezan.
Sa zadovoljstvom sam video da mi ode 30 ljudi
što je nakon par km spalo na 20 i to je bilo to,
do kraja maratona će se i to prepoloviti ili barem...
Prođoh i neku trekerku koja je sa sve rancem i svojih 80kg
ponosno pozirala u prvom redu na startnoj liniji.
To smo u klubu zvali Udavača.
Nekada su babe govorile devojkama
nemoj da pleteš u kući nego izađi u dvorište
pa kad nailaze oficiri da vide koliko si lepa i vredna,
brže ćeš se udati.
A danas baba kaže kupi šarene dokolenice i ranac
sa pet litara vode nakači na leđa kad je cestovna trka
sa okrepama na svakih 2-3km,
obavezno sunčane naočare ako je najavljena kiša
i stani u prvi red da misle oficiri da si favorit.
Žene vole oficire reče stara narodna od onih turbo.

Evo baterija stigla na 3% baš da vidimo dokle će se mali Asus puniti
a kada će se izjednačiti sa powerbankom i proglasiti nerešeno.
I tako sam otrčao prvi krak od 8km i bio tako-tako,
na drugom kraku od 5km sam već počinjao da budem
umereno neraspoložen, a na trećem kraku preko
onog brdašceta koji je takođe 8km,
e tu sam postao skroz neraspoložen.
S jedne strane, nisu me ništa više zatezale lože nego na početku,
ali mi se nakupilo 90 minuta nervoze što me jelte zatežu lože.
Što je dovoljno da popizdiš.
Pa da li će nastaviti da se zatežu, smeta mi vetar
i dupe mi se ohladilo jer sam ispod trofrtaljki uzeo obične kupaće
a ne one bokserice od mikrofibera pa je i to počelo da me nervira.
Zašto sam se na istih +10 obukao isto kao pre 7 dana na trci od pola sata?
Ipak se treba za maraton malo bolje zaštititi,
zbog trajanja i svih tih silnih gore-dole pojačaj-popusti-stisni-odmori.
Sve te sitnice, uključujući i onu da sam ladno zaboravio
da pojedem nešto sitno pred trku ili da stavim u džep,
kad se saberu dovedu do toga da su mi se puno ranije
dizale ruke od tog posla nego što sam se osećao
izazvan na dvoboj od strane te magične dužine od 42km.
Preko svega sam još i ostao sâm jer sam na povratku
od 17 ka 21km prošao svu trojicu koje sam imao na vidiku
i znao sam da ću, nakon što se razdvojimo od smarača-šetača
iz trke na 5km, skroz do Selca trčati usamljen kao na treningu.

Evo baterije na 4%,
dakle kuma mi se već isplatila kao emotivna investicija.
Taj 22. kilometar je bila dakle prelomna tačka
kada si morao biti pun elana i volje, snage za rasipanje,
uključiti motivaciju i strpljivo gaziti sledeća 3km ka okretu,
dok ne počnu da nailaze iz suprotnog smera svi koji su zanimljivi u generalnom.
Kad vidim njih kako jadno izgledaju to mi uvek udvostruči snagu,
a kad oni ugledaju mene kako naizgled nezainteresovano
trčkaram ili se smeškam, to im verovatno baš i ne prija naročito.
Još ako budem dovoljno bezobrazan da počnem da dovikujem
"još par kilometara pa spuštam ručnu!" to je tek vrhunac antimotivacije.
Ali nije mi se dalo.
Lakše mi je bilo da stanem, presvučem se,
pojedem sve ono što sam jutros zaboravio, i odem na još jedno izlet-trčanje.
Izbio sam na neki put koji po vrhu brda spaja Bribir i Hreljin
(ako niste ondašnji urođenici nemojte džabe guglati),
vratio se polukružno pa svratio na neku razvalinu i vidikovac iznad,
da bi mi na kraju dana ispalo sveukupno 40km.
S tom razlikom da sam radio ono što mi se radilo i ništa na silu.
Eto.