utorak, 31. srpnja 2018.

bicikla

voli me ne voli me
opet sam seo na biciklu da promenim opterećenje na mišićima
dan nakon planinske trke za koju nisam bio dobro pripremljen
šta raditi
trčanje je totalna glupost, ako svuda osećaš zatezanja
sva ta umorna trčanja čudnim tehnikama imaju samo jedan cilj
da sebi navučeš neku potrebu
i da sebi dokažeš koliko si glup
pa sam onda napravio promenu
da stvar bude zanimljiva, ekscentrični napor od trčanja niz ski staze je pokidao pokoje vlakno u kvadricepsima ali za ovaj normalan rad pedaliranja to nije smetalo
štaviše prezadovoljan sam brzinom
nakon godinu dana vožnje na kramponkama opet sam stavio tokove sa semi-slick gumama
očistio biciklu u najmanje detalje i podmazao
ok, to je još uvek stari čelični GT od 15 kila, nije to nešto moderno karbonsko
ali uz sva stajanja po semaforima i gubljenje vremena ovde onde, opet sam napravio preko 24 prosek na stazi gde imam desetak kilometara uspona, a nizbrdice su sa oštrim krivinama i/ili po lošem asfaltu pa se (svakome pa i meni) tu dosta izgubi na "tehničnost" staze
sada (utorak) sam valjda dovoljno oporavljen za kakvo takvo trčanje

ponedjeljak, 30. srpnja 2018.

jaho

otišao sam biciklom desetak kilometara uz reku pa se na jednom mostiću malo razgibavao i sad sam evo seo da uz žubor nešto napišem.

dan nakon jahorine sam kao da sam jah'o bika sat i po a ne trčao. naravno, pa ni za sljemenski nisam posebno trenirao nego mi je jedino važno bilo (da postanem levo krilo) da letim svakog vikenda sa jednog halfa na drugi.

no za sljemenski ti ni ne trebaju posebne pripreme jer par oštrih mesta možeš uzhodati a osim one kratke stazice sve ostale nizbrdice su pitome i blage što se sve lako savlada i iz cestovnog treninga.

jahorina je pak naj hard core planinsko trčanje sa strmim usponima kroz blato i korov, spust ski stazama i slično. nagiba od 20+ % koliko ti duša ište, a za to ipak treba biti treniran i pripremljen.

i lagan!
a ja sam se u mesecu predaha i "laganice" vratio onih kilo i po u plus tako da sam na trci još i dobro prošao koliko sam joj neozbiljno i šarlatanski pristupio. na kraju sam završio "usamljeno šesti", nikog na vidiku ni ispred ni iza, a samo nas je devet (od 118 koliko je završilo) ušlo ispod sat i po.

očito je došao trenutak da se iz off tj izletničke faze polako aktiviram nazad u koliko-toliko ozbiljno trčanje. eto septembra iza ugla, valja na vreme pronaći sledeće ciljeve pa će se oni već pobrinuti za uskrsnuće motivacije.

subota, 28. srpnja 2018.

skica

gunđao sam kako je Snežna Kraljica šator a ne hotel jer ima internet samo u holu recepcije, ali onda ni ovaj hotel na 20 metara od starta JahUT-a nije ništa bolji od bungalowa pošto je situacija jel tako i-s-t-a! al je barem jeftiniji. i pogled je kao da si u raju, ne gledaš ni na kakav parking nit buljiš u neko drvo od sedamdes' metara no ti pogled puca 100km duž Jahorine. ali ustvari to što sam u sobi offline ne menja ništa, sutra ću posle doručka onako u prolazu odaslati blog i bajbye. štaviše možda je i bolje da imam manje tzv distrakcija.

mače koje smo celu noć i jutro negovali je ipak umrlo jer su crvi već bili ušli pod kožu i nijedan lek nije pomogao da se taj proces preokrene. prosto su ga pojeli iznutra. no put je bio planiran tek za podne pa smo sve stigli. osim da stignemo na vreme. umesto prečice po katastrofalnoj cesti smo napravili mali luk naokolo što je uz samo jedno pogrešno skretanje i gomilu serpentina dodalo sat i po na prvobitan plan. dodaj tu nevreme i odron koji je izgledao kao da se pet šlepera punih kamenja izvrnulo na leđa, i umesto popodne stigosmo predveče.

pošto lola za svoja leđa nije htela da kupi taj neki rapten K koji nam je preporučio kolega koji je nažalost jednako iskusan po tom pitanju, nisam ga ni ja imao danas pa krckam brufene. jedino ih kao haus ne bacam onako u vis jer ako mi ispadne onda bih mu pod česmom sprao zaštitni sloj. pitam se koliko je tabletica bačeno nakon što je haus promašio usta i kadar morao opet da se snima.

elem nekim sticajem okolnosti je u krugu od 300m od hotela bilo samo par slobodnih mesta za parkiranje od čega jedno na 10m od ulaza i 10m od startno-ciljne kapije, tačno na sredini! hoho, koga oće, oće. start je malo raniji od prosečnog, u 9h, a doručak standardno kasan od 7h što će zahtevati lupkanje kašičicama u restoranu već u 6:59 i nešto manji kao i nešto brži doručak koji mi neće bućkati po jahorini od starta pa sve do cilja.

poneo sam " one savršene" kao i "kanta"-patike a odluka će pasti pred samo zagrevanje. nemam pojma koliko to može biti važno. ako se probudim bolan i trom verovatno ću uzeti ove zrele za kontejner da ne bih ni zbog čega usrao one bolje koje su sveže oprane. odnosno, ako mi budu rekli da staza ima dosta "tehničkih" nizbrdica, moraću da uzmem najbolje što imam. ipak je glava važnija od patika. malo mi se ne sviđa to ubrzano jutro jer posle doručka tek treba podići brojeve, a čak ako bih silazak i pripremu za zagrevanje planirao oko 8 verovatno će to izaći na 8:15 pa će zagrevanje biti uobičajeno stani-pani-drž-neDaj. boh...

(internet se pojavio u sobi, izgleda da signal dobijamo od punog meseca)

vizualizacija

Vizualizacija mi je uvek išla slabije od priželjkivanog. A baš sam od onih koji vole da prouče, upoznaju se sa stazom, izbegnu iznenađenja. Jutros ću opet otvoriti google earth i polako proći celom stazom, pokušati da zapamtim svaku veću promenu terena i sve važnije krivine-skretanja. Ne sumnjam da će biti dobro obeleženo, ali je puno bolje znati da na kraju one livade ulaziš levo u šumu, umesto da zastaneš i gledaš gde vise trakice.

Naravno da ne očekujem da ću biti prvi pa se zato izgubiti, no ne nadam se ni da ću imati nekog odmah ispred celom dužinom trke da mi "čita" stazu. Trka je dovoljno dugačka da se ima i previše prostora za raspadanje pred kraj. Ako bi ovo bila jedna onako prosečna trka u odnosu na sve slične koje sam trčao, nakon 200 metara bi ispred mene trebalo da bude bar 30-40 ljudi. Do 500m bih trebao da prođem desetak, do kilometra još desetak. To su uglavnom neke klinke ili rekreativci sa slušalicama u ušima. Čim dahće kao rotvajler znaš da neće još dugo a za koji metar će već prohodati ako staza malo zakuca uzbrdo.

Na nekoj većoj čistini (kojih u prvom delu staze dao bog ima dosta jer se popnemo na livadski deo iznad šume) bih po navici pokušao da prebrojim one ispred, i to obično (kao što rekoh prepričavam jednu skroz uobičajenu trku) bude nešto tipa ona dvojica napred, pa još trojica, pa jedan i jedan i jedan, i ona dvojica u belom to je dakle prvih deset. I odatle uglavnom dalje ne brojim nego zapamtim da je iza dvojice u belom malo veći prostor pa onda ide načičkano još nekoliko momaka ispred mene. Te koji u drugom kilometru drže razmak od pola minuta, koji su napravili u prvom kilometru, već unapred uračunam da su iza mene. Katkad neko od njih uspe da se preseli do onih prvih 10 ali jako retko. 

I tek tu počinje trka, da ne kažem igra. Reče pre par dana jedna starija žena koja ide na trke onako da bi se zezala sa društvom, kako je najbolja zabava pozadi. Pa ja sam svakog dana na treningu "pozadi", gledam okolinu, prirodu, ništa mi ne promakne. A što je najzanimljivije i pola trke provedem blenući po novim krajolicima. Ne umem da gledam u stazu ispred sebe kao hipnotisani bik. Otkud ovima iza ideja da je nama napred manje zabavno, ostaće misterija. Valjda se tako teše da ništa ne gube od života.

Odavde mi se u glavi razdvajaju dva paralelna scenarija. Naravno da su dva, ako se razdvajaju? Jedan, dobar scenario, koji bih priželjkivao do pre par godina dok me forma nije malo definitivnije napustila, bio bi da na polovini staze već vidim recimo 4-5-6-og, jer tu postoji jedan dugačak spust po ski stazi i nadam se da je dobar pogled. To bi mi dalo motivaciju da ih hvatam jednog po jednog, a na završnim (sad se kaže finalnim) usponima bih najverovatnije ugledao i trećeg što bi mi bio i šlag na torti i duša u nosu.

Loš scenario je da mi na dnu ski staze zamakne previše njih, i da u sve one šume u zadnjih 5km uđem sâm, i pride na lošoj poziciji. S jedne strane, ako imam snage da nekolicinu pohvatam, zašto se demoralisati, a opet kad nikog ne vidiš i trčanje ti se pretvori u solo trening, pad motivacije može da deluje realna mogućnost. Još gore je kada si odmah od starta trke svega toga svestan pa iskustvo može da počne da radi i protiv tebe. 

No dobro, početna ideja je ionako bila da odemo da vidimo i tu Jahorinu planinu, siv je soko preletjeti ne može. Ove godine sam stvarno sve i svašta trčao i uopšte nisam nezadovoljan postignutim, tokom celog jula je došlo do vidnog zasićenja organizma i trenutno nemam pojma koliko i kako mogu. Nisam odavno otrčao neki trening na kojem se išta moglo izmeriti, osim eto onih istih stepenica uz koje sam se popeo za 5'45'' ako se dobro sećam, a rekord mi je 5'16'' kada sam bio puno odmorniji i kada je staza bila čistija. Ako ću i Jahorinu trčati pola minuta po kilometru sporije od uobičajene forme, možda svih onih 40 iz prvog kilometra ostanu ispred mene do cilja :-) 

petak, 27. srpnja 2018.

zatišje pred

danas sam odmarao. eto i meni se dogodi. nisam ni sâm znao šta bih i koliko trebao, a mogao sam upola od toga. ujutru sam završio par poslića po gradu pa na posao. popravljao sam nešto oko ovih gradskih bici krntija koje vozimo na pijacu.

posle posla (uvek mi ovo zvuči ružno ovako napisano pa često prepravim u "nakon posla", ko zna koja je to dijagnoza) sam se malo duže zadržao kod veterinarke sa nekim mačencetom (ne onim od pre par dana) i posle toga shvatio da mi je šuškavac ostao kod lole pa nisam mogao da produžim vožnju bogzna koliko dalje.

na periferiji sam našao gomilu knjiga u vlažnoj travi, ne znam da li ih je neko bacio ili su možda ispale sa neke prikolice, otkud znam, jer je krivina pa su mogle sleteti. odlepršati. otvorena knjiga ionako izgleda kao neki insekt sa puno pari krila.

dok sam se vratio kući i razmislio gde bih mogao da odem da se zaista provozam, sat - sat i po, izgubio sam i taj minimum volje i upalio teve ne bih li pogledao barem jednu etapu tur d fransa. neko bi rekao da od viška odmora glava ne boli ali obzirom da mi se često događalo da ispadnem iz koloseka zbog samo pola dana leškarenja previše, pa sam skeptičan spram te teorije.

razgledao sam stazu na jahorini. zvuči malo debilno što se pored ultra maksi i midi trejla ovaj najkraći od 14km zove mini trail. to je praktično jedan sljemenski krug i tamo se to zove krug dok za maraton kažemo tri kruga. nije to ništa mini, naprotiv. štaviše 14km na jahorini su valjda samo malo manje od 14km, dok je sljemenskih 14km u stvarnosti dugačko 12.5km, pride jahorinska staza ima duplo veću visinsku razliku, 700m uspona (i isto toliko spusta) u odnosu na sljemenskih jel beše 380-ak.

dakle to je jedna sasvim "pristojno teška" planinska trka.

srijeda, 25. srpnja 2018.

mače

sećate li se one anegdote kada je neko nekog iskasapio pa je u novinama izašao naslov "UBIO ČOVEKA MAČETOM?" a lola mrtva ozbiljna naglas rekla "mačetom? kako mačetom? uzmeš mače i šta, gađaš nekog???"


tako sam ja juče na brzaka pred posao odjurio na trčanje. rekoh sad ću da se popnem nekoliko puta najstrmijom ulicom u gradu, pa koliko nakupim uspona nakupio sam, svaki metar će mi značiti nekad kasnije kad se opet rodim. 

u prvom krugu sam video mače, sklonio ga sa sredine ulice, onda napravio par drukčijih krugova, gore dole gore dole, poslednji put opet prošao tuda, pokupio mačence i strčao s njim u grad. tu ga je kao štafetu preuzela lola i odvezla ga biciklom na sigurnije mesto.


tako je ispalo da sam trening sa planiranih sat i nešto skratio na jedva sat, sa 400-500m uspona na samo 300m, no dobro. presekli mu trčanje mačetom, mogao bi da glasi spektakularan naslov u modernoj štampi.

utorak, 24. srpnja 2018.

P29

j.b.š kuću koja nema rezervne nožiće sa skalpeR u svim veličinama
nakon 1570 km ove pegazusice su dotrajale pa su se između gume i stiropora počeli ubacivati sve veći i veći kamenčići.
onda dok trčim odzvanjam kao potkovan.
kad je rupa uzana može se to i superlepkom popuniti i štaviše drži i po desetak sledećih trčanja, no kad je rupa ovako velika bolje je skroz ukloniti sporno mesto.
štaviše "vožnja" deluje mekanija, onako oblačastija.
pao mi na pamet taj izraz cloudy, valjda zaista i postoji.
taman će mi poslužiti još ovih par dana dok trčim tu po nekim hard core off road stazama kao situaciona priprema za jahorinu.





ponedjeljak, 23. srpnja 2018.

mini


kada sam trčao svoje najbolje planinske maratone uvek sam bio odlično pripremljen, i tu ne mislim toliko na trening koliko na situaciono-taktičke pripreme. posebno u slučajevima gde ni otprilike nisam znao stazu, kao na pešteru ili mojstiru. tada bih skinuo gpx fajl i otvorio ga u google earth, pa započeo analize. koji deo je otvoren i pregledan a koji kroz šumu. gde se tačno nalaze najoštriji usponi, šta dolazi posle čega. na osnovu toga se može napraviti taktika da se neki "nemoguć" deo uspešači da bi se kasnije blaže uzbrdice otrčale što jače, umesto sve pošto-poto trčati nekim patetičnim brzinama.

isto tako, kada sam dobio mig da je još uvek moguće prijaviti se za jahorinu, i nakon eliminacije svih trka koje zahtevaju putovanje u petak, pogledao sam stazu trke na 14km. to je bilo juče i bio sam poprilično optimističan glede toga koliko bi se ta staza i ja mogli "kliknuti". prostran i pregledan prvi deo gde je lako pratiti ko je ispred i kako trči, i podosta "tehnički" drugi deo te "osmice" (oblik staze) koji počinje strčavanjem niz strmu ski stazu a završava jako promenljivim profilom gde se u svakom od poslednjih 4-5 kilometara može skinuti po pola minuta ili minut onima koji su se malo zaleteli.

jučerašnji optimizam je donekle pokolebala užasna vremenska prognoza sa grmljavinskim nevremenima sve do nekog tamo avgusta! ovo leto ćemo definitivno zapamtiti po tome što ga nije ni bilo. da je trka tu u blizini, bilo bi mi tim zanimljivije da nakon desetina "normalnih" trka otrčim i jednu takvu, po pljusku i grmljavini. veći (i to puno veći) problem mi je voziti satima kroz bosnu, dok se smenjuju munje pljuskovi i grad (led, tuča). pored loše prognoze dobio sam i odgovor neka se svako snalazi za smeštaj iako sam negde pročitao da svi koji dolaze treba da se jave organizatoru blabla. sad ću se još i sa booking-om zajebavati ha?

tako je sve spalo na prognozu koja će ipak prevagnuti, pa ću čekati zadnji dan a to je sutra, i onda ili uplatiti ili definitivno dići ruke od eksperimenta. bar da sam siguran da će putovanje i ceo izlet proteći ugodno, druge stvari bi me manje brinule. ne volim kada se više faktora protiv udruže, a ja nemam neki krvnički motiv da guram glavom kroz zid kao da se radi o poslednjoj trci u životu. više puta sam na plitvicama osetio razliku između sunčanog dana kad sediš na livadi i čekaš ostale maratonce dodele i tombolu, naspram kiše i čučanja pod suncobranom te povremenim pretrčavanjima od jedne do druge nadstrešnice.

nedjelja, 22. srpnja 2018.

Meda

tako jedna drugarica zove Medvednik.
za muškarce to nekako ne ide, moraš biti seka-persa da bi Medvednik zvao Meda ili Ivančicu Iva, otkud znam.
zanimljivo je a možda i nije da u blizini imamo Medvednik kao što zagrepčani imaju Medvednicu (zašto nije medvJednica???).

Medvednik je visok 1244m a poslednje selo u podnožju (Stave) se nalazi na 356m nadmorske pa bi uspon odatle do vrha Medvednika bio 888 metara, dok je razlika između trga Baneta Jelačića (134m) i Sljemena (1033m) samo malo veća i iznosi 899m.

ako bi hteli da se takmičimo "čiji je veći" mogao bih da krenem sa asfalta koji se penje u Stave nekih par stotina metara ranije, a unutar 1km odatle može da se tačno pronađe tačka sa koje bi do vrha Medvednika bilo 900m uspona, eto ako bi baš imalo svrhe.

drugi podatak je dužina i koliko znam trka na Sljeme je 13.7km dok sam ja juče do razdvajanja mog kruga (oko 900m nadmorske) od staze koja vodi na vrh Medvednika utrošio 9km, i mislim da je ostatak uspona sigurno kraći jer treba pokriti samo 350-ak metara uspona koji je dosta strmiji od 10%.

no kao što sam i najavio, nekoliko puta planirani pohod je opet skraćen na običan krug od 22km i opet nisam imao toliko viška vremena da se popnem i do vrha. krenuo sam umoran, nekako odvezao biciklu ta 24 kilometra i ostavio je u centru sela (?), i na totalno drvenim nogama počeo da trčkaram. koliko god bilo sporo (oko 6'30''/km) dodatno sam usporio, skratio korake i smanjio frekvenciju u neki lenji tromi truptaj. tada sam mislio da ću po svoj prilici morati da se zadovoljim nekim manjim kružićem od 10-12-15km. no nekako sam uhvatio ritam, sporo sporo sporo ali ide ide ide. strmo po kamenju i makadamu koji je od zemlje napravio prašinu, dok je na mestima gde zaravni bilo vlažno blatnjavo sa pokojom baruštinom.

najzanimljivije sa jučerašnjeg trčanja je upravo to. krenuo sam mrtav umoran, pretrčao ceo krug za 2h15', i strčao na početno mesto jednako tako umoran, ALI NE VIŠE. logično je da nakon 22 planinska kilometra budeš primetno umorniji nego na početku, u kakvom god stanju krenuo. ali eto.

pred kraj sam solidno i ogladneo pa sam na par mesta dograbio po par šljiva koje su se nalazile uz sam uzani putić, no bile su još zelene pa sam nešto kasnije zastao i najeo se divljih kupina koje izgleda niko u selu ne voli. do pre neku godinu bi to deca sve pobrstila a bogme i stariji ljudi koji prolaze, a u ovo novo vreme izgleda da ih niko ni ne primećuje. svašta. divlje kupine potpuno zrele na 600-700m nadmorske, pored asfaltića kojim prođe jedan auto na sat vremena, oprane jučerašnjim pljuskovima, ne znam postoji li nešto ukusnije i zdravije.





raspad

evo i jedne anegdote, da ne kažem fenomena.
ove reebok patike/cipele sam kupio u onom naletu 
kada sam svakog drugog vikenda kupovao po jedan novi par za trčanje.
ove su mi delovale prihvatljive za posao, ne liče na "patike.
a opet, puno su udobnije od nekih klasičnih crnih "cipela".
doslovno sve patike kupljene tada, koje su mi još u kući,
izgledaju kako da kažem "normalno".
neke su prešle stotine a neke hiljade kilometara.
ali se nijedne nisu ovako raspale same od sebe.
kao da su svi materijali na njima počeli da trunu.
kako šta pipneš, otpadne ti komadić i ostane među prstima.
nikada nisam video ništa slično.
naravno kao i u slučaju patika koje su "za kantu",
psi su dobili po komad đona za glodanje :-) 









subota, 21. srpnja 2018.

planovi

moram promeniti naslov prethodnog posta jer mi se pojavio neki abnormalan promet na blogu, verovatno jer ljudi googlaju J U T ovih dana pojačano.
subota će biti još jedan od onih "zanimljivih" dana zato što nakon nešto malo obaveza pre podne imam dosta slobodnog prostora u toku dana pa bih opet pokušao (!) da iskombinujem neku izlet-akciju tipa bicikla-trčanje-bicikla.
sad sam uzeo da gledam nešto u google earth da bih se pripremio za nadolazeće sate, pa nisam baš ni siguran šta će od svega ispasti.
uglavnom mi bude najbolje kada tačno znam gde sam i zašto pošao.
sve ono "videću" na kraju ispadne skraćeno zalutano nedovršeno i nezadovoljno.
imam taj jedan krug kojem je istočna strana dosta kraća (dakle nije krug) a zapadna može da se skrati prečicama na nekoliko vratolomnih načina.
pa ako bih otišao do krajnje i najviše tačke istočnom stranom, mogao bih tu da produžim negde dalje u planinu, i da se posle vratim kuda mi se učini najkraće i najbolje.
a taj srednji "umetak" bih mogao da otrčim nekad ovamo nekad onamo, da ne ponavljam onaj PM PM do kraja života.
(PodMedvednički PoluMaraton odnosno krug od 22km)
biciklom do početka trčanja mi treba nekih 1h10-1h20 zavisno od vetra i volje, za trčanje mi treba malo više od 2h pod uslovom da baš ne krenem da mažem kao mahnit, a za povratak biciklom mi katkad treba i više od odlaska iako je povratak nizvodno.
iz prostog razloga što mi prija lagano recovery okretanje pedala i jednom otrčan takav trening prosto stavi tačku na ceo dan, pa je svaki nastavak suvišan.
e sad koliko bi mi moglo zatrebati uz neki dodatak, i da li bi dodatak bio puno duži od skraćenja kojim bih ga delimično poništio, možda nije ni važno.
ako sam onda pred Plitvice greškom umesto 42 pretrčao dužinu 48km i nisam primetio nikakvu razliku između 4h i 4.5h trčanja, ne znam zašto pravim ovoliku dramu ako se radi o puno lakšem treningu između 2 i 3 sata, pa gde god u tom opsegu.
nekako mi je onih uobičajenih 22km uvek bilo "prava mera" i neka mi je nelagoda kad iskačem iz tog proverenog recepta, iz tima koji dobija.
no opet i opet me nešto čačka da napravim promenu.
u svakom slučaju nakon nekoliko laganih dana i trčkaranja sa drugaricom morao sam se bar malo odmoriti nakon pola godine "s trke na trku" a pomenuta Yahorina je evo za 8 dana pa neće biti na odmet potrčati malo po kamenjarima i šumama.

četvrtak, 19. srpnja 2018.

YUT

pojavila se neka Termag trka u subotu pa sam se raspitivao i kako reče kolega maratonac "uvrtanjem ruke organizatoru" uspeo da iznudim potrebne informacije o formatu trke. naime ono što je najavljeno kao "kros" ustvari je avanturistička trka sa dodatnim preprekama radi ekstra zabavnosti događaja. odmah sam odbacio ideju naravno, jer sam se za trku i zainteresovao samo iz nesporazuma, misleći da se radi o planinskom trčanju. prosto je postao kviz ovo sa trkama, da između redova u najavi moraš odgonetati o kakvom se događanju radi...

dok sam se raspitivao za tu trku na Jahorini setio sam se da je sledećeg vikenda čuveni Yahorina Ultra Trail pa sam se malo raspitao i video da po ovim grupama na fejsu može da se pronađe neko ko prodaje startni paket. svakako nisam ni pomišljao da bih dva vikenda zaredom zapucavao put Sarajeva jer je odavde (iako samo 200-ak km) to preteško putovanje i spora vožnja.

tako sam zadao sebi zadatak da do kraja vikenda vidim ima li gde koja druga trka tog zadnjeg vikenda jula, ili da pokušam da se uglavim na JUT.

sav uzbuđen sam počeo da "biram" koju bih trku najradije trčao, no hladan tuš je bio brži od mojih veselih hormončića i sve ih je ugasio u desetinki sekunde. naime satnica je više nego presudna, a izgleda da se tamo skoro sve događa u subotu ujutru, što mi je više nego nezgodno.

ULTRA petak 24h00 / 104km / +4100m
MAXI subota 6h00 / 69km / +2800m
MIDI subota 8h00 / 34km / +2100m
MINI nedelja 9h00 / 14km / +770m

iz čega se lepo vidi da bih mogao da trčim jedino ovu dečiju trkicu od 14km, mislim u poređenju sa pravim Dužinama. putovanje u subotu popodne mi odgovara, tamo negde bi valjda video i cilj neke od ranijih trka, a start u 9h00 u nedelju je odličan tajming POSEBNO jer su start i cilj na istom mestu, što mi poklanja još par sati života u odnosu na recimo logičniji izbor (prema mojim sklonostima) MIDI trail na koji se u ranu zoru kreće autobusima sa planine pa se startuje iz Baščaršije.

nekada nas život stavi pred teške izbore a eto nekada nas počasti time što nam oduzme mogućnost izbora i ostavi nam samo da uživamo u tome što nam je servirao. no kao što rekoh, prvo da prelistam kalendare i vidim ima li šta logistički lakše od ovoga. no sada barem znam koja od svih ovih trka mi je uopšte realna mogućnost.

na kraju krajeva, 14km sa +770m /-770m je staza sa 11% prosečnim nagibom i sigurno teža od svakog polumaratona. ako tako gledaš na stvari, onda shvatiš da je sve ostalo praktički "preterivanje" a da je jedino ovo što se zove MINI ona neka prava mera trke kakvu možeš da otrčiš svakog vikenda po jednu, za svoju dušu.

srijeda, 18. srpnja 2018.

propust

ulazim u neku čudnu fazu, a možda i ne.
uglavnom čim nisam siguran da li ulazim u čudnu fazu ili ne, to verovatno znači da sam već ušao u čudnu fazu jer uopšte nije normalno da se pitam da li ulazim u neku čudnu fazu.
evo o čemu se radi.
posle poslednje trke, koju sam po sopstvenoj proceni otrčao "solidno", ponedeljak sam nešto malo kilavio i bio nesiguran da li možda osećam zatezanje u loži, no istezanje i gimnastika nije pokazala nikakav bol pa sam zaključio da ta nelagoda dolazi od išialgije, i to neke najblaže.
dan kasnije je sve bilo ok, išao sam na izlet planinskog trčanja i osećao se fino.
no danas mi uopšte nije bilo do trčanja.
ne radi se tu ni o zamoru ni o bilo čemu fiziološkom, jednostavno sam radio ovo ono ovo ono i kada je dan već bio pri kraju, tojest onaj upotrebljivi deo od dana, e tada sam seo na biciklu i otišao na vožnju od par sati.
što bi neki rekli "za svoju dušu".
bez ikakve namere da se za nešto utreniram ili da se naprežem, znojim.
e tada sam pomislio, da možda nije došao neki trenutak u kojem bih trebao malo da predahnem.
nakon ovolikog silnog trčanja, sigurno mi nikakvu štetu ne bi pričinilo desetak dana šetnje, laganih vožnji ili ne baš skroz naskroz laganih, eventualno neko trčkaranje u sporom društvu, s tim da ne bi bilo loše malo smanjiti i obim, a ne samo intenzitet.
no takvo je doba godine kada će se i trke malo prorediti, pa možda i to bude dovoljan predah.
sutra je novi dan pa ću videti da li će on imati šta da doda na sve ovo.

utorak, 17. srpnja 2018.

ako

Kako reče onaj, ako nešto može da krene naopako, krenuće. Tako nešto mi se dogodilo juče. Mislio sam otići biciklom 24km od kuće pa otrčati onaj krug ispod planine Medvednik no poželeo sam da to malo skratim jer sam očito bio malo umoran od vikenda. Pa sam onda skratio vožnju na 15km i parkirao biciklu dva sela ranije. To je otvorilo dve mogućnosti: da otrčim nekim putem koji dobro znam i dosađujem se jednako kao da sam trčao i kod kuće, ili da pokušam da prođem nekim novim... hmm?

Prvu prečicu nisam pogodio a ionako sam se uvek pitao gde sam "onda" izašao, na jednom ili drugom uključenju u glavni put. Ipak je bilo drugo. Prvo me je odvelo kroz neku poluprohodnu šumu pa po kamenju nabacanom po blatu da traktori ne bi šlajfovali, da bi taj puteljak na kraju skroz urastao a tragovi vode kroz susednu livadu. E ali sada su u toj livadi maline pa da se ne bi svako poslužio seljak je to ogradio, pa sam morao dva puta preskakati ogradu, prvo u maline pa onda iz malina. Na kraju sam se nekim kostolomnim kamenjarom/makadamom spustio do mesta kuda bi me odvela onda druga, "prava" prečica.

Tu sam neplanirano došao na kraj jednog asfalta koji nemam pojma odakle kreće jer ne znam nikakvo asfaltno odvajanje sa glavnog puta. No nakon samo 5m asfalta produžio sam dalje uzbrdo drugim makadamom i polukružno stigao dokle sam prvobitno planirao. Tu sam uspešno savladao drugu prečicu, doduše na jednom mestu sam morao da trčim po tepihu od šljiva koje su pospadale sa drveta, malo čudan mljac gnjec osećaj.

Treća prečica me je dovela do potoka od blata kroz trnje i koprive, što mi nije bilo zabavno pa sam se vratio 100m nazad jer je takav ili još gori "put" trebao da vodi čitav kilometar. Neke druge godine bi tu možda i moglo da se prođe ali nakon mesec dana kiša i pljuskova ovo je valjda najgori trenutak.

Četvrtom prečicom sam jednom već prolazio i zapamtio da se tuda MOŽE proći no da je ovako izgledala definitivno je se ne bih tako sećao. Kroz granje kroz potoke preko oborenih stabala, dođoh i do jednog izvora. Ako celo selo ima ešerihiju ajd imaću je i ja, šta će žedan čovek nego napiti se vode. Dotle sam već sav bio blatnjav a i stari pocepani dres sam dodatno isparao na trnje, moguće da sam u tom sivom adidas dresu istrčao svoj peti maraton i prvi ispod 3h u beogradu 2005. Na dnu puteljka me je čekao špalir koprive sa obe strane i tu sam već prestao i da je preskačem i sklanjam, samo sam prošao i pravio se da ne osećam ništa. Ne, na dnu puteljka me je čekao potok no srećom s kamena na kamen se moglo pregacati bez zaletanja skakanja i upadanja u vodu ili blato.


E tu sam naišao na 4 debela praščeta, tri su pobegla uzbrdo a jedno ostalo iza mene i svo vreme roktalo i gunđalo da ga pustim ispred, a kad god sam stao stalo bi i ono i samo me posmatralo. I tu sam imao dve ograde nasred puta, kao da put ide kroz nečije imanje, nemam pojma. A "put" je bila reka stvrdnutog blata i jedino mesto gde sam uspešačio iako uopšte nije bilo strmo. Prosto sam bio u čudu gde sam se našao. Očigledno je bilo da sam i ovde prvi put i da sam prethodni put negde drukčije skrenuo tako da sam od planirane poslednje prečice prošao samo prvu trećinu.

Odjednom sam shvatio gde ću doći i ostalo mi je samo kilometar i po asfalta. Za nepunih 15km sam potrošio dva sata zbog puno stajanja i zavirivanja u kartu, planiranja rute. Nakupio sam 450m uspona i isto toliko spusta, što je 70% od plitvičkog maratona. Prvo sam se začudio otkud toliko i pitao da nije neka greška no kad sam malo razmislio nigde nisam imao ni metra ravnog a većina puteljaka je bila strmo uzbrdo ili nizbrdo. Možda ipak nisam bio toliko umoran koliko sam mislio. Ili je ona kafa bila jača od uobičajene.

ponedjeljak, 16. srpnja 2018.

10?

otići na 10 pred posao ili ne?
juče sam shvatio koliko je bolje trčati trku negde na strani
kad je trka blizu kuće, u ostatku dana se umoriš za još 3 trke
ceo dan sam negde zujao, pokušao da pogledam i utakmicu u čemu sam delimično uspeo, pokušao da odgledam etapu Tura što baš i nisam uspeo u roku nego u nadoknadi, pa sam zato kasno legao, pa se nedovoljno naspavao, i uz jučerašnje zunzanje od jutra do mraka rezultat je da sam se jutros probudio umorniji nego nakon puno dužih i težih trka nedeljom

moram za posao fino urediti nokte jer mi je posao takav napola hirurški, to mogu i posle 9 nakon tuširanja jer radim tek od 9:45
što bi značilo da bacam evo pogled na sat koji kaže 7:43 no još uvek mi nisu u vene stigli kafa i onaj šećer od doručka pa igramo šaha i potez po potez na svakih 5 minuta iznova vagam raspoloženje
otprilike ću otrčati onaj minimum minimuma tojest najkraću Murakamijevu desetku uz/niz reku do kraja pristojnog puta i početka planinarske "slomiću te, slomićeš me" stazice

o trci ću napisati poseban blog pa ću mu podesiti datum objave na juče uveče, ne volim kad u jednom danu imam pet blogova a u okolnim danima nijedan
pa kad već blogger dozvoljava takve sitne prevare, zašto ne iskoristiti
imaću čak i par sličica jer je Lola produžila biciklom pa na par mesta pofotkala sve kako prolazimo redom

obzirom da na trčanje nosim sat kada "misim ozbiljno" odnosno telefon kada se radi o trčkaranjima, verovatno fotnem nešto i jutros
a da ne bih sebe mučio priključenjem Polara na laptop puno mi je lakše da telefonom odmah snimim trčanje na Stravu
štaviše možeš i tako nositi puls traku no zaista nema poente i na to gubiti vreme jer mi je krajnje nebitno da li su mi na džogingu pulsevi 110 ili 115
štaviše bolje da ne znam, nekad se nerviram kad su za 5 ili 10 viši od onoga što pretpostavljam po osećaju, a zna biti zbunjujuće i kada su niži pa se pitam šta bih to trebao da radim da se podignu

(skice za trku: li ning, nedovoljno zagrevanje, odabir trke, motivacija kad se sve razvuče, pacing strategy iz godine u godinu, trka uvek ista a nikad ista, novi ljudi?)

nedjelja, 15. srpnja 2018.

trka

Rekoh da ću napisati i blog o trci mada sam kroz razne najave i statuse već dosta i opisao. Specifičnost trke je što je na 19km od kuće. Tako sam prošle godine došao na ideju da ne idemo autom nego biciklama. Doduše i auto ima prednosti jer smo jednom usput kupili nekoliko lubenica da ih ne teglimo biciklama s pijace, a i ovaj put bi dobro došao jer smo pored puta našli neko mačence pa ga u rancu nosili 5-6km i jedno od nas dvoje je završilo sa izgrebanim leđima jer ranac nije imao ojačane zidove, više kao neka papirnata vrećica.

Veterane odvezu 4.5km od cilja pa krenu iz podnožja glavnog brda, dok ostale odvezu gore celih 9.5km ili 9300+ zavisno koliko dobro sečeš i ispravljaš krivine po širokom asfaltu. (*) Srećom odozgo kreću i juniori i što je još važnije JUNIORKE, pa znam da neću biti poslednji. A bude i još par veterana pored mene koji vole te predele i žao im je da trku skrate na pola, pa se često desi da medalje u veteranskoj polu-trci podele jedinih trojica koji iz mini busa izađu na pola staze.

Iako je prevoj negde na 1.5km od starta, u tom delu ima i nešto spusta pa početak izgleda strmo uzbrdo - kratko nizbrdo - blago uzbrdo. Obzirom da mi je prvi kilometar trajao dosta preko 5 minuta nisam imao pojma da li ću uspeti da do kraja to nadoknadim na nizbrdicama i spustim ukupan prosek na 4'/km. Treba se i pričuvati za zadnja 2.5km koji su jedva (ne)primetno nizvodno no nakon onih strmijih delova to deluje sasvim ravno i takvom tehnikom se i trči, kao ravno. Uz iseckane mišiće od nizbrdica tu dođe i sunce i vrućina pa je odjednom jako teško čak i držati se oko 4'/km a kamoli tu nešto nadoknađivati.

Za razliku od prethodnih izdanja, ovaj put je bilo nešto više konkurencije kod seniora jer su najavljene novčane nagrade, što je najviše obradovalo curice koje su se fino rasporedile ja ću kao seniorka a ti kao juniorka pa nijedna novčana nagrada nije bačena :-)

Njih sam naravno sve prošao pred kraj prve uzbrdice, kao i uvek impresioniran njihovim optimizmom da se strm uspon može tako odsprintati, a neke su bogme i prohodale nakon samo dva minuta jurišanja. Ispred je ostala jedna seniorka koja je držala sasvim solidan tempo i otrčala trku sličnu mojoj. Možda mi je u prva dva kilometra napravila 60-70m prednosti što je dakle oko 15 sekundi, u 3. kilometru je razlika stajala, u 4. sam joj malo prišao a u petom je i stigao. Nakon okrepe (na mestu starta veteranske trke) sam je prošao i do cilja nisam stvorio veću razliku od možda istih tih 70-80m, nisam se okretao pa nisam siguran, što će reći da sam zadnji deo išao samo 5 sec/km brže. Ne poznajemo se ali smo posle trke razmenili utiske i složila se da bi bilo bolje da je početni uspon otrčala koracima samo santimetar kraćim, što bi joj ostavilo više snage na kraju, no obzirom da joj je bio prvi put da trči na ovoj stazi greška je u rangu minimalne. Posebno u odnosu na to kako su trčali drugi koji su ovde svake godine i uporno ponavljaju istu grešku početnog zaletanja i posledičnog raspadanja u poslednjoj četvrtini trke.

Obzirom da sam plasman kod veterana poklonio nekome kome su medalja i podijum puno više značili, mogli smo odmah nakon trke kući, s tim da povratak biciklama nije bio onako živahan kao odlazak, naročito jer se vetar okrenuo pa je opet bio u prsa. Nakon brze užine smo otišli sa drugaricom na još jednu vožnju pa sam na kraju dana upisao sebi 71km bicikle, bogme mi je ispao solidan duatlončić. Na plejeru mi je krenula pesma naslova "Too old to die young" što u svakoj situaciji pa i ovoj zvuči barem malo utešno.

Nemam pojma treba li biti zadovoljan prosekom od 4'/km jer bi mi u kontra smeru do onog sela gore trebalo barem 4'30''/km, recimo. Nije baš staza za rekorde hm? Onaj (*) je značio "čekaj da nađem sliku na kojoj se vidi trenutak u kojem sam dostigao prvu seniorku i već krećem pravolinijski gađajući tangentu na sledeću krivinu dok ona predugo drži levu stranu i čeka da se *seti* da se krivina može preseći".



petak, 13. srpnja 2018.

13

1) probudim se u 02 i ostanem budan do 04
2) ustanem u 06 sav kljoknut, nakon 3 godine mi se iz čista mira i naizgled bez razloga za doručkom zategne išijatikus kroz levu nogu
3) uzmem da instaliram iTunes da ponesem na trčanje stari iPod shuffle
4) trnde mrnde posle pola sata peripetija i sinhronizovanja krenem na trčanje
5) sat neće da uhvati GPS, tri puta započinjem trening u školskom dvorištu, odustajem i nastavljam trčkaranje po periferiji
6) nakon 20 minuta iPod se gasi, očigledno mu je posle 11 godina crkla baterija, bacam ga u prvi kontejner
7) dolazim na zadnji semafor 200m od kuće, pali se crveno, pravim krug oko dve zgrade i vraćam se, opet se pali crveno i kreću 4 kolone auta, pravim krug sporednom uličicom na drugu stranu, opet se vraćam tačno na crveno
8) odustajem od tempiranja zelenog, naslanjam se rukom na banderu i istežem se čekajući zeleno
9) napokon krećem i jedva odlepljujem šaku od bandere jer nisam ni gledao na šta ću se nasloniti, na ruci mi je preslikana glava neke mrtve babe sa posmrtnog plakata
10) dolazim kući tašta kaže stala joj je mašina za veš ako mogu da pogledam da se nije začepio filter, unutra osim mačijih dlaka nađem neke čudne kuglice vanevropskog porekla
11) dolazim na sprat i nakon 2 godine sat prvi put neće da se sinhronizuje, kaže neka greška u datumu kao, a možda ih je neki zajebant i haknuo

PETAK TRINAESTI!
A TEK JE POČEO! :-D

četvrtak, 12. srpnja 2018.

trči

trči ovamo trči onamo
prolete tri, četiri dana i uvek prekasno primetim da sam opet nešto zapostavio
uglavnom dnevnik, kako svesku tako i excel
naime sve pišem "duplo", kad sam krenuo sa excelom nisam se odrekao sveske
nju možeš prelistati i kad nema struje
čudno je koliko je to ustvari više posla, kada nešto radiš unazad
verovatno je puno lakše i brže ako svaki put pravo sa treninga sve upišeš

ovako otvorim svesku pa na kompjuteru otvorim fotografije i stravu
onda se prisećam gde sam to išao biciklom na recovery u ponedeljak popodne, da li je prvo išla ona vožnja po ravnom ili ona ka brdima po kiši
pa koje je od dva jutarnja trčanja bilo u ponedeljak a koje u utorak, dobro ono kratko lagano sa drugaricom je bilo u utorak popodne to znam
pa u kojim patikama sam gde išao
pogledam na terasu pa vidim koje su oprane pa se setim da su to one od ponedeljka kad sam išao po kiši, a da sam u utorak u brda išao u jednim starim koje su već odavno bile arhivirane
o njima ću u drugom blogu i drugom kontekstu
uglavnom sada sve imam u svesci počev od subote do sinoć, pa mi je lako prekucati u excel

jutros ništa trčanje, stigao me umor a i jučerašnji dan je bio preambiciozan
dva sata brdskog trčanja do najlepšeg vidikovca u okolini...


... pa na posao, pa pravo s posla na bicikle i u azil da odnesemo hranu i lekove, pa mini ručak-užina pa mtb-om skoro tri sata
poenta je bila da se iskoristi sunčan dan, da li je to treći u mesec dana kiše
jutros sam planirao šetnju sa nekim od pasa no u zadnji čas sam uzeo da sredim te dnevnike treninga, jer ako bih na prethodna 4 dana nalepio još 2-3 otišlo bi sve dođavola
za sada je neizvesno da li će ovaj umor potrajati ceo dan pa ću napraviti nekakvu pauzu, ili ću popodne negde poskočiti
u svakom slučaju dosta bolje sam se naspavao od proseka i nije mi žao što nisam gledao utakmicu

posle večere sam upalio tv i već je bilo 0:1, svašta, no taman sam se uključio u trenutku kada su išle reprize gola iz svih uglova
čim je odsviralo poluvreme otišao sam u krevet
nekako mi je delovalo da se ništa ne događa
jutros sam odmah na mobilnom pogledao rezultat i onaj kratak video sažetak od tri minuta
kad sam video da se završilo 2:1 pomislio sam - eh, trebao sam ipak gledati
ali kad sam shvatio da to nije bilo nakon 90 nego 120 minuta, odmah sam se predomislio - nema šanse da bih ja ovo odgledao, otišao bih na spavanje posle 90' i samo bih izgubio sat spavanja
tako da je sve ispalo super, naspavao sam se + video sve što je trebalo

utorak, 10. srpnja 2018.

opor turizam

to je varijanta reči oporTunizam, jer su prva trojica oportunista na sljemenskih 2 kruga imali ciljno vreme oko 2h20, dok je čak 12 njih trčalo 3 kruga ispod 3h30, što znači da bi svih tih 12 stiglo pre trojice podijumaša na kraćoj trci. na startu sam stajao upravo kao jedan od njih.

da ne bude nekih nedoumica, ja sam imao redovan broj i bio redovno prijavljen, sa idejom da ne bi bilo loše da kolekciji od dva glinena praseta dodam i treće. svo vreme sam bio u raspoloženju "bih i ne bih". bila mi je fora to sa prasićima, no istovremeno sam stalno imao nešto anti- u sebi, nešto protiv celokupne te ideje trpanja muzike u maraton. sve što iz lajkanja i dopadanja počne da prelazi u masovnu histeriju meni automatski postane antipatično. nisam tip za maspoke.

s druge strane lola je najavila da ima par delova na stazi kojih se plaši (?) iako je istom stazom prošla već nekoliko puta, no kako iz mlađe prerasta i stariju ženu možda je i logično to što su joj strahovi sve izraženiji. nismo još stigli do psihoze ali bome smo blizu. dok sam trčao početak drugog kruga kontao sam da će me čekati dole u potoku, da se uhvatimo za ruke i da je provedem pored one stene jer se ona plaši AMBISA. naime pored te stene odmah iznad potoka se nalazi prazan prostor dubok dobrih par metara, to je dakle taj ambis. rekoh kad se tu budemo sreli taman će mi izneti raport ko je sve ispred mene, sa kojom prednošću, ko izgleda dobro a ko je u komi, koliko ću ih pohvatati sa lakoćom a za kojeg se moram pomučiti. očekivao sam da će prepoznati po brojevima jer svi na 3... su bili u trci tri kruga a svi na 2... su išli dva kruga, pis of kejk. 

ali mućak. usred mog lova na one ispred, pojavila se na stazi kako se lagano penje kontra smerom. trebalo mi je samo malo da se predomislim. da sam ispred momka u belom dresu kojeg sam lagano dostizao, ispred ugledao još jednog, adrenalin bi mi dodatno skočio i trka bi postala ono što je i trebala biti. ugledao sam nju i sve mi se smučilo. ili je bolje reći zgadilo. protrčao sam par desetina metara i stao. od dva glasa u glavi, onaj "ma jebo trku i podijum, ajmo kući" je bio puno jači.

umesto celog dana čekanja proglašenja, još jednog noćenja, zasvetlela je prilika da krenemo kući odmah iza podneva. laserski preciznom orijentacijom sam nas okomitim ski stazama doveo tačno na start iako sam tuda išao prvi put u životu. eto, ipak neki novi doživljaj. bolje nego još krug i po jednom istom stazom. nakon tri dana sleganja utisaka, možda je manja sramota odustati nego stajati na podijumu 28km sa lošijim prosekom od 12 ljudi iz trke na 42km.

tačnije trke su 12, 24, 36km, i to je tema za jedan skroz drugi blog. zašto postoji to prećutkivanje i zašto svi kažu da se verovatno po horvatovim stubama izgubi puno metara po garminima, kada je očigledno zdravom razumu da za 500 stepenika treba 500 koraka što je hodajući nekih 250 sekundi dakle 4-5 minuta i za to vreme brzinom 2-3 km/h pređeš 200-250m a ne 2200m. kako se u pet minuta izgube dva kilometra, i dokle ćemo 12km krug zvati 14km, baš me kopka da vidim.

ponedjeljak, 9. srpnja 2018.

1601

Piše u Bloggeru da imam do sinoć 1600 objavljenih postova, dakle ovaj i još 8 pa jedna milja! Jedini put kada sam na treningu trčao "milje" išao sam naravno po 1600m, bez onih 9.34m, jer na asfaltu imam samo crtice na svakih 100m, pa sam onda išao 1600 jako 400 lagano i tako desetak puta. Prvi deo sam išao blago uzbrdo i nekoliko puta prestigao par na biciklama, pa onda oni mene... i prilikom prvog sledećeg laganog dela kada su me prestizali, morao sam reći - izvinite, ja imam u planu ovakav trening malo brzo malo lagano, nije ništa lično - na šta su se oboje nasmejali a nadam se da sam im usput razbio i poneku nedoumicu glede toga da li sam normalan ili pomalo lud.

Kao i sa ovom miljom, izgleda da ne postoji reč na temu koje se ne mogu setiti neke anegdote. Eto nakon dva dana bez interneta (NEMOJTE nikada ići u Snežnu Kraljicu, ono je šator a ne hotel) sam pročitao i Ivanov blog (sretan rođendan sa par dana zakašnjenja!) i primetio da mi već poodavno ne dolaze astrološki postovi onog drugog dragog mi Ivana, pa moram proveriti da li mi on možda nije prijatelj samo na "onom drugom" profilu kojeg koristim u trkačkoj vansezoni. 

Polako se stišava halabuka oko sljemenskog maratona pa se opet malo lakše diše i svet se vraća pravim atletskim trkama gde je na medaljama uglavnom trkač a organizator uglavnom odgovara za stazu. 

Kad smo već kod rokenrola (pronađi uljeza), koji po meni nema ama baš nikakve veze sa atletikom, bilo bi zanimljivo videti kako bi ovi današnji hipsteri sa laptopićima i tabletima uspeli da naprave Woodstock. Prva objava u eventu bi bila da se pozornica nije napravila sama jer niko nema motorku, u drugoj bi najavili da je levo blato a desno potok koji je odneo put, treća da ko je uplatio medalju u obliku žabe (jer se radi o rok koncertu, pa jelte, logično) uplatio je i više nema rezervacija, četvrta da je objavljen trek dolaska do farme pa dobro nam došli, i peta iznenađenje da su stigle i narukvice u zadnji čas i da svi mogu odahnuti. 

A može i na temu trenutno aktuelnog tur d fransa, Petar Sagan je za pobedu u etapi dobio statuu gole Patricije Kaas (jer smo u francuskoj jelte) a umesto žute majice dobio je dres sa divljom svinjom (pošto je biciklizam blizu trčanja a trčanje je blizu rokenrola pa zbog toga divlja svinja, of kors, uvek postoji neka logika). Eto sada kada sam sve objasnio, nekako mi je lakše, sve kockice su se složile. 

Da završim sa svim tim hipsterajem koji je pomogao opštoj cirkuzaciji trčanja, uopšte mi nije žao što nismo kući doneli nijednu medalju sa sljemena, jer mi nijednog trenutka nije bilo jasno zašto bi divlja svinja na medalji trebala biti zamenjena još jednim omotom nekog rok albuma. Koga god zanima ta vrsta muzike on taj omot već ima kod kuće, kao i majicu sa motivom prelamanja svetlosti. A kome god se trči krug ili ceo maraton, valjda bi trebala da mu bude dovoljna motivacija to što će pretrčati željenu stazu, a ne neka đinđuva u startnom paketu. Osim što je trčanje postalo zabava, postalo je i buvljak. Uplati pa odnesi kući punu kesu šareniša. Na stranu to što mi se povraća od samog pominjanja imena trke koje u sebi nosi pivo ili vino, to je očigledno već neka teža dijagnoza poremećaja pobrkanih lončića. No dobro, šta god donosi zaradu biće sve popularnije, pa uskoro očekujem i Trku Rakije a odmah za njom i Trku Govana. Samo se vi smejte, ali za par godina ćete reći - e kada je Sale to napisao držali smo se za trbuhe od smeha a gle sad zatvorene prijave za trku govana jer je već 1000 prijavljenih i plaćenih startnih paketa.

A od 15-ak kilograma medalja koje imamo, jedino mi je glupo ikome pokazati onu sa hendriksom, jer uopšte ne deluje kao medalja sa polumaratona. Više kao kada ti na festivalima daju narukvicu da s njom ulaziš/izlaziš u wc i po pivo pa se vraćaš na ovaj stejdž i onaj stejdž, tako i ovo izgleda kao neka ogrlica/klepetuša za nekakav rok koncert. Da je pokažeš nekom treneru stadionskog atletskog kluba, pitao bi te jesi li to bio najbrži od pankera ili od narkomana ili od čega već. Kaže tašta a gde je ovde trkač, rekoh pa to je ovaj na slici samo on vikendom ujutru ide na dužinu a uveče svira po svadbama pa trči s jedne na drugu i nosi gitaru na leđima, to mu dođu deonice. Siroti hendriks, sad se u grobu prevrće. Sve nešto mislim da je HR repki doneo lošu karmu na zadnjem prvenstvu kada sve kolektivno popucaše. Neko je hteo da sa onim šatorom deluje veći jebač od svih trkača, a na kraju je ispalo da su trkači veći trkači od wannabe jebača. Možda i tu ima neke logike, kao i sa onim gore žabama, ko to može znati (samo neki bloger ljut, što ih prstom prati).

nedjelja, 8. srpnja 2018.

katastrofizam, prvi deo

(Nekad)
Nikada nisam prežalio *onu* jednu godinu kada sam prvi krug Sljemenskog otrčao za x minuta, pa drugi krug za y minuta, i kada je triler bio na vrhuncu krivo sam stao i na pola trećeg kruga iskrenuo skočni zglob i pokidao ligamente. Trileri koji nisu napisani do kraja su ili neke sportske tragedije ili teške jeftine melodrame, ovisno o količini samosažaljenja kojeg proživimo. Meni je to bilo nešto najzanimljivije što mi se moglo dogoditi u celoj sportskoj sezoni. Da li bi treći krug bio x+2 ili y+5 minuta, vrag bi ga znao. Nisam se plašio patnje, napora, jer čim sam došao na tako tešku trku sve sam potpisao unapred pa i sve one psovke i sve standardne nikad više i eh budalo i šta mi je ovo trebalo i džabe sam trenirao kad na trci trokiram i pa kako opet da me ova trka izradi i premori pre planiranog trenutka.

(Sad)
Od tada pa nadalje svaki sledeći Sljemenski je donosio novu verziju istog trilera, i svaki je imao bar za nijansu drukčiji ishod. No više manje to je uvek izlazilo na isto, završetak nešto sporiji od početka. Ništa strašno. Čitao sam i da je Kilijan imao pad od par sati u drugoj polovini celodnevne ultre, a i rekordi na 800m uglavnom imaju sekundu ili dve sporiji drugi krug. Nije optimalno i ne zvuči ni idealno, no izgleda da je podrazumevano ako nisi sandbagger koji svaku trku istrči sa 90% mogućnosti.

(Trka)
Skroz isti scenario sam prolazio i danas. U početku je delovalo da je 20 ljudi duplo brže od mene, ubrzo se taj broj osuo a sa ulaskom u drugi krug sam po serpentinama oko ski staze odjednom ugledao neke silne dresove iz one početne kolone, sada razbijene u paramparčad. Pre samo par kilometara nije bilo nikog na vidiku a sada sam odjednom prilazio tim česticama kao neki usisivač. Početna sumnja u ishod je već uveliko počela da se pretače u adrenalin, posebno jer je jedan od ovih koje sam stizao imao broj iz moje trke. Nisam se opterećivao nagađanjam koliko ih još ima ispred njega jer obzirom na to koliko su izgleda svi počeli da usporavaju, trka još nije bila ni počela. Tek smo prilazili onom prvom blagom usponu, pa tek onda ide drugi deo velikog spusta, pa tek onda kilometar stazice niz blato i potok, pa tek onda 500 stuba, pa tek onda ona šuma i livada sa najvećim nagibom, pa tek onda završni valoviti deo. Doslovno pola tuceta prilika da svako od ovih ispred izgubi po minut, čemu žurba. Kraj prvog kruga sam definitivno otrčao tako da sam ostavio prostora za pojačanje u drugom.

petak, 6. srpnja 2018.

naravno

naravno da sam opet pomešao dane kada sam napisao da ne znam da li mi je ona hiljadarka bila poslednje trčanje pred sljemenski!
to je bila sreda, a ja sam mislio da će posle nje doći petak.
kontam, u petak mogu sa ovom drugaricom sat vremena i devet kilometara (nije brzo hodanje) i to mi ništa neće smetati za maraton.
onda sam ujutru razmenio nekoliko poruka sa kolegom maratoncem pa je on napisao da će nešto "videti u petak" i ja ukapiram da je osvanuo četvrtak.
šta jednom? DVAPUT! (ću na trčanje)
jer je prethodni dan bio zaista siromašan, sa 8km ujutru i 2km popodne.
no onda sam se zamajao ispitivanjem neke prečice pa sam na krug od 13km dodao još jedan kraći i tako završio umoran žedan i gladan nakon skoro dva sata trčanja i 19km od čega jedan deo orijentacije i krosa kroz travu do kuka.
nakon toga sam prešao 55km biciklom i to je bilo to.
e ali nije!
jutros sam opet nekim poslićem otišao 20-ak km biciklom a po svoj prilici moraću još 20-ak pa još 15-ak, ako mislim da obavim sve što mi padne na pamet.
tako da, nakon znaka pitanja, usledilo je tuce uskličnika odnosno isto toliko kratkih ajd da kažem treninga.

vikend nakon sljemena mi se razrešio sam od sebe i uštedeo mi dva puta po 7 sati puta na neki trail u hrvatskoj, umesto kojeg mi se pojavila trka na 20km od kuće.
tradicionalni juriš nizbrdo od rodne kuće vojvode Mišića do centra varošice Mionica u dužini od 9400m, na kojem svi postave lični na 10km koliko glasi trka u najavi.
prošle godine čak ni autom nismo išli nego biciklama do tamo i nazad, ispao je mali duatlon.
prvobitna informacija je bila da će trka biti 12.07, dakle u četvrtak, no eto srećom su je maknuli na nedelju.
a i posle sljemenskih 28km će mi prijati ovakva promena, baš sam zadovoljan ishodom!

srijeda, 4. srpnja 2018.

rak (na mozgu)

kažu da smo ušli u Raka, po horoskopu
nameštam font na normal a ono mi se nešto uvećalo kao da sam stavio lupu umesto naočara
stotinu kompjutera i telefona, dvesta podešavanja
a na kraju sve isto, sto žena - dvesta sisa
evo sada kada sam lupio i tu glupost, nekako spontano sam proverio nešto

kliknuo sam na trickeri.točka.com i pogledao da li moj blog još uvek kleči tamo u donjem desnom uglu
i tamo je!
hvala trickeri, ne znam ni otkud vam taj virus-na-budalu ni zašto trpite budalu evo već tuce godina...
biće da nas je sve inficirala ona "medica" u pazinu, posle lige petkom

a ja, gde sam, šta radim, pitam sebe a on nema odgovora
čitam blogove ovih par poslednjih mohikanaca, 
kolega maratonaca koji još uvek nešto nažvrljaju
pardon, naškrabaju, "nažvrljati" je za sliku valjda
kažem zbog ovih koji se još uvek sećaju našeg maternjeg, 
dok je imao fond reči u desetinama hiljada, 
a ovim modernim je fond u desetinama, bez hiljada, eh

elem nakon previše grmljavina i pljuskova, pokušaja da zaboravim da je leto uopšte i došlo, jer sve mi se čini da će isto tako neprimetno i otići, i to PRE-uskoro, sedim sad ovako u jednom letnjem popodnevu, izbačen iz koloseka

da je samo zima, zavalio bih se u fotelju i počeo sa odmorom i uživanjem, jer evo za minut bi bio totalni mrak!
a leto, .ebucka te u zdrav mozak, kaže da dan traje još 4 sata!
PA ŠTA SAD DA RADIM JOŠ 4 SATA, SUNAC TI ŽARKI???


jutros sam išao na trčkaranje, sreo neku vojsku i skontao da imaju neki marš, kros, orijentaciju
jednom sam solidno pomogao da shvati gde je uopšte došao, i gde mu je sledeća kontrola
dali su im fotokopirane mape i to tako loše umnožene da se već razmazuju pod prstima, ali im nisu dali kompase, pa čak ako i znaš gde si ajd čik pogodi gde si zaista i šta ti je levo a šta negde dole južno, tamara

planirao sam puno više no osim bicikle od-do trčanja jedva da sam utrošio sat vremena
popodne sam opet krenuo biciklom no olujni vetar i munje su me vratili sa brda nad gradom, pa sam pokunjen otrčao naj-mini-mikro-nano-femto-ato trening od DVA KILOMETRA

uleteo sam u školsko dvorište, kiša je već počinjala, grmelo je i treslo se sve jače i jače
krug 250m, treba mi samo osam krugova, bože smiluj mi se
prva 4 kruga ubrzanje na pravcu, džoging kroz krivinu
pa onda još 4 kruga jakog tempa, pre nego što beton postane bara
taj prvi "ubrzaj-uspori" je izašao za 4'20'', a drugi "požuri!" za 3'32''
nikakva zagrevanja ni pripreme, pravo s bicikle u pljusak


da li mi je ovo bilo zadnje trčanje pred Sljemenski, nemam pojma
život ne pita, inspiraciju ne zanimaju planovi
divim se ljudima koji imaju planove, ja kao matematičar, ali ih i sažaljevam, ja kao pesnik

još jedan sukob interesa

ponedjeljak, 2. srpnja 2018.

rokeri i "rokeri"

Ne znam da li na fejsu postoji i onaj kviz "koji ste roker?", trebali bi ga mnogi kliknuti. Ove pekmeze iz Sljemena svake godine pokažu prstićem na neki novi odron, stablo, potočić, problemčić.
Mama otpalo mi je dugmence - evo sad će mama.
Tata spao mi je lanac - evo sad će tata.
Tetka gladan sam - evo sad će kolači pilence tetkino.

Ja svake godine uzmem one vinogradarske makaze pa na pešačenju orežem šiblje duž planinarske staze uz Gradac u dužini od 2km a usput i par sporednih uključenja od po 300m-2km. Na svakih par godina odem na izlet-radnu akciju sa kamperskim ašovčićem pa ukopam stazu na mestima gde se previše odronila, posklanjam najveće kamenčine na onih par sipara da bi i tuda moglo da se protrči a da ne mora da se prelazi preko prepreka. Ali ne, govancima je teško sve što je veće od pivske flaše. Dvesta miliona ljudi ove planete je opsednuto rokenrolom, dve milijarde je opsednuto alkoholom, te dve stvari te ne čine ničim posebnim koliko god ti mamica tepala da si jedinstven.

Neće svaki muškarčić i rokerčić zavrnuti rukave kao Sanja pa preorati pola Jahorine dva meseca pred trku, ne bi li staze bile friendly spram trkača. Meni lično ne smeta ni preskakanje potoka, uostalom ko zna koliko će dotle biti blata na stazi, a još ako padne i kiša taj potočić neće niko ni primetiti. Ali bi me bilo SRAMOTA da napišem da se urušio mostić, ako se on nalazi na 500m ispod prvog asfalta, pa jebo te ćaća nesposobni jel dve daske nemaš i teško ti je da ih sneseš tih 500m. Deset minuta treba da se prenese gomilica kamenja i napravi sasvim fin prelaz, ali ne, lakše je deset minuta pisati status o tome. Čovek je ono što ostavi za sobom.

Pre desetak godina je stajalo slomljeno stablo nasred staze neobeleženo ikakvom trakicom, a ispod lišća se krio šiljak veličine mačete. Na kraju su desetine ljudi ulazile u cilj sa rascepanom butinom, još uvek mi stoji ožiljak kao uspomena na to kako izgleda kad purgerske pičkice naprave trail. Teško ti vezat trakicu, pa nisam ti ja platio startninu da bi mi pevao pesme o pivu i na primedbe mi se smejuljio kao neka cajka, nego da vežeš taj pedalj jebene trakice tamo gde treba.

Neki misle da rokera čini pedersko maramče oko vrata kao što je nosio Berček u filmu Dečko koji obećava. I mahanje prstićem naokolo gle ovo se srušilo gle ovo se odronilo. Poštujem svačiji izbor u kvizu "koji ste roker". Ako si ti mamina podvrsta rokera, ja sam onaj koji će ti javno reći da si seka-persa. Ravnopravnost za sve!